Rešenje za kredite u "švajcarcima" :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ugovor o kreditu je obligacioni odnos. Principe obligacionih odnosa čovečanstvo je stvaralo, testiralo i usvajalo hiljadama godina. Kroz praksu, generacije i vekove.

Ti principi su kod nas sažeti u Zakonu o obligacionim odnosima. Svi ugovori moraju biti u skladu sa tim zakonom. Bez obzira šta u njima piše. Ako su neke odredbe ugovora u suprotnosti sa principima obligacionih odnosa, primenjuju se principi.

Mnogo volim Mletačkog trgovca. Doduše, smeta mi religiozna pozadina i poruke. Volim taj komad zbog pravne diskusije na njegovom kraju. Pokazuje odnos konkretne obligacije i ukupnog prava. Pokazuje i zašto se jedan ugovor ne može čitati i primenjivati bez njegovog pravnog konteksta i principa obligacionih odnosa.

Presuda:

Činjenica je i načelo obligacija, da su stranke koje ulaze u obligacione odnose odgovorne za ono što potpisuju. Činjenica je da, ako već imaju poslovnu sposobnost za sve druge odluke koje donose u svom životu i uživaju pravnu zaštitu za njih, onda moraju da snose i posledice tih odluka.

Ali je takođe činjenica, da ako ono što su ugovorili, svojom voljom, krši neke principe obligacionih odnosa, onda se ne primenjuje ono što piše u ugovoru, već ono kako kaže zakon o obligacijama. Možda ste i ugovorili funtu mesa, ali to ne znači da će vam je sud i dati.

Šta je posao banaka?

Glavni posao banaka su krediti. Banke prikupljaju depozite od privrede i građana, i zajedno sa svojim kapitalom, plasiraju ga privredi i građanima. I jedno i drugo uz kamatu. Poslovni model banaka je da novac plasiraju po većoj kamatnoj stopi od kamate koju plaćaju za depozite. Pored toga, banke pružaju i važne usluge platnog prometa za koje naplaćuju naknade, kao i druge usluge. Da bi pružile ove usluge, banke imaju operativne troškove, kao što su troškovi plata, zakupa, amortizacije, advokata, goriva itd.

Krediti koje banke daju u Srbiji su dinarski krediti sa valutnom klauzulom. Čemu služi valutna klauzula? Da zaštiti glavnicu. Kako su depoziti i kapital koji banke imaju za plasman pozajmljeni u evrima, to bi plasman tih sredstava u evrima, u slučaju pada vrednosti dinara, stvorio velike gubitke za banke, ukoliko ugovori o kreditu ne bi imali valutnu klauzulu. Valutna klauzula nije predviđena kao izvor prihoda. Ona služi za zaštitu glavnice. Jer u kom god smeru da ide kurs, valutna klauzula održava balans između depozita i kapitala, koji su izvor sredstava, i kredita preko kojih su ta sredstva plasirana.

Kod kredita u dinarima bez valutne klauzule, ova zaštita glavnice se ugrađuje u samu kamatnu stopu. Tako da se na tu kamatnu stopu može gledati kao na zbir dve komponente: zaštite glavnice i kamate. Npr. ugovor sa kamatnom stopom od 24% u dinarima u kamati ima 14% zaštite glavnice od inflacije i 10% čiste kamate. Taj isti ugovor bi se mogao napisati kao dinarski kredit sa kamatnom stopom od 10% i inflatornom klauzulom za zaštitu glavnice.

Čime se još štiti glavnica? Zavisi od toga šta je osnov pozajmljivanja, odnosno predmet poslovanja. Recimo cena bakra u obojenoj metalurgiji. Ili cena pšenice u poljoprivredi.

Znači osnov je da se prilikom zaštite glavnice poveže izvor sredstava sa plasmanom sredstava i eliminiše rizik za onoga ko pozajmljuje.

ZAŠTITNA KLAUZULA NIJE IZVOR PROFITA. Ako to postane, onda počinju da važe razne odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Na primer osnovno načelo obligacija: ekvivalencija davanja.

Prihodi i rashodi banaka u Srbiji

Glavni prihod banke su kamate: naknada za pozajmljena sredstva. Banke su pozajmile oko 17.5 milijardi evra. Od tog iznosa, oko 1,2 milijarde evra je sa zaštitnom valutnom klauzulom u švajcarskim francima.
Od datih kredita, banke godišnje ubiru oko 2 milijarde evra na ime kamata.
Drugi glavni prihod banaka su nakande i provizije. Na godišnjem nivou to iznosi neto oko 350 miliona evra.

Glavni rashod banke su takođe kamate: naknada za položene depozite. U bankama se nalaze depoziti u visini od oko 15 milijardi evra. Depoziti u evrima iznose oko 11 milijardi. Oko 260 miliona evra depozita su u švajcarskim francima.
Banke godišnje plaćaju oko 0,8 milijardi evra na ime kamate, tako da je neto prihod od kamata oko 1,2 milijarde evra.

Poslovni rashodi, plate zaposlenih i drugi operativni troškovi, iznose oko 1 milijarde evra.

Nakon ovih osnovnih poslovnih prihoda i rashoda, idu i prihodi i rashodi povezani sa raznim rizicima.

Prvo na osnovu kursnih razlika. Oni su uglavnom negativni (retko su blago pozitivni). Ove godine, kao i 2010.godine, ovi rashodi će biti preko 800 miliona evra. U 2011.godini su bili oko nule. Zatim rashodi na osnovu otpisa loših plasmana. Recimo, propalo u stečaju. U 2011.godini, to je iznosilo oko 600 miliona evra. Ove godine, videćemo. Agrobanka, Metals banka ... Pa neto prihodi/rashodi od promene vrednosti imovine.

Krediti u "švajcarcima"

Da se vratimo našim kreditima u "švajcarcima". Banke su plasirale oko 134 milijarde dinara sa zaštitnom klauzulom u švajcarskim fancima. U isto vreme, pozajmile su oko 30 milijardi dinara u švajcarskim francima. Šta nam ovo kaže? Da su se banke "kockale" sa kursom švajcarskog franka u iznosu preko 100 milijardi dinara. I kocka im se isplatila. Kocka može da se nazove i zelenašenje.

Kako izgleda kocka? Banka je plasirala nekom fizičkom licu 2008.godine kredit od 100.000 CHF. Tada je švajcarski fanak je vredeo 48 dinara, a evro 78 dinara. Odnos evro/CHF je bio 1,625. Banka se nije zadužila u švajcarskim francima, pa plasirala te franke, što bi bilo normalno poslovanje banka. Banka se kockala. Banka je pozjamila 61.500 evra, a na papiru plasirala virtuelnih 100.000 švajcarskih franaka. I ova kocka se isplatila. Danas je evro vredan 112 dinara, a švajcarski franak 90. Odnos je 1,25. Tako da je tih 100.000 virtuelnih švajcarskih franaka na papiru danas vredno 80.000 evra. Ovom kockom, banka je napravila profit od 18.500 evra na valutnoj klazuli.

Posao banaka nije ni kocka ni zelenašenje. Banke su dobile licence da bi se bavile bankarskim poslom, ne kockom. Kako se kvaziposlovanje banaka završava po poreske obveznike treba videti na primeru Agrobanke. Država garantuje za depozite. Država ne dozvoljava kocku banaka. Zakon o bankama i Zakon o obligacionim odnosima je ne dozvoljavaju.

Valutna klauzula nije izvor prihoda. Ona služi za zaštitu. Valutna klazula u švajcarskim francima, bez odgovarajućeg zaduženja u švajcarskim francima, se može pobijati na sudu. U skladu sa načelima i odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Kako onda rešiti problem kredita u švajcarskim francima? Veliki deo glavnice kredita u švajcarskim francima treba prebaciti u evre po kursu koji je važi na dan puštanja kredita u tečaj. U našem primeru, to je 2008.godina. Zašto ne celu glavnicu? Ako se banka delom zadužila u švajcarskim francima da bi plasirala kredit, onda taj deo treba i priznati banci i ostaviti u švajcarskim francima. To je normalno poslovanje banaka. Koliki deo treba kovertovati u evre zavisi od banke do banke.

U našem primeru, ukoliko je banka pozajmila 25 miliona CHF, a plasirala 100 miliona CHF u vidu kredita, to znači da bi 75% glavnice trebalo konvertovati u evre po kursu iz 2008.godine, a 25% glavnice ostaviti u CHF.

U isto vreme, kamatnu stopu treba povećati i postaviti na kamatnu stopu koja je važila za kredite u evrima u to vreme. Kamate na kredite u švajcarskim francima su bile niže od kamata na kredite u evrima. Zbog toga su ih ljudi i uzeli. Sve što su platili u međuvremenu treba podvesti pod trošak loše procene korisnika kredita. To je cena za njih.

Na ovaj ovaj način banke nemaju realan gubitak. Samo gube virtuelni papirni profit na nečemu na čemu ne bi smele da prave profit.

NBS najavljuje model za rešenje problema. Objaviće ga u naredne dve sedmice. Treba reći da preporuka NBS nije obavezujuća ni za banke ni za one koji su uzeli kredite u CHF. Ugovor o kreditu je između banke i onoga ko je uzeo kredit. NBS nije ugovorna strana. Ko pregovara u ime korisnika kredita ne znam. Nadam se da dobro razumeju svoju poziciju i uporšne tačke za pregovore. Ukoliko je model približan onome što bi korisnici kredita mogli da ostvare na sudu, onda je prirodno i za banke i za korisnike kredita da ga prihvate, i bez sudskog spora, ugovorom reše svoj obligacioni odnos. Ukoliko je povoljniji po korisnike kredita, banke će razmisliti da li da se kockaju svoju reputaciju i odbiju predloženi model. Ukoliko je povoljniji po banke, korisnici kredita će vagati da li im se isplati trošak sudskog spora.

Izvor