не контактирам са родбином.

 

tako sam nekako i ja mislila.... mada... ima nesto u toj recenici, izrazu... uvek mi je bilo strasno to.... dva brata, kuca do kuce a ni rec medju njima.... ma sta pricam i dalje mi je tuzno... pa nisam nikako htela da bude tako.... ali.... ako cu da biram izmedju mene, mojih zivaca, da ne budem ovca odnosno krpa za brisanje brljotina raznih gluposti i onoga sto treba u svakom smislu da ostane za moju decu....  i toga "krv nije voda".... e pa biram ovo prvo...

idi lepo svojim putem, svu srecu zelim, zivi svoj zivot kako znas i hoces.... ali bez dodira sa mnom...

moji roditelji su otkačili veliki dio rodbine, na čemu sam im zahvalna  . sa onom manjinom,  koju nisu otkačili, ne kontaktiram baš često. i baš mi je lijepo 

^
Kod mene obrnuto - što ja otkačim, vrati se zbog naivnosti i bolećivosti mojih starih. Pokušavam da im objasnim da su prošli kratkih rukava na svakoj ostavinskoj, da su sami morali sahranjivati one koji su drugima sve prepisali, da su plaćali lečenje istim, da su bili deseta rupa na svirali kao i mi, njihova deca i sl. al' džaba! Problem je u tome što su porodice nekada bile brojne a roditelji su uvek imali favorite, obično najstarijeg sina. Kod nas se to favorizovanje prenosi i na stričeve unuke, i na tom pravu se bezobrazno insistira a tu je još i jedna tetka kao portparol maskarade. Moja rodbina ima obraz kao đon ali su iskreno uvređeni kada ne dopustim da me preveslaju! A opet, kakve god da im gadosti saspem u lice, oni pređu preko toga, zbog imperativa lične koristi. Jebote, moram da se zaključavam i šunjam po kući ko Ana Frank - čim spaze pokret napadaju ko mambe!