Robert Brus

Robert Brus (11. jul 1274. - 7. jun 1329.) je bio kralj Škotske (1306.-1329.). Predvodio je Škotsku tokom Ratova za škotsku nezavisnost. Postao je jedan od najvećih škotskih kraljeva i jedan od najpoznatijih ratnika.

Rani život

Bio je dete Roberta Brusa, šestog gospodara Anandejla i grofice od Karika. Kralj Aleksandar III Škotski uspešno je odolevao engleskim zahtevima da prizna vazalstvo Škotske. Umro je 1286. nakon pada s konja. Nije imao žive dece, pa su škotski plemići proglasili njegovu četvorogodišnju unuku Margaretu Škotsku kraljicom Škotske. Međutim, Margareta je obolela i umrla je kad je imala osam godina,(1290). na putu u Norvešku. Odmah su se pojavili brojni pretendenti na škotski presto.

Škotskoj je pretio dinastički rat, pa su plemići pozvali engleskog kralja Edvarda I da arbitrira. Glavni pretendenti na presto su bili Džon Bejliol i Robert Brus Peti (deda Roberta Brusa). Došlo je do velikog suda, kojim je arbitrirao engleski kralj. Konačno, novembra 1292. na velikom feudalnom sudu presuda je donesena u korist Džona Bejliola, čiji je zahtev imao najjače uporište u zakonu. Robert Brus Peti bio je nezadovoljan ishodom presude. Anandejl predaje Robertu Brusu Šestom, a Robert Brus posle smrti majke dobija grofoviju Karik na upravljanje. I otac i sin, tj. Robert Brus Šesti i Robert Brus, nastojeći da se domognu trona, potpomažu engleskog kralja u potkopavanju položaja Džona Bejliola.

Početak rata za nezavisnost

Avgusta 1296. Robert Brus se zaklinje na lojalnost engleskom kralju Edvardu I. To je tada učinilo i 2.000 škotskih plemića. Međutim, mladi Robert Brus krši zakletvu i 1297. se pridružuje škotskim pobunjenicima protiv Engleza. Brus sa prijateljima ponovo polaže oružje 7. jula 1297. a taj čin je poznat kao "kapitulacija iz Irvina". Po tom sporazumu dobijaju amnestiju u zamenu za zakletvu o lojalnosti. Pošto su škotski pobunjenici pod vodstvom Vilijama Volasa pobedili Engleze septembra 1297. u bici kod Sterling Bridža, Robert Brus ponovo prilazi pobunjenicima.
 
Robert Brus i Elizabeta Burg

Nakon velike engleske pobede kod Falkerka 1298. engleski kralj se još uvek nadao da može pridobiti Roberta Brusa, pa mu ne oduzima Anandejl i Karik. Posle poraza u bici kod Falkerka Vilijam Volas je pre septembra 1298. dao ostavku na mesto komandanta škotske vojske. Zajednički zapovednici postaju Robert Brus i Džon Kamin. Džon Kamin je bio rođak Džona Bejliola i bio je neprijatelj Roberta Brusa. Da bi se pomirile dve struje tokom 1299. Vilijam Lamberton postaje treći neutralni zapovednik škotske vojske. Tokom 1300. Robert Brus daje ostavku i na mestu komandanta i zamenjuje ga Gilbert de Amfravil. Tokom 1301. tri komandanta daju ostavku i zamenjuje ih samo jedan komandant, Džon de Sulis, koji je bio neutralan i činio je sve da vrati Džona Bejliola na presto.

Jula 1301. Edvard I pokreće šesti pohod na Škotsku. Iako je zauzeo Botvel i zamak Ternberi, nije značajnije oslabio škotske redove, pa se u januaru 1302. sklapa devetomesečni mir. Robert Brus se u to vreme ponovo pokorava Edvardu I. Postojalo je više razloga za taj postupak, a jedan od njih je bio mogući povratak Džona Bejliola na presto.

Edvard I pokreće novu invaziju 1303., dolazi do Edinburga, pa do Perta. U Pertu je ostao do jula. Džon Kamin, komadant škotskih snaga, nije uspeo da zaustavi englesku invaziju. Edvard I je redom pokoravao Dandi, Brikin, Montrouz i Aberdin, gde stiže u avgustu. Odatle je krenuo ka Mariju i Badenohu, pa se vratio južno. Pokorio je celu Škotsku. Svi ugledni Škoti, sem Vilijama Volasa predali su se februara 1304. Uslovi predaje su bili predmet pregovora. Po sporazumu Škotska zadržava zakone i slobode kao u doba Aleksandra III Škotskog, a promena zakona treba se postići dogovorom Edvarda I i škotskog plemstva.

Robert Brus i Vilijam Lamberton su 1304. sklopili savez posle škotskog poraza kod Sterlinga. Bilo je to vreme kada je Škotska bila poražena, a Edvard I je nameravao da je potpuno apsorbira u sastav Engleske. Ponovo je škotsko plemstvo moralo da se pokloni engleskom kralju. Edvardov nećak je trebao da uspostavi vladu Škotske, koja će biti samo ispostava engleske vlade. U to doba uhvaćen je kraj Glazgova zadnji vođa otpora Vilijam Volas, koji je pogubljen 23. avgusta 1305.

Ekskomunikacija i krunisanje kao kralj Škotske

Kralj Edvard I je sumnjao da Robert Brus ponovo kuje zavere i da se sprema za otpor. Robert Brus je posedovao Anandejl, grofoviju Karik i velike posede i u Škotskoj i u Engleskoj, a osim toga polagao je pravo na škotski tron. Osim toga imao je i veliku familiju, koju je bilo nužno zaštititi. Robert Brus je stalno verovao u svoje pravo na tron. Mnogi unutar Škotske prestali su da mu veruju, jer je često menjao strane.

Džon Kamin se mnogo odlučnije suprtostavljao Englezima. Bio je bio najmoćniji plemić Škotske i povezan je bio sa moćnim plemstvom i Engleske i Škotske. Osim toga, i sam je počeo polagati pravo na škotski tron. Da bi neutralizovao opasnost, Robert Brus ga je pozvao na sastanak 10. februara 1306. Veče pred sastanak napao je Kamina i pobegao, a dvojica Brusovih pristalica su dokrajčili Kamina. Brus je bio ekskomuniciran zbog toga ubistva. Posle toga više nije imao alternative nego da potvrdi svoj zahtev za škotski tron. Krunisan je u Skonu blizu Perta 25. marta 1306. kao kralj Škotske. Krunisala ga je grofica od Bakana, čija porodica je imala pravo da postavlja kraljeve na tron. Brus je bio kralj bez kraljevstva.

Od Skona do Banokberna

Brus je tokom 1306. poražen, tako da je ostao gotovo bez pristalica, pa je pobegao na ostrva na zapadnoj obali Škotske. Edvard I je tokom 1307. krenuo u novi pohod, tokom kojega je zaplenio Brusova imanja i podelio ih svojim pristašama. Brusova supruga, ćerka i sestra su bile zatvorene, a brat mu je ubijen. Edvard I je umro 7. jula 1307. i ostavio je krunu Edvardu II, pa otada se sve okreće u Brusovu korist.

Brus i njegovi sledbenici vratili su se u Škotsku u februaru 1308. u dve grupe. Jednu je predvodio Robert Brus i njegov brat Edvard. Oni su se iskrcali kraj zamka Ternberi i započeli su gerilski rat u jugozapadnoj Škotskoj. Drugu grupu su predvodila njegova braća Tomas i Aleksandar, ali brzo su uhvaćeni i pogubljeni. Rober Brus pobeđuje Engleze u bici kod Glen Trula i u bici kod Ludon Hila. Edvard Brus je ostao u Galoveju, a Rober Brus se seli u oblast oko Aberdina, zauzima Bakan i pobeđuje u bici kod Inverurija maja 1308. U Argajlu ponovo pobeđuje i zauzima jedan zamak.

Prvo zasedanje slobodnog parlamenta održalo se u martu 1309., a do avgusta 1309. kontrolisao je Škotsku severno od reke Taj. Tokom 1310. škotsko sveštenstvo je na opštem saboru priznalo Roberta Brusa za kralja. Taj događaj je bio od velikog političkog značaja.

Tokom tri godine padali su jedan po jedan engleski zamak ili utvrda. Linlitgou je pao 1310., Dambarton 1311, a Pert je Robert Brus zauzeo januara 1312. Brus se već odvažio pa je napadao i severne delove Engleske. Škoti su zauzeli edinburški zamak. Brus je zauzeo ostrvo Man i zamak Sterling. Konačno Robert Brus pobedom u bici kod Banokberna 1314. osigurava škotsku nezavisnost. Ne strahujući više od engleskih napada, Škoti napadaju severne delove Engleske, odnosno Jorkšir i Lankašir.

Brus i Irska

Ohrabren pobedom nad Englezima, Brus 1315. napada Irske s ciljem da i Irsku oslobodi engleske vlasti, a i da otvori drugi front u borbi protiv Engleske. Irci su 1316. krunisali Edvarda Brusa za kralja Irske. Robert je kasnije sa svojom vojskom pomagao bratu. Brus je pokušao da stvotri i irsko-škotsko kraljevstvo.

Škoti su imali početnih uspeha, pogotovo u Alsteru. Međutim, nisu uspeli da pridobiju irske vođe van Alstera, a pogotovo na jugu Irske gde Irci nisu videli razliku između engleske ili škotske okupacije.

Priznanje

Papa Jovan XXII je ukinuo ekskomunikaciju Roberta Brusa. Engleski kralj Edvard III potpisao je maja 1328. Edinburško-Nortemptonski sporazum po kome priznaje Škotsku kao nezavisnu državu, a Roberta Brusa kao škotskog kralja.

Rober Brus je umro 7. juna 1329. Nasledio ga je sin David II Škotski.

Izvor: Wikipedia