Treba da se pogleda ko je zaradio najvise iz tog rata i sve ce biti jasno

“Gavrilo Princip je podmuklo iskorišćen”
| IZVOR: BORKA G. TREBJEŠANIN, POLITIKA
“Gavrilo je žrtva i vremena i velikosrpske ambicije Crne ruke, ali je pre svega žrtva političkog modela koji nama iz senke vlada i danas: onoga u kom se sve odvija mimo našeg znanja i naše kontrole, onog u kojem parapolitičke i parapolicijske snage iz senke drže sve.”

 

Foto: B92
Novi dramski tekst autorke Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob” (drama u dva dela), upravo je objavila beogradska izdavačka kuća „Samizdat”, uoči bečke premijere ovog komada, 16. oktobra na sceni tamošnjeg Šaušpilhausa. Zatim će, početkom godine, biti premijere paralelno u Sarajevu i u Beogradu, sa glumcima koji dolaze sa obe strane. Beogradsku predstavu priprema Dino Mustafić u produkciji Bitef teatra i Hartefakta.

Drama „Mali mi je ovaj grob” zasnovana je na istinitim događajima koji se dešavaju u Sarajevu 1914. i u zatvorima u Solunu i Terezinu. Šta vam je bilo polazište za razumevanje istorijskih okvira?

Kada me je bečko pozorište pozvalo da u godini komemoracije početka velikog rata napišem svoj komad, meni je odmah na pamet pala priča o atentatu. To je, iskreno, i jedino što me je zanimalo uopšte vezano za čitavu epohu, sklonija sam da razmišljam o 1917. u svetskoj umetničkoj i socijalnoj revoluciji nego o ratu uopšte. Nikad nisam pisala ratne komade, o tim posrnućima čovečanstva ne znam šta bih u pozorištu rekla. O istorijskim okolnostima sam znala vrlo malo, imala jedno bazično školsko znanje obojeno mnogim dilemama. Moje prirodno stanište su biblioteke i arhivi, tako da sam vrlo lako uronila u sve dostupne istorijske materijale koji govore o atentatu: od pisama, beležaka, fotografija, snimaka samih učesnika atentata, preko kompletnog transkripta suđenja, analitičkog pogleda na proces, lekarskih izveštaja i hronika o izdržavanju kazne, do, naravno, brojnih istorijskih tumačenja ovog i vezanih događaja. Provela sam mesece radeći na prikupljanju materijala iako nikada nisam imala nameru da napišem istorijsku već ljudsku dramu. Sve što je u drami, bazirano je na istinitim podacima, ali je umetnički, to jest dramski transformisano u pozorišni narativ.


„Nisam zločinac jer sam uklonio onog koji je činio zlo...” U drami „Mali mi je ovaj grob”, Gavrilo Princip nije ni terorista, ni junak, već, kažete: žrtva. Čija?

Gavrilo je donekle izmanipulisani mladić, koga je vodila velika i plemenita misao o oslobođenju od okupatora i ujedinjenju jugoslovenske nacije. On je, u ime svoje levičarske, nadnacionalne, antiklerikalne i emancipatorske ideje bio spreman da žrtvuje svoj život, ali je istovremeno podmuklo iskorišćen od strane onih koji i danas svaku plemenitu i lično nezainteresovanu političku misao brzo kompromituju i izmanipulišu. Gavrilo je bio obrazovan momak, za svoje godine i za uslove života, koji je osećao potrebu za velikim delom i koji je greškom smatrao da svi ljudi oko njega dele istu plemenitost. On je žrtva i vremena i velikosrpske ambicije Crne ruke, ali je pre svega žrtva političkog modela koji nama iz senke vlada i danas: onoga u kom se sve odvija mimo našeg znanja i naše kontrole, onog u kojem parapolitičke i parapolicijske snage iz senke drže sve. Gavrilo Princip je žrtva istog onog modela koji je ubio Zorana Đinđića i koji nam ne dozvoljava da zaista kročimo u 21. vek.

Aluzije u vezi sa atentatom na Zorana Đinđića u drami su očigledne. Da li ste se nosili mišlju da napišete dramu o tom tragičnom događaju?

Jesam, svakako, i nikako nisam pronalazila pravi način da se izrazim. Izuzetno cenim dve predstave o atentatu: Frljićevog „Zorana Đinđića” i Pakovićevog „Ubiti Zorana Đinđića” i nadam se da tu nije kraj te linije inspiracije i da će ih biti još. Ipak, sebe ne vidim kao autorku komada koji se bavi direktno političkim događajem, o tome pišem svoje druge tekstove, a za drame ostavljam ambivalentne priče o ljudima preko kojih se prelamaju važni događaji istorije.

Verujete u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva. U mladobosancima ste pronašli svoje političke ideje, zar ne?

Kao autorka uvek u svojim temama pronalazim i učitavam sebe, i kada pišem naizgled autobiografske drame, ja zapravo konstruišem svoju imaginarnu biografiju, slažem svet prema svojoj meri, krojim ga i sečem onako kako ja želim da on bude. U političkim uverenjima, ali pre svega u dilemama mladobosanaca, naravno da sam pročitala, ali i upisala sebe, meni je ta ideologija beskrajno bliska, ali su mi njihove etičke dileme još bliže.


Kakvu reakciju publike očekujete u Beču, za čije pozorište Šaušpilhaus ste po narudžbini i napisali tekst?

Ne očekujem aklamativno prihvatanje, tekst ipak problematizuje školski odnos prema atentatu čija je žrtva ipak bio austrijski prestolonaslednik. Iako naša publika neupućena u kulturnu produkciju naivno misli da „porudžbina” znači raditi po nečijem nalogu, tako što ti neko zatraži „šta” da napišeš, stvari su sasvim daleko od toga. Ja već 15 godina pišem isključivo prema porudžbinama, inače se sama zbog svog nepoverenja u sopstveni izraz, nikad ne bih naterala da nešto uopšte stvorim. To ne znači da mi je iko ikad rekao šta i kako da napišem, već samo i isključivo moje obavezivanje da premijera komada bude u određenom roku.

Kakav efekat ste hteli da postignete naslovom „Mali mi je ovaj grob”?

„Mali mi je ovaj grob” je autentična replika, nešto drugačije komponovana Dragutina Dimitrijevića Apisa, dok je na sve načine pokušavao da odloži svoje pogubljenje na brdašcu kraj Soluna. Mali mi je ovaj grob je višestruka metafora, i megalomanske slike sebe, kojoj smo kao kultura skloni, a u koju je Apis posebno bio uronjen, ali i nekog onostranog krika jednog čoveka čije delo ne skončava njegovom fizičkom smrću, već nas i iz tog groba i dalje ne samo posmatra već usmerava, a neretko vodi u novu kataklizmu.


„Apis je ružan kao đavo”... Za razliku od Gavrila Principa, Dragutina Dimitrijevića Apisa predstavljate kao najmračnijeg junaka, šekspirovskog tipa.

U svojim didaskalijama, a ovog puta sam se baš uzdržavala da ih ne pišem onako obimne kao obično, puštam sebi kao autorki na volju da donosim vrednosne sudove i o junacima i o događajima, ja ih komentarišem, potcrtavam, izokrećem, podsmevam im se. Sve što lično osećam za Apisa i kao istorijsku ličnost i kao politički fenomen nekako je zgusnuto baš u toj didaskaliji, osećam ga kao đavolsku opasnost, ono rugobno lice koje se skriva u prvom sloju odmah kad zagrebemo ispod površine. Mislim da je ta rugoba ono što kao društvo skrivamo i zatrpavamo, umesto da se suočimo sa njom i zato čitavo društvo već više od veka ostaje talac tog demonskog zla.

Vaši stavovi nisu stavovi većine, već često izazivaju agresiju. Koliko vas takve reakcije troše?

Troše me naravno, sve me troši. Svaki moj komad i svaki moj tvit me potroši do potpunog isključivanja baterije. Radim mnogo i stalno, provodim desetak sati dnevno u čitanju, pisanju, učenju, pripremi predavanja i uvek strahovito sumnjam u sve. Ta sumnja je ono što najviše troši, mnogo više od agresije skrivenih ljudi. Kada bi svi ti mrzitelji mogli da shvate koliko mene samu uništava svako pisanje i samo jedne stranice drame, ne bi trošili vreme i energiju da me dotuku. Sebi sam mnogo veći neprijatelj ja.

Svoje traume lečite pisanjem. Koju vrstu mentalne gimnastike upražnjavate?

Ja sam dosta psihorigidna osoba kojoj smeta svaka promena i narušavanje nekog površinskog reda. Moj životni ritam se zasniva na tome da me održava da ne potonem, kada se naruši, ne umem da funkcionišem. Veoma mnogo čitam, malo i pišem, gledam na dnevnoj bazi nekoliko filmova i tv serija, trošim se fizički u sportu i cenim svoju izolaciju i tišinu. Sa prijateljima se dopisujem, kao nekad kada su ljudi pisali pisma. Internet je moja sigurna kuća i u svemu tome mi brzo prođe dan. Pisanje je težak i naporan rad koji svaki put ima samo jedan siguran rezultat: vodi vas, korak po korak, sve bliže smrti.

Izvor: [url=http://www.b92.net/]B92

Jao nemoj nju na ovu temu molim te....

On je žrtva i vremena i velikosrpske ambicije Crne ruke, ali je pre svega žrtva političkog modela koji nama iz senke vlada i danas: onoga u kom se sve odvija mimo našeg znanja i naše kontrole, onog u kojem parapolitičke i parapolicijske snage iz senke drže sve. Gavrilo Princip je žrtva istog onog modela koji je ubio Zorana Đinđića i koji nam ne dozvoljava da zaista kročimo u 21. vek...... koja gomila gluposti...

Interesantno

 

Biljana Srbljanovic...     

Ako vas ovo utesi...i madjarska istorija ga smatra atentatorom...
Inace ne moze se odbaciti teorija da je sve ovo organizovano sa zapada...i Srbija je imala interese u Bosni, pa je to dobro doslo francuzima i britancima koji su ocekivali oslabljenje monarhije i Nemacke...ipak su oni podelili medju sebe nemacke kolonije.

Jeste, samo sto Srbija nije imala ikakvu vezu sa ovim, niti bi to bilo u interesu Srbije, sto se dalo videti ubrzo posle atentata.

а ру шандор је херој 
па мађарска је била део те монархије,нормално да је за њих атентатор

Teorija za zapad je sledeca,nisam to napisao u proslom postu,Velika Britanija 1913 je pred bankrotom bukvalno,i na ivici gradjanskog rata,mnogi su smatrali da je jedini izlaz,i jedini nacin da se narod ponovo ujedini neka velika pretnja i opasnost,otuda mnogi izvlace da su se njihove sluzbe ukljucile u zadatak fabrikovanja povoda za rat.Mada za to ne postoje skoro nikakvi dokazi.

Uostalom Americki profesor,Ricard Hamilton,u svojoj knjizi "Uzroci I svetskog rata" kaze:

"Nije bilo nikakvog "klizanja" u rat,nijedan rat se ne izaziva "nehotice",vec je rat izazvala grupa mocnih drzavnika i vladara koji su napravili svestan izbor"

Alan John Percivale Taylor Britanski istoricar kaze :

"Austrija nije toliko zelela da kazni zlocin u Sarajevu.Oni su hteli da kazne drugi zlocin-zlocin koji je Srbija pocinila postojanjem kao slobodna,nezavisna drzava."