RODBINA JAČA OD INVESTITORA Naši sugrađani iz inostranstva u Srbiju donesu 2,6 MILIJARDI EVRA, a mi ih ne trošimo PAMETNO


Istraživanje Fondacije za razvoj ekonomskih nauka pokušava da skrene pažnu na ovaj važan priliv, a jedna od autorki tog istraživanja i docentkinja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Irena Janković za portal Ekonomski online objašnjava kakav je kapacitet doznaka iz inostranstva.

Kada se kaže doznake iz inostranstva, na šta se tačno misli? Koliko je to novca godišnje?

Doznake predstavljaju novac, koje zaposleno lice u inostranstvu šalje nazad u zemlju porekla, najčešće svojoj porodici. U praksi je to obično situacija u kojoj otac šalje novčana sredstva ženi i deci ili odrasla deca, koja rade u inostranstvu, roditeljima ili nekim bliskim rođacima u matičnoj zemlji. Reč je o prilično stabilnim iznosima u poslednjih deset godina. Taj priliv od 2007. godine metodološki konzistentno prati Narodna banka Srbije i on u proseku prelazi dve milijarde evra godišnje. Konkretno, 2016. godine doznake radnika iz inostranstva su iznosile preko 2,6 milijardi evra. Poslednjih deset godina njihov iznos se kreće između 7,4 i 10,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, a može se reći da je u prethodnoj deceniji prosečno predstavljao devet procenata BDP-a.

Dve milijarde evra godišnje deluje kao ozbiljna suma. Gde je taj iznos u poređenju sa drugim prilivima iz inostranstva?

To je značajno više od priliva po osnovu stranih direktnih investicija u istom periodu. Pri tome, strane direktne investicije su prilično promenljive kroz vreme, pa postoje godine kada su ti prilivi viši, ali čim imate neke krizne periode ti prilivi značajno padnu. Strane direktne investicije u poslednjih deset godina kreću se između tri i 11 odsto, a u proseku negde oko šest odsto BDP-a. Doznake su, sa druge strane, mnogo stabilnije.


Kada stigne u Srbiju, kako se, prema vašim istraživanjima, troši taj novac?

Istraživanje Fondacije za razvoj ekonomskih nauka potvrdilo je da većina lica u Srbiji koristi doznake u potrošnji, malo ko se izjasnio da je to iskoristio za pokretanje sopstvenog posla, iako ljudi uočavaju da postoji potencijal za to. Ta sredstva se koriste većinom za podmirivanje osnovnih životnih potreba, za nabavku hrane, odeće, lekova, plaćanje računa, evetualno za obrazovanje. Tako se podstiče tražnja na lokalnom tržištu i možemo delimično da utičemo na podsticaj privrednog rasta, ali mnogo bi bilo bolje da one mogu direktnije da se usmere u investicije ili nešto što donosi veću korist lokalnoj zajednici. Ako roditelj iz inostranstva šalje detetu u matičnu zemlju novac da se obrazuje i ako ono postane stručno osposobljena radna snaga i ostane u zemlji, na taj način doznake mogu da doprinesu privrednom razvoju i rastu zemlje. To je ulaganje u tzv. ljudski kapital. Konkretniji korak bi bio da se sredstva zaista usmere u neke preduzetničke aktivnosti. Na primer, neko iz inostranstva pošalje novac svojoj porodici, a ta porodica pokrene preduzetnički posao, formira mikro preduzeće ili uloži novac u poljoprivrednu proizvodnju.

Kada se u Srbiji priča o ekonomskim kapacitetima zemlje ne obraća se velika pažnja na sredstva koja dolaze putem doznaka. Zašto je to tako?

Teško je reći zašto je to tako, mada istraživači pokušavaju da skrenu pažnju javnosti na ovu temu. Jako bitna stvar kad su u pitanju doznake iz inostranstva je njihov obuhvat. Iznosi o kojima pričamo su procene NBS, delom formirane na bazi zvaničnih izvora. Pratimo ono što u državu uđe formalnim putem, odnosno, preko bankarskih računa, menjačnica i  agencija za transfer novca. Međutim, deo iznosa doznaka stiže neformalnim kanalima, npr. kada neko rođacima pošalje novac preko vozača autobusa ili poznanika koji dolazi u zemlju. Takav priliv se okvirno procenjuje, i postoji pretpostavka da na taj način u zemlju uđe više novca nego što su neke generalne procene institucija. Trebalo bi stimulisati one, koji šalju novac, da ga što više šalju formalnim putem, ali tu postoji jedna ozbiljna prepreka: visoki troškovi transfera. Ako na svetskom nivou na doznačenih 200 dolara troškovi transfera iznose do sedam odsto, u našoj zemlji na isti iznos platićete preko 13 procenata vrednosti transakcije. Ti troškovi transfera destimulišu slanje formalnim putem.


Kako je u drugim zemljama rešen taj problem? Da li postoje neka pozitivna iskustva koja bi Srbija mogla da primeni?

Većina zemalja trudi se da snizi troškove transfera da bi više novca išlo kroz formalne kanale. Neke zemlje imaju, čak, posebne finansijske institucije, kao što su tzv. banke dijaspore. One su namenjene da omoguće emigrantima tih zemalja da novac formalnim kanalom dođe u njihovu zemlju.  Banka dijaspore pomaže da vaš novac uđe u zemlju bezbednijim putem i stigne do vaših rođaka, ali isto tako može da vam obezbedi da sredstva preko nje uđu u projekte značajne za privredni razvoj te lokalne zajednice, a koji su profitno orijentisani i od njih u određenom periodu možete da zaradite kao investitor. Pojedine zemlje emituju tzv. obveznice dijaspore. Reč je o dužničkim hartijama od vrednosti, pre svega usmerenim na osobe otišle na rad u inostranstvo. Vi im nudite hartije od vrednosti i to po povlašćenim uslovima, odnosno, uz viši prinos od tog ulaganja nego što bi bio da kupi druge, slične po riziku, hartije od vrednosti. Na taj način ih stimulišete da ulažu u matičnu zemlju. Postoje, takođe, mogućnosti da se u okviru bankarskog sektora ili sektora osiguranja ponude finansijski proizvodi na bazi doznaka. Tako, recimo otac šalje porodici iz inostranstva novac preko banke, a njima na osnovu tog novca banka može ponuditi kredit pod posebnm uslovima, npr. krediti za školovanje ili usluge životnog i zdravstvenog osiguranja. Tu doznaka može da posluži kao vrsta kolaterala.

Da li su ljudi koji primaju doznake u Srbiji zainteresovani za to?

Ljudi koji primaju doznake, prema istraživanju, upozoravaju na nekoliko problema. Uočavaju da dosta ljudi odlazi iz zemlje. I dok eksperti na osnovu te povećane migracije procenjuju da će to dovesti do većeg slanja doznaka, primaoci doznaka strahuju da bi priliv tih sredstava mogao da  stagnira ili da se možda čak i smanji. Ta bojazan se verovatno delom temelji i na činjenici da sve više odlaze čitave porodice i da oni koji odu više neće imati kome u zemlji da šalju taj novac. Realna je procena da će doznake ostati stabilne u narednih pet godina. Međutim, sve više je primalaca doznaka, koji brinu da će taj priliv sredstava biti manji i zbog toga su sve spremniji da se radno angažuju i iskoriste ta sredstva za pokretanje nekih preduzetničkih poduhvata. To bi trebalo da bude signal i nadležnima i poslovnoj zajednici da obrate pažnju na ekonomske kapacitete samih doznaka.

Izvor: Blic

ponovicu: vise koristi i zahvalnosti bi imali kad ne bi poslali ni cent vise ikad. tacka.

Konkretno. Gastosi htjeli da se od ledine u komšiluku napravi park. Napravljena je 1/3, malo sredili ostalo pokupili u džep. 


Slično je sa stranim kreditima (Evropske Unije).

pa da, trutovi i lopine 


zato kazem ovo gore

испадне да годишње гастарбајтери скупе две милијарде и предају властима
иначе те паре улазе у државу од памтивека,и заврше у неком бетону,цигли или малтеру

Neki ljudi nemaju ni dva grama mozga, pa su tako i oslobodjeni osnovne inteligencije 


te pare idu prvenstveno da se plate neki racuni jp-monopolista, u kojima rade beli zasticeni trutovi

dalje,

da se plati npr. porez na imovinu, povecan u poslednjih nekoliko godina xy% - zaista se ne zna kome ide taj kes u tom slucaju (htela sam ironicno, ali tacno je i bukvalno)

dalje,

da se kupi osnovna hrana, u protivzakonito monopolistickim marketima (opet, omoguceno od zasticene i povlascene vrste zvane drzavni sluzbenik),

dalje,

da se skoluju neka deca u skolama u kojima se, opet, do posla dolazi po privilegovanoj liniji.


Najmanje tih para ode na odecu, obucu i neke zaebancije, jer to sve ionako ta ista rodbina, pardon, gastosi, salju u paketima

Kod mene u kraju bakice prvo idu u menjacnicu, pa onda na pijac i prodavnicu, da, ja to gledam svojim ocima, nema sta ko da mi prica, retko je to u pitanju licni stek, to uglavnom deca salju "kuci" da im ne pocrkaju roditelji i bake i deke.


Jasnije sad?



Dodatak - to za ciglu i malter, to se samo mozete jos neko vreme smejati, nova generacija iseljenika ne gradi kuce, vec ako i sebi uzima nekretninu, gleda da to bude neki stan u Beogradu, mada ce uskoro proces biti i obrnut, ono prodajem sve i adio 



2015-e otislo 58 000 a 2016 kazu 65 000, na dotadasnji prosek od oko 30 000 godisnje, smehoteka jel'?


I jos, "drz." Srbija zivi na tim rodbinskim donacijama, kreditima i pranju para. Ovo ostalo je sitnis.

1. Nemam nikog u blizoj i daljoj familiji koji radi preko..niti da povremeno ide preko.
2. Ne znam nikog ko ima nekog da ga finansira iz daljine. Da mu salje pare, placa racune i slicno.
3. Znam ljude koji samostalno i samoinicijativno odu preko odrade neki posao sami za sebe i vrate se u zemlju.

Neki moj licni zakljucak da je prica o tome kako "Zivimo" od ljude iz inostranstva prenapucana.

Pa kad vec se vuku licni primeri, mada ovo nije tema za tako nesto, u familiji mi clan svakog meseca uredno u Srbiju posalje jednu prosecnu platu. Ne meni, da ne bude kao da ja zivim sad na tim ino donacijama    A moja familija je mini, ne moze brojati manje clanova   

Dalje, polovina sigurno razreda os je napolju. Saratnikova skoro citava gimnazijska generacija napolju, ne odeljenje, generacija 

ne znam odakle si al to je daleko zastupljenije u juznoj i zapadnoj srbiji nego u beogradu i vojvodini al i to prestaje polako oni sto su otisli polako matore i umiru,a njihovu decu bol paja za rodbinu ovde nit ce da zidaju zamkove,ovi sad sto odlaze odlaze iz besa jer nam je drzava takva kakva je i to beze ljudi sa celim porodicama tako da ih tek zabole da salju

shit just got real