Република Српска уручила Јосиповићу награду за личност године
   
понедељак, 06. децембар 2010.

БАЊАЛУКА - Милорад Додик и Иво Јосиповић закључили су да све државе у региону треба да учине све како би омогућиле повратак избеглих и расељених у своје домове. Јосиповић је нагласио да ће Хрватска учинити све да се обезбеди повратак.

Додик је узвратио позивом избеглим Хрватима да се врате у РС, наглашавајући да Српска “гарантује њихову безбедност”.

 Коментаришући политику дијалога и помирења коју промовишу председници Хрватске и Србије – Иво Јосиповић и Борис Тадић, Додик је нагласио да је спреман да се “придружи односима помирења у регион”.

Јосиповић је изразио задовољство што је други пут у РС, у Бањалуци и да је обавеза свих лидера у регион да раде на регионалниој сарадњи и европској будућности.

Иначе, Јосиповићу је у понедељак у Бањалуици уручена награда за личност године у избору бањалучких “Независних новина”, а разлог је његова политика компромиса, дијалога, помирења, сарадње и то што је лидер који нема ратну прошлост. Међу великим бројем званица који су присуствовали свечаности били су и председници Србије Борис Тадић и Црне Горе Филип Вујановић, страни амбасадори акредитовани у БиХ, високи представник у БиХ Валентин Инцко те велики број званица из политичког живота РС и БиХ.

Јосиповић се претходно састао са председавајућим Председништва БиХ Небојшом Радмановићем и бошњачким чланом Бакиром Изетбеговићем и упутио позив Председништву БиХ да посети Загреб.

(Блиц)

[Off obrisan]

Ne nasedajte na provokacije moralesa.

Samostalna Srpska je neminovnost.

Десет пута мање Срба у БиХ


Од 40.000 до 50.000 Срба који су пре рата живели у долини Неретве, данас их има десет пута мање, рекао је члан Комисије за обнову кућа српских повратника Мостара Гојко Пантић.   
Пантић је нагласио да је основни проблем свих повратника у долину Неретве, па тако и српских, тај што су донације за обнову у рату порушених објеката изузетно мале. 

"Срба повратника у долину Неретве врло је мало јер нема донација за обнову кућа. Донације су и мале и ретке, тако да веома мали број људи уопште може да се врати. Без обнове нема ни повратка, а тај повратак треба да буде одржив. Човек једном када се врати на своје прератно огњиште мора од нечега и да живи. И инфраструктура у повратничким насељима се слабо решава", истиче Пантић.
Он је додао да све што добију друга два народа мора да добије и трећи и нагласио да је посебно тешко обезбедити одрживи повратак јер се не поштује Закон о запошљавању, који би требало мењати.

"Повратници могу очекивати запослење само у државној управи. Поставља се питање шта је са другим предузећима, посебно јавним. Ту би требало отворити простор за запошљавање повратника", рекао је Пантић за "Ослобођење".
Он је позвао сва лица којима до данас нису обновљене куће да се јаве на конкурс за обнову који се објављује у дневним новинама.

Локални устав не признаје Србе
 
Нико од повратника у Мостар не ради. Устав Херцеговачко-неретванске жупаније предвидео је у првој преамбули само два конститутивна народа - Хрвате и Бошњаке, док Срба ту нема.

sta vas bria za mostar i suzivot, vi svakako xocete samostalnu rs...sta kukas, dodiku trkom nek raspise refernedum 

Kao što su 1+1=2 Neka pati kome smeta RS je samostalna i svima nama sveta!

...polako poturice,polako!
pa normalno,da nas je briga za Mostar i suzivot.brinemo,kako ide Hrvatima sa vama.bez obzira na to sto su nam ta pascad krvni neprijatelji,navijamo za njih.kad vas oni etnicki ociste sa prostora Mostara i okoline,bice nam lakse da mi jedni drugima namirujemo racune.sa vama se nikad ne zna?zato navijamo za Hrvate,da vas genocidisu,da se ne prica samo o nama Srbima,da vas ne volimo.pa cemo deliti Mostar na srpski i hrvatski,a vi mars u Meku.
nego kako ono sto po kuci krijes pod ceradom?kad cemo to malo da provozamo?

Normalno je da se više voli krst od polumeseca 

vidi ti ove zalosti majko moja , de procitaj ovo molim te .... nemoj samo da ti se pritisci izjednace 

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
Република Српска између банкрота и самосталности   
PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вуковић
среда, 08. децембар 2010.
Писали су у овој рубрици, и луцидно и површно, разни аутори о судбини Републике Српске и дејтонске БиХ. И што се више коментара писало, примјети један читалац, они су све очевидније личили један на други. Укратко, тешко Републици Српској с њеним (не) пријатељима, БиХ је неодржива, а њен распад неминован. На крају, као објашњење услиједи да је такозвана међународна заједница до сада била сасвим пристрасна и злурада, али да све више увиђа како је дејтонска БиХ од почетка била мртворођенче над којим је 15 година залуд расипала идеје, силу и паре за вјештачку оплодњу заједничке државе. Нема шта, још када се на то надовеже закључак да је Република Српска на корак од самосталности, уз још само мало истрајности и стрпљења, не зна се шта је љепше - писати или читати такве коментаре!

Да не малеришем, али ипак се плашим да се иза тако брзоплетих, лакомислених и славодобитних тврдњи како се међународна заједница најзад дозвала памети крије само још једна српска самообмана.

Јер, има нечега нарочито сумњивог и збуњујућег у овој политичкој успаванци о наводно новом односу америчке и западноевропске дипломатије према Републици Српској. Тачно је да се већ неко вријеме не чују пријетње из страних амбасадора, да се високи представник не размеће бонским овлашћењима, а укидање ентитета данас више не спомиње ни у шали. Осим тога, присуство великог броја амбасадора недавној инаугурацији предсједника Милорада Додика неки су брже боље протумачили као својеврсно признање државности Републике Српске. Још да нема досадних редовних извјештаја Савјету безбједности УН о стању у БиХ, који у суштини не мијењају ништа, али у којима се Република Српска по навици окривљује за све што се овдје (не) дешава, од уобичајених политичких размимоилажења, преко хроничних социјалних траума, до природних катастрофа, могло би се рећи како западнодрински Срби коначно могу да одахну! Но, чини се да је управо то оно на шта њихови противници и рачунају. Да Бањалуку ухвате на спавању. И док ови схвате шта их је снашло, посао је завршен!

Није ли, умјесто тога, реалније очекивати да се убрзо испостави како су званичници САД и ЕУ, умјесто раније политике директног и бруталног одлучивања, силеџијског наметања одлука и диктирања уставних рјешења, изабрали префињеније методе развлашћивања и демонтирања Републике Српске?

Није ли, умјесто тога, реалније очекивати да се убрзо испостави како су званичници САД и ЕУ, умјесто раније политике директног и бруталног одлучивања, силеџијског наметања одлука и диктирања уставних рјешења, изабрали префињеније методе развлашћивања и демонтирања Републике Српске? На примјер, подстицањем социјалног исцрпљивања, економским урушавањем и обесмишљавањем, чекањем њеног банкрота! Ваљда су током ових арбитражних и протекторских година и они научили да се овдашњи Срби не могу поразити бомбардовањем, томахавкама и осиромашеним уранијумом, крвничким пребијањем и убијањем. Шта више, што су агресивнији напади на српски ентитет, то су тврђе главе његових становника. Што је међународна политика пристраснија и неправеднија, то је екстремнија српска воља да јој се супроставља и инати. Простије, што се више инсистира на промјени устава и ентитетских граница, то је масовнији одазив на општу мобилизацију националне свијести и емоција. Али, признаћете, није нека тајна, људима празних трбуха лакше је помутити главе и уздрмати увјерења! И ево сад сценарија којег се и те како треба прибојавати. Свима је јасно да ће наредни период бити веома мучан за преживљавање. Економски колапс пријети смањивањем републичког буџета, умножавањем пореза, поскупљењима, затварањем предузећа, отпуштањем радника, кресањем и кашњењем плата, што опет повлачи штрајкове, протесте, масовно незадовољство, депресију,... У таквом амбијенту врло брзо на удару ће се наћи многи министри и премијери, што слуте и дежурни оптимисти и најоданији сљедбеници актуелне власти, слежући рамена пред најавама да ће предсједник Додик у наредне двије године "потрошити" неколико премијера, а да се до октобра 2012. године могу очекивати и ванредни избори. Истовремено, такав сценарио значи вртоглав пад СНСД-а, али и друге по снази националне странке, СДС-а, која би несумњиво покусала одговорност за сарадњу са Додиковом странком, о којој би се наравно ширио глас да је владала бахато и деспотски, распродавала и трошила немилице, итд. Тада би Република Српска била осуђена на политичке партије које су окренуте тобож европских магистралама, а које заправо воде најдаље до Башчаршије и цјеловите, јединствене БиХ. На тај начин противници Републике Српске добили би битку без испаљеног метка, односно без много труда и издатака. Па, реците, има ли основа, далеко било, оваквим текстовима?!

Инсистирање на једноумљу (које је само корак до безумља) као доказу и поврди политичке лојалности, у крајностима тражењем пријеко потребног јединства - у најмању руку је погрешно!

Веома лоше је што се у добром дијелу јавности који себе држи национално и патриотски оријентисаном, али која је изразито осјетљива на самокритику, свака отворена сумња у званична тумачења и прогнозе изједначава са политичком јереси и сматра издајом "мудре, државничке стратегије". Инсистирање на једноумљу (које је само корак до безумља) као доказу и поврди политичке лојалности, у крајностима тражењем пријеко потребног јединства - у најмању руку је погрешно! Чак и ако је оно што смо кадри да назовемо слободоумним анализама и стваралачком критиком неувјерљиво и испразно, мања је штета него да се хорски успављују интелектуални кепеци, духовни богаљи, избезумљена свјетина од које се сутра не могу очекивати велика дјела. Била она завршно потврђивање самосталности, политичко обликовање позиције Републике Српске унутар интегрисаног региона или тек гола борба за опстанак и очување какве такве конститутивности Срба у БиХ. Само да нас опет не заболи накнадна памет!

...

KEBINI ZAPISI Moji profesori: Emil Vlajki i Vojislav Šešelj

Pokušaj da se od zaborava otmu neke uspomene iz studentskih dana. Kakvi su kao profesori bili ljudi koje danas gledamo u drugim ulogama

Završio sam žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka Veljko Vlahović u Sarajevu. Program katastrofalan. Recimo, mi kao budući novinari, dakle, kao ljudi kojima će pisanje biti temelj posla, nismo imali srpskohrvatski jezik. Ali ga je imao odsjek odbrana i zaštita, ili kako se već zvao. Engleski jezik učili smo samo na prvoj godini. Praksa je bila nedovoljna i formalna: kad bismo se dočepali diplome i počeli raditi po redakcijama, niko od nas ništa nije znao. Morali bismo tad sve krenuti od početka. Srećom da su profesori, za razliku od programa, bili sjajni. I danas, tri decenije kasnije, sjećam se Vlatke Krsmanović, izvrsne žene koja nam je razbijala strahove i pripremala nas za užase i ljepote žurnalizma.

U pravom moru profesora, tih dobrih ljudi, bila su i dva tipa koja danas, svako na svoj originalni način, učestvuju u javnom i političkom životu regije. Prvi je Emil Vlajki, a drugi Vojislav Šešelj.

Emil Vlajki bio je odličan profesor. Svi smo ga voljeli. Poštovao je studente, rijetko je obarao, a u pauzama predavanja znao je zametnuti živu diskusiju o svim zamislivim pitanjima ovog i onog svijeta. U tim diskusijama, a to nam je najviše godilo i zato smo ga i voljeli, tretirao nas je kao ravnopravne sagovornike; nikog nije omalovažavao, pažljivo bi saslušao nas balavce, pa tek onda iznio svoj stav. Jedan beskrajno drag i pristojan čovjek; onda.

Sjećam se naše rasprave o filmu Sjećaš li se Dolly Bell. Emir Kusturica upravo je osvojio Lava u Veneciji, a mi smo s profesorom stajali na hodniku, u pauzi između dva časa. On nam je objašnjavao motive zbog kojih je velika svjetska nagrada došla u naš grad: „Djeco, ne budite naivni, ne mislite valjda da su nam Talijani dali Zlatnog lava zbog dobrog filma. To je prosječno djelo s mnogo mana. Ili da su ga nagradili zbog 24.000 poljubaca? Ne, oni dobro znaju šta rade. Kusturici su nagradili zato što u filmu napada samoupravni sistem. To je njima važnije i od pjesme i od režije. Eto, pogledajte film pažljivo pa ćete vidjeti da se on ruga i socijalizmu i samoupravljanju.“

Pogledali smo i – glupi od rođenja – opet ništa nismo shvatili. Zašto od svih naših rasprava pamtim samo ovu, i zašto je pamtim 30 godina, o tom ništa ne znam da kažem.

PS A onda, neko veče, sjednem ponovo da pogledam film. I – kasno paljenje, šta li? – skočim od straha: „Jebo majku, pa ovaj nije normalan. On zajebava i druga Tita i Karla Marxa...“

*
A Vojislav Šešelj, bez ikakve sumnje, bio je najbolji profesor u ono doba. Intelektualna zvijezda u usponu, obožavali smo ga; i on nas. Predavao je međunarodne odnose, dijelio samo devetke i desetke, a neki među nama trudili su se da uzvrate te darove, vrijedno učili i na ispite izlazili spremni. Sjećam se priče koja je iz fakultetskih kuloara došla u naše klupe. Navodno, grupa profesora s faksa imala je redovne intelektualne seanse, sastajali bi se jednom sedmično i do duboko u noć raspravljali o važnim pitanjima. Kada bi sjedeljka završila svi bi se razišli i otišli na spavanje, a mladi i talentirani Vojislav ostao bi budan još dva, tri sata, zapisujući najinspirativnije ideje iz minule diskusije. I ko ne bi obožavao takvog tipa?

Pri tome se, za razliku od većine, nije plašio Partije i njene mašinerije. Tako neuplašen, napravio je dva prestupa i završio sarajevsku karijeru. Prvo je razotkrio plagijat uz pomoć kojeg je jedan ambiciozni magistar postao doktor. O tome su svi šutjeli, uključujući i pokradenu osobu, ali Šešelju (onom Šešelju, ne ovom današnjem) takva beskrupuloznost nije mogla pod kožu. Digao je frku, napisao tekst i odmah postao žrtva represivnog aparata. Umjesto da se uplaši i začepi, on pravi još veću aferu. Grupa profesora s FPN tih se dana vratila iz Libije, gdje su učestvovali na veličanstvenom naučnom skupu posvećenom naučnoj misli Muammara al Gaddafija. Taman je nekako tih dana ovaj prijatelj objavio Zelenu knjigu, a naši su ga profesori nahvalili u pičku materinu. A mladi, nepotkupljivi V. Š. sjedne i napiše analizu Zelene knjige i tekstova u kojima su sarajevski uglednici veličali to djelo. E to je bilo previše. Savez komunista uzvraća udarac. Naša osnovna organizacija izbacila ga je iz Partije. Došli su iz Općinskog komiteta, niko nije smio prdnuti. Šešelj danima sam sjedi u svom kabinetu, bez upaljenog svjetla. Usamljena žrtva kojoj niko ne smije pomoći. Mi smo prva godina, ali na njegovo predavanje, jedno od posljednjih, dolazi nam izrazito čudan apsolvent. Prekida profesora i kroz suze počinje da priča:

- Profesore, šta se ovo dešava?... Ja ne mogu podnijeti... Vi ste tako dobri...

Dalje nije mogao. Profesor se obraća svim studentima, kaže da nam ne dozvoljava da iko od nas mladih strada zbog njega, jer bi onda još više patio.

To mu je bilo zadnje predavanje.

Krenule su zlobne priče o tajnoj vezi profesora i apsolventa. Poslije smo Šešelja viđali po gradu. Tamo negdje kod Robne kuće Sarajka ubaci se u Titovu ulicu, forsiranim tempom hoda – sam, potpuno sam, niko ga ni pozdraviti ne smije – do Vječne vatre, a onda neočekivano, šokanto zaokrene tijelo i nastavi hodati u pravcu iz kojeg je došao.

Ubrzo su ga uhapsili, pa osudili. Pričalo se da su mu u zatvoru od života napravili pakao. Seksualno zlostavljanje i psihička tortura. Poslije je preselio u Beograd.

Ostatak priče svi znaju.

Eto kako je bilo. To je način na koji se sjećam ovih ljudi. U našem javnom govoru može se primijetiti čudna stvar: kada nas neko razočara, kad ode na drugu stranu – koja god i kakva god da bila ta strana – onda mi i uspomene formatiramo u skladu s tim duhovnim, životnim ili političkim zaokretom. „Znao sam ja da je on šupak, čim sam ga vidio...“ Iz ko zna kojih razloga prošlost usklađujemo sa sadašnjošću. A nismo svi uvijek bili ovakvi kakvi smo danas. Život nas baca na sve strane, radi od nas šta hoće. Ovo je samo bio pokušaj da se sjetim kakvi su bili ljudi koji danas šokiraju. Teško je povjerovati, bili su dobri, dragi i pristojni. Koga zanima, može uporediti ovo danas s onim juče. Sjećanje je zapisano. A vi sad udrite...

(zurnal.info)
http://www.zurnal.info/home/index.php?option=com_content&view=article&id=4082:kebini-zapisi-moji-profesori-emil-vlajki-i-vojislav-eelj&catid=92&Itemid=149