Napraviti inovantnu 2D Vs borilačku igru posle pojavljivanja drugog Street Fightera i prvog Mortal Kombata postao je gotovo nemoguće težak zadatak. A cilj programera SNK bio je upravo taj – osmisliti potpuno nov borilački serijal za NeoGeo za koji niko neće moći da kaže da previše liči na nešto što već postoji. Iako je u pitanju igra u kojoj se protivnici suočavaju hladnim oružjem, svako poređenje sa slavnim Samurai Shodown serijalom je izlišno, jer Last Blade zaista ima mnogo toga što ga čini unikatnim i potpuno distancira od njega. Istorijsko okruženje u kome su smešteni događaji poznat je kao Bakumatsu i vezuje se za Japan u periodu od 1860. do 1899. godine kada konačno počinje njegovo otvaranje prema svetu što se jasno vidi po nekim elementima, koje ćemo kasnije pomenuti. Netipično za većinu ovakvih igara, Last Blade poseduje sasvim solidnu priču. Ona nam govori da na svetu postoje 4 čuvara povezanih sa jednim od 4 boga, koji zajedno štite Đavolju Kapiju, sprečavajući da se ovaj portal prema podzemlju otvori i uništi svet. Tako je bilo sve dok kod se kod jednog od čuvara nije probudio prezir prema ljudima i njihovim slabostima zbog čega on odlučuje da sam otvori kapiju i iskoristi moć koja dolazi odatle da zavlada svetom. Ostali čuvari će naravno pokušati da ga spreče u tome, baš kao i grupa boraca koja oseća da se Zemljin balans ruši. Među njima će se naći i troje mladih ljudi koji u sebi poseduju snagu koje ni sami nisu svesni, kao i jedan čovek koji u svemu traži samo zabavu.
I grafički The Last Blade predstavlja pravo remek delo i u potpunosti uspeva da dočara istorijski ambijent u kome je smeštena igra. Na mnogim scenama vide se Evropljani, a i neki protagonisti nose odeću koja potiče sa Starog Kontinenta. Sami borci su fantastično nacrtani i animirani, i za razliku od Samurai Shodown serijala, imaju daleko realističniji izgled mada se na njemu nije insistiralo do kraja (što ne uzimamo za manu, naravno). Okruženja u kojima se odvijaju same borbe su takođe na vrhunskom nivou a ona najlepša možete videti na ovih nekoliko slika. Dovoljno je samo reći da je malo sličnih igara koje poseduju ovako detaljne i fantastično dizajnirane nivoe. Definitivni status grafičkog remek dela igra dobija zahvaljujući sjajnim animacijama kojih ima podosta i specijalnim efektima koji su veoma impresivni. Međutim, čak ni tada nema tragova usporenja animacije. Zvučna podloga je malo kontroverznija što se pre svega odnosi na muziku koja ne igra tako važnu ulogu kao u recimo King Of Fighters ili Fatal Fury serijalu. Ona je zapravo u drugom planu ali je utisak da se savršeno uklapa u okruženje. Zvučni efekti su odlični i veoma bogati, i to je još jedan element u kome je Last Blade među najboljim NeoGeo igrama. The Last Blade je zaista prav biser i jedno od najboljih ostvarenja koje je objavio SNK, po mnogima čak bolje i od svog sjajnog nastavka. Bez obzira da li ste ljubitelj ovakvih igara ili ne, svako ko sebe smatra ozbiljnim igračem trebalo bi da je proba i poseduje u svojoj kolekciji.
Obljavljena 11. Septembra 1987. za familly computer, takođe poznat kao famicom iliti Nintendo Entertainment System u Severnoj Americi, DDS: Megami Tensei ja igra koja je jako napredna za svoje vreme, ali jako ostarela po današnjim standardima. Ova je prva video igra Atlusovog dev. tima, što je jako impresivno, uzevši u obzir neverovatnu ambicioznost ovog projekta. Za razliku od velikog broja licensiranih igara u to vreme, ovaj naslov je RPG. RPG-ovi su u 1987. bili relativan novitet na tržištu, samim tim je čudno da su ovaj žanr izabrali gomila neiskusnih ljudi, a da i ne pominjem da bi neuspeh ovog projekta doveo do raspada studija. Svaka sreća, Megami Tensei je uprkos svemu ipak uspeo. Čak iako su njegovi vršnjaci Final Fantasy i Dragon Quest zaradili više pažnje među mejnstrim publikom, Megami Tensei je ipak zaradio poprilično veliku bazu fanova koji su cenili sve suptilnije stvari koja ova igra radi. Među ovim suptilnijim stvarima je depresivna atmosfera, zajedno sa religiozno/ideološkim tematikama koje igra diskutuje, a nikad ne nabija igraču niz grlo.Tu se kao dodatak prikazuje velika kolekcija raznih bića iz raznih mitologija iz celog sveta. Stvarno je apsolutno impresivno koliko truda su uložili u depikciju ovih stvorenja, no, to me dovodi do razloga zašto i jesu, kao i najambiciozniji aspekt Megami Tensei-a, naime; sam gejmplej.
Vidite, Megami Tensei se od svojih vršnjaka razlikuje po nekoliko stvari. Kao prvo, igra iz prvog lica, slično starijim PC RPG igrama, što je bilo retko na famikomu. Sledeća razlika je u borbenom sistemu. Sada, igra ipak sadrži neke stvari asocirane sa JRPG-ovima ovog vremena. Imate napade oružjem koji ne koštaju ništa, čini koje koštaju MP i možete da pobegnete od bitke. Razlika dolazi u takozvanoj “talk” opciji. Odabirom ove opcije dobijete šansu da popričate sa vašim protivnikom i, ako demokratija prevlada, možete zatražiti od vašeg protivnika tri stvari: neki predmet, pare ili da vam se on/ona pridruži. Ako pitate demona da vam se pridruži, demon će vas pitati da mu/joj ponudite nešto kao poklon i, ako, joj/mu se svidite, pridružiće vam se. Nakon što vam se demon pridruži, možete tog demona koristiti u bici ili možete tog demona spojiti sa nekim drugim i stvoriti novog, jačeg demona.
Možda malo preterujem sa ovim ali legitimno mislim da je ovo bilo revolucionarno za svoje vreme. Po prvi put, vaši protivnici nisu generični, bezlični monstrumi koji su tu striktno za vaše zadovoljstvo u njihovom masakru. Oni zapravo imaju ličnost, brige, probleme i velika količina njih voljna je da komunicira s vama. Problem leži u tome što će veliki broj igrača osetiti simpatiju prema nekim demonima i ciljaće da ih ne ubijaju, Ipak, u igri je neophodno da dobijate iskustvo i povećate vaš nivo, tako da su dizajneri bili dovoljno pametni da implementiraju dve mehanike koje služe da ovo balansiraju. Prva od kojih je mesec. Mesec ima sveukupno oko tri faze skrivene između deset podfaza. Svaka nova faza meseca diktira ponašanje demona tokom pregovaranja. Ukoliko je mesec pun, pregovaranje sa njima je nemoguće. Druga mehanika dolazi u formu demona koji su potpune seronje i koje ŽELITE brutalno da izmasakrirate. No, ipak postoji balans između prijateljskih demona koji se samo brane i neprijateljskih koji vas žele mrtve.
Sve u svemu, Digital Devil Story: Megami Tensei za famikom je impresivna, revolucionarna i potcenjena igra koja predstavlja početak MegaTen franšize. Kada sam počeo više da istražujem o ovoj franšizi pišući istorijat, bio sam impresioniran činjenicom da je sistem koji je postavljen u ovoj igri jedan koji će franšiza pratiti narednih 25 godina, retko menjajući ga, čak i u sporednijim igrama. Nažalost, zvaničan prevod igre ne postoji, kao ni fan prevod, tako da je malo teško igrati igru bez fundimentalnog znanja japanskog jezika. Takođe, ako radoznalo rešite da odigrate, preporučujem da odigrate super famikom verziju, koja je grafički unapređena verzija igre.
Naravno, kvalitet i uspeh ovog naslova doveo je do nastavka, no, tek 4 godine kasnije za istu konzolu, što nas dovodi do…
Tema: 
