Ево још нешто од овог сирског светитеља:

Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпељив... Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. (Преподобни Јефрем Сирин)

Шта ако онај који ме је увредио приђе и замоли опроштај, а ја нисам спреман да опростим?
Прими покајање...као да ти је послано од Бога, како не би понизио Онога који шаље и изазвао Његов гнев против себе.

У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш Tи нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ја претрпео за вас... Шта сте ви претрпели за мене? - Шта ћу на ово рећи ја неокајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. А ја, лењиви, грешни, безакони, на што ћу ја указати?... Поштеди Господе! Поштеди, Милостиви! Поштеди Човекољубче!

Ко у срцу скрива злопамћење, тај је налик човеку који гаји змију у својим недрима.

                                         
                                           Свети Јефрем Сирин

''Њу (љубав) Бог даје, највише за молитву. Она је више дар Божији, неголи подвиг човечији. Љубав је од молитве, али и ''молитва је од љубави''. Све су евaнђељске врлине међу собом органски повезане и сачињавају једно тело: сваки живи кроз све, и све кроз сваку; свака зависи од свих, и све од сваке. А ''свеза савршенства'' која их све сљубљује, спаја, сједињује и један савршени организам, јесте љубав. Љубав даје непролазну вредност и вери, и знању, и пожртвовању, и правди и истини. По самој природи својој љубав је божанска сила познања: њоме познајемо и Бога, и човека и сваку љубљену твар, јер се њој свемилосно откривају и тајна Бога и тајна човека и тајна сваке (с)твари; уколико расте љубав, расте са њом и знање.
Знање без љубави, то је око без зенице, уво без слуха, тело без духа. Такво знање надима, води у гордост. А гордост је порок који је врховног анђела претворио у ђавола, а камоли човека. (...)''   

nepoznat autor, uglavnom pravoslavni hriscanin

Хм, ја ћу да се вратим сиријској ризници...

Како човек зна да је његово срце достигло чистоћу? Када све људе сматра добрима и када му ниједан човек не изгледа начист и грешан, онда је он заиста чист срцем.

Настој да дођеш до блага које је у теби, и видећеш небеска блага. Јер ово двоје су једно и исто. Долазећи једном, видиш оба. Лествица ка небесима је у теби, скривена у твојој души. 

Ко своју вољу не покорава Богу, тај ће се покорити противнику Његовом.

                         Свети Исак Сирин

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски
СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ
(Беседа на Велики петак, изговорена у
карловачком патријаршијском храму 1924.)

 
Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог. У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола? Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка - није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста - лудило земље? Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу? Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, "Јад всесмехливиј" уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни. Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?
Крст - најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо за коју Га од њих дарујемо таквом горчином? Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?... Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету ... Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека. Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит всекаен плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само - сатанизам, сатанизам и сатанизам. Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса. У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост.... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога - има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога - има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе. Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.
И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је! И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега - утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?
Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божији, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога? Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног - не би за те било оправдања. Да није њега - земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.
Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:
И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши - испусти душу. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.
Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли - васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.
"Днес церковнаја завеса на обличение безаконих раздираетсја и солнце лучи своја скривает Владику зрја распинаема."
"Всја сострадаху саздавшему всја", да всја сем човека, всја сем људи. Сва твар је на крсту познала у Христу Бога, и исповедала Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. - Чиме? Чиме? - Одговором разбојнику. Чиме још? - Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? - Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. - Ваистину људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања, распињу га и данас. Да су људи Господа славе познали, не би га распели (1. Кор.2,8). Кроз кроткост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кроткост и највећа смиреност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кроткост и смиреност изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато га гоне; не знају колика је то љубав, колика смиреност, колика кроткост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију, и - убију.
Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је - Велики петак за њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни Га, Распни! Није ли сав живот наш на земљи - незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког; свака страст моја - трн је; све страсти моје - трнов су венац који ја на Главу Христу мећем. - Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми - којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми - исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! - Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвални Сион, чији је храм увек пуст, не исмева васкрслог Христа? Не распиње поново васкрслог Господа?
Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.
Како, како гонимо ми Христа - рећи ће неки, када Он није с нама у телу? Када не видимо тело његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, када учење Његово гонимо, када светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо - кад просјака гонимо: јер Он је тај који у просјаку проси; ми гонимо Христа - када голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа - када гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа - када болеснога не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда: у сваком тужном Господ Христос тужи. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано идентификује Себе са њима:
Када једноме учинисте од ове моје најмање браће - мени учинисте (Мт. 25,40)
Када не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мт. 25,45).
Христос се оваплоћује у сваког Хришћанина. Чуј шта вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? (Д.А. 8,11), јер гонећи оне који Мене верују - Мене гониш; пљујући оне који Мене верују - Мене пљујеш, мучећи оне који Мене верују - Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, када се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест - о Христа се грешите (1. Кор. 8,12).
Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну - благосиљај, Кад те бију - праштај; кад те мрзе - љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље, као и Господ. Враћај зло - добрим; бори се као што се Господ Христос борио:
са гордошћу бори се - смиреношћу
са грубошћу бори се - кроткошћу
са мржњом бори се - љубављу
са увредом бори се - праштањем
са клеветом бори се - молитвом
То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добром, ако се не гневимо када нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: "Оче, опрости им јер не знају шта раде."
Амин.

KАКО ПОСТУПАТИ СА ДУШЕВНИМ НЕМИРОМ

 
Чланак је расправа о душевном немиру човека и његовим узроцима. Душевни немир је схваћен, најпре, као позитиван порив који помаже сазревању човека, док сазревање приближава човека Богу. Уколико душевни немир, међутим, није схваћен од човека као изазов, ако у њему није откривен смисао, овај немир постаје негативна и деструктивна сила. Душевни немир у човеку део је, огледало или ехо свеопштег немира, ускомешаности и сукоба у читавој васиони. Вишевековна истраживања науке и њених највећих представника (Коперника, Галилеја, Бруна, Њутна и других), откривали су детерминистичке законе узрока и последице, док новија испитивања у квантној физици, астрономији и молекуларној биологији, као да указују на непредвидљивост кретања материје, упућујући човека, пре на индетерминистички, него на детерминистички поглед на свет. Према саопштењима пренаталне психологије и ембриологије, стварање и разарање ћелија, сложена динамика која условљава сталне промене у ембрију и фетусу, почиње већ од зачећа и траје, као што знамо, све до смрти човека. О непрекинутом „рату" у васиони, у човеку и између људи, као и унутар атома, знали су, или су само слутили, највећи пресократовски философи у старој Грчкој. У човеку, збиља, ратује тело са душом, душа са духом, осећање са разумом, свесно са несвесним. Одлучујуће питање, међутим, које је човек већ рано у историји себи поставио, а и данас га поставља, било је, да ли има у свему томе xиновском немиру, свуда око нас и у нама, неког реда и смисла. Ако је и било (свега неколико) тврдокорних материјалиста и атеиста међу философима старе Грчке који су одрицали Првог Покретача стварног света, приписујући све стварно случају, већина других мислилаца у свим старим цивилизацијама и културама, давно пре Сократа и Платона, препознала је и у нереду ред, и у немиру мир, и у покретљивости свега „непокретног покретача", знајући Творца неба и земље, придајући му различита својства и имена. Нас неће, дакле, занимати различите философске, религијске и научне теорије, које су, у току неколико протеклих хиљада година историје покушавале да расветле вечну загонетку постанка васионе и човека, живота и смрти. Хришћанима је довољно познато да за спасење човекове душе није неопходно да се ова вечна тајна разјасни човековом разуму и уму, јер се она сама собом разоткрива, једноставно и спонтано оном људском срцу коме се Бог открио у љубави. Љубав представља кључ за отварање оних тајни које Бог свима људима поставља, а „чистима срцем" допушта да их и дотакну. Да бисмо се, међутим, уопште почели приближавати Љубави Божијој што бива тек када смо у Њега свим бићем својим поверовали немогуће нам је да се даље крећемо путем обожења, ако нисмо препознали узроке и последице свога сопственог душевног немира. Немир, сукоб, узнемиреност, унутарњу или спољашњу, није могуће избећи, некад до краја живота, и када смо свесно ступили на пут подвижништва (не само манастирског). Хришћанин зна и зашто је тако. Успињање на „брдо Кармел", пењање Лествицама Господњим, пут је на Голготу. Са сваком новом степеницом или лествицом која води „горе", наилази ново искушење које може да долази од Бога, од самог себе, од других људи, или од демона: неки хришћански подвижници, можда мало поједностављено, сматрају да су сва искушења - демонске природе, држећи се познатог места у Јаковљевој Посланици: „Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша, јер се Бог не може злом искушати и Он не куша никога". Често размишљам како нису само лични греси (обично тежи), неокајани и неисповеђени главни разлог због чега много људи силовито одбија веру и Цркву, већ је разлог и слутња људи, чак и добрих хришћана, да ако буду сувише ревносно испуњавали Христове заповести, не само да неће брзо стећи очекивани мир и „награду", већ да ће имати све већих невоља у животу, па да ће, можда, чак и ако достигну Јовову праведност, бити искушавани „јововски". И један и други споменути разлог због чега људи не желе да буду хришћани, неоправдан је и опасан, јер на изопачен начин реагују на немир сопствене душе. Душевни немир у нама, најпре је позитиван, конструктиван немир, усмерен на унапређивање и сазревање човека. Овај немир је од Бога послат као опомена, изазов и шанса „палом човеку" да се опет усправи, подигне очи своје небу и сачека послање Духа Светога који ће га даље водити земаљским путем у небеско пространство. Због чега је човек најчешће немиран? Зато што је гладан и жедан, што га нагони муче (сексуални и агресивни), што је болестан и има болове, што је радознао, што је брижан, што воли и мрзи и што се боји смрти. Анализирајмо мало ове најчешће узрочнике људског немира. Телесна глад и жеђ изазивају највећи могући немир. Они се морају задовољити да би човек схватио да ни онда, стварно, није задовољан. Схватиће тада, можда, да постоји у њему и једна друга, слично јака, метафизичка глад и жеђ - за трансценденцијом, Богом, правдом. Сексуални и агресивни нагони најачи су нагони у човеку после нагона самоодржања. И они траже, већ веома рано, у дечјем добу, да буду задовољени („дечја сексуалност" није више за психолошку науку само Фројдова фантазија, већ чињеница; „дечја агресивност" није измишљотина Алфреда Адлера или Меланије Клајн, већ нешто што сви родитељи из искуства знају). И њих треба задовољити (не говоримо тренутно о могућностима сублимације нагона), да би човек схватио да се иза сексуалног нагона крије љубав, као трансцендентна димензија секса, а иза агресивног, нагон ка сазнању, манифестован као радозналост. Јер, и када човек ублажи сексуалност истинском љубављу према партнеру, вечни боготражилац у њему (кад је само једном истински пробуђен), наставиће са даљњим открићем, сагледавши, сада већ духовним очима, да иза љубави према партнеру стоји љубав према Богу, а у нагону ка сазнању - богопознање или богооткривење. Сви су људи болесни и нема човека који не зна за болове, физичке или душевне. Велики средњевековни лекар, философ и мистичар, Парацелзус, рекао је: „Болести потичу из краљевства природе, а оздрављење долази из краљевства духа". Дуго трајање неке болести и болова, пружају прилику човеку да иза препознатог узрочника болести (неке бактерије или вируса), угледа стварног узрочника - Опомињача наше грешне и смртне природе који нас и преко болести привлачи к себи. Човек је душевно немиран, јер и воли и мрзи, некад, и дуго, једног истог човека (дете родитеља, брачни партнери један другог); човек је несрећан када му се на љубав не одговори љубављу (онда је и у стању да омрзне раније вољеног), несрећан је када је у страху да ће да изгуби вољеног, дубоко жалостан и немиран када га стварно изгуби. На овој истини која има корене у независној жељи људској, велики индијски философ Буда засновао је своје философско учење о четири истине и осмоструком путу спасења. И за хришћанина и за психолога, међутим, једно је јасно: човек остаје немиран доклегод воли и мрзи. Сви се људи, најзад, боје смрти (отуд душевни немир у њима), јер је узрочник сваког људског страха - страх од смрти. Сви су људи брижни, јер је „брига" онтолошка категорија људског бића, као и страх и кривица. А шта стоји иза страха и бриге? „Све док човек неприлично живи он осећа страх од смрти. Ако се за живота приближи Богу, онда његова љубав гаси оба та страха", каже свети Исак Сирин. Покушали смо анализом најчешћих људских немира, сукоба и узнемирености, као и њихових узрока да покажемо смисао и сврху свих ових немира. Непрепознавање сврхе и смисла душевних немира, осуђује човека на „принуду понављања" истих, на прибегавање бројним механизмима одбране (нарочито потискивања, пројекције, негације и идентификације са агресором), на хроничну неурозу, резигнацију и депресију. Сви наши немири у томе случају постају бесмислени, као Малох који гута жртве, а никад није засићен.
У сваком православном календару набројани су главни (или смртни) греси, узрочници наших најтежих душевних немира, а који, практично, сви произлазе из наших нагона, иза којих нисмо никад спознали Дух: Гордост - грех који извире из агресивног нагона и нагона ка сазнању човекобога, иза кога човек није открио љубав Богочовека.
Среброљубље - грех који долази из нагона за сакупљањем и поседовањем, иза кога се није уочила препорука Христова (парафразирамо): Не брините се шта ћете јести, пити, скупити и имати, јер о томе, за вас, брине Онај који вам броји сваку влас на глави.
Блуд - грех који има корене у сексуалном нагону који постаје сврха самом себи, уместо да се нагонски пориви сексуалне енергије у току живота постепено сублимирају и тако, иза сексуалног нагона, открије чежња човека за спајањем са Другим у Целину из које је човек произашао.
Завист - заједно са гордошћу, један од најјачих и најстаријих људских нагонских страсти. Луцифер је, према наговештајима у Старом завету (Језекиљ, 28, 12 - 16, Исаија, 14, 12 - 14) из зависти отпао од Бога, змија из рајског врта због зависти према Богу завела је прве људе, а већ одојче, од неколико месеци, према уверењу дечје савремене психологије, почиње да осећа завист; касније се зависти придружује љубомора, а и једна и друга страст у стању су да муче човека у старости, до саме смрти, Божијом помоћу савладана завист, топи се у радост давања, у блаженом стању оног ко се од срца радује сваком богоугодном успеху другог човека.
Неумереност у јелу и пићу - грех који слепо задовољава нагон исхране остајући му целог живота роб, уместо да човек постане гладан и жедан, не само земаљске хране, без које Бог зна да он не може постојати, већ гладан и жедан Бога и Његове правде.
Гнев - храни се агресивним нагонима, гордошћу и завишћу, бескрајним и бесомучним човековим самољубљем и себичношћу, жељом за апсолутном влашћу и потчињавањем свега, људи и природе својој вољи - самовољи. Исту ону енергију из које гнев црпе себи храну, просветљени хришћански ум, користи у другом правцу - негујући смерност, кротост и трпељивост.
Очајање - грех свих оних људи који нису савладали страх од живота и од смрти, који су хтели да сами себи остану судије, који су се уплашили љубави другог човека, који се никад нису разрешили прастарих људских амбивалентних осећања љубави и мржње.
Није „судбина" она зла вила или рђави Усуд из народних паганских веровања који одређује људски живот од рођења до смрти, већ човекова слободна воља, његова одлука о смислу и сврхи његових душевних и телесних немира. „Судбина је замка коју сами себи постављамо" (Исак Сингер), и то онда када одбијемо да тражимо (јер ако тражимо и наћи ћемо, ко куца отвориће му се!) шта се крије у скривеним дубинама наших немира. Само Дух може да нам открије смисао дубине наших душевних и физичких немира. У хришћанству ми тај Дух називамо Свети Дух, треће лице Свете Тројице.
Када сам недавно сусрео у манастиру Витовници (можда једином манастиру у Србији у коме се не говори о политици!) једног честитог богомољца, средњих или већ и старијих година, скоро без икакве школе, избеглицу из Босне, коме је све попаљено у селу, коме су обадва сина рањени у борбама, један теже (вероватно ће остати инвалид) и када сам га упитао како стишава свој душевни немир, убедљиво и мирно одговорио ми је: „Ничим не могу да га стишам осим дугим, понављаним читањем Јеванђеља и Псалама". Ево, примера човека коме је Дух, у кога је поверовао, умирио душу, разјаснивши му Божијом Речи смисао немира. Зар у школованом Србину није тај исти Дух, такође, присутан, као и у овом простом православном човеку! Није, све док њиме влада највећи од свих грехова, јер од њега и сви други потичу - гордост! „Смири се, горди човече", поручује велики Достојевски, подједнако гордој Европи и гордим Словенима.
Пише: Владета Јеротић
Чланак преузет из Православног часописа
ИСКОН

bože, bože..
zašto si me napustio.

ja

mora da sam u prošlom životu nešto opako zgriješio kad ovako to plaćam.

ja