Jednog dana, ambiciozni japanski developer Hironobu Sakaguči je pokucao na vrata kompanije Square (Enix) sa idejom da napravi RPG igru. Iako je u to vreme bilo rizično i potencijalno neisplativo napraviti igru ovog žanra, Square je naposletku odobrio Sakagučijev projekat. Tada se rodio prvi Final Fantasy. Ovaj legendarni serijal je započeo avanturom koja prati družinu Ratnika Svetlosti (Warriors of Light). Kao nosioci četiri sveta elementalna kristala, Warriors of Light moraju da pobede sile zla koje prete da unište čitav svet.
U Final Fantasy, igrači će posetiti veliki broj gradova, tamnica i mnogih drugih lokacija, gde će se susresti sa mnoštvom neprijatelja i bosseva. Mnogi od ovih okršaja su predstavljeni kroz sistem takozvanih random encountera (nasumičnih borbi), koji su se ubrzo odomaćili u žanru RPG igara, primarno onih poreklom iz Japana. Sama borba se odvija u poteznom, turn-based maniru, gde igrači mogu da biraju da li žele da napadnu, da bace magiju ili čak pobegnu iz okršaja. Sa svakom pobedom likovi dobijaju iskustvo (XP) i novac pomoću koga mogu da kupe bolju opremu i oružja. Naravno, sa većim iskustvom dolaze i leveli, a sa levelima veći HP, atributi i jače magije. Igrači na višim levelima takođe imaju mogućnost da unaprede klase svojih likova, kojih na početku ima ukupno šest – Fighter, Thief, Black Belt, Red Mage, White Mage i Black Mage.
Sličnosti sa drugim RPG naslovima nisu nimalo slučajne, pošto su glavne inspiracije za Final Fantasy bili tabletop Dungeons & Dragons i računarske igre Ultima i Wizardry s početka 80-ih. Igra je prvobitno trebalo da se zove Fighting Fantasy, ali je Square brzo saznao da je ovo ime bilo zauzeto. Glasine kažu da se Square opredelio za reč ”Final” jer je FF potencijalno mogao biti njihova poslednja igra, pošto je kompanija u tom periodu bila na ivici bankrota. Kao što danas znamo, situacija je bila potpuno obrnuta. Final Fantasy je oduševio fanove i kritičare i brzo postao jedna od najuspešnijih NES igara. Ako računamo sva reizdanja i rimejkove, do marta 2003. godine prodato je skoro 2 miliona kopija igre. Tokom godina je portovan na preko 15 platformi, a 2021. je dobio Pixel Remaster. Originalni Final Fantasy je bio samo početak, jer smo 2023. godine stigli čak do 16. nastavka ovog neponovljivog serijala.
Cave je nekoliko godina unazad bila jedina kompanija koja je redovno pravila i izdavala ST igre. Ako odemo još nekoliko godina unazad, uz Cave imamo još jednu važnu STG kompaniju a to je Raizing. Ono što veže ova dva razvojna tima, je da su nastali prilikom gašenja drugog STG giganta – japansku kompaniju TOAPLAN. TOAPLAN, bankrotom 1994. godine je označio kraj jedne ere; označio je kraj “klasičnih” shmupova, a poslednja igra koju su izdali (Batsugun) je označila početak novog “danmaku” žanra, takozvanog “bullet hella”, shmupova gdje je vaš ekran prepun neprijateljskih projektila a gde se vi oslanjate na mali hitbox, da se “provlačite” između neprijateljske vatre bez izbegavanja čitavom površinom vaše letjelice.
Jedna od ikona klasičnih shmupova je i Hishōzame (Flying Shark/Sky Shark), koja je izdata 1987. na arkadnim kabinetima, ali je izašla i za druge platforme te godine. U godinama koje su dolazile dobila je još nekoliko portova. Ova igra nema arkadno perfektnog porta i najbliže što su došli tome su portovi za Sharpov X68000 1991. i port za FM Towns 1993. godine. Kako ni jedan od njih nema TATE mod, a imaju manje neprijatelja/objekata na ekranu u isto vreme u odnosu na arkadni PCB, mogu se smatrati dosta loše odrađenim portovima. U odnosu na verzije koje su izašle za druge platforme, ova dva porta su dosta dobra.
Hishōzame vas stavlja u ulogu pilota plavog dvokrilca. Imate dugme A za “shot” i dugme B za ”bomb”. Možete unprediti shot (talas 6 crvenih neprijatelja) ili povećati broj bombi koje nosite (na početku svakog nivoa ih imate 3). Tip oružja je klasičian spread shot. Scoring je dosta jednostavan; možete uništiti talas žutih neprijatelja za dodatne poene a bombe vam se na kraju nivoa takođe ubrajaju u score (ako ih ne koristite). Dodatne živote (prvi dodatni život) dobijate na 50.000, a svaki sledeći na 150.000 poena. Ili ako naiđete na talas belih aviona, uništite ih i pokupite 1UP.
Postavka nivoa je dosta jednostavna, šume, pustinje i okeani sa raznim varijacijama istih. To se može reći i za neprijatelje – dosta aviona svih veličina i tipova, tenkovi i brodovi. Iako igra nema mnogo klasičnih boss-ova, ipak uspeva da kombinacijom svih neprijatelja stvori dobru atmosferu kroz celi nivo, nedopuštajući da se igrač opusti sve do samog kraja svakog od 5 nivoa. Igra poseduje neverovatno veliki broj checkpointa, tako da svaki put kada izgubite život velika je šansa da ćete nastaviti igru na nekom drugom delu nivoa (ako ste uspeli da bar malo napredujete od prethodnog položaja), što daje dodatni čar ovom shmup klasiku.
Kada završite igru, ona ”loopuje” nazad na drugi nivo (preskače prvi) i postaje teža; neprijatelje je teže uništiti i njihovi projektili su brži. Zanimljivost je da se glavni lik – Schneider, pojavljuje i u Toaplan.ovom poslednjem shmupu, Batsugun-u.
U prvih godinu dana postojanja NES-a, za njega nije bilo mnogo naročito kvalitetnih igara, što je izmenila prva igra iz Zelda serijala koja se pojavila tokom 1986. i postala najprodavanija igra svih vremena do tada, prva igra u istoriji koja je prodata u preko milion kopija samo u Severnoj Americi. Pre ovog klasika, igre za NES su bile prilično jednostavne, a jedan od klasičnih primera je Slalom. Iako je lako pogoditi o čemu je ovde reč, treba reći da ova igra i nema mnogo dodirnih tačaka sa ovom skijaškom disciplinom, i ne samo to, već ima i potpuni arkadni karakter. Igra je zapravo zamišljena kao kombinacija svih skijaških stilova uz dodatak mnogobrojnih prepreka po stazi. Jedini cilj je da svaku od njih završite pre isteka predviđenog vremena. Kontrolni sistem je vrlo jednostavan i logičan, tako da pored osnovnog manevrisanja možete izvoditi i freestyle akrobaciju (pritisnite dole u skoku) koja vam donosi neophodne poene. Najveći problem u postizanju uspeha u igri predstavljaju protivnici koji vam konstantno smetaju, a jedini lek za to je skupljanje poena koje dobijate kada se saberu sekunde (1 sekunda 1 poen) i freestyle poeni za akrobacije u vazduhu. Zbir poena označava koliko ćete sekundi voziti sami na sledećoj stazi (total solo bonus).
Takmičenje se odvija na 3 planine koje broje po 8 staza ali se veoma razlikuju po težini, gde je Snowy Hill najlakši a Mister Nasty najteži. Upravo je takmičenje na ovoj planini najinteresantnije iako je težina poprilična. Neke od staza su izuzetno strme što doprinosi postizanju neverovatnih brzina, većih i od 200 km/h! Sa druge strane, kontrolisanje skijaša pri tako suludim brzinama predstavlja neverovatan poduhvat jer pored potrebe za konstantnim obilaženjem 2 protivnika koji se pojavljuju do beskonačnosti, na stazi se nalaze i mnogobrojne, ali ne preterano raznovrsne prepreke (deca koja se sankaju, sneško belići, jelke). Vrhunac su ipak staze na kojima treba prolaziti kroz uske kapije što će vas garantovano totalno isfrustrirati. Iako je normalno da prve igre za jednu konzolu po pravilu ne izgledaju toliko dobro kao one koje nastaju u zenitu sistema, Slalom jako razočarava i predstavlja jednu od tehnički najlošijih igara za NES. Objekti na stazi doduše izledaju sasvim solidno ali je izgled okoline neverovatno loš i što je najbitnije, potpuno je isti na svakoj stazi svake planine! Pogađate, pored staze nema ničega, tu je samo smešan efekat kojim valjda treba da se dočara svetlucanje snega i ništa više! Kada smo upoznati i da na stazi nema preterano mnogo raznovrsnih elemenata utisak postaje krajnje negativan. Zato na ovom polju igra ne može da dobije pozitivnu ocenu. Ništa bolji nije ni zvuk ne samo zbog toga što je apsurdno siromašan nego što semplovi, odnosno muzika zvuče jako loše. Uopšte, celokupne tehničke karakteristike su tek minimum iznad Commodore 64, ZX Spectruma ili konzola sa početka osamdesetih, daleko skromnijih mogućnosti.
U vreme svog pojavljivanja ovo je bila praktično jedina igra u kojoj ste mogli da stanete na skije što je budi rečeno i njen najveći kvalitet. Slalom zato ne preporučujemo nikome jer vam se garantovano neće svideti a svrha ovog teksta bila je zapravo da vam ukaže na jedan naslov koji obavezno treba da preskočite.
Igre sa fokusom na klasični boks su danas izuzetno retke. Isto se ne može reći za pozne 80-e, kada je boks cvetao. Zahvaljujući visokoj popularnosti ovog plemenitog sporta, nastao je Nintendov Mike Tyson’s Punch-Out!!. U pitanju je NES reizdanje originalne arkadne igre Punch-Out!! iz 1984. godine, koju je takođe izdao Nintendo.
U ulozi protagoniste Malog Meka, igrači moraju da se izbore sa nizom boksera kako bi dogurali do finala i bitke protiv šampiona teške kategorije, Majka Tajsona, tadašnjeg šampiona i u stvarnom svetu. Svaki bokser je imao svoje slabosti i poseban stil borbe, ali za razliku od njegovih protivnika, Mali Mek je na raspolaganju imao prilično ograničenu šemu udaraca. Pored bloka i udaraca desnicom i levicom, kao specijalni potez postojao je i aperkat. Meč je bilo moguće završiti nokautom u slučaju da protivnik ne ustane posle deset sekundi, tehničkim nokautom ako je protivnik nokautiran tri puta u jednoj rundi, kao i po odluci sudija.
Za razliku od tradicionalnih tabačina tog vremena, Punch-Out!! je forsirao igrače da se mnogo više fokusiraju na individualne stilove borbe protivničkih boksera, tajminge i strategiju. Glavni boss Majk Tajson je bio izuzetno težak i smatrao se gotovo nemogućim za savladati. Mike Tyson’s Punch-Out!! se danas smatra klasikom. Igra se i dalje može videti na raznim retro gejming događajima širom sveta, a poseduje i posvećenu zajednicu speedrunnera.
Jedna od boljih svemirsko-pucačkih igara iz prošlosti, iako napravljena u vreme kada se mislilo da nema mesta inovacijama u tom već dosta iskorišćenom žanru – Terra Force je ponudio nešto novo. Igra vas stavlja u ulogu usamljenog pilota-lovca čiji je cilj da spase galaksiju. Veoma osiromašeni intro prikazuje kako uskačete u borbenu letelicu i krećete u boj. Kada počnete sa igranjem, prikazaće vam se letelica iz ptičije perspektive i odmah na vas počinju da nadiru horde neprijatelja koji lete u veoma raznovrsnim i maštovitim formacijama. U početku ste naoružani samo sa lakim laserom, ali ubijajući plavu formaciju neprijatelja dobijate i veću razornu moć bombi kojih imate neograničeno i koje se koriste za masovno uništavanje neprijatelja kako onih u vazduhu tako i onih na zemlji. To nije i jedina svrha bombe već ona svojom eksplozijom pravi rupu u zemlji i kada vas neprijatelji nadvladaju i vidite da vam nema spasa (zbog njihovog broja) jedina šansa vam je da prođete kroz rupu tada igra menja perspektivu i letelicu gledate sa strane. Neprijatelji u tim podzemnim nivoima uopšte nisu lakši tako da bi uskakanje u rupu možda bio samo privremeni spas od pogibije. Bombe nisu jedina poboljšanja koje ćete dobijati, već su vam na raspolaganju i mnogo veći laser koji sporije puca ali zato je mnogo jači (to je kad ubijete crvenu formaciju neprijatelja) i jedno od najvažnijih poboljšanja – brzina (kad ubijete zelenu formaciju letelica). Ponekad će vam se pojaviti dve male letelice koje su vučnim laserom zarobile vašeg saborca. Pucajte u njih, ubite ih i oslobodicete ga! On vam se pridružuje i onda istovremeno pucate iz dve letelice a vašeg saborca ne mogu ubiti, mogu samo vas. Štit ćete dobiti tek u poodmakloj fazi igre i on je neprocenjivo vredan je se ne troši vremenom već samo ako vas protivnici pogode. Njega dobijate tek pošto sakupite tri plava pobljšanja odnosno tri bombe.
U igri pored palice postoje još dva tastera – jedan za pucanje i jedan za bombe. Mogli su da dodaju još koji za neke specijalne mogućnosti ili poboljšanja ali ova igra je ipak predstavnik klasične pucačine u svemiru, znači dok se krećete napred treba samo sto brže pritiskati taster za pucanje i moliti se da neprijatelja ima što manje 🙂 Grafika pleni svojom šarenosću i prijatna je za oči ali je animacija mogla biti odrađena bolje. Kada igrač izvodi manevre izbegavanja ili nešto slično jedva da su stavljena dva-tri frejma koja prikazuju tu radnju. Slična stvar je i sa neprijateljima. Uopšte se ne vidi odakle pucaju, već samo iz njih izleti mala žuta kuglica koja verovatno pretstavlja plazmu i onda vas nešto zvekne a vi nemate pojma odakle ni zašto, tako da stalno morate biti na oprezu jer je skoro nepredviljivo kad će koji neprijatelj opaliti. Autor teksta je veoma dugo igrao i vežbao ovu igru. Kazem vežbao, jer i pored dobrih refleksa ako ih imate, nećete moći da pređete dosta nivoa ukoliko niste dosta uvežbani i iskusni. U suštini igrač na početku ima tri života i dobija ih još na poene dva ili tri ali to nema apsolutno nikakve veze već gubitkom prvog se gube i sva poboljšanja koja ste do tada sakupili a igranje bez njih je apsolutno nemoguće u kasnijim nivoima zbog velike brzine, brojnosti i opremljenosti neprijatelja.
…i pored dobre zabave koju vam moze pružiti igra je ekstremno teška zbog navedenih nedostataka i svako ko je pređe sa samo jednim žetonom može da smatra da ima reflekse poput kobre.
Trkačke video igre su bile aktuelne i pre Zlatne ere, 70-ih godina kada su igraonice dominirali arkadni naslovi poput Gran Trak 10 i Moto-Cross. Prirodno, taj trend se nastavio i u narednoj deceniji, kada se rodila prva igra Test Drive franšize. U Test Drive, igrači na raspolaganju imaju pet egzotičnih superautomobila – Lamborghini Countach, Lotus Esprit Turbo, Chevrolet Corvette C4, Porsche 911 Turbo (930) i Ferrari Testarossa. Vožnjom po krivudavim serpentinama, glavni zadatak igrača je da stignu do cilja za najkraće moguće vreme, izbegavajući druge automobile i policijsku patrolu. Slično Excitebike-u iz 1984. godine, i u Test Drive postoji mehanika pregrevanja motora o kojoj je potrebno voditi računa. Ovaj naslov je primarno izdat za kućne računare – Amigu, Commodore 64, Apple II i PC-98. Portovi su se razlikovali u smislu grafike, ali je gejmplej u srži ostao isti. Test Drive je razvio Distinctive Software, studio koji je portovao mnoge kultne naslove iz ovog perioda na računarske sisteme, kao što su Metal Gear i Castlevania. Test Drive je postigao solidan uspeh na izlasku, a najviše pohvala je dobio za svoju realističnu grafiku, fiziku i zvuk.
Madden NFL franšiza se rodila davne 1988. godine, ali sa nešto drugačijim imenom – John Madden Football. Igra je prvo objavljena za Apple II sisteme, a kasnije i za MS-DOS i Commodore 64, u periodu kada su se pojavile razne adaptacije popularnih sportova iz stvarnog života. John Madden Football su osmislili Electronic Arts, Trip Hokins i Džon Maden. Kako bi se izbegla kasnija konfuzija, igra je takođe bila poznata kao Madden ’88.
Igra je sama po sebi donela dosta zanimljivih aspekata kastomizacije za svoje doba. Vreme trajanja četvrtina je bilo podesivo, vremenski uslovi takođe, a sam gejmplej je uključivao i mehanike kao što su zamaranje igrača, povrede i penale. Ono što je uticalo na kvalitet igre i njen uspeh, jeste to što igrači nisu mogli da igraju kao prave NFL ekipe, jer nije bilo dogovora o licenciranju timova, imena igrača i stadiona. Neki timovi su ipak bili bazirani na onima iz stvarnog života, a igrači su takođe mogli da kreiraju sopstveni tim od nule. Od 2000. pa nadalje, EA je nastavio da izdaje nove Madden NFL igre na godišnjem nivou. Najnovije izdanje je izašlo u avgustu 2024. godine (Madden NFL 25).
Na arkadama ima igara koje su totalno udarene. Najpoznatija je Pu-Li-Ru-La ali dok ona deluje kao igra koja je namerno napravljena da bude što je uvrnutije moguća Trio the Punch deuje kao mnogo iskrenije delo poremećenog uma. Kao da je neko promućkao elemente u šejkeru i prosuo ih direktno u kod. I to kakve elemente. Od samog početka postaje jasno da ovde nije sve u redu. Na naslovnom ekranu tekst je u crnim kvadratima kao da autori nikada nisu čuli za prozirnost. Pa onda ekran za izbor likova na kojem se svi deru (svi portreti su nacrtani kao da im je neko upravo nabio usijani žarač tamo gde sunce ne sija. Čak i nindža koji nosi masku), koji izgleda baš nabacano. Likovi skroz deluju kao da pripradaju različitim igrama. A onda dolazi prvi nivo.
Bijete Karnove posle kojih dolazi glavonja. Četiri Karnov patuljka koji nose kamenu kocku na kojoj je džinovska statua Karnova koja rapidno izbacuje vatrene kugle iz palca na nozi. Taj prvi nivo oslikava celu igru bez ikakve greške. Na svakom nivou ubijate obične protivnike koji povremeno ostavljaju srca iza sebe. Kada sakupite dovoljno, borite se sa glavonjom koji je skoro uvek totalno uvrnut. Tu su delovi statua, leteće zlatne ribe, tipovi sa maljem veličine kuće, neke monstruoznosti koje je nemoguće opisati u par reči i mnoge druge spodobe. Titulu najboljeg definitivno odnosi Pukovnik Sanders (maskota KFCa) kojem posle par udaraca eksplodira gornji deo tela iz kojeg izleti ptica koja vas gađa pilećim batacima. Da nije ovih uvrnutosti igru ne bi vredelo ni pominjati. Izvođenje je viđeno bezbroj puta u igrama poput Rastan i Dragon Ninja ali su kontrole loše a dizajn nivoa nasumičan i prosto glup. Sistem jačanja i slabljenja se svodi na lutriju između nivoa. Nivoi su strašno neizbalansirani tako da težina oscilira. Naizgled totalno slučajnim redosledom od neobjašnjivo lakih do teških a isto važi i za dužinu istih. Pošto je cela igra podeljena na 4 tematske celine gde se neprijatelji i pozadine ponavljaju sa manjim tematskim varijacijama (Karnovi u pustarama pa zombiji i pankeri u gradu i kanalizaciji pa nindže u drevnom japanu i blobovi u industijskoj futuristici) postane monotona i jedino što igrača goni napred je želja za sledećom dozom ludila.
Muzika je iznenađujuće prijatna za ovako zbrčkano delo. Svaki od protagonista ima svoju temu koju ćete slušati kroz celu igru i koja tematski odgovara liku. Efekti sa druge strane su čudni i često neprikladni. Ali i to se uklapa u ludilo koje ovaj naslov predstavlja. Mogao bih da nastavim da navodim sve uvrnutosti, od statue na ekranu za nastavak posle smrti do totalno blesavog i antiklimaktičnog kraja. Nažalost time bih samo pokvario doživljaj drugima. Ova igra se prosto mora iskusiti da bi se shvatila njena veličanstvenost. Poput loših kultnih filmova ovo je remek delo nekvaliteta koje fascinira svojom pojavom.
Last Resort je prva horizontalna pucačina ikad napravljena za Neo Geo sistem. Igra je izašla davne 1992, godine od kreatora iz SNK kompanije, i odmah je u startu pokupila pozitivne kritike kod publike. Šta je to toliko dobro u ovom naslovu? Pa idemo redom… Ova futuristička pucačina se odvija 2920 godine, kada na Zemlji vlada haotično stanje i opasnost. U toku je rat super modernih letećih ratnih brodova, i vaš je zadatak da ih sve uništite i tako spasite civilizaciju od totalne apokalipse. Zadatak se na prvi pogled čini jednostavnim, sve dok ne započnete igru… Na početku nažalost nema izbora sa kojim brodom želite da upravljate, što je odmah veliki minus u startu. Tokom igre možete skupiti power up-ove u obliku slova, koji će vam pomoći u uništavanju protivnika.
Lokacije su dobro osmišljene i tokom igre prolazite iznad razorenog grada na više lokacija po mraku i kiši, morskih talasa, i nivoa u svemiru. Igra ima 5 nivoa ukupno, i za pravi prelazak potrebno je dva puta preći sve da bi se dobila završna animacija i sam kraj igre. Grafika je odlična, i za godinu kada je izašla bila je impresivna. Odlično i detaljno nacrtane pozadine, dosta boja i nijansi daju dobar šmek igri, neprijatelji su fino animirani i kreativno urađeni. Zvučni efekti su isto dobri, a muzika u pozadini pravi dobru i napetu atmosferu. SNK je napravio da se u igri nakon izgubljenog života vraćate nekoliko koraka u nazad svaki put, i tako uz veliku količinu neprijatelja vam je put za prelazak igre dodatno otežan. Ovo je svakako igra za brze reflekse, i savršenu koncentraciju. Preporuka da je odigrate u paru sa nekim, jer će vam tako biti dosta lakše, i uštedećete mnogo živaca.
Velika je šteta što su težinom pokvarili ukupan dojam ove igre, ali ipak pošto je u pitanju naslov za arkade originalno zamišljen kao žderač žetona i nije neko iznaneđenje. U svakom slučaju ako volite ovaj tip igara nikako nemojte propustiti Last Resort, ali budite spremni na dosta stresa i izgubljenih života i ponavljanja – jer tako se najbolje postaje hardcore igrač. Srećno!
Sve konzole kompanije Nintendo oduvek su bile poznate po kvalitetnim RPG naslovima. Jedan od najboljih za SNES jeste Shadowrun, zasnovan na istoimenom RPG sistemu. Ukratko, radnja sistema je smeštena u drugu polovinu 21. veka kada dolazi do tzv. Buđenja. Patuljci, orci, vilenjaci i ostali mitski likovi ponovo se pojavljuju na Zemlji, zmajevi lete nebom, a globalnu kompjutersku mrežu napada virus nepoznatog porekla. Narodi koji su vekovima praktikovali magijske obrede dolaze do vrhunca moći, ali se tehnološki superioran deo sveta lagano oporavlja i na temeljima uništene mreže stvara Matrix, svojevrsni virtuelni svet. Megakorporacije polako postaju svetske supersile, svaka jedinka ima najmanje jedan kibernetski implant u svom telu, ulicama vladaju bande, a na ceni su deckeri – hakeri koji krstare Matrixom i oblikuju ga po svojoj volji. U ovakvom okruženju, u kojem cyberpunk susreće magiju, odvija se i radnja igre. Glavni lik je Jake Armitage, čovek koji se jednog dana budi u mrtvačnici. Čini se kao da svi žele da ga skrate za glavu, a njegov zadatak je da postepeno otkriva deliće slagalice – ko je on zapravo i zašto toliko ljudi želi njegovu smrt... Pogled na igru je izometrijski, a interakcija s likovima i okolinom je izvedena putem point & click interfejsa. Ono što ovu igru izdvaja od mora sličnih jeste zvuk – muzika je naprosto fenomenalna! Pregršt electro i industrial tema samo još više uvlači igrača u turobnu cyberpunk atmosferu. Jedna od onih igara koje ne smeju da se propuste. Jan ČMELIK
Tema: 
