Reporteri Glasa u prihvatilištu za pse u Ovči ~ Mučeni iz dosade :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Reporteri Glasa u prihvatilištu za pse u Ovči gde svakodnevno stižu novi zlostavljani "stanari"

Mučeni iz dosade

Rebra im se ocrtavaju, ekipe ih dovode prebijenih nogu, izmasakrirane, bez očiju. Čudo šta je sve čovek sposoban da uradi životinji

Suzi je gazda odbacio pre deset godina. Ostavljena da ugine, imala je sreću što je "naletela" na Srđana. Bila je lošeg opšteg stanja, jedva je hodala, bila krmeljiva... Zato je dobila ime Suzi - jer je stalno suzila. Njena stalna adresa je sada Prihvatni centar za pse i mačke bez vlasnika - sa karantinom, u Ovči.

"Jedina je koju smo svi mi usvojili!", pričaju zaposleni za Suzi. "Živi piš od kučeta!", kažu oni za ovo naizgled opasno stvorenje koje samo odaje takav utisak zbog izbačene donje vilice. Srđan, koji ju je vratio iz mrtvih, pre bi, kaže, ruku odsekao nego što bi je nekom dao. Čak i kada bi se pojavio vlasnik sa nekom tužnom pričom. Para i para je dato za Suzino ozdravljenje. Sada je muči druga vrsta problema. Uz zanemarljive probleme, kakvi su išijas i lumbago, ipak su veći oni emotivne prirode.

Suzi je ovde pronašla i ljubav - Žaka, jednog mešanca, svoje "kategorije". Omalenog "zvrndova", koga šef Milan zove i Musavi. Žak je imao sreće jer je udomljen posle nedelju i po provedenih u prihvatilištu, pa će neko drugi da ga mazi i pazi.

Pred praznike je, priča Milan Botić, veterinarski tehničar u prihvatilištu, usvojen 41 pas. Trenutno ih u Ovči ima pedesetak, pa iako je ovo prihvatilište i za mačke, u mačkarniku za sada nema nijedne. Oko 80 odsto pasa ovde dolazi pošto sugrađani prijave lutalicu na ulicama. Zaposleni Veterinarske stanice u Ovči kažu da su stalno na udaru kako ljubitelja životinja tako i "mrzitelja".


Gde čekaju vlasnike?

Oni koji bi da ovde pronađu ljubimca, mogu da dođu u Ovču i zaposleni će ih provesti kroz prihvatilište. Saglasnost za preuzimanje pasa daje Sekretarijat za zaštitu životne sredine u Ulici kraljice Marije 45-45, utorkom i četvrtkom od 10 do 12 sati, u sobi 506a.




Prete im i jedni i drugi. Pištolj pod nos, ili se desi da "ljubitelji" nadležnim službama puste sve kerove iz kombija koje su do tada pohvatali.
- To sve rade ne misleći na decu koja je najviše na udaru - priča Botić. A sami smo krivi što je toliko pasa na ulicama - kaže Milan Botić.

- Dođe čovek i traži štene. Nema veze da l' je rasno ili ne. U kući maženo i paženo ko lutka, ali kasnije dosadi gazdama, završi na ulici i normalno je što traži društvo čoveka. I tu nastaju problemi - priča Botić. Deo sa boksovima punim kučića podseća na scenu iz nekog filma. Ima praznih boksova, onih u kojima ima po pet "cimera" i samaca, kakav je kašljucavi rotvajler koji je dobio "voljno" iz vojske.

Pored isluženog četvoronožnog "vojnika", prepun boks. Mešanci, različitih boja, starosti i "veličina". Drma se kavez od skakanja i laveža. Još s vrata pogled se prosto zakuca za dalmatinca koji sedi i sve mirno posmatra, dok mu se oko nogu mota crno-beli mešanac i galami za obojicu. Prekoputa je par ptičara koje je predao vlasnik.

- Nikad ne kažu zašto ih ostavljaju - objašnjava Srđan, higijeničar u azilu. U pansionskom delu, koji ima boks napolju i unutrašnji, topliji deo, nalazi se "vučica" iz Engleske. Stara je i mirna, iz njenog boksa ne čuje se ništa. "Malo je prsnula u glavi", kažu zaposleni. Svakakvih slučajeva su se nagledali zaposleni u Ovči. Kučiće najčešće dovode u užasnom stanju.


Pasji grad usred Beograda

Ulicama grada Beograda luta između 30.000 i 35.000 napuštenih pasa. Ima onih koji tvrde da je ta brojka daleko manja, ali i onih koji pominju mnogo veće cifre, tako da se može govoriti o pasjem gradu u Beogradu. Rasni psi, kažu sagovornici, ne znaju da se "ponašaju" kad se nađu na ulici i po pravilu brzo stradaju. "Bez gazde su ko izgubljeni slučajevi", dok su lutalice naviknute na život na ulici.
- Stanu lepo ispred semafora, čekaju da se upali zeleno svetlo i zajedno sa ljudima i prelaze ulicu. To su već urbani psi, koji su prošli socijalizaciju.




- Rebra im se ocrtavaju, ekipe ih dovode prebijenih nogu, izmasakrirane, bez očiju... Čudo jedno šta su sve ljudi spremni da urade životinji - priča Botić. Nisu svi iste sreće kao Suzi i Žak. Jednom nedeljno dolaze ekološki inspektori koji određuju koji pas je za eutanaziju, a koji za usvajanje. Ponesu i T-61, sredstvo za uspavljivanje koje se ubrizgava u venu. Do pre dve, tri godine, u prihvatilištu za pse radila je peć za spaljivanje leševa. Mesečno je u njoj spaljivano pedesetak tela životinja. Građanima dozlogrdio smrad, pa je peć "ugašena".

Prema prijavama građana, najviše pasa bez vlasnika, samim tim i problema sa njima, ima na Novom Beogradu. Standardno ih je najviše oko mesara, a oni koji se motaju oko Urgentnog centra, navikli na krv, nepogrešivo napadaju baš žene koje imaju menstruaciju.

- Gledao sam jednog kako napušteni rotvajler ide iza deteta koje je nosilo veliki ranac na leđima. Verovatno je nanjušio neki sendvič u torbi. Nije ga napao, samo je išao za njim - priča Milan Botić. - Dete se u trenutku okrenulo i kad se, oči u oči, susrelo sa rotom, istog trenutka se upiškilo. I za ovakve slučajeve smo mi krivi - napominje Botić.

Međutim, po novom zakonu, od Nove godine važi pravilo po kome će onaj ko ubije, povredi ili muči životinju, biti kažnjen novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci, a maltretiranje kućnih ljubimaca nije više prekršaj - već krivično delo za koje je propisano do tri godine iza rešetaka. Do sada je u Srbiji zlostavljanje životinja bio prekršaj, a prekršioci su plaćali samo 500 do 1.000 dinara.

Izvor: Glas Javnosti \ Jasna Vučić