RK Partizan :: Kosarka ~ Odbojka ~ Tenis ~ Ostali sportovi

Strahinja Milić: Uspavani džin

D. PRLINA - M. MARKOVIĆ

Trenirao sam sa prvim timom i svojim uzrastom, stalno sam dolazio na drugi čas. I ne mogu da izdržim, spavam u klupi – kaže golman rukometaša Partizana. Želi da bude bolji od Šterbika, srce ga boli zbog Kosova

Još kao klinac Strahinja Milićje bio bar za glavu viši od ostalih. Krupniji, takođe. Kad stane između stativa, činilo se da nema mesta gde možete da mu proturite loptu. Taj utisak je sada još izraženiji... Već sa 16 godina ušao je u olimpijsku reprezentaciju. Nešto kasnije prvi selektor Srbije, Jovica Cvetković, dao mu je šansu i u seniorskom timu. I odmah je proglašen za najboljeg golmana turnira u Češkoj. Naslućivalo se da u Miliću dobijamo golmana najviše klase. Nažalost, i pored dobrih partija u dresu Partizana, nikako nije uspevao da se izbori za veliko takmičenje. Bio je u konkurenciji za SP u Švedskoj, ali nije dobio priliku...

- I sada ću da se borim da budem među tri naša golmana na Evropskom prvenstvu. Znam da ću da pružim maksimum, bilo na terenu, bilo na tribinama. Ja sam vojnik Srbije i reprezentacije – počinje priču za „Sport“ Milić.

U rukometnom svetu svi ga znaju pod nadimkom Džambo. Ime i prezime gotovo da niko ne koristi.

- Kada sam bio klinac igrali smo se ratova između ulica. Prvo su me nazvali Roki, a onda mi je jedan drugar, u „rovu“, dao nadimak Džambo, kao Džambo-džet. I tako je ostalo do danas. I kada sam igrao u Danskoj, predstavljao sam se kao Džambo, jer Danci nikako nisu mogli da izgovore Strahinja. I majka me zove Džambo.

Za golmane se smatra da su svojevrsni čudaci. I u rukometu ima golmana.

- Pola je istina, a pola legenda. Jeste, na svoju smo ruku, znate kada vas napada lopta koja ide brzinom od 100 na sat, a vi idete glavom na nju, ne bežite, onda jeste nešto čudno sa tobom. Ako gledam po sebi, onda je verovanje da su golmani čudaci potpuno tačno.

Za vaterpolo se govori da je rukomet u vodi. Ipak, teško da bi Džambo mogao da bude vaterpolist.

- Potonuo bih. Posle prvog šuta bih se udavio. Kada sam se vratio iz Danske u Partizan, imali smo jedan trening na bazenu na Banjici. Isplivao sam tri dužine i odmah posle toga sam se uhvatio za stativu. Taj vaterpolo meč mi je bio jedinstvena prilika u životu da igram, a ne da branim. I kad smo već kod vaterpola, moram da kažem da su mi vaterpolisti Partizana uzor po sportskom životu.

Neko ko je uspešan, nema razloga da se stidi. Ipak, nije uvek tako.

- Kada sam prešao u Dansku, otišao sam u školu. Engleski sam slabije znao, a od danskog – ni reč. Direktor me uputio u učionicu, a kada sam ušao mislio sam da sam pogrešio, jer nijedan učenik nije imao svesku i olovku, kao ja, već su svi radili na lap-topovima. Mislio sam da sam pogrešio, pa sam se vratio kod direktora. Nije mu bilo jasno kako nisam našao razred, krenuo je samnom i ušli smo u istu onu učionicu. Čim su me videli sa sveskom i olovkom, počeli su da mi se smeju. Onako cinično. Nije im bilo jasno kako još neko ide na časove sa tim. Bilo me je sramota, pa sam odmah posle časova otišao i kupio lap-top, najskuplji u radnji.

Važi ovaj sjajni golman za velikog šaljivdžiju. Smišlja smicalice, baš lako...

- Bio sam sa jnuiorskom reprezentacijom u Nemačkoj. Napolju pada kiša, grmi, nigde žive duše, ubija dosada. Bio sam u sobi sa Alčakovićem. Pozvali smo Malečnčićai rekao sam mu da je trener Ivićporučio da svi okrenemo televizore u sobama prema zidu i stavimo mokar dres preko ekrana, da ne bi udario grom. I još da treba da se izvuče utikač iz zida. Svi reprezentativci su uradili tako, a jedan je iskidao i gajtan od mini-bara, pokušavajući da izvadi utikač, jer je mislio da tako treba, čim se to čini i sa televizorom

Spavanja nikad dosta. Tako ga se bar sećaju drugari iz Tekstilne škole.

- Stalno sam spavao na časovima. Dok sam bio u pravom razredu srednje škole. Trenirao sam sa prvim timom i svojim uzrastom, stalno sam dolazio na drugi čas. I ne mogu da izdržim, spavam u klupi. Razredni je imao razumevanje za mene, znao bi da kaže ostalim učenicima „Tiše, da ne probudimo Džamba“. Voleli su me. Znali su i da kače tekstove o meni i slike na kojima sam bio u novinama.

Iskren do srži. Dokazao je to Džambo i posle našeg pitanja čime bi se bavio u životu da nije rukometaš.

- Moj pokojni otac imao je štampariju, bavio se proizvodnjom svesaka i školskog pribora. Verovatno bih to i ja radio. S obziom na to da sam samo završio tu jednu godinu srednje škole, sada bih mogao samo da čistim ulice.

I onda objašnjenje:

- Posle te prve godine Tekstilne škole, rukometnu karijeru nastavio sam u Danskoj. Tamo me je mrzelo da nastavim školovanje. Sada mi je krivo zbog toga. Međutim, završiću srednju školu. Učiniću to dok sam u Partizanu.

S obzirom na već deceniju loših rezultata, naši rukometaši nemaju status zvezde. I da ih imaju, Džambo bi bežao od prevelike popularnosti.

- Kada se upoznajem sa ljudima, nikome ne kažem da igram rukomet u Partizanu. To nije moj lični kvalitet. Želim da budem dobar sa ljudima zbog onoga kakav sam, a ne zbog onoga čime se bavim. Ne volim samoreklamiranje. I kada bi me neki drugari predstavili kao rukometaša, ispravljao sam ih, govoreći da sam u stvari ekonom u Partizanu. Užasno me nervira dvoličnost kod ljudi, izluđuje me. Zato i ne volim da budem rukometaš, nego Strahinja Milić.

Jedan je Džambo!

ŽELjA U KARIJERI
- Moj idol je Arpad Šterbik.Normalno, slične smo konstitucije. Želim da budem ne samo kao on, nego i bolji od njega. Da budem jedan od najboljih golmana na svetu, čak i najbolji, zašto da ne. Videćemo dokle ću da stignem. Voleo bih da igram u Bundes ligi, ili da budem u paru sa Šterbikom, bez obzira u kom klubu.

NE ZABORAVLjA
- Pitanje je da li bih sada bio golman da nije biloVanje Bankovića, kondicionog trenera, i medicinskog tima Partizana. Njima najviše dugujem zahvalnosti što sam uspeo da se vratim na teren posle teške povrede kolena. Hvala i porodici koja je sve vreme uz mene. Šta god da uradim.

AUTO ŠKOLA
- Upisao sam se u auto školu. Muka mi je više od vožnje gradskim prevozom. Obučavam se u golfu „petici“. Kažu da se vožnja najbolje savlada u jugu, ali šta vredi kad u jugo ne mogu da uđem.

VOLI DA JEDE
- Volim da jedem. Uostalom, vidi se na meni. Meso, najviše. Sve sa roštilja. Najviše sam imao 160 kilograma. Međutim, tada sam bio i najbolji. Mogao sam da napravim špagu, nogom dodirnem prečku. Možda deluje neverovatno, ali je istinito.

JOVANA ZA ČITAV ŽIVOT
- Najviše volim tip devojke kakva je mojaJovana. Zajedno smo već četiri godine, nadam se da ćemo da budemo zajedno do kraja života. Kraj sebe ne mogu da zamislim nijednu drugu. Volim da pogledam lepe devojke na ulici, nisam bolestan čovek, ali samo da pogledam.

PRVI POLjUBAC
- Prvi put sam se poljubio sa devojkom u Niškoj banji. Zaboravio sam joj ime. Desilo se to za vreme bombaradovanja. Zbog nje sam se polomio vozeći rolere. Kad sam je video, želeo sam da izigravam šmekera, stavio sam ruke u džepove, prekrstio noge i počeo da se spuštam niz ulicu. Žestoko sam pao. Prišla mi je, pitala me da li je sve u redu, a ja sam joj odgovorio da mi nije ništa. Lagao sam, sve me je bolelo... Kasnije smo se poljubili.

SRCE BOLI ZBOG KOSOVA
- Rodom sam iz Prištine. Kosovo i Metohija su nam malte ne oduzeti. Krivo mi je zbog toga, srce me boli. Nisam mogao da verujem da se pucalo na naše ljude koji su bili na barikadama. Šta su oni to loše uradili? Sećam se mnogih detalja iz detinjstva, znam da su moji riođaci imali mnogo domaćih životinja, a sada imaju samo jednu kravu. Voleo bih svima da pomognem, ali nažalost nisam u stanju.

OKRUŽEN ZVEZDAŠIMA
- Živim u kraju Beograda u kojem ima mnogo navijača Crvene zvezde. Praktično sam okružen „delijama“. U mom kraju živi par vođa. Ne da nisam doživeo ni najmanju neprijatnost, već su mi rekli da sam ja jedan od retkih „grobara“ koje poštuju. Moram da kažem da ne spadam među one koji žele da komšiji crkne krava. Partizanovac sam, ali navijam za Zvezdu kad igra protiv nekog stranog tima. I ne samo za Zvezdu, već za sve klubove iz Srbije.

ŽENE I SPORT
- Od kolektivnih sportova, samo je odbojka za žene. Eventualno tenis. Ništa drugo. Ni rukomet. Ženama nije mesto na terenu. One treba da budu pored mene. Smeh...

novosti.rs

Sjajan intervju... Smile