Интернационализација славног француског музеја

Лувр у песку Емирата
 
Од дописника Танјуга
ПАРИЗ, 14. јануара – План за „Лувр у песку”, нови музеј у Абу Дабију који би требало да се зове исто као и славни париски музеј, изазива последњих дана бурне реакције у француској културној јавности.

У уводнику посвећеном тој теми, дневник  „Монд” говори о „дијалогу глувих” између присталица и противника те идеје који говоре о сукобу културних вредности и економских интереса.

Уговор о размени између Лувра и музеја у Абу Дабију подразумева техничку подршку, позајмљивање уметничких дела и дозволу за коришћење имена. Бројни Французи сматрају, међутим, да је необично да се музеј у Абу Дабију, чија изградња кошта око 500 милиона евра, зове исто као и париски, иако нема много везе с „матичном” кућом.

Око 2.000 људи су потписали петицију против „малог Лувра” у главном граду Емирата, мале земље пребогате нафтом, у који би требало да буде пребачено стотине дела из колекције француског музеја.

Потписници петиције су устали против комерцијализације музеја и премештања дела из њихових колекција на друга места по свету – више из финансијских него уметничких разлога.

Претходни повод за дискусију у овдашњој јавности била је „операција Атланта” коју је Лувр извео у САД. Тада су у Атланту, „град Кока-Коле”, пребачена ремек-дела венецијанског ренесансног сликара Рафаела и француског сликара из 17. века Николе Пусена.

Председник Лувра, Анри Лоарет, брани се изјавом да Лувр не може да изостане са „спектакуларне интернационализације великих музеја”.

Тенденцију „измештања” су први започели амерички музеји попут Гугенхајмовог који већ има неколико „испостава” по свету, а сада планира да отвори још једну – у Абу Дабију! У истом граду је недавно отворено и истурено одељење Сорбоне, водећег универзитета Француске и Европе, основаног 1253. године, а музеј савремене уметности „Центар Помпиду”, планира да отвори испоставу у Шангају.

За шефа Лувра, циљ „операције Атланта” није финансијска добит, већ, како је објаснио медијима, да музеј буде присутан у једном динамичном америчком граду.

Око 5,5 милиона евра, сума коју су за то издвојиле америчке мецене, требало би да потом буде уложена у преуређење Лувра у Паризу.

У случају „Лувра на песку”, пак, подела у јавном мњењу је дубља, иако ће за позајмицу уметничких дела, међу којима су и нека ремек-дела, париски музеј добити 700 милиона евра.

Та „интернационализација” музеја отвара још нека важна питања, попут оних етичке природе – шта ће бити ако се, не дај Боже, деси да власти Уједињених Арапских Емирата забране излагање актова и слика верског садржаја? Историчари уметности у Француској захтевају зато да се одреде правила за извоз културног наслеђа. „Ако нам је стало до очувања и излагања нашег културног наслеђа у иностранству, онда морамо утврдити по којим принципима се уметничка дела могу користити као валута за размену”, написао је недавно један историчар уметности у „Монду”.

Главни аргумент присталица те нове тенденције у Француској јесте да ће од новца имати користи национални музеји. Богато културно наслеђе је увек било средство којем су француске дипломате радо прибегавале да би оснажиле своју политичку и економску позицију у свету, па би, према њима, тај уговор могао да послужи за учвршћење утицаја у свету не само Лувра већ и француске нације.

Коментатор париског „Либерасиона” није, међутим, пропустио да одлуку славног париског музеја протумачи економским разлозима, пошто су заливске земље главно тржиште за извоз француске робе – од луксузних производа до новог Ербасовог авиона А-380. „Нафта је скупа, а Ербасови авиони се у последње време слабо продају”, приметио је коментатор овог дневног листа.

Izvor