Zadovoljan sam svojim životom. Radio sam posao koji sam voleo, imao sam pored sebe žene koje sam voleo, potvrdio sam se kao roditelj i deca su prihvatila moje stavove. Nema razloga da se ne osećam srećnim, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Božidar - Boki Milošević, magistar i virtuoz na klarinetu.

Nedavno mi se desila jedna veoma lepa i značajna stvar. Početkom juna dobio sam prestižnu nagradu "Maestro internacionale", koja se već treću godinu dodeljuje najboljem instrumentalisti Balkana i Evrope. Inače, nagrada imam iz celog sveta. Moje ime je u katalogu svih muzičkih akademija sveta, gde se sviraju i neke moje kompozicije. Moju "Hanum svitu" sviraju i na čuvenom Džulijardu. To me ispunjava ponosom i srećom.

Pevač iz bačve
Rodio sam se zahvaljujući jednoj krađi 1931. godine u Prokuplju. Da u Leskovcu nisu pokrali jednog trgovca za koga je majka bila udata, on ne bi dobio infarkt, moja majka ne bi ostala udovica, moj otac, i sam već duže udovac, ne bi preko provodadžija doznao za nju i ja se konačno ne bih rodio.
A rođen sam kao treće dete u braku moje majke Vidosave i oca Krste. Kao dečak, u Prokuplju, sećam se, čuvao sam koze posle škole. I pio sam nekuvano kozje mleko zahvaljujući kome danas, u 76. godini života, imam sve svoje zube. Otac je bio vinogradar i imali smo dva podruma. Pre nego što dođe berba, ja sam kao najmanji ulazio u velike bačve za vino i prao ih iznutra. Najviše sam voleo da u tim bačvama pevam iz sveg glasa. Ta akustika u ogromnim bačvama je neopisiva i mogla bi danas da se uporedi sa ozvučenjem od 100, 200 vati.

Zamalo pop
Iako sam imao jako lep glas i čak sam pevao i na školskim priredbama i svirao i violinu, moj deda koji je u četiri mandata bio predsednik opštine Prokuplje i ugledan čovek imao je drugačije planove za mene. Sramota je bilo da njegov unuk svira u kafani i bavi se muzikom. Često je govorio: "Moj
Boki će biti pop."
Međutim, ja sam ga izneverio. U Prokuplje je došao jedan sudija Lozanić koji je imao i muzičku školu i moj otac je odmah s njim sklopio pogodbu: da on meni daje časove violine utorkom i petkom, a ja njemu svakog jutra pola litra kozjeg mleka za doručak. To je trajalo sve do jedne slave 1947. godine kod popa Đorđa koji me je i krstio.

Klarinet
Na slavu je tada došao i Dragi Aranđelović, moj kolega muzičar. Svirao je flautu, a sa sobom je poneo i neki stari klarinet. I ja sam poneo svoju violinu. Kako je Dragi malo više popio, uzeo je moju violinu i počeo da je maltretira. Škripao je po njoj i smrtno sam se uplašio da mi ne pokida žice. Posle silnih molbi da mi je vrati rešio sam da mu se osvetim. Zgrabio sam onaj njegov klarinet i iz očaja, besa, šta li već, dunuo u njega. Valjda je prirodna dispozicija mojih usana i zuba proizvela tada čist ton. E to je ono kad kažu: "Rodila ga majka za to." Bila je to ljubav na prvi pogled. Strašno mi se to dopalo i kao da me je u tom trenutku drmnula struja od milion volti.
Samouk
Sav srećan što mi je Dragi onako pijan dopustio da odnesem klarinet kući, otrčao sam u majčinu sobu koja je imala veliko trokrilno ogledalo, pa sam mogao sa svih strana da se ogledam i da vidim kako mi klarinet stoji. Bio sam sav ponosan i sam sam sebi izgledao kao super dasa sa tim klarinetom. Nedugo zatim počeo sam da sviram i po igrankama. Sam sam učio da sviram. U to vreme počeli su da se daju američki filmovi Benija Gudmena, Vudija Hermana. Skidali smo muziku iz tih filmova i svirali je po igrankama. Bio sam u sedmom razredu gimnazije i yamerio sam se udbašima zato što navodno kvarim socijalističku omladinu jer širim američku kulturu. Za kaznu su me ošišali "na nulericu".

Carevac
Posle toga nastavio sam da vežbam klarinet do fanatizma. Sećam se, bila je proslava neke godišnjice u čuvenom hotelu "Evropa" u Prokuplju na kojoj je svirao Vlastimir Parović Carevac, tadašnji šef Narodnog orkestra Radio Beograda, sa celom prvom garniturom pevača i instrumentalista. Posle koncerta došli su na večeru u kafanu gde sam ja svirao sa svojom ekipom. U neko doba pozove mene Carevac i kaže"Mali, zapamti, večeras si položio audiciju za Naš orkestar. Kad dođeš sledeće godine na studije, javi se da te odmah ubacim u orkestar."Laskalo mi je to, ali ga nisam uzeo za ozbiljno jer se na toj večeri popilo dosta špricera.

Džez i igranke
Kada sam posle godinu dana došao na studije u Beograd, ipak sam rešio da se javim Carevcu. Čim sam otvorio ona teška vrata Studija 8, ugledao me je i pozvao da uđem. Našao sam se među vrhunskim muzičarima toga vremena. Upisao sam studije engleskog jezika, radio u Radio Beogradu, išao u srednju muzičku školu i potom na Akademiju, a 1963. godine sam i magistrirao. U međuvremenu sam došao u dodir i sa džezom. Sarađivao sam s basistom Pejakovićem, sa Miletom Pavlovićem, trubačem, a sa Duškom Gojkovićem sam svirao po igrankama.

Kolarac
Godine 1960. pozvali su me iz sekretarijata muzičke škole "Slavenski" da dođem i zamenim svog profesora klarineta. Radeći taj posao dobio sam poziv za šestomesečnu turneju po Južnoj Americi. Kad sam se vratio, odlučio sam da odem u Beogradsku filharmoniju. Dve godine sam bio tamo i, da budem potpuno iskren, shvatio sam za to vreme da se u našoj zemlji bavljenje ozbiljnom muzikom ne isplati. Da me neko ne shvati pogrešno, nemam ništa protiv filharmonije. Dve moje ćerke Tijana i Ksenija su zaposlene tamo i ja gotovo svakog petka idem na njihove koncerte.
Narodnjaci
Sve to vreme ja sam svirao narodnu muziku i od toga sam živeo. Godine 1968. vratio sam se u Radio Beograd i svirao sam u sekstetu Duška Radetića. To je trajalo do 1976, dok nisu tragično stradali u saobraćajnoj nesreći Jašarević, Silvana Armenulić i njena sestra. Posle tog događaja ljudi iz direkcije Radio Beograda odlučili su da ja budem umetnički rukovodilac Narodnog orkestra.

Samo lepe žene
Bio sam privlačan ženama. Pogotovo na sceni gde sam svirajući klarinet izvodio one moje "burgije". A mogle su da prođu samo one najlepše i najatraktivnije. Međutim, malo koja od njih je mogla da me prati. Imao sam strog režim života. Jedina pevačica s kojom sam bio u vezi bila je već afirmisani pevač bosanskog sevdaha - Velinka Grgurević. Od nje sam dosta naučio o ljudima i životu. Dok sam ja neumorno vežbao u podrumu Akademije, ona je strpljivo čitala knjige. Naša veza je bila duga, ali nije imala perspektivu. Bio sam jako mlad.

Protina kći
Vojsku sam služio u Bileći 1958. i '59. godine. Posle sam prešao u Slavonsku Požegu gde sam sa grupom koju sam osnovao svirao po raznim okolnim selima na priredbama. Tu sam upoznao Desanku Janošević, ćerku tamošnjeg prote Đorđa. Nas dvoje smo se družili i izlazili i zbližili se. Kad sam otišao iz Slavonske Požege, u toj maloj sredini počele su da kolaju priče kako je Desanka bila sa vojnikom i svi su se pitali šta će dalje biti s njom. Oženio sam se Desankom nedugo zatim i s njom dobio ćerku Gordanu.

Gordana i Milan
Moja Gordana je trenutno u Americi, udata je za Radovana Jovićevića, bivšeg člana grupe Zana. Gordana je radila u američkoj ambasadi u Beogradu. Posle bombardovanja 1999. godine, iz ambasade su joj ponudili ili da se vrati u ambasadu u Beogradu ili da se preseli za Njujork. Naravno, izabrala je Njujork. Iz braka sa Desankom imam i sina Milana. Ja sam ga dao na klavir, ali on je ipak na kraju izabrao klarinet. Izgurao je studije, završio, magistrirao, otišao u Kanadu i sada je profesor na Kanadskom konzervatorijumu i dirigent simfonijskog odseka.

Drugi i treći brak
Tužni deo priče je da je Desanka umrla od karcinoma dojke. Posle njene smrti oženio sam se s Biljanom, s kojom imam dve ćerke Tijanu i Kseniju. Nažalost, 2002. godine ostao sam i bez moje druge žene.
Slučajnost je htela da moju sadašnju suprugu koja se takođe zove Biljana upoznam na jednoj svadbi u Bosanskoj Gradiški. Upoznao nas je jedan zajednički prijatelj. Biljana takođe ima dvoje dece.Tako nas dvoje sada imamo šestoro dece. Izuzetno sam ponosan na sve njih.

Šta ću tamo
Imao sam mnogo prilika da odem iz zemlje i da započnem život na nekom drugom mestu, ali nisam. Uvek pomislim:"Gde sad da idem, kakva Amerika kad ne mogu bez Beograda." Nisam rođen u Beogradu, ali ga doživljavam kao svoj grad.
U Prokuplje idem sada samo poslom ili iz porodičnih razloga. Jer, Prokuplja iz moje mladosti više nema. Uvek posetim grob deda Milana. Na tom našem starom groblju veoma sam spokojan. Tu mi leže i otac i mati i baka Tana, poreklom Grkinja.

Brena i Miroslav
Saradnja sa Brenom i Sašom Popovićem počela je 1998. godine u vreme kada su se oni odvajali od ZAM-a. Brena mi je otvoreno rekla da pokreću novu stvar veću od ZAM-a i kazala je: "Boki, s tobom smo pukovnici, a bez tebe pokojnici." Brenu sam poznavao još iz vremena kada je s Miroslavom Ilićem promovisala album "Jedan dan života". S njim sam sarađivao 10 godina i proputovao bezmalo ceo svet, a ta promocija bila je zgodna prilika da se svi skupa malo družimo. Mnogi se pitaju zašto sam ja u Grandu već deset godina kada sam se bavio ozbiljnom muzikom. Moram da kažem da ja imam tamo i izvesnu pedagošku ulogu. Svim tim mladim pevačima koji nisu imali kontakte sa muzičkim školama pomažem i edukujem ih.

Lična karta
Božidar - Boki Milošević rođen je 31.12.1931. godine u Prokuplju. Kršten je na Božić sledeće godine i zato je dobio ime Božidar. Sedam razreda gimnazije završio u Prokuplju, a osmi u Nišu. U Beogradu je završio srednju muzičku školu i Muzičku akademiju, a 1963. godine magistrirao je na odseku za klarinet. Ima četvoro dece, ćerke Gordanu, Tijanu i Kseniju i sina Milana, i četvoro unučadi.

Izvor: Blic