Reporter Glasa šest sati čekao u redu za "Šengen" pred Ambasadom Austrije

Reporter Glasa šest sati čekao u redu za "Šengen" pred Ambasadom Austrije

Alo, gospođo, bili ste iza mene

Da li ste se nekad upitali u čemu je razlika između sedmice na lotu i dobijanja Šengenske vize? Gotovo i da je nema, osim što vam je za ovu drugu nemoguću misiju potrebna mnogo veća muka. A ništa lakše nego da dobijete pomenutih dva miliona evra potrebno je samo da uplatite "dobitnih" sedam i eto vas među "milijunašima", zapravo onima što su za varijantu "bolje cijeli život provesti kao milijunaš, nego tjedan dana živjeti u bijedi" (Alan Ford) ...

Elem, da malo dete, ili ne daj bože vas, pokušate da pošaljete malo preko, u onaj truli, mrski, NATO Zapad, ima krv da propiškite. U blažoj varijanti, za klinca, onaj ko vam šalje "garanciju" iz inostranstva ima prvo da se najuri po raznoraznim opštinama, mesnim zajednicama, ili kako to već zovu tamo, da prikupi papire o svom statusu u toj zemlji, imovini, porezu, plati, plus osiguranje, ako vam je rođak ili prijatelj OK, pa hoće i to da vam plati, pa onda im tek sledi dranje kod njihovih "notara" da sve to overe...

Drugi deo priče je ovdašnji i tu nastupate vi - dakle za (obično, Bože mi oprosti) dete kažu ovako (sve vam lepo objasne ili na sajtu ambasade, ili preko telefonskih automata, gde živu dušu gotovo ne možete da čujete) - izvod iz knjige rođenih, potvrda iz škole da dete ide u školu (logično), plus saglasnost roditelja da dete putuje napolje, konkretno u Austriju. Ono prvo je trista dinara, drugo džaba (da ne veruješ), a treće vam overavaju u opštini i to što lupe pečat na papir i zavedu u onu knjižurinu naplaćuju tričavih 600 dinara. Vreme kod Srbina je uvek džabe, pa i ne računamo koliko vam (ga) ode dok sve ovo prikupite.

Naravno, neophodan je i formular, pa pošto ste sve ovo prikupili, idete u ambasadu da ga uzmete. Tu već shvatate šta vas uskoro čeka, videvši onu gungulu od ljudi koji su sve papire prikupili, pa čekaju da ih predaju. Naravno, već na sto metara od ambasade čekaju vas razni likovi sa plastičnim karticama oko vrata koji nude prevode i osiguranja u baš njihovoj najboljoj agenciji. Za divno čudo, onaj formular je džabe, ali nisu prevodi jer ambasada traži prevod na nemački sa svega što je na srpskom. Agencija vam "čini" i za samo 500 dinara po dokumentu prevodi vam ona tri papira. Kada i prevođenje završite, spremni ste za "konačni obračun", odnosno red u kojem se čeka za dobijanje vize. Naravno, raspitujete se i kažu vam da bi trebalo da budete ispred pre osam ujutro, jer tada dobijate broj bez kojeg ne možete da predate dokumenta. Naravno, snalažljivi Srbin zna za jadac i kaže sebi "ma ima da dođem u šest i biću prvi na redu, da završim očas posla".

I tako naoružani svim papirima, nadom, strpljenjem i novinama koje ćete, je li, bistriti u redu, izigravate vampira, ustajete u pet i krećete u boj za dete svoje. Ispred "embahade" bivše carevine ste već u šest i uz šok od viđenog shvatate da niste jedini vickasti Srbin koji će da z.. ebe ostale - takvih klikeraša je već pedeset u redu. Vratite mi Čedu i crveni pasoš samo mesec dana samo da ne blejim ovde narednih nekoliko sati, preklinjem, znajući šta me čeka...

A u redu i stari i mladi, i svetliji i crnomanjasti, i ovakvi i onakvi, svi sa samo jednom željom - proći kroz ona vrata i predati papire... A sunce već u sedam počinje da prži...

- Juče su počeli da rade u osam, valjda će i danas, pa da pre završimo - čuje se iz reda. - Ma jok, bre! Švaba je to, neće pre pola devet, znam ja, kod njih je sve na vreme - dodaje drugi.

Oko osam, uniformisano obezbeđenje (inače, prilično ljubazno) počinje da lupa pečate sa brojevima na papire i raspoloženje raste - "dobro je, sad će da počnu da rade", čuje se.
Ipak, optimizam vrlo brzo splašnjava jer pola sata kasnije počinju da puštaju u konzulat one iz naspramnog reda, one koji putuju poslovno ili preko agencija. Do deset iz "našeg" reda ušlo je tek nekoliko ljudi, a i onaj tračak hladovine od Saborne crkve je nestao i počinje pravo kuvanje na asfaltu. Uz temperaturu, počela je da raste i nervoza, a i angažovanje "padobranaca".

- Alo, gospođo, bili ste iza mene - čuje se. - Ko, ja?, odgovara gospođa nevešto. - Da, da baš vi. Šta mislite da smo svi mi ovde budale - usledilo je. - Ajde dobro, a i baš ćeš mnogo da izgubiš za tih pet minuta - pomirljivo će padobranka, praveći dva koraka unazad, verovatno pretpostavljajući šta joj se može desiti od nervoznog čoveka na temperaturi od 40 stepeni na asfaltu.
- Ovako nam i treba, ovo nam je naša borba dala, da kao zadnji džudžimo za vizu - razvija se priča.

- Hteli smo da ratujemo s celim svetom, eto nam sad, šta će im naša sirotinja... - dodaje drugi, i što je zanimljivo, niko nije slao otrovne strele na račun Austrijanaca, niko nije kao nekada pominjao "majku švapsku", nego su opleli baš po našima.
Priča je dalje išla od pljuvanja po mrtvom Slobi i stizala sve do Draškovića, Dinkića i radikala, po srpskom običaju, jedni su ih branili, drugi napadali, ali ključno - vreme je nekako prolazilo ispod vrele zvezde.

- Čuo sam da sa 50 evra može preko reda da se uđe...
- Ne dam, makar crk'o! A i ne smeju da uzmu - bio je kratak dijalog.
- Jedanaest je, šta ako zatvore, pa moramo sutra ponovo u red - pita se jedan. - Ma, neće, sad su nam lupili druge pečate, sve će da nas prime - stiže utešni odgovor.

Ipak, srpska solidarnost i na ovakvoj muci došla je do izražaja - ljudi se nisu bunili ako neko iz reda ode preko puta malo u hladovinu, pa se vrati, a oni koji su poneli kišobrane, zaklanjali su od sunca i svoje sapatnike u redu. Zajednički se delila voda, a pored sve muke, svi su se iskreno potresli kad su saznali da su mladom bračnom paru ukrali auto dok su čekali u redu.

- Ma zovite "Parking servis", sigurno je "pauk" - stizali su saveti.
- Nije, zvali smo - skrušeno će oni.
- Auuuu!
Tačno u podne, mozga pretvorenog u pihtije od vrućinčine, nas troje puštaju unutra, a mi ne znamo da li smo srećniji zbog (konačne) hladovine ili zbog šaltera pred nama...

LJubazna službenica učtivo postavlja nekoliko pitanja, uzima papire i 35 evra, koliko košta viza i kaže da po pasoš dođemo za sedam dana. Izlazimo konačno i ne možemo da verujemo da smo završili. Niti u to šta nam je naša borba dala...

Izvor: Glas Javnosti \ Milan Mijailović