Sredinom 90-ih se pojavio ozbiljan konkurent u svetu arkadnih borilačkih igara – Tekken. Namco je svoju prvu 3D tabačinu prvobitno izdao kao odgovor na Segin Virtua Fighter, ne znavši da je stvorio jedan od najpopularnijih serijala svih vremena. Tekken prati tragičnu priču mladog Kazuye, koga je surovi otac Heihachi bacio sa litice kako bi testirao njegovu snagu. Ispunjen besom, petogodišnji Kazuya na samrti sklapa pakt sa Đavolom kako bi se jednog dana osvetio ocu. Ovu priliku dobija godinama kasnije na King of Iron Fist turniru, gde se susreće sa borcima koji su danas poznati svim ”tekenašima”, uključujući Paul Phoenix-a, Ninu Williams, Yoshimitsua i Ganryua.
Tekken na prvi pogled deluje kao najobičnija 1v1 tabačina, ali se izdvaja od većine zbog svog sistema komandi. Naime, u Tekkenu svako dugme na kontroleru odgovara jednom udu, što na nekom nivou čak podseća na simulaciju. Ako za primer uzmemo PlayStation džojped, kocka bi odgovarala levoj pesnici, a krug desnoj nozi. Ovaj sistem je interesantan jer od igrača zahteva brze reakcije i razvijen instinkt, posebno u slučaju komplikovanih komboa.
Tekken u početku uopšte nije trebalo da bude borilačka igra, već interna platforma za testiranje animiranih 3D modela i naprednijeg mapiranja tekstura. Međutim, kada su se razvojnom timu pridružili Virtua Fighter developeri i kada se pročulo da Sega radi na nastavku, Namco je odlučio da uzvrati udarac. Pošto je igra bila razvijena za arkadni System 11 koji je u svojoj osnovi bio baziran na PlayStation hardveru, Tekken je vrlo brzo dobio port za Sonijevu prvu konzolu. Kao što je Kazuya na kraju nadmašio svog oca, Tekken je razbio Virtua Fighter, o čemu svedoče i mnogi Ginisovi rekordi koje je postavio – bio je prvi PlayStation naslov koji je prodat u preko milion kopija. Tekken danas poseduje sopstvenu esports scenu, a 2024. godine je dobio osmi nastavak u glavnom serijalu igre.
Predstavljamo vam prvo poglavlje jednog od najpopularnijih RPG serijala današnjice i dalekog pretka Morrowinda, Obliviona i Skyrima. Arena je takođe bila RPG prvenac za Bethesdu, koja je 90-ih bila poznatija po svojim sportskim i akcionim naslovima. Ovo je prilično ironično, s obzirom da Arena uopšte nije trebalo da bude RPG, već neka vrsta simulacije borbe gladijatora, od čega i potiče naziv igre. Bethesda je na posletku odlučila da se više fokusira na questove, dizajn tamnica i RPG elemente. Tako se rodio The Elder Scrolls serijal.
Arena igrače vodi na Tamriel, masivni kontinent sa proceduralno generisanim tamnicama i gradovima, izuzev lokacija koje su vezane za glavni zadatak igre. Mimo glavne misije, igrači imaju potpunu slobodu istraživanja, što Arenu čini open world igrom. Arena možda nije bila prva igra otvorenog tipa, ali je usavršila gejmplej mehanike koje su danas i te kako zastupljene. Jedna od njih je smena dana i noći, koja nije bila tu samo iz estetskih razloga. Na primer, čudovišta su noću bila daleko brojnija i aktivnija. Kao i u kasnijim The Elder Scrolls naslovima, igrači na početku Arene stvaraju svog lika, birajući njegovo ime, pol, rasu, klasu i izgled. U borbi, koja se inače odvija u realnom vremenu, igrači na raspolaganju imaju široki asortiman oružja i magije. Sa svakim trijumfom stiču iskustvo, što im daje priliku da unaprede veštine svog lika.
Arena je bila notorno teška i surova, pogotovo za nove igrače, pošto su se veoma moćna, ”endgame” čudovišta ponekad pojavljivala u prvoj oblasti igre. Ken Rolston, glavni dizajner Morrowinda, priznao je da je zaginuo više od 20 puta pre nego što je izašao iz početne tamnice. Ako možete da podnesete DOS grafiku iz sredine 90-ih, toplo vam preporučujemo da isprobate Arenu, barem dok ne izađe TES: VI. Ako ste strastveni ljubitelj The Elder Scrolls serijala, nikako je ne smete propustiti!
U analima istorije video igara, jedan naslov se ističe kao prekretnica za žanr strategija u realnom vremenu (RTS), ali i čitavu industriju. Naravno govorimo o WarCraft: Orcs & Humans, koji ne samo da je popularizovao žanr, već je iznedrio i jednu od najvećih gejming franšiza ikada.
Koreni Warcrafta sežu do ranih devedesetih, kada su Majkl Morhajm, Alen Adham i Frenk Pirs osnovali malu kompaniju Silicon & Synapse. Pošto su ljudi greškom mislili da se ime kompanije odnosi na silikone koji se koriste u plastičnoj hirurgiji, tim je konačno odlučio da se preimenuje u Blizzard Entertainment. Vođeni ljubavlju prema strategijama, konkretno Dune II, Blizzard developeri su želeli da redefinišu formulu RTS žanra u sopstvenom univerzumu, koji je bio inspirisan delima epske fantastike. Bogata istorija Warcraft univerzuma počinje sa ratom između ljudi i orkova, koji su krenuli u veliku invaziju na Azeroth. Slično pomenutom Dune II, igrači u Orcs & Humans su imali zadatak da sakupe resurse, izgrade svoju bazu, razviju vojsku i pobede protivnika. Ovaj stil gejmpleja je bio veoma karakterističan za tadašnje strategije, ali je Blizzard svoj RTS prvenac odveo na potpuno novi nivo sa inovativnim mehanikama, originalnim misijama i pristupačnim multiplejer modovima, koji su kasnije postali standard u RTS žanru. Obe frakcije su imale specifičan stil igre i posebne jedinice, kao i sopstvenu kampanju sa po 12 misija.
Iako nije bila prva moderna strategija sa multiplejer modom, Orcs & Humans je nudio opciju igranja putem modema, IPX mreže ili u lokalu. Blizzard je fanovima time pružio priliku da se oprobaju protiv drugih igrača, što je bilo daleko izazovnije od AI mečeva. To nije sve, jer je igra podržavala i crossplay između IBM-PC i Macintosh računara. Kao naslov rođen iz ljubavi i strasti prema igrama, WarCraft: Orcs & Humans je transformisao Blizzard u jednu od najvećih AAA kompanija današnjice, udahnuo život fantastičnom svetu Warcrafta i postavio temelje modernog gejminga. Reign of Chaos i World of Warcraft s početka 2000-ih su sledeće velike prekretnice za serijal, ali ovo je ipak tema za neku drugu priliku.
Final Fantasy franšizu nije potrebno posebno predstavljati, serijal igara koji zivi i danas i koji je nadziveo vec tri generacije konzola je po mnogim fanovima svoje najsvetlije dane doziveo upravo na SNES-u. Final Fantasy VI je jedna od tih klasicnih igara, poslednja velika RPG igra na SNES-u i poslednji Final Fantasy sa 2D grafikom. Igra je izasla 1994 u Americi pod nazivom Final Fantasy III (zbog toga sto drugi, treci i peti deo nisu originalno izasli za Americko trziste) i prodala se u oko 890.000 primeraka sto i nije nesto u poredjenju sa 3.000.000 u Japanu, mada i taj broj je bio dovoljan dokaz da su SNES, Final Fantasy i japanske RPG igre nasle svoju publiku i ‘preko bare’. RPG je prakticno nista bez dobre price, bez otrikvanja previše detalja Square je krenuo sasvim neuobicajenim putem sa pricom u Final Fantasy-u VI tako da ga je skoro nemoguce uporediti sa nekim drugim RPG-om iz tog vremena. Prva polovina je uglavnom linearna prica o par ljudi koji postaju svesni da se neko sprema da unisti svet, dok se druga polovina igre umesto da se fokusira na iskljucivom spasavanju sveta bazira na side-questove kroz koje Square i najbolje pokazuje temu same igre.
Karakterizacija likova je odlicna a glavni negativac Kefka je lik koga cete se jos dugo secati nakon završene igre, pre svega zbog mrznje koju ce izazvati u vama. Njegovi bolesni načini ostvarivanja cilja (unistenje sveta naravno) će vas naterati da igrate igru sve dok ne dobijete priliku da mu vratite za sve. Svet Final Fantasy-a VI je svet u kome koegzistiraju magija i tehnologija, ne baš kao u onom iz VII dela ali dovoljno različito od predhodnih delova koji su se uglavnom vrteli oko srednjovekovnih okruzenja koja su dosta dugo važila za tradicionalnu temu jedne RPG igre. Lokacije i ceo svet uopste su puni lepih boja i detalja koristeci sve sto SNES hardwareski moze da pruzi po pitanju grafike. Pored prelepe 2D grafike sa krupnim likovima Final Fantasy VI je doneo i male promene u klasicnom Final Fantasy izvodjenju pre svega u borbama gde su do tada ‘vremenski zamrznute’ potezne borbe unapredjene sa ATB (Active Time Battle) skalom. Muzika je kao i u svakom Final Fantasy-u odlicna i savrseno se uklapa u odredjene situacije. Dovoljan dokaz kvaliteta muzike iz igre je postojanje mnogih soundtrack-ova sa orkerstarskim verzijama najpoznatijih tema, sto je stvarno velik uspeh za jednu 16bit-nu igru. Final Fantasy VI je igra koju je greh propustiti posebno ukoliko ste ljubitelj RPG igara ili ste se u Final Fantasy seriju prikljucili nedavno… Čak i ukoliko se pojavio remake igre za PlayStation koji je dodao samo originalni FMV, uvek je dobro podsetiti se originala.
Sa zapletom koji zvuči kao direktan spin-off TV serije Blood Drive, Twisted Metal nas vodi u (tada) daleku budućnost 2005. godine, gde misteriozni Calypso organizuje smrtonosni turnir na paklenim ulicama Los Anđelesa. Twisted Metal nije klasična trkačina, već haotični battle royale derbi u kome pobeđuje poslednji preživeli vozač.
Sa ponudom od 12 jedinstvenih vozila, igrači mogu da se oprobaju u singlplejer kampanji ili split-screen duelu za dva igrača. Pošto je glavni cilj svakog meča da raznesete vaše protivnike, oružja su igrala ključnu ulogu. Od univerzalnih oružja, igrači na raspolaganju imaju mitraljeze, rakete i mine, dok svako vozilo poseduje unikatni arsenal koji uključuje napalm bombe, smrtonosne lasere, bacače plamena i Molotovljeve koktele. Što se likova tiče, imamo izopačenog klovna Sweet Tooth-a, koji je ujedno prikazan na omotu igre, bukvalno otelotvorenje smrti po imenu Mr. Grimm, usamljenog taksistu Čarlija Kejna, i mnoge druge. Ideja Twisted Metala se rodila dok su developeri iz studija Singletrac bili zaglavljeni u koloni automobila na jednom autoputu za Los Anđeles. Zamišljajući scene iz filmova u režiji Majkla Beja, zaključili su da bi svi njihovi problemi bili rešeni ako bi prosto razneli sve ostale automobile. Twisted Metal je izašao za PC i PlayStation, koji se pojavio na tržištu godinu dana ranije. Igra je dobila nekoliko nastavaka i spin-off naslova, ali je serijal 2012. godine nažalost ”pao u komu”.
Ko još ne voli dobru priču o putovanju kroz vreme? Kao iskusni vremeplovci, nagledali smo se ovakvih priča u knjigama i filmovima, ali i video igrama. Jedna takva igra je Chrono Trigger, japanski RPG iza koga stoje tri velikana – kreator Final Fantasy serijala, tvorac Dragon Quest serijala i čuveni autor Dragon Ball mange. U igri pratimo mladića po imenu Crono, koji se greškom vraća 400 godina u prošlost. Tokom priče, Crono i njegova družina će posetiti ledeno doba, srednji vek, postapokaliptičnu budućnost i druge periode. U trenutku kada igrač dobije mogućnost da slobodno putuje kroz vreme, priča počinje da se razvija u nelinearnom pravcu, što znači da protiv poslednjeg bossa možete da se borite kad god poželite! Ne možemo dovoljno da naglasimo koliko ova mehanika utiče na priču, koja ima čak 13 završetaka.
Chrono Trigger je u svojoj srži klasičan RPG, ali sa nekoliko bitnih razlika. Igra koristi active time battle sistem iz Final Fantasy serijala, ali vam nudi opciju da se prebacite na potezni sistem u bilo kom trenutku. Za razliku od mnogih drugih JRPG-ova, u igri ne postoje nasumične borbe i zasede od neprijatelja, tako da igrači uvek imaju vremena da se adekvatno pripreme. Chrono Trigger je vrlo brzo postao veliki hit zbog svojih inovativnih gejmplej mehanika, nelinearne priče i dopadljivih likova. Osim dva nastavka, ovaj serijal je nažalost mrtav već više od 20 godina, i nadamo se da će ga neko jednog dana oživeti. Neko iz budućnosti možda?
Pribavivši Marvelovu licencu i prava na likove iz ove poznate izdavačke kuće, Capcom je napravio sjajan potez, i za početak ove saradnje objavio Marvel Super Heroes posle koga su usledile i mnoge druge igre kao što je mnogo poznatiji serijal Marvel Vs Capcom. U MSH na izboru imate ukupno 10 boraca (plus 2 skrivena) među kojima su sigurno najpoznatiji Hulk, Captain America, Spiderman i Wolverine.
Pitanje je da li to na početku tako izgleda, ali Marvel Super Heroes je igra koju zaista treba dobro upoznati da biste uspešno savlađivali protivnike, a o tome najbolje svedoče neke novine – infinity combo skala i infinity dijamanti, elementi poznati ljubiteljima američkog stripa. Kao što je slučaj u svim borilačkim igrama ovog tipa, energetska skala se nalazi pri vrhu ekrana a ispod nje ćete zapaziti još jednu- tzv. infinity combo skalu. Baš kao i kod drugih novijih Capcomovih tabačina, i ovde se ta skala puni kada zadajete udarce, koristite magije ili kada vas udaraju. Kada se jednom napuni, pored vašeg lika će se pojaviti broj 1 što naravno znači da imate jednu infinity combo magiju. Neki likovi mogu da akumuliraju i po 3 infinity komboa dok su drugi ograničeni na 2 ili samo 1. Aktiviranjem ovog komboa započinje se kombinacija udaraca koja protivniku nanosi jako puno štete. Ono što je najinteresantnije i najznačajnije u samom izvođenju jeste što se svaki započeti potez može prekinuti i lako nadovezivati na drugi čime gradite sopstvene kombo udarce! Ipak, najveća specifičnost jesu pomenuti infinity dijamanti kojih ima 6 vrsta, a koji privremeno poboljšavaju osobine vašeg borca. Najlepše od svega je ipak što svaki lik ima dobar izbor specijalnih udaraca, tako da se konačno može reći da su kontrole odlične, mnogo bolje nego kod CPS-1 igara ovog tipa. U odnosu na recimo Street Fighter II, poboljšanja su ogromna.
Likovi se zaista jako razlikuju, kako po snazi i veličini, tako i po pokretljivosti. Balansiranje njihove snage je dosta dobro urađeno, a mi za početak preporučujemo da se okušate kao Spiderman ili Wolverine (ili Doctor Doom, ako znate kako).
Ono shto svakog igracha mora da impresionira jeste zaista sjajna grafika, koja konačno pokazuje očigledne prednosti CPS-2 sistema u odnosu na starijeg brata (CPS-1). Ne samo što su likovi i pozadine maestralno nacrtani, već je i animacija pokreta izuzetno glatka i brza, a da ne govorimo o odlično animiranoj pozadini (obratite posebnu pažnju na scenu na drvenom mostu iznad vodopada). Zvuk je takođe odličan, a posebno impresionaraju komentari boraca za vreme i posle završene runde koji deluju vrlo autentično. Većih mana zaista nema, osim što je izbor likova relativno skroman, ipak, ovu igru zaista iskreno preporučujemo.
U završnoj fazi razvoja svoje proslavljene strategije Dune II, Westwood Studios je sebi zadao težak zadatak – da napravi ultimativni RTS. Vođeni osnovama RTS žanra koje su uspostavili sa Dune II i nekim novim idejama, developeri su započeli rad na Command & Conquer, inspirisani tadašnjim previranjima u svetu, konkretno Zalivskim ratom. Command & Conquer igrače baca u žarište sukoba između dve globalne frakcije: Global Defense Initiative (GDI) pod vođstvom Ujedinjenih Nacija i terorističke organizacije Brotherhood of Nod, na čelu sa misterioznim Kejnom. Rat izbija zbog pojave Tiberijuma, moćne ali veoma opasne vanzemaljske supstance, koja je ujedno i jedini resurs u igri.
Kao što možemo očekivati od gotovo svake moderne strategije u realnom vremenu, Command & Conquer od igrača zahteva da izgrade bazu, sakupljaju resurse, ojačaju vojsku i unište sve neprijateljske građevine, ili da zauzmu određene teritorije. Obe frakcije u C&C imaju posebne jedinice, strategiju, stil igre i tajno oružje. Na primer, GDI ima bolji napad i odbranu ali su njihove jedinice skuplje i sporije, dok se sektaši iz Noda više oslanjaju na brzinu, jeftiniju i brojniju vojsku i neuobičajene taktike. Slično Warcraft: Orcs & Humans, obe zaraćene strane u Command & Conquer imaju sopstvene kampanje sa posebnim misijama. Informacije o svakoj misiji igrači dobijaju putem kratkih igranih filmova u kojima glume zaposleni iz Westwood Studios-a, kao i jedan jedini profesionalni glumac, Džozef Kukan, koji tumači ulogu Kejna.
Uz Dune II i Warcraft: Orcs & Humans, Command & Conquer je postavio novi standard za sve buduće RTS igre. Originalno izdanje za DOS je nudilo multiplejer opciju za četiri igrača, što je bilo izuzetno retko za taj period. C&C je zato zaslužan i za popularizaciju igranja u multiplejeru uopšte. Electronic Arts je kupio Westwood Studios tri godine nakon izlaska igre, ali su pojedini članovi originalnog tima nastavili da rade na mnogobrojnim nastavcima i ekspanzijama. Nove C&C igre su nastavile da izlaze na godišnjem nivou, od kojih su Red Alert i njegovi nastavci možda i najpopularniji.
Igre koje definišu neki sistem ili čitavu generaciju lako je prepoznati, najčešće su to mainstream poznati i legendarni naslovi koji su taj status stekli zahvaljujući velikoj popularnosti, sjajnoj prodaji, ali i uticaju koji su imali na igrače i industriju. Danas kada razmišljamo o 16bit eri i Super Nintendo igrama (a mi na EmuGlx-u inače baš retko razmišljamo o retro sistemima i igrama!) među mnogim takvim defining naslovima nalaze se The Legend of Zelda: A Link to the Past i Secret of Mana. U pitanju su klasici koji su ne samo definisali doba Super Nintenda već i dugo vremena popularan japanski akcioni RPG. Za razliku od Final Fantasy-a i ostalih tradicionalnijih JRPG serijala u ovim igrama akcija je bila u realnom vremenu, a svi klasični RPG elementi svedeni na minimum, kako bi priča a pre svega inovativan gameplay došli na prvo mesto. Ove sjajne igre bile su popularne širom sveta kako u Japanu tako i u Americi pa i u Evropi gde baš i nismo uvek imali kompletno JRPG iskustvo. Recimo, kompletan Final Fantasy serijal nije postojao na evropskom tržištu sve do sedmog dela i PlayStation vremena. Ipak zahvaljući uvozu, konvertorima, emulaciji, mnogo kasnijim reizdanjima a pre svega Internetu, poznavaoci igrara i u Evropi danas neće preskočiti te naslove kada god se spomene Super Nintendo i JRPG.
Slična priča, samo obrnuta, je u slučaju još jedne japanske igre iz kasnih dana Super Nintenda. Veoma ambiciozni akcioni RPG Terranigma japanskog studija Quintet, koju je izdao Enix kasne 1995. godine, trebalo je da se lokalizuje i objavi u Americi i Evropi. Međutim kako je proces lokalizacije potrajao, desila se i čitava smena generacija u međuvremenu, a Enix je i zatvorio svoje predstavništvo u Americi zbog loše prodaje svojih prethodnih igara. Kako je Amerika kao tržište otpala, Terranigma je nekom čudnom odlukom ipak objavljena u svojoj lokalizovanoj formi u Evropi 19. decembra 1996. godine. Da stavimo stvari u perspektivu na trenutak – sam kraj 1996. godine nikako nije bio zenit Super Nintenda i 16bit 2D grafike, do tog vremena Saturn i PlayStation su se uveliko odomaćili i već videli svoje prve defining naslove. Final Fantasy VII je bio iza ćoška a čak je i Nintendo 64 izašao u septembru iste godine. U takvoj situaciji, u tom zlatnom i haotničnom vremenu tranzicije sa 2D na 3D sisteme, izlazak nove 2D akcione RPG igre za Super Nintendo, ma koliko dobra bila, jednostavno je većini igrača proleteo totalno ispod radara.
Terranigma je treći naslov u Quintevovoj tkz. creation trilogiji, nakon manje poznatih naslova kao što su Soul Blazer i Illusion of Gaia, autori su stekli dovoljno iskustva za jedan finalni, definitivni japanski akcioni RPG sa teškim temama koje su se oduvek provlačile kroz njihove igre. Nastanak života na zemlji, evolucija, reinkarnacija, razna preispitivanja ljudskosti i morala, kao i mnoge druge mračne teme sa kojima se ni današnje igre ne bi bavile na taj način, tradicionalno su se prožimale kroz ove naizgled naivne i cute looking igre, a sa Terranigmom stvari su otišle na sledeći nivo.
Igru počinjete kao dečak Ark, slično Linku u svom rodnom selu, ali Zelda ovo nije. Vizuelno možda slično na prvi pogled, sa veoma lepom grafikom za SNES i poznatim izvođenjem sličnom Secret of Mani, krećete u uobičajeno naivno avanturisanje. Tu već spoznajte prvu veliku razliku, Ark priča! Umesto nemih protagonista tipičnih za ovaj stil igara imamo lika koji govori, i čije linije teksta neće uvek biti u lawfull good fazonu. Ark je pomalo buntovnik, pravi razne nestašluke po selu, ne poštuje starije i generalno radi šta mu padne na pamet, baš poput i samog igrača koji bi u Zeldi ušao u kuću NPC-ima i polupao im ćupove bez ikakvog razloga. Ovde je takvo ponašanje skroz in-canon, a Arkova teksutalna dobacivanja itekako in line sa onim što bi jedan igrač troll pomislio da kaže. Znači od starta imerzija je na nivou, često na granici rušenja četvrtog zida.
Koliko god da na NeoGeo-u dominiraju kvalitetne VS tabačine, za ovaj igrački sistem definitivno postoje i igre drugih žanrova koje takođe zaslužuju veliku pažnju. Međutim dok je izbor pucačina i sportskih igara solidan, za žanr vožnji to se ne može reći jer uz bedni Trash Rally i mnogo bolji Neo Drift Out, Overtop je jedina igra ovog žanra na sistemu.
Kao i u navedenim igrama i u Overtopu (kao što mu ime kaže) upravljate vozilima sa pogledom iz ptičje perspektive, što je izgleda ubedljivo najbolje rešenje za igru zasnovanu na ovakvom hardveru. Na izboru vam je ponuđen veliki broj vozila koji se razlikuju po brzini na različitim podlogama a medju njima su Ferrari F50, Lamborghini Diablo kao i terensko vozilo, kamion, Hammer, Peugeot 106 i motor. Ferrari i Lamborghini, kao što je i za očekivati, prosto lete po asfaltu razvijajuci pritom brzine od preko 300 km/h, ali su zato očajni na snegu, pesku ili zemljanoj podlozi gde se kamion i druga sporija vozila daleko bolje snalaze, tako da su generalno, performanse vozila prilično ujednačene. Za početak, najbolji izbor bi bio neki model sa univerzalnim karakteristikama (recimo Peugeot 106) a kada dobro proučite staze, možete isprobati i dva elitna automobila za čije upravljanje je potrebno da imate oštre reflekse, jer su brzine zaista fenomenalno dočarane.
Nažalost, nemoguće je nastaviti sa opisom jedne sasvim solidne igre a da ne pomenemo njenu ubedljivo najveću manu, a to je dužina: naime, ovde postoji samo jedna staza! Iako je ona prilično dugačka, to jednostavno nije dovoljno za neku dužu zabavu. Iako je veličina igre u megabitima sasvim solidna (210MB), ova jedna staza ih jednostavno mnogo brže ”pojede” nego neka druga tabačina ili pucačina smeštena na ogromni MVS kertridž. Za utehu, mora se istaći da je staza jednostavno prenatrpana detaljima po čemu ni jedna druga 2D vožnja ne može da joj parira, kao i da u sebi sadrži veliki broj dobro skrivenih prečica što je još uvek prava retkost u ovakvim igrama. Takođe, okolina je animirana, a moguća je i interakcija sa pozadinskim elementima, npr. prolazak kroz plast sena ili uništavanja ekspozivnih buradi i raznih znakova. Iznenađujuća je i mogućnost promene vremenskih uslova u toku trke pa je moguće da počne da pada kiša ili sneg kada vožnja postaje znatno teža. Kao što i dolikuje svakoj arkadnoj vožnji, oštećenja ne postoje a i vreme je striktno ograničeno tako da morate da vodite računa i o tom faktoru a ne samo o poziciji na trci, koja je manje bitna. Težina igre je odlično odmerena, tako da je po defaultu moguće bez većih problema završiti igru posle kraćeg upoznavanja sa vozilima i stazom. Zvuk se može oceniti pozitivnom ocenom iako nije tako kvalitetan kao grafika.
Muzička podloga je prilično neozbiljna (ali ne i neozbiljno uradjena), i verovatno će vam izmamiti osmeh na licu (jedna tema je zaista lepa). Posle agresivnog introa ova promena će delovati zaista neobično. Kontrole su prilično čudne, senzitivnost kod nekih vozila nije baš najbolja ali zato kada počnu da skreću čine to izuzetno naglo, na šta se morate navići naročito ako vozite neki od najbržih modela. Iako nažalost, ne može da predstavlja zabavu za duži period, Overtop je kvalitetna vožnja. Čak iako ne volite igre sa ovakvim izvođenjem ovu ne bi trebalo da zaobiđete, sigurni smo da će vam se dopasti. Da su programeri ubacili više staza i tako ponudili više sadržaja igračima, Overtop bi definitivno postao jedan od klasika svog žanra. Nadajmo se da će jednog dana neko uvideti koliki je potencijal ove simpatične igre, i napraviti njen nastavak.
Tema: 
