Записи из Републике Српске
- Пише: Синиша Љепојевић
 
На државном радију Републике Српске вест (дешава се средином октобра) да је из Сарајева свечано испраћена прва пешадијска чета Армије Босне и Херцеговине у, како је речено, “мировну мисију” у Авганистан. Отишло је 45 војника и официра, сада професионалне војске Републике Босне и Херцеговине.

Да ли је могуће? Земља којој управо Запад, за чије интересе војници и иду у Авганистан, упорно негира право да сама обезбеђује мир у свом дворишту, чак и да њени људи немају тај капацитет за мир, сада шаље једну чету под изговором мировне мисије. У Босни је због таквог става Запада још увек базирано око 2.500 војника земаља Европске уније, мисија ЕУФОР, са званичним циљем да чувају мир и развађају Босанце. И што је још горе, босански војници не иду ни у какву “мировну мисију” него у прави рат. И то да ратују за оне који им већ скоро две деценије држе лекције, и одређују право на живот или смрт, да они немају право да ратују и бране своја огњишта, а сада их шаљу на далека бојишта са којима Босна, била или не била, нема ама баш никакве везе.

Синиша Љепојевић: "Велику већину људи у Републици Српској уопште не интересује шта то ради "Република Босна и Херцеговина" и чак шта говоре државне радио станице и политичари, укључујући и оне у Бања Луци. Свакодневни живот је постао толико далек од политичке сцене да се намеће питање: чему уопште избори и предизборне кампање?"

То је један од апсурда савремене Босне и Херцеговине чији је део и Република Српска. Наредних дана сам разговарао са многим људима у Бања Луци и подсећао их на ту вест и тај апсурд. Мало је ко, међутим, уопште приметио ту вест и са чуђењем су реаговали: “Стварно… ма пусти то”. У ствари, схватио сам да велику већину људи у Републици Српској уопште не интересује шта то ради “Република Босна и Херцеговина” и чак шта говоре државне радио станице и политичари, укључујући и оне у Бања Луци. Свакодневни живот је постао толико далек од политичке сцене да се намеће питање: чему уопште избори и предизборне кампање? Да ли су људи уморни од свега тога? Не, нису уморни, али им је постало јасно да само сам себи човек може да обезбеди свакодневни живот, а не неки политичар или страначки лидер. Чини се, међутим, да то није довољно за такав однос. Суштина је, изгледа, што у Републици Српској постоји минимум јединственог интереса и политичког консензуса међу свим партијама и политичким опредељењима. Тај минимум је Република Српска и заштита српског националног идентитета, а све изван тога је политика која обичног човека не занима и нема времена за такве егзибиције. Обичан човек ће реаговати само када тај минимум консензуса буде доведен у питање. Тај минимум консензуса је суштинска разлика између друштва у Републици Српској и Србији.

Шта ће бити са Босном и Републиком Српском? То је најомиљенија тема политичких кругова и свакојаких путника намерника из белог западног света. У Бања Луку и даље, додуше нешто мање, долазе разни западни експерти и дипломатски мисионари и постављају већ 15 година то питање. После непуних 15 година од краја грађанског рата и креирања Босне у војној бази у Дејтону, то се питање и даље поставља као да је јуче био рат. У реалности, међутим, оној коју сваки човек може да види на сваком кораку, то питање и није толико актуелно, јер је по тој реалности изгледа све јасно. Босна и Херцеговина се изнутра разградила, изнутра суштински распала. То је процес који је већ далеко одмакао и већ је неповратан и за њега нико појединачно није одговоран. То је једноставно логика ситуације у Босни, логика концепта наметнутог у Дејтону. Ништа више ни физички не личи на Босну и Херцеговину, ону коју памтимо и која је деценијама била реалност, без обзира шта ко о томе мислио. Те Босне више нема. Када се дође у Бања Луку, на пример, ни по чему ономе што се види на улици, по архитектури или начину живота не може се стећи утисак да сте у Босни. Слично је и у другим местима, као у Приједору или неком другом граду. То се осети и види када човек буде у једном граду у Републици Српској па оде у Федерацију Босне и Херцеговине, чак и у суседни град, на пример, Приједор и Сански Мост. Разлика се једноставно види и осети. То је можда као признање ружно и непријатно, није политички коректно, али то је тако, то је реалност. Разградња Босне се већ десила и, барем у миру, нема те силе која може то да промени. Босна се 15 година после рата и западног експеримента “грађења нације” изнутра распала. Тај процес би се сада могао зауставити, зауставити али не и уништити, само неком великом силом. Те силе у овом времену нема и још дуго је неће ни бити. О томе најбоље сведоче немоћ и апсурд постојања међународне управе и Високог представника у Босни.

Ако се жели сачувати каква-таква форма Босне и Херцеговине као државе, онда се мора тражити неки други модел. И то хитно да не би било касно.
Босна и Херцеговина се изнутра разградила, изнутра суштински распала. То је процес који је већ далеко одмакао и већ је неповратан и за њега нико појединачно није одговоран. То је једноставно логика ситуације у Босни, логика концепта наметнутог у Дејтону. Ништа више ни физички не личи на Босну и Херцеговину, ону коју памтимо и која је деценијама била реалност, без обзира шта ко о томе мислио. Те Босне више нема.
То сви виде и знају. Неки признају, а неки којима је то посао који носи високу плату и каријеру негирају. Западни представници се највише узбуде када то јавно каже неко њихов, нека личност са Запада. Тако се одмах огласе Америчка амбасада, а потом и Високи представник, као што је ових дана било поводом изјаве бившег америчког амбасадора у Загребу и Београду Вилијема Монтгомерија да је “Босна и Херцеговина пропала држава” и да је “једно од решења миран распад земље”. Монтгомери је међу онима који то не би смели да кажу, јер је он до јуче другачије не само говорио него и радио, али је, ипак, рекао оно што је тачно. Погрешио је само у једном. Босна није могла да пропадне као држава, јер то никада није ни била. Нешто што није постојало не може ни да пропадне. Она је постојала само у “визијама”, пре свега, америчких политичара, некадашњих Монтгомеријевих шефова. Те “визије” су ,као и многе друге у америчкој политици, нереалне, тај концепт је без основе у реалности. Е то је у Босни пропало, пропао је тај амерички концепт Босне. То је било очигледно од самог почетка, али зашто је тек сада постало јасно? Тај концепт се политички темељио и одржавао на, под америчким притиском створеном, савезништву између Хрвата и босанских муслимана. То је била контратежа босанским Србима. Сада се то савезништво неповратно распало и Хрвати су у новије време савезници са Србима. То је за Америку, и Запад, највећи проблем и зато је Босна наједном постала “врућа тема”. Пропао је и концепт Босне као исламске земље. Тек је то обмана. Босна је и сада, генерално узевши, већински хришћанска земља. Још увек има Срба и Хрвата више него муслимана.

Па шта је онда перспектива Републике Српске? Кроз многе разговоре са људима у крајишком делу Републике Српске, а ја добро разумем њихове речи и мисли јер ту сам рођен и живео до ране младости, већина, ипак, не би имала ништа против да њихова Српска остане у некаквој држави Босни и Херцеговини. Немају они чак ништа против ни садашњег статуса. Али, само под условом да им се Сарајево не меша у живот и њихове послове.
Спремни су чак и да финансијски помогну муслимане у Федерацији. “Нека кажу колико им треба и ми ћемо им дати”, али нису спремни да њихове паре иду у централни буџет у Сарајеву па да им они онда дају колико желе. А циљ Запада је управо то. То није могуће. Све друго, било какав покушај промене, довело би до великог проблема.

Значи, Босна би могла некако, у некој привидној форми, и да опстане. Али, ако је судити према реалности, много је вероватније да ће се у даљем, а одавно започетом процесу унутрашње разградње, унутрашњег распада Босне и Херцеговине, Република Српска одвојити у засебну, независну државу. То је логика тог процеса. Када се то спомене, онда Запад одмах подигне узбуну да ће се Република Српска у том случају припојити Србији. То, међутим, не личи на такав развој. Иако је Србија неуништива, у генима уграђена, идеја водиља босанско-херцеговачких Срба, садашње време је мало другачије. Припајање, или како се то каже уједињење, Србији није обавезан процес. За босанске Србе је далеко важније да Србија на својим западним границама има једну српску државу него што је само уједињење. Јер, тако су ми причали, многи се плаше да би Србија врло брзо прогутала Републику Српску и практично уништила њену унутрашњу динамику и економију. Већ 15 година релативне самосталности у Српској је уобличен специфичан начин пословања, створени су једна нова пословна класа и стил вођења послова, па би било какво уједињење довело у питање тај пословни идентитет. Не, наравно, то не доводи оданост и трајну везаност за мајку Србију. То само сведочи о склоности уважавања реалности. Босанско-херцеговачки Срби су у овом времену вероватно једини Срби који искрено и свим срцем воле Србију, и без обзира на актуелно стање у Београду они се никада не могу наљутити на Србију. То је у генима, али реалност се мора уважавати.

За такво стање ствари, западни “велечасници” који и даље живе у представама из деведесетих година углавном оптужују лидера Републике Српске, Милорада Додика. Изгледа да верују да је за све најлакше оптужити Србе. Додик, међутим, није ни мало одговоран за процес разградње Босне. Он само следи свој политички инстинкт, следи реалност која му може обезбедити политички опстанак као и будућност.

Можда је за све то најодговорнији некадашњи Високи представник Педи Ешдаун. Он је својим понашањем вице-краља Босне уништио било какве процесе реинтеграције живота у Босни и, пре свега Србима, показао да, ипак, од Босне нема ништа. То изгледа као апсурд, али је заиста тако.

Тако је, што се каже, на терену, у бази. А када ће се и како у том духу даље развијати тешко је рећи. Највећа је, природно, одговорност на Републици Српској. У Српској, међутим, има доста проблема. Испод општеприхватљиве политичке приче крије се у великој мери урушена државна инфраструктура. Све много слабије функционише него у време стране контроле, од правосуђа до здравства и државне управе. Невероватно је, на пример, да се на радио станицама свакодневно врти реклама-позив да родитељи пријављују рођење деце и уписују их у књиге рођених. О каквом се то друштву ради, каква је то држава. Тачно је да се Српска економски динамичнија од осталог дела Босне и да боље стоји, али још увек ту нема система него све је на личној основи. То кочи економски живот и приметно је да се сада далеко лошије живи него пре коју годину. То је озбиљан проблем који може да уруши Републику Српску, много више него и НАТО.

Упркос томе има много ствари које у Републици Српској радују. Мене лично највише радује када видим колико има деце. Много је деце. Толика деца су, ипак, гаранција будућности и Републике Српске и Срба у Босни и Херцеговини, али и обавеза да нас, што написа Иво Андрић, више никада “туђин злим задужује”.

http://www.jadovno.com/novosti-pregled/items/zapisi-iz-republike-srpske-pise-sinisa-ljepojevic-fond-slobodan-jovanovic.html

Чуркин: наставак рада Високог представника у БиХ контрапродуктиван
Тагови: Вести
 

Русија се залаже за предају целокупне одговорности за судбину Босне и Херцеговине самим грађанима земље, изјавио је у четвртак на отвореној седници Савета Безбедности ОУН, посвећеној ситуацији у БиХ, стални представник РФ у УН Виталиј Чуркин.

„Успешни избори који су задовољили међународне стандарде, што су и потврдили међународни посматрачи, сведоче о томе да је БиХ зрела држава и да су њени грађани способни без спољне помоћи да доносе одлуке о судбини своје земље“, - рекао је он. „Међународна заједница треба конструктивно да сарађује са оним лидерима, које су изабрали грађани БиХ, укључујући и Републику Српску“ – нагласио је руски дипломата.

Он је такође изнео мишљење да ситуација у Босни „остаје сложена, иако ми нисмо склони да то преувеличавамо“. „Нема отворених претњи по Дејтонски споразум. Способност БиХ као државе је потврђена и самим фактом да је Босна изабрана за несталног члана СБ ОУН и њена делагација успешно ради у том главном органу ОУН“, - рекао је Чуркин.

У тим условима „даљи рад у БиХ апарата Високог представника је изгубио сваки смисао и постао контрапродуктиван“, рекао је Чуркин. „Било који једнострани кораци Високог представника воде ка заоштравању ситуације и провоцирају да стране у земљи реагују“ – додао је стални представник РФ у УН.

Buducnost je više nego izvesna,jedan narod jedan parlament!

Борис Тадић на сједници парламента Српске

Datum: 12.11.2010 22:00
Autor: Ведрана Кулага


БAЊAЛУКA - Првој конститутивној сједници Народне скупштине Републике Српске, која ће бити одржана у понедјељак 15. новембра, требало би да присуствује велики број званичника, међу којима и предсједник Србије Борис Тадић.

То је у петак изјавио предсједник Народне скупштине РС у техничком мандату Игор Радојичић послије сједнице Колегијума НСРС.

На конститутивној сједници новог сазива парламента Српске, којој ће присуствовати и више од 20 амбасадора у БиХ, биће изабрано руководство НСРС и инаугурисан Милорад Додик као нови предсједник Републике Српске.

ОДРЖАН ВЈЕРСКИ ОБРЕД ИНАУГУРАЦИЈЕ

Предсједник Републике Српске Милорад Додик, предсједник Народне скупштине РС Игор Радојичић и новоизабрани посланици у парламенту РС положили су данас у цркви Свете Тројице у Бањалуци вјерску заклетву на нове дужности, којом су се обавезали да ће чувати и бранити Српску.

Вјерски обред обавили су епископи зворничко-тузлански Василије, бихаћко-петровачки Хризостом и захумско-херцеговачки Григорије, а вјерској инаугурацији присуствовао је и владика бањалучки Јефрем.

"Окупили смо се овдје да молимо Господа да буде на помоћи свима нама, а посебно вама који ступате на кормило наше РС", рекао је владика Василије након заклетве.

Владика Василије истакао је да је молитва упућена Господу да онима који су се заклели буде покровитељ и заштитик и да им оплемени срца и да их води стазама Његовим.

Вјерској инаугурацији присуствовали су и амбасадор Русије у БиХ Александар Боцан-Харченко, министар цивилних послова БиХ Средоје Новић и други званичници.

Б.Т.

Влајки: Успоставити хрватски ентитет


Новоизабрани потпредседник Републике Српске Емил Влајки изјавио је да ће његов приоритет у наредне четири године бити очување уставне позиције Српске, њене економске одрживости, борба против криминала, те развијање специјалних и паралелних веза са свим земљама региона, пре свега са Хрватском.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/96689/Vlajki-Uspostaviti-hrvatski-entitet

dobro majka mu stara, jesil ti glup toliko, kakve veze ovo sad ima sa rs??? ili mislis da ce i dio rs-a zavrsiti u trecem entitetu???

Па ваљда је Влајки потпреседник РС. Прочитај цео текст. Човек лепо каже да би трећи (хрватски) ентитет ојачао позицију РС. И хвала на комплименту

Što pre to bolje,a onda i mi i oni lagano pripajanje matici a fildjandjijama ostaviti tutore kada ih toliko vole!

u pravu si, cim se pripoje bice obicne kurcine



Fotogalerija: Svi predsjednici Šumske
Ratni zločinci, četnici, kriminalci...
Pripremile: e-Novine

Kratka istorija Republike Šumske svojevrsno je ogledalo svojih predsjednika. Prvi je tu titulu poneo dr Radovan Karadžić a.k.a. Dragan David Babić, trenutno u Hagu gde mu se sudi za ratne zločine. Nasledila ga je Biljana Plavšić, osuđena u haškom Tribunalu, koja je kaznu izdržavala u Švedskoj da bi je 2009. pustili na slobodu, navodno zbog dobrog vladanja. Godine 1998. za predsjednika je izabran razulareno četnoliki Nikola Poplašen kojeg je već marta 1999. smenio Visoki predstavnik za BiH, Karlos Vestendorp. Četvrti po redu bio je Mirko Šarović, vrlo brzo optužen za organizovani kriminal i – naravno, smenjen. Posle njega na mestu predsjednika Šumske oprobao se Dragan Čavić. Zatim je stigao Dodikov kadar, Milan Jelić, koji je iznenada umro. Na njegovo mesto stigao je profesor prava Rajko Kuzmanović koji tu nije dugo ostao, ali je ostao upamćen po izjavi „Svi smo mi Mile (Dodik)“. Konačno, pomenuti Mile Dodik osmi je po redu nosilac Šumske predsjedničke štafete, čovek koji ovih dana sređuje utiske o svojim prethodnicima: dvoje u Hagu (Karadžić, Plavšićka), dvoje smenjenih (Poplašen, Šarović), jedan umro (Jelić), jedan ostao u opoziciji (Čavić), jedan ušao u penzionersku komu (Kuzmanović). Dovoljno za bezbrižan šumski san.


http://www.e-novine.com/fotogalerija/fotogalerija-region/42314-Ratni-zloinci-etnici-kriminalci.html

Bolje kurčine nego pičketine!