Tetovirani čovek

     Kada sam prvi put sreo Tetoviranog čoveka bilo je toplo popodne ranog septembra. Idući asfaltnim drumom, završavao sam dvonedeljno pešačenje po Viskonsinu. Kasno popodne se zaustavim, pojedem malo svinjetine, pasulja i krofnu, i baš sam se spremao da se opružim i počnem da čitam kada Tetovirani čovek pređe preko brda i stade za trenutak naspram neba.
     Tada nisam znao da je Tetoviran. Samo sam video da je visok, da je nekada imao dobre mišiće, ali da se sada, iz nekog razloga, udebljava. Sećam se da je imao dugačke ruke, mesnate šake, ali da mu je lice bilo poput dečjeg, nasađeno na krupno telo.
     Kao da je samo osećao moje prisustvo, jer nije gledao pravo u mene kada progovori prve reči:
     "Znate li gde se može naći posao?"
     "Na žalost, ne znam", rekoh.
     "Već četrdeset godina nemam stalan posao", reče on.
     Iako je bilo vruće kasno popodne, nosio je vunenu košulju zakopčanu do samog grla, Rukavi su mu bili spušteni i zakopčani oko punih ručnih zglobova. Znoj mu se u potocima slivao s lica, a ipak se i ne pokrenu da raskopča košulju.
     "Pa", reče najzad, "ovde se sasvim lepo može prenoćiti. Nemate ništa protiv društva?"
     "Imam malo viška hrane koji bih vam ponudio sa zadovoljstvom", rekoh.
     On sede teško, rokćući. "Zažalićete što ste mi rekli da ostanem", reče. "Svako se uvek pokaje. Zato tako i idem. Evo ga, početak septembra, najlepše vreme Radničkog karnevala. Trebalo bi da zgrćem pare na predstavama po svim gradovima, a evo me ovde među vama bez ikakvih izgleda."
     Skide ogromnu cipelu i zaviri u nju. "Obično zadržim posao oko deset dana. Onda se nešto dogodi i otpuste me. Sada nijedan karneval u Americi neće ni da čuje za mene."
     "A u čemu je stvar?" zapitah.
     U odgovor, on otkopča svoj tesni okovratnik, lagano. Sa zatvorenim očima, otkopčavao je košulju sporom rukom sve do dole. Zavuče prste pod košulju da opipa grudi. "Čudno", reče, zatvorenih očiju. "Ne možeš ih opipati a ipak su tu. Stalno se nadam da ću jednog dana pogledati - a njih nema. Satima hodam po suncu u najvrelije dane, pečem se, i nadam se da će ih znoj sprati, sunce ih otkuvati, ali kad sunce zađe one su i dalje tu." Okrete malo glavu ka meni i pokaza grudi.
     "Jesu li još tu?"
     Posle dužeg ćutanja izdahnuh vazduh. "Da", rekoh.
     "Još su tu."
     Slikarije.
     "Još jedan razlog zašto držim zakopčan okovratnik", reče on, otvarajući oči, "jesu deca. Idu za mnom po seoskim putevima. Svako želi da vidi slike, a ipak niko ne želi da ih vidi."
     Svuče košulju i zgužva je u rukama. Bio je pokriven slikama od plavog tetoviranog prstena oko vrata sve do pojasa.
     "I dalje sve ima", reče, pogodivši moju misao. "Ceo sam istetoviran. Pogledajte." Otvori šaku. Na dlanu mu je bila ruža, sveže posečena, sa kapljicama kristalne vode među mekim ružičastim laticama. Ispružih ruku da je dotaknem, ali to je bila samo Slika.
     Što se tiče ostalog na njegovom telu, ne mogu ni da opišem kako sam sedeo i buljio, jer tu je bilo sijaset raketa i fontana i ljudi, islikanih u tako zapetljanim pojedinostima i boji da si mogao čuti mrmljave glasove, tanke i prigušene, iz gomila koje su naseljavale njegovo telo. Kad bi mu se mišići trzali, zatreptala bi sićušna usta, namigivale zeleno-zlatne očice, pokretale se majušne ružičaste šačice. Žute livade, plave reke i planine, i zvezde, sunca i planete bile su razbacane po Mlečnom putu preko njegovih grudi. Sami ljudi nalazili su se u dvadesetak ili nešto više grupa po rukama, ramenima, leđima, bokovima i člancima, kao i na ravni stomaka. Video si ih u šumama malja, kako vrebajući zvirkaju iz sazvežđa pega, ili vire iz pazušnih jama usjajenim očima poput dijamanata. Svaki je izgledao zaokupljen svojim poslom; svaki je bio galerijski portret za sebe.
     "Što su lepi!" rekoh.
     Kako da opišem te Slike na njemu? Da je EI Greko kada je bio na vrhuncu slikao minijature, ne veće od šake, sa pojedinostima do beskonačnosti, sa svom njegovom sumpornom bojom, izduženjem, i anatomijom, možda bi mogao koristiti telo ovog čoveka za svoju umetnost. Boje su gorele u tri dimenzije. Tu su, sakupljene na jednom zidu, bile sve najlepše scene u vasioni; taj čovek je bio pokretna galerija dragocenosti. Ovo nije bio rad jeftinog vašarskog majstora za tetoviranje u tri boje, kome se oseća viski iz usta. To je bilo delo jednog živog genija, treptavo, jasno, i divno.
     "Pa da", reče Tetovirani. "Toliko se ponosim mojim Slikama da bih želeo da ih spržim sa sebe. Pokušao sam šmirglom, kiselinom, nožem..."
     Sunce je zalazilo. Na Istoku se mesec već digao.
     "Jer, znate", reče Tetovirani čovek, "te Slike predskazuju budućnost."
     Ne rekoh ništa.
     "U redu je dok je sunce", nastavi on. "Mogao bih da zadržim posao na vašaru preko dana. Ali noću - slike se kreću. Menjaju se."
     Mora da sam se osmehnuo. "Koliko dugo ste već Tetovirani?"
     "1900. godine, kada mi je bilo dvadeset godina, radio sam u jednom luna parku i slomijem nogu. To me je privezalo za krevet; morao sam nešto da radim da bih bio u treningu, zato rešim da se istetoviram."
     "Ali ko vas je tetovirao? Šta se desilo sa umetnikom?"
     "Ona se vratila u budućnost", reče on. "Ozbiljno mislim. To je bila jedna starica u maloj kući usred Viskonsina ovde negde, nedaleko od ovog mesta. Mala stara veštica koja je u jednom trenutku izgledala kao da joj je hiljadu godina, a već u sledećem kao da joj je dvadeset, ali rekla je da može da putuje kroz vreme. Ja sam se smejao. Sada više znam."
     "Kako se dogodilo da je sretnete?"
     Kazao mi je. Video je njenu obojenu firmu kraj puta: SLIKANJE NA KOŽI! SLIKANJE umesto tetoviranja! Umetničko! Tako je presedeo čitavu noć dok su ga njene čarobne iglice bockale osinjim žaokama i finim pčelinjim ubodima. Do jutra je ličio na čoveka koji je upao u dvadesetobojnu štamparsku presu pa onda bio istisnut iz nje, sav sjajan i u slikama.
     "Lovim svakog leta već pedeset godina", reče izlažući šake vazduhu. "Kada nađem tu vešticu ubiću je."

     Sunce je nestalo. Sada su sijale prve zvezde, a mesec je rasvetlio polja sa travom i žitom. Slike Tetoviranog čoveka žarile su se i dalje kao ugljevlje u polusvetlu, kao razbacani rubini i smaragdi, sa Ruoovim, i Pikasovim bojama, i - izduženim, upolje isturenim EL Grekovim telima.
     "Tako me ljudi izbace s posla kada mi se Slike pokrenu. Ne vole da vide kako se odigravaju nasilja u mojim Slikama. Svaka Slika predstavlja neku pričicu. Ako ih posmatrate, kroz nekoliko minuta ispričaju vam priču. Za tri sata gledanja mogli biste da vidite oko dvadesetak priča koje se odigravaju tačno tu na mom telu, čuli biste glasove i mislili misli. Sve je tu, samo vas čeka da gledate. Ali što je najinteresantnije, na mom telu ima jedno naročito mesto." Čovek razgoliti leđa. "Vidite? nema nikakvog posebnog crteža na desnoj lopatici, samo neka žvrljotina."
     "Da."
     "Kada dovoljno dugo provedem sa nekom osobom, to mesto se naoblači i ispuni. Ako sam sa ženom, izađe mi njena slika tu na leđima za jedan sat, i pokaže ceo njen život - kako će živeti, kako će umreti, i kako će izgledati u šezdeset godina. I ako je muškarac, jedan sat kasnije njegova slika mi je tu na leđima. Prikazuje ga kako pada sa neke litice, ili umire pod točkovima voza. Tako me opet izbace s posla."
     Dok je govorio, rukama je stalno prebirao po slikama kao da im ispravlja ramove, briše sa njih prašinu pokretima poznavaoca, zaštitnika umetnosti. Sada leže na leđa, dugačak i pun na mesečini. Bila je topla noć, bez povetarca i zagušljiva. Obojica smo skinuli košulje
     "I nikako ne pronađe tu staricu?"
     "Nikako."
     "I misliš da je došla iz budućnosti?"
     "Kako bi inače mogla znati te priče koje je naslikala po meni?"
     Umorno zatvori oči. Glas mu se utiša. "Ponekad, noću, mogu da ih osetim, slike, kao mrave, kako mi mile po koži. Tada znam da čine ono što moraju da čine. Više ih ne gledam. Samo nastojim da se odmorim. Ne spavam mnogo. Nemojte ni vi da ih gledate, upozoravam vas. Okrenite se od njih dok spavate."
     Legoh na nekoliko stopa od njega. Nije ličio na siledžiju, a slike su bile divne. Inače sam mogao doći u iskušenje da se izvučem da ne bih slušao takvo brbljanje. Ali te slike... uzeh da napasam oči. Svako bi malo šenuo da ima tako nešto po telu.
     Noć je bila vedra. Čuo sam disanje Tetoviranog čoveka na mesečini. Zrikavci su se meko komešali u udaljenim klisurama. Legao sam na stranu da bih mogao da razgledam Slikarije. Prođe možda pola časa. Da li je Tetovirani spavao ne znam, tek odjednom ga čujem kako šapuće: "Miču se, je l' tako?"
     Počekam trenutak. Onda rekoh, "Da."
     Slike su se pokretale, jedna za drugom, svaka po kratak minut-dva. Tu na mesečini, uz zveckave misli i daleke glasove mora, kao da su se odigravale sve moguće male drame. Teško bi bilo reći da li su se drame završavale za sat ili tri sata. Samo znam da sam ležao opčinjen i da se nisam micao, dok su se zvezde kotrljale po nebu.
     Osamnaest Slika na koži, osamnaest priča. Brojao sam ih jednu po jednu.
     Oči mi se najpre usredsrediše na jednu scenu, veliku kuću i dvoje ljudi u njoj. Video sam lešinare kako lete plamenim nebom, video žute lavove, i čuo glasove...
     Prva Slika zatrepta i ožive...

Južnoafrička pustara

     "Džordže, volela bih da pogledaš dečju sobu."
     "Šta nije u redu?"
     "Ne znam."
     "Pa šta onda."
     "Samo želim da baciš pogled, to je sve, ili da pzoveš psihologa da je pogleda."
     "Šta bi psiholog tražio u dečijoj sobi?"
     "Znaš ti vrlo dobro šta bi tražio." Žena je zastala na sred sobe i posmatrala peć koja je zujala pripremajući večeru za četvoro.
     "Dečija soba sada prosto više nije kakva je bila."
     "Dobro, hajde da pogledamo."
     Prođoše holom svoje kuće tipa Srećni život, neprobojne za zvuk, čije postavljanje ih je koštalo trideset hiljada dolara, te kuće koja ih je oblačila i hranila i uspavljivala, ljuljanjem, i svirala i pevala i bila dobra prema njima. Njihovim približavanjem negde je bio aktiviran jedan prekidač, svetlost u dečijoj sobi se upali kada joj se primakoše na desetak stopa. Iza njih, po holovima, svetla su se palila i gasila kako su ih ostavljali za sobom, sa nečujnim automatizmom.
     "Pa", reče Džordž Hedli.
     Stajali su na slamnatom podu dečije sobe. Soba je bila velika četrdeset sa četrdeset stopa, i trideset stopa u visinu; koštala je koliko polovina ostalog dela kuće. "Ali ništa nije i suviše dobro za našu decu", rekao je tada Džordž.
     U dečijoj sobi vladala je tišina. Soba je bila prazna, kao proplanak u džungli u vrelo podne. Zidovi su bili bez ičega i dvodimenzionalni. Sada, dok su Džordž i Lidija Hedli stajali u sredini sobe, zidovi počeše da vrče i kao da se povlače u kristalnu daljinu, i ubrzo se pojavi afrička pustara, u tri dimenzije; na svim stranama, reprodukovana u boji do poslednjeg šljunka i slamčice. Tavanica iznad njih pretvori se u široko nebo sa vrelim žutim suncem.
     Džordž Hedli oseti kako mu po čelu izbija znoj.
     "Hajdemo sa sunca", reče. "Ovo je malo i suviše realno. Ali ne vidim da nešto nije u redu."
     "Sačekaj malo, videćeš", reče mu žena.
     Sada su skriveni odorofonici počinjali da duvaju vetar sa mirisom na dvoje ljudi usred spečene pustare. Vreli slamnati miris lavlje trave, prohladan zeleni miris skrivenog vrela, razvučen učmali miris životinja, miris prašine sličan alevoj paprici u pretoplom vazduhu. Onda počeše zvuci: toptanje daleke antilope po utrini obrasloj travom, papirnat lepet lešinara. Jedna senka prominu nebom i nežno zatreperi na dignutom, oznojenom licu Džordža Hedlija.
     "Gadna stvorenja", začu se žena.
     "Lešinari."
     "Vidiš, tamo su lavovi, preko, onuda. Sada su krenuli na vodu. Samo što su jeli", reče Lidija. "Ne znam šta."
     "Neku životinju." Džordž Hadli podiže ruku da zaštiti poluzatvorene oči od svetlosti koja je pržila. "Možda neku zebru ili malu žirafu."
     "Jesi li siguran?" U ženinom glasu osećala se čudna napetost.
     "Ne, malo je kasno da budem siguran", reče on zabavljajući se. "Ništa tamo ne mogu da vidim osim očišćene kosti i lešinare kako se ustremljuju na ono što je ostalo."
     "Jesi li čuo onaj vrisak?" zapita ona.
     "Ne."
     "Nešto pre jednog minuta?"
     "Žalim, nisam."
     Lavovi su dolazili. Džordža Hedlija nanovo ispuni divljenje prema mehaničkom geniju koji je zamislio tu sobu. Čudo od efikasnosti, po smešno niskoj ceni. Svaka kuća bi trebalo da je ima. Sad, ponekad bi te prepali svojom kliničkom tačnošću, trgao bi se i štrecnulo bi te nešto, ali najveći deo vremena svi su se silno zabavljali, ne samo sin i ćerka, već i ti sam kad god zaželiš da na čas skokneš u neku stranu zemlju, da brzo promeniš sredinu. Pa, eto sobe!
     A sada su tu bili i lavovi, na petnaest stopa odatle, toliko stvarni, toliko grozničavo i zapanjujuće stvarni da si na ruci osećao bockavo krzno, dok su ti usta bila puna prašnjavog tapetarskog mirisa zagrejanog krzna, a njihovo žutilo ti je bilo u očima kao žuta boja izvanredno fine francuske tapiserije, kao žute boje lavova i letnje trave, i rogozna lavlja pluća izdisala su u nemo podne vazduh sa zadahom mesa iz zadahtalih čeljusti sa kojih su se cedile bale.
     Lavovi su stajali i gledali u Džordža i Lidiju Hedli strašnim zeleno-žutim očima.
     "Pazi!" vrisnu Lidija.
     Lavovi jurnuše na njih.
     Lidija se trže i potrča. Instiktivno, Džordž skoči za njom. Napolju, u holu, kada su se vrata zalupila, on se smejao a ona plakala, i oboje su stajali zaprepašćeni reakcijom onog drugog.
     "Džordže!"
     "Lidija! Oh, draga moja sirota slatka Lidija!"
     "Samo što nas nisu uhvatili!"
     "Zidovi su to, Lidija, seti se; kristalni zidovi, to je sve. Izgledaju stvarni, to moram da priznam - Afrika ti u salonu - ali to je svedimenzionalni, superosetljivi kolor film i mentalna filmska traka iza staklenih ekrana. To su samo odorofonici, Lidija. Evo ti moja maramica."
     "Bojim se." Priđe mu i prisloni se uz njega, plačući. "Jesi ti video? Jesi li osetio? I suviše je stvarno."
     "Hajde, Lidija..."
     "Moraš da kažeš Vendi i Piteru da više ne čitaju o Africi."
     "Naravno - naravno." Potapša je.
     "Obećavaš?"
     "Sigurno."
     "I zaključaj dečiju sobu nekoliko dana dok ne smirim živce."
     "Znaš kako je Piter težak kad je o tome reč. Kada sam ga pre mesec dana kaznio zaključavanjem sobe samo na nekoliko časova - kakav je napad besa dobio! A i Vendi. Oni žive za tu sobu."
     "Ima da se zaključa, i tačka."
     "U redu." Opirući se u sebi, zaključa ogromna vrata. "Mnogo radiš. Potreban ti je odmor."
     "Ne znam - ne znam", reče ona išmrkujući se i sede u stolicu koja smesta poče da se ljulja i da je tetoši. "Možda nemam dovoljno da radim. Možda imam vremena da i suviše mislim. Zašto da ne zatvorimo čitavu kuću na nekoliko dana pa da odemo na odmor?"
     "Hoćeš da kažeš da želiš da pržiš jaja za mene?"
     Ona klimnu glavom. "Da."
     "I da mi štopaš čarape?"
     "Da", uz očajničko klimanje glave, sa suznim očima.
     "I da čistiš kuću?"
     "Da, da - oh, da"
     "Ali ja sam mislio da smo mi zato i kupili ovu kuću, da ne bismo morali ništa da radimo?"
     "Pa baš u tome je stvar. Osećam se kao da ne spadam ovde. Kuća je sada i žena i majka i dadilja. Mogu li se ja nadmetati sa jednom afričkom pustarom? Mogu li da okupam i istrljam decu isto tako efikasno i brzo kao i automatsko trljajuće kupatilo? Ne mogu. I nisam samo ja u pitanju. Ti si. Strašno si nervozan u poslednje vreme."
     "Valjda sam i suviše pušio."
     "Izgledaš kao da ni sam ne znaš šta da činiš sa sobom u ovoj kući. Pušiš malo više svakog jutra, i piješ po malo više svako po podne, i svake noći potrebno ti je po malo više sedativa. I ti počinješ da se osećaš nepotrebnim."
     "Da li?" Džordž zaćuta i pokuša da zaroni u sebe da vidi šta tamo ima u stvari.
     "Oh, Džordže!" Gledala je pokraj njega, u vrata dečije sobe. "Oni užasni lavovi ne mogu da izađu odande, je li tako?"
     On pogleda u vrata i vide kako su se zatresla kao da je nešto sa druge strane skočilo na njih.
     "Naravno da ne mogu", reče.

     Za večerom su jeli sami, pošto su Vendi i Piter bili na nekom specijalnom karnevalu plastike na drugom kraju grada pa su televizirali kući da će zakasniti, a oni neka samo večeraju. Tako je Džordž Hedli, ošamućen, sedeo i gledao kako trpezarijski sto izbacuje tople sudove sa hranom iz svoje mehaničke unutrašnjosti.
     "Zaboravili smo kečap", reče on.
     "Izvinite", reče jedan glasić u stolu, i pojavi se kečap. Što se tiče dečije sobe, razmišljao je Džordž Hedli, deci neće smetati da budu kratko vreme napolju. I suviše mnogo bilo čega nije dobro ni za koga. A jasno se vidi da su deca provodila i suviše mnogo vremena na Africi. To sunce. Osećao ga je na vratu, još uvek, kao vruću šapu. I lavovi. Pa miris krvi. Neverovatno kako je soba hvatala telepatska zračenja dečijeg mozga i stvarala žive stvari da bi im ispunila svaku želju. Deca bi pomislila lavove, i lavovi su bili tu. Pomislila bi zebre, i eto zebra. Sunce - sunce. Žirafe - žirafe. Smrt i smrt.
     To poslednje. Bezukusno je žvakao meso koje je sto isekao za njega. Misli smrti. Bili su i suviše mladi, Vendi i Piter, za misli smrti. Ili i ne, nikada nisi i suviše mlad, zaista. Mnogo pre nego što si saznao šta je smrt želeo si je nekom drugom. Kada ti je bilo dve godine, već si pucao na ljude iz pištolja sa kapislama.
     Ali ovo - duga, vrela afrička pustara - strašna smrt u lavljim čeljustima. I to ponavljana, iznova i iznova.
     "Kamo ćeš?"
     Ne odgovori na Lidijino pitanje. Zaokupljen mislima, puštao je da se svetla nečujno pale ispred njega, gase za njim dok je mekim koracima prilazio vratima dečije sobe. Posluša prislonjen uz njih. U daljini, zaurla lav.
     Otključa vrata i otvori ih. Upravo pre nego što je kročio unutra, začu udaljen krik. Zatim još jedan urlik lavova, koji se brzo utiša.
     Stupi u Afriku. Koliko puta je ove poslednje godine otvorio ta vrata i zatekao Zemlju čuda, Alisu, Smešnu kornjaču, ili Aladina i njegovu čarobnu lampu, ili Džeka Tikvoglavog iz Oza, ili Doktora Dulitla, ili kravu kako preskače preko meseca veoma stvarnog izgleda - sve te divne kerefeke sveta iz bajki? Koliko puta je video Pegaza kako leti po nebeskoj tavanici, ili vatromete crvenih prskalica, ili čuo pevanje anđeoskih glasova. Ali sada, ova žuta vrela Afrika, ova pećnica sa umorstvima na vrelini. Možda je Lidija bila u pravu. Možda im je potreban mali odmor od mašte koja se malo i suviše pretvara u stvarnost za desetogodišnju decu. U redu je da čovek vežba mozak gimnastičkim fantazijama, ali kada se živahan dečiji duh zadrži na jednom obrascu...? Činilo se da je proteklog meseca, u daljini, čuo lavove kako urlaju, i osećao njihov snažan zadah koji je dopirao čak do vrata njegove radne sobe. Ali, pošto je bio zauzet, nije obraćao pažnju.
     Džordž Hedli je stajao sam na afričkoj travnatoj ledini. Lavovi podigoše glave sa plena koji su jeli, i stadoše da ga posmatraju. Jedina greška u iluziji bila su otvorena vrata kroz koja je mogao da vidi svoju ženu, daleko dole u mračnome holu, kao uramljenu sliku, kako večera odsutna duhom.
     "Odlazite", reče lavovima. Oni ne odoše.
     Tačno je znao princip sobe. Odašilješ misli. Sve pomisliš, dogodi se.
     "Hoćemo Aladina i njegovu lampu", reče brzo. Pustara ostade u sobi; ostadoše i lavovi.
     "Hajde, sobo! Zahtevam Aladina!" reče on.
     Ništa se ne desi. Lavovi su mumlali u svojim vrućim kožama.
     "Aladina!"
     Vrati se na večeru. "Ova šašava soba se pokvarila", reče. "Neće da reaguje."
     "Ili..."
     "Ili šta?"
     "Ili ne može da reaguje", reče Lidija, "zato što su deca toliko mnogo dana mislila o Africi i o lavovima i ubijanju, da je soba stekla naviku."
     "Može biti."
     "Ili ju je Piter doterao da tako ostane."
     "Doterao je?"
     "Možda je dospeo u mehanizam i nešto namestio."
     "Piter ne zna mehanizam."
     "Ima on pameti za desetoricu. Taj njegov količnik inteligencije ..."
     "Ipak..."
     "Zdravo, mama. Zdravo, tata."
     Hedlijevi se okrenuše. Vendi i Piter su ulazili na prednja vrata, sa zažarenim obrazima, očima poput sjajnih klikera od plavog ahata, sa mirisom ozona na džemperima od leta helikopterom.
     "Baš ste stigli na vreme za večeru", rekoše oba roditelja.
     "Najeli smo se viršli i sladoleda od jagoda", rekoše deca držeći se za ruke. "Ali ćemo sesti da gledamo."
     "Jeste, hajde kažite nam za dečiju sobu", reče Džordž Hedli.
     Brat i sestra začkiljiše u njega, pa onda jedno u drugo. "Dečija soba?"
     "Sve o Africi i o svemu", reče otac sa lažnom razdraganošću.
     "Ne razumem", reče Piter.
     "Vaša majka i ja smo baš sad putovali kroz Afriku sa pištoljem i štapom i kanapom; Tom Swift i njegov Električni lav", reče Džordž Hedli.
     "Nema nikakve Afrike u dečijoj sobi", reče jednostavno Piter.
     "Idi, molim te, Piter. Znamo mi bolje."
     "Ne sećam se nikakve Afrike", obrati se Piter Vendi. "A ti?"
     "Ne."
     "Otrči da vidiš pa dođi da nam kažeš."
     Ona posluša.
     "Vendi, vraćaj se ovamo!" povika Džordž Hedli, ali ona je već otišla. Kućna svetla su je pratila kao roj svitaca. I suviše kasno, on shvati da je posle svoje poslednje inspekcije zaboravio da zaključa sobu.
     "Vendi će pogledati pa će nam reći", reče Piter.
     "Ne mora ona meni da govori. Ja sam video."
     "Siguran sam da grešiš, oče."
     "Ne grešim, Piter. Hajdemo sada."
     Ali Vendi se vratila. "Nije Afrika", reče bez daha.
     "Videćemo mi to", reče Džordž Hedli, i svi zajedno pođoše niz hol i otvoriše vrata dečije sobe.
     Tu su bile zelena, krasna šuma, divna reka, purpurna planina, čuli su se visoki raspevani glasovi, a Rima, prelepa i tajanstvena, skrivala se u drveću dok su joj šareni rojevi leptira, kao oživeli buketi, lebdeli u dugoj kosi. Afrička pustara je nestala. Nestali su lavovi. Tu je sada bila samo Rima, i pevala pesmu toliko lepu, da ti suze natera na oči.
     Džordž Hedli pogleda unutra u izmenjenu scenu. "Idite na spavanje", reče deci.
     Oni otvoriše usta.
     "Čuli ste me", reče on.
     Deca odoše do vazdušne komore, gde ih jedna struja vazduha usisa kao žuto lišće na sprat do njihovih soba.
     Džordž Hedli prošeta raspevanim proplankom i diže nešto što je ležalo u uglu blizu mesta gde su bili laovovi. Polako se vrati do svoje žene.
     "Šta je to?" zapita ona.
     "Jedan moj stari novčanik."
     Pokaza joj ga. Na novčaniku je bio miris ugrejane trave, i miris lava. Videle su se kapljice pljuvačke, bio je žvakan, i zamrljan krvlju sa obe strane.
     On zatvori vrata dečije sobe i zaključa ih, da bude sigurno.
     Usred noći bio je još budan i znao je da mu je i žena budna. "Šta misliš, da ju je Vendi preokrenula?" najzad reče u mračnoj sobi.
     "Naravno."
     "Pretvorila je od pustare šumu i stavila Rimu umesto lavova?"
     "Da."
     "Zašto?"
     "Ne znam. Ali ostaće zaključana dok ne saznam."
     "Kako je tvoj novčanik dospeo tamo?"
     "Ništa ne znam", reče on, "osim da počinjem da se kajem što smo tu sobu kupili za decu. Ako su deca i malo neurotična, jedna takva soba..."
     "Trebalo bi da im pomogne da se oslobode te neuroze na zdrav način."
     "Počinjem da se pitam." Bio je zagledan u tavanicu. "Dali smo deci sve što su poželela. Je li nam ovo nagrada - tajanstvenost, neposlušnost?"
     "Ko ono reče: 'Deca su kao ćilimi, na njih treba zgaziti povremeno'? Mi nikad nismo ni ruku podigli. Nepodnošljivi su - priznajmo. Dolaze i odlaze kad im se sviđa; tretiraju nas kao da smo mi potomci. Razmaženi su, i mi smo razmaženi."
     "Čudno se ponašaju od kada si im zabranio da ponesu raketu u Njujork pre nekoliko meseci."
     "Nisu dovoljno odrasli da je nose sami, objasnio sam."
     "Ipak, primetila sam da su se od onda upadljivo ohladili prema nama."
     "Mislim da pozovem Dejvida Mak Klina da dođe sutra pre podne da baci pogled na Afriku."
     "Ali to sada nije Afrika, već Grin Menšn i Rima."
     "Imam osećaj da će do tada opet biti Afrika." Trenutak kasnije začuše krike.
     Dva krika. Dvoje ljudi je vrisnulo iz partera. Zatim urlikanje lavova.
     "Vendi i Piter nisu u svojim sobama", reče žena.
     "Ležao je u postelji dok mu je srce udaralo. "Ne", reče, provalili su u dečiju sobu."
     "Ti krici - - nekako su poznati."
     "Jesu li?"
     "Da, strašno."
     I mada su se kreveti veoma mnogo trudili, dvoje odraslih nije se moglo uljuljati u san još čitav sat. Miris mačaka lebdeo je u noćnom vazduhu.

     "Oče?" reče Piter.
     "Da."
     Piter je gledao u svoje cipele. Više uopšte nije gledao u oca, niti u majku. "Nećete valjda zauvek da zaključate dečiju sobu?"
     "Zavisi."
     "Od čega?"
     "Od tebe i tvoje sestre. Ako malo prošarate ovu Afriku nečim drugim - recimo, možda Švedskom, ili Danskom, ili Kinom..."
     "Mislio sam da smo slobodni da se igramo kako hoćemo."
     "Jeste, u razumnim granicama."
     "Šta fali Africi, oče?"
     "Znači sada priznaješ da ste dočaravali Afriku, je l' tako?"
     "Ne bih želeo da se dečija soba zaključava", reče hladno Piter. "Uopšte."
     "U stvari, mislili smo da isključimo celu kuću na oko mesec dana. Da živimo bezbrižno, zajedničkim životom."
     "To grozno zvuči! Morao bih da sam sebi vezujem cipele umesto da pustim da mi to vezivač radi? I da sam sebi perem zube i češljam se, i da se sam kupam?"
     "Bilo bi zgodno za promenu, šta misliš?"
     "Ne, bilo bi užasno. Nije mi se dopalo kada si prošlog meseca izvadio slikača slika."
     "To je zato što sam želeo da ti sam naučiš da slikaš, sinko."
     "Ne želim da radim ništa drugo osim da gledam i slušam i mirišem; šta drugo ima da se radi?"
     "U redu, idi i igraj se u Africi."
     "Hoćete li uskoro da isključite kuću?"
     "Razmišljamo."
     "Mislim da bi vam bolje bilo da više ne razmišljate, oče."
     "Neće meni moj sin da preti!"
     "Vrlo dobro." I Piter se odšeta do dečije sobe.
     "Jesam li došao na vreme?" reče Dejvid Mek Klin.
     "Hoćeš da doručkuješ?" zapita Džordž Hedli.
     "Hvala, doručkovao sam. Koja je nevolja?"
     "Dejvide, ti si psiholog."
     "Trebalo bi da budem."
     "Dobro, onda pogledaj našu dečiju sobu. Video si je pre godinu dana kada si svratio; jesi li tada primetio išta čudno u njoj?"
     "Ne mogu da kažem da jesam; uobičajena nasilja, tendencija ka blažoj paranoji tu i tamo, obična kod dece zato što se osećaju stalno progonjena od strane roditelja, ali sve u svemu stvarno ništa."
     Pođoše holom. "Zaključao sam sobu", objasni otac, "a deca su preko noći ponovo provalila unutra. Pustio sam ih da ostanu, da bi mogla da naprave prizore pa da ih ti vidiš."
     Iz dečije sobe začu se jezivo vrištanje.
     "Eto ga", reče Džordž Hedli. "Vidi šta to može da znači."
     Uđoše u sobu iznenadivši decu, bez kucanja. Vriskovi su utihnuli. Lavovi su se hranili.
     "Istrčite na čas, deco", reče Džordž Hedli. "Ne, ne menjajte kombinaciju. Ostavite zidove tako kako stoje. Hajde!"
     Kada su deca otišla, dvojica Ijudi uzeše da posmatraju lavove okupljene u gomilu u daljini, kako sa velikim uživanjem jedu što god bilo to što su uhvatili.
     "Hteo bih da znam šta je to", reče Džordž Hedli. "Ponekad gotovo mogu da vidim. Šta misliš, ako bih doneo ovamo dogled visokog napona, pa..."
     Dejvid Mek Klin se suvo nasmeja. "Teško." Okrete se da razgleda sva četiri zida. "Koliko dugo ovo traje?"
     "Malo više od mesec dana."
     "Svakako ne izaziva dobar osećaj."
     "Ja hoću činjenice, ne osećaje."
     "Dragi moj Džordže, psiholog u životu nikada nije video činjenicu. On samo čuje o osećanjima; nejasne stvari. Ovo ne miriše na dobro, kažem ti. Veruj mom njuhu i instinktima. Ja imam nos za gadne stvari. Ovo je vrlo loše. Moj ti je savet da čitavu ovu groznu sobu razlupaš i da mi se deca tokom sledeće godine svaki dan dovode na lečenje."
     "Je li toliko loše?"
     "Bojim se da jeste. Jedna od prvobitnih namena ovih soba bila je da možemo da proučavamo prizore koje je mozak deteta ostavio na zidovima, da ih proučavamo natenane, i pomognemo detetu. U ovom slučaju, međutim, soba je postala kanal ka - razornim mislima, umesto sredstvo oslobođenja od njih."
     "Zar to nisi osetio ranije?"
     "Osetio sam samo da ste vi svoju decu razmazili preko svake mere. A sada ih razočaravate na neki način. Na koji način?"
     "Nisam ih pustio da idu u Njujork."
     "I šta još?"
     "Odneo sam nekoliko mašina iz kuće i zapretio im, pre mesec dana, da ću zatvoriti dečiju sobu ako ne urade domaći. I stvarno sam je zatvorio na nekoliko dana da pokažem da se ne šalim."
     "A-ha!"
     "Da li to nešto znači?"
     "Sve. Tamo gde su pre imali Božić Batu sada imaju nekakvog Skrudža. Deca više vole Božić Bate. Dozvolio si da ova soba i ova kuća zamene tebe i tvoju ženu kod tvoje dece u ljubavi. Ova soba im predstavlja majku i oca, daleko značajnije u njihovom životu od stvarnih roditelja. I onda ti dođeš i hoćeš da je zatvoriš. Nije ni čudo što je ovde mržnja. Možeš da je osetiš kako dolazi iz neba. Vidi to sunce. Džordže, moraćete da promenite život. Kao i mnogi drugi, vi ste ga izgradili oko komfor-stvorova. Pa vi biste sutra gladovali ako vam se nešto pokvari u kuhinji. Ne biste znali ni da razbijete jaje. Ipak, isključi sve. Počnite iznova. To će potrajati. Ali, za godinu dana napravićemo dobru decu od rđave, čekaj pa ćeš videti."
     "Ali zar to neće za decu biti i suviše veliki šok, tako naglo da se zatvori soba, zauvek?"
     "Ne želim da i malo dublje uđu u ovo, to je sve."
     Lavovi su završili sa svojom krvavom gozbom.
     Stajali su na ivici čistine i posmatrali dvojicu ljudi.
     "Sada ja osećam kako me proganjaju", reče Mek Klin.
     "Hajdemo odavde. Nikada nisam mario za ove proklete sobe. Nerviraju me."
     "Lavovi izgledaju kao stvarni, zar ne?" reče Džordž Hedli. "Valjda ni na koji način..."
     "Šta?"
     "Valjda se ne bi mogli pretvoriti u žive?"
     "O tome ne znam."
     "Neka greška u mehanizmu, da se nešto pokvari?"
     "Ne."
     Odoše do vrata.
     "Mislim da se sobi neće dopasti da bude isključena", reče otac.
     "Ništa nikada ne želi da umre - pa čak ni soba."
     "Mislim se da li me mrzi zato što želim da je ugasim?"
     "Paranoje ti danas mnogo ima", reče Dejvid Mek Klin. "Možeš da je pratiš kao trag. O-pa." Saže se i podiže sa poda jednu okrvavljenu maramu. "Je li ovo tvoje?"
     "Ne." Lice Džordža Hedlija je bilo ukočeno. "To je Lidijino."
     Odoše zajedno do kutije sa osiguračima i izbaciše prekidač, kojim ubiše dečiju sobu.
     Dva deteta zapadoše u histeriju. Vrištala su i propinjala se i bacala stvari oko sebe. Arlaukala, jecala i psovala, skakala na nameštaj.
     "Ne možete to da učinite sa dečijom sobom, ne možete!"
     "Ali, deco."
     Deca se baciše na kauč, plačući.
     "Džordže", reče Lidija Hedli, "uključi sobu, samo na nekoliko trenutaka. Ne možeš to tako naglo."
     "Ne."
     "Ne možeš biti tako svirep."
     "Lidija, soba je isključena, i ostaje isključena. I sa celom prokletom kućom je svršeno od ovog trenutka pa nadalje. Što više sagledavam zbrku u koju smo se uvalili, to mi više pripada muka. I suviše dugo smo razmišljali o našim mehaničkim, elektronskim pupkovima. Gospode bože, koliko nam je potrebno da udahnemo pošten vazduh!"
     Hodao je žustro po kući isključujući uređaje sa glasovima, peći, grejače, čistače obuće, šnirače pertli, trljače, brisače i masažere tela, i sve druge mašine kojih se mogao domašiti.
     Kao da je kuća bila puna mrtvih tela. Ostavljala je utisak mehaničkog groblja. Takva tišina. Ništa od zujeće skrivene energije mašina koje čekaju da počnu sa radom na pritisak dugmeta.
     "Ne daj im da to učine!" zavijao je Piter u tavanicu, kao da se obraća kući, dečijoj sobi. "Ne daj da otac sve poubija." Okrete se ocu. "Uh, što te mrzim!"
     "Uvrede te neće nikamo odvesti."
     "Želeo bih da umrete!"
     "I bili smo mrtvi, i to dugo. Sada ćemo započeti stvarno da živimo. Umesto rada na nama i masaže, mi ćemo živeti."
     Vendi je i dalje plakala i Piter joj se opet pridruži. "Samo trenutak, samo jedan trenutak, samo još jedan trenutak da imamo sobu", cvileli su.
     "Ali, Džordže", reče žena, "to ne može da škodi."
     "U redu - u redu, samo neka zamuknu. Jedan minut, da znate a onda isključenje zauvek."
     "Tatice, tatice, tatice!" zapevaše deca, osmehujući se vlažnim licima.
     "A onda idemo na odmor. Dejvid Mek Klin će se vratiti za pola sata da nam pomogne da izađemo iz kuće i stignemo na aerodrom. Odoh ja da se obučem. Uključi sobu samo na minut, Lidija, samo na minut, pazi."
     Njih troje odoše čavrljajući dok on pusti da ga vazdušna cev usisa na sprat i poče da se oblači. Minut kasnije pojavi se Lidija.
     "Biće mi drago kada se udaljimo", uzdahnu ona.
     "Jesi li ih ostavila u sobi?"
     "I ja sam htela da se obučem. Uh, ta grozna Afrika. Šta vide oni u njoj?"
     "E pa, za pet minuta bićemo na putu za Ajovu. Gospode, kako smo mi dospeli u ovu kuću? Šta nas natera da kupimo jednu noćnu moru?"
     "Ponos, novac, glupost."
     "Bolje da siđemo da se ta deca opet ne zamaraju sa tim prokletim zverima."
     Upravo tada začuše decu kako ih zovu: "Tata, Mamice, brzo dođite - brzo!"
     Siđoše kroz vazdušnu cev i potrčaše hodnikom. Deca se nigde nisu videla. "Vendi? Piter!"
     Utrčaše u dečiju sobu. Pustara je bila prazna, osim lavova koji su čekali i gledali u njih. "Pitere, Vendi?"
     Vrata se zalupiše.
     "Vendi, Pitere!"
     Džordž Hedli i njegova žena se okrenuše u mestu i potrčaše nazad ka vratima.
     "Otvorite vrata!" povika Džordž Hedli drmajući kvaku.
     "Jao, pa zaključali su ih spolja! Pitere!" Udari o vrata. "Otvaraj!"
     Čuo je Piterov glas spolja, uz vrata.
     "Ne daj im da isključe dečiju sobu i kuću", govorio je Piter.
     Gospodin i gospoda Džordž Hedli stadoše da udaraju u vrata. "Hajde, ne budite smešni, deco. Vreme je da se ide. Gospodin Mek Klin će biti ovde za minut i..."
     Onda začuše zvukove.
     Lavove sa tri strane, u žutoj travi pustare, kako potmulo trupću kroz suvu slamu, tutnje i urliču.
     Lavove.
     G. Hedli pogleda svoju ženu, pa se okrenuše i ponovo pogledaše na zveri koje su se polako primicale, povijene, ukrućenih repova.
     Gospodin i gospoda Hedli kriknuše.
     I odjednom shvatiše zašto su im oni krici i onda poznato zvučali.

     "E pa, evo me", reče Dejvid Mek Klin u vratima dečije sobe. "Oh, zdravo." Zablenu se u dva deteta koja su sedela usred otvorenog proplanka i jela izletničku užinu. Iza njih je bilo pojilo, i žuta pustara; iznad njih vrelo sunce. On poče da se preznojava. "Gde su vam otac i majka?"
     Deca podigoše pogled i osmehnuše se. "A, oni će doći pravo ovamo."
     "Dobro, moramo da krenemo." U daljini, g. Mek Klin ugleda lavove kako se tuku i otimaju pa zatim smiruju da bi se u tišini hranili pod senovitim drvećem.
     Zažmuri u pravcu lavova, rukom zaklanjajući oči.
     Sada su lavovi završili sa obedom. Krenuše ka pojilu da se napoje.
     Nad vrelim licem gospodina Mek Klina zalebde jedna senka. Zatim mnogo senki. Sa usplamtelog neba ustremljivali su se lešinari.
     "Hoćete šolju čaja?" zapita Vendi u tišini.

     Tetovirani čovek se prevrtao u snu. Okretao se, i svaki put kada bi se okrenuo otkrivala bi se još jedna slika, bojeći mu leđa, ruku, članak. Zabaci šaku preko suve noćne trave. Prsti mu se ispraviše i tu na njegovom dlanu ožive još jedna slika. Čovek se izvi, i na grudima mu se ukaza prazan zvezdani prostor tame, duboko, duboko, i nešto kako se kreće među tim zvezdama, kako pada u crnilo, pada dok ja posmatram...

Kaleidoskop

     Prvi udar preseče raketu po strani džinovskim otvaračem za konzerve. Ljudi su bili izbačeni u prostor kao pregršt zakoprcanih srebrnih ribica. Bili su razbacani u tamno more; razbijen u bezbroj komada, brod se kretao dalje, kao roj meteora u potrazi za izgubljenim suncem.
     "Barkli, Barkli, gde si?"
     Glasovi su zvali kao izgubljena deca u hladnoj noći. "Vude, Vude."
     "Kapetane!"
     "Holise, Holise, ovde Stoun."
     "Stoune, ovde Holis. Gde si ti?"
     "Ne znam. Kako da znam? Kako se ide gore? Ja padam. Blagi bože, padam."
     Padali su. Padali su kao što šljunak pada niz bunar. Bili su rasejani kao piljci bačeni iz džinovske vrteške. I sada su umesto ljudi bili samo glasovi - svi mogući glasovi, rastavljeni od tela i uzbuđeni, na raznim stepenima strave i rezignacije.
     "Udaljujemo se jedan od drugog."
     To je bila istina. Holis, koji se prevrtao preko glave, znao je da je to tačno. Shvatio je to i neodređeno prihvatio. Rastajali su se svaki svojim odvojenim putem i ništa ih ne može vratiti nazad. Nosili su hermetički zatvorena kosmonautska odela sa staklenim cevima iznad bledih lica, ali nisu imali vremena da se prikopčaju na svoje energetske jedinice. Sa njima bi mogli predstavljati male čamce za spasavanje u vasioni, mogli bi spasavati sebe, spasavati druge; sakupljati se, nalaziti jedan drugog, sve dok ne budu ostrvo ljudi sa nekim planom. Ali bez pogonskih jedinica prikopčanih za ramena bili su meteori, bez života, svaki na putu ka svojoj odvojenoj i neopozivoj sudbini.
     Prođe možda deset minuta dok ne zamre prvi užas i zameni ga metalna hladnoća. Svemir poče da snuje svojim čudnim glasovima uzduž i popreko, na velikom tamnom razboju, preplićući i preplićući do konačne slike.
     "Stoun Holisu. Koliko dugo možemo govoriti telefonom?"
     "Zavisi od toga koliko brzo ti ideš svojim putem, a ja svojim."
     "Jedan sat, mislim."
     "Tako nekako", reče Holis, odsutna duha i smiren.
     "Šta se dogodilo?" zapita Holis trenutak kasnije.
     "Raketa je eksplodirala, to je sve. Rakete eksplodiraju."
     "Kojim pravcem ti ideš?"
     "Izgleda kao da ću udariti u mesec."
     "A ja o Zemlju. Vraćam se staroj Majci Zemlji brzinom od deset hiljada milja na sat. Izgoreću kao šibica." Holis pomisli na to sa čudnom odsutnošću duha. Kao da je bio premešten iz svog tela, i posmatrao ga kako pada sve dublje kroz prostor, objektivan kao što je bio jedne davne zime prema prvim snežnim pahuljicama.

     Ostali su ćutali, mislili na sudbinu koja ih je dovela do ovoga, da padaju, padaju, mislili kako nema ničega što bi mogli da učine da to izmene. Čak je i kapetan zaćutao, jer nije postojalo nikakvo naređenje niti plan za koje je znao da bi mogli da opet sastave stvari u jedno.
     "Oh, daleko je do dole. Oh, to je daleko dole, daleko, daleko, daleko dole", reče jedan glas. "Ja ne želim da umrem, ne želim da umrem, to je daleko dole."
     "Ko je to?"
     "Ne znam."
     "Stimson, mislim. Stimsone, jesi to ti?"
     "To je daleko, daleko i ne dopada mi se. Oh, Bože dopada mi se."
     "Stimsone, ovde Holis. Stimsone, čuješ li me?"
     Ćutanje, dok su padali odvojeni jedan od drugog.
     "Stimsone?"
     "Da." Najzad odgovori.
     "Stimsone, polako; svi smo u istom škripcu."
     "Ne želim da budem ovde. Želim da budem negde drugde."
     "Ima šanse da nas nađu."
     "Mene moraju naći; mene moraju", reče Stimson. "Ovo ne verujem; ne verujem da se išta od ovoga događa."
     "To je ružan san", reče neko.
     "Zaveži!" reče Holis.
     "Dođi pa me nateraj da zavežem", reče glas. To je bio Eplgeit. Zasmeja se komotno, sa sličnom objektivnošću. "Dođi i ućutkaj me."
     Holis po prvi put oseti nemogućnost svog položaja. Ispuni ga velika ljutnja, jer je u tom trenutku više od svega želeo da bude u stanju da napravi nešto Eplgeitu.
     Već mnogo godina želeo je da učini nešto, a sada je bilo i suviše kasno. Eplgeit je bio samo jedan telefonski glas.
     Padanje, padanje, padanje...

     Evo, kao da su otkrili užas, dvojica od ljudi počeše da vrište. U košmaru, Holis vide jednog od njih kako pluta u prolazu, veoma blizu, kako vrišti i vrišti.
     "Zaustavi ovo!" Čovek mu je bio gotovo na dohvat ruke, i sumanuto je vriskao. Nikada neće prestati. Vriskaće i dalje još milion milja, sve dok bude u radijusu radio veze, uznemiravaće ih sve, onemogućujući im da razgovaraju jedan s drugim.
     Holis se ispruži. Tako je bilo najbolje. Učini onaj dodatni napor i dotače čoveka. Ščepa ga za nožni članak i uspuza se naviše duž tela dok mu ne stiže do glave. Čovek je vriskao i pobesnelo se čupao, kao plivač koji se davi. Vasiona je bila ispunjena vriskom.
     Ovako ili onako, mislio je Holis. Ubiće ga Mesec, ili Zemlja ili meteori, pa onda zašto da to ne bude sada?
     Svojom železnom pesnicom razmrska čovekovu staklenu masku. Vrištanje prestade. On se odbi od tela i pusti ga da dalje pada svojim putem okrećući se oko sebe.
     Padajući, padajući svemirom, Holis i ostali stupiše u dugo, beskrajno spuštanje i kovitlac tišine.
     "Holise, jesi još tu?"
     Holis ne progovori, ali oseti kako mu vrućina udari u lice.
     "Ovde opet Eplgeit."
     "U redu, Eplgeite."
     "Hajde da razgovaramo. Nemamo šta drugo da radimo."
     Kapetan se umeša u razgovor. "Dosta s tim. Moramo da smislimo kako da se izvučemo iz ovoga."
     "Kapetane, što ne umuknete?" reče Eplgeit.
     "Šta!"
     "Čuli ste me, kapetane. Ne nabijaj mi na nos tvoj čin, već si se odmakao deset hiljada milja, i ne zavitlavajmo se. Što reče Stimson, daleko je do dole."
     "Ma nemoj, Eplgeite!"
     "Zajebi ti to. Ovo je pobuna jednoga. Nemam ja šta da izgubim. Tvoj brod je bio loš brod, a ti si bio loš kapetan i nadam se da ćeš se razlupati kad udariš o Mesec."
     "Naređujem ti da prestaneš!"
     "Nastavi, naredi mi opet." Eplgeit se osmehnu preko deset hiljada milja. Kapetan je ćutao. Eplgeit produži: "Gde smo ono stali, Holise? A da, sećam se. I ja tebe mrzim. Ali ti to znaš. Znaš već dugo."
     Holis stište pesnice, bespomoćno.
     "Hoću nešto da ti kažem", reče Eplgeit. "Da te usrećim. Ja sam bio onaj koji je glasao protiv tebe kod Raketne kompanije pre pet godina."
     Jedan meteor blesnu u prolazu. Holis pogleda naniže, leva šaka mu je nestala. Šiknu krv. Odjednom mu u odelu nestade vazduha. Imao je dovoljno vazduha u plućima da pređe desnom rukom i zavrne jedno dugme kod levog lakta, čime pričvrsti patrljak i zapečati otvor kroz koji je cureo vazduh. To se toliko brzo desilo, da nije ni bio iznenađen. Ništa ga više nije iznenađivalo. Sada kada je rupa bila zapušena vazduh u odelu u trenu se vrati u normalu. A krv koja je tako brzo tekla bila je potiskivana dok je on još jače zavrtao dugme, sve dok od njega ne napravi kompresivnu povesku.
     Sve to se odvijalo u jezivom ćutanju s njegove strane. A ostali su brbljali. Onaj jedan, Lespere, bez kraja je pričao o svojoj ženi na Marsu, svojoj ženi na Veneri, svojoj ženi na Jupiteru, o svom novcu, kako se bajno provodio, kako se napijao, kockao, o svojoj sreći. Pričao i pričao, dok su svi padali. Padajući u smrt, Lespere se, srećan, sećao svoje prošlosti.

     Bilo je to tako neobično. Svemir, hiljade milja svemira, i ti glasovi što bruje u njegovom središtu. Niko se uopšte nije video, samo su se radio talasi drhtavo prostirali u nastojanju da u drugim Ijudima pobude emociju.
     "Je l' se ljutiš, Holise?"
     "Ne." I nije se Ijutio. Ponovo je bio odsutan duhom i predstavljao bezosećajan predmet, u večitom padanju ni u šta.
     "Celog života želeo si da dospeš na vrh, Holise. Uvek si se pitao šta se dešava. Obeležio sam te crnim upravo pre nego što sam i sam bio izbačen."
     "To nije važno", reče Holis. I nije ni bilo. To je prošlost. Kada je život završen, to je kao titraj sjajnog filma, trenutak na ekranu, sa svim predrasudama i strastima zgusnutim i osvetljenim na trenutak u prostoru, i pre nego što bi mogao da uzvikneš: "Beše jedan srećan dan, beše jedan loš, tamo jedno zlo lice, tu jedno dobro", film je sagoreo u pepeo, ekran se ugasio.
     Sa ove spoljne ivice njegovog života, gledajući unazad, bilo je samo jedno žaljenje, a to je bilo samo to što je želeo i dalje da živi. Da li su se svi umirući tako osećali, kao da nikada nisu ni živeli? Zar je život zaista izgledao tako kratak, gotov i završen pre nego što si udahnuo? Da li je to izgledalo tako naglo i nemoguće svakome, ili samo njemu, ovde, sada, sa nekoliko preostalih časova za razmišljanje?
     Jedan od ostalih, Lespere, pričao je. "Pa, ja sam se dobro provodio: imao sam ženu na Marsu, Veneri, i Jupiteru. Svaka je imala para i bila sjajna prema meni. Napijao sam se i jednom sam prokockao dvadeset hiljada dolara."
     Ali sada si ovde, mislio je Holis. Ja nisam imao ništa od svega toga. Kada sam živeo bio sam ljubomoran na tebe, Lespere; kada sam imao još jedan dan pred sobom zavideo sam ti na tvojim ženama i na dobrim provodima. Žene su me plašile i ja sam odlazio u svemir, uvek ih želeći i ljubomoran na tebe što imaš njih, i novac, i sreću, koliko god si je mogao imati na svoj ludi način. Ali sada, dok padam ovde, i sve je svršeno, ja više na tebe nisam ljubomoran, zato što je svršeno za tebe kao i za mene, i upravo ovog trenutka čini se kao da nikada ništa nije ni bilo. Holis se isteže licem napred i zavika u telefon.
     "Sve je svršeno, Lespere!"
     Tišina.
     "Upravo kao da nikada nije ni bilo, Lespere!"
     "Ko je to?" javi se Lespere oklevajućim glasom.
     "Holis." Podlo se držao. Osećao je kukavnost, bezosećajnu kukavnost umiranja. Eplgeit ga je povredio; sada je on želeo da povredi drugoga. Eplgeit i svemir su ga oboje ranili.
     "Tu si napolju, Lespere. Sve je gotovo. Baš kao da se nikada nije ni dogodilo, zar ne?"
     "Ne."
     "Kada se nešto završi, onda je isto kao da se nikada nije ni dogodilo. Po čemu je tvoj život imalo bolji od moga, sada? Ovo sada se računa. Da li je imalo bolji? Da li je?"
     "Da, bolji je!"
     "Kako!"
     "Zato što ja imam svoje misli, sećam se!" uzviknu Lespere u daljini, besan, obema šakama pritiskujući na grudi svoje uspomene.
     I bio je u pravu. Sa osećanjem da mu hladna voda juri kroz glavu i telo, Holis je znao da je ovaj u pravu. Između sećanja i snova postoje razlike. On je imao samo snove o stvarima koje je želeo da učini, dok je Lespere imao sećanja na stvari koje je učinio i postigao. Ovo saznanje poče da razdire Holisa, laganom, drhtavom preciznošću.
     "Šta ti to vredi!" doviknu on Lesperu. "Sada? Kada se stvar završi, više ne vredi. Nisi ti ništa bogatiji od mene."
     "Počivam u miru", reče Lespere. "Ja sam svoje obavio. Ne postajem podao na kraju, kao ti."
     "Podao?" Holis prevrte reč preko jezika. Nikada nije bio podao, koliko se seća, u svom životu. Mora da je to čuvao sve ove godine za jedan ovakav trenutak. "Podao." Prevali reč negde pozadi u mozak. Oseti kako mu suze naviru na oči i kotrljaju se niz lice. Neko mora da je čuo njegov grcav glas.
     "Polako Holise."
     To je bilo smešno, naravno. Samo minut pre toga davao je savete drugima, Stimsonu; bio je osetio odvažnost za koju je mislio da je istinska, a sada je znao da to nije bilo ništa drugo nego šok i objektivnost koja je moguća u šoku. Sada je pokušavao da u nekoliko minuta sabije emocije potiskivane čitavog života.
     "Znam kako se osećaš, Holise", reče Lespere, sada već na daljini od dvadeset hiljada milja, dok mu je glas zamirao. "Ja to ne uzimam lično."
     Ali zar nismo jednaki? pitao se on. Lespere i ja? Ovde, sada? Ako je stvar svršena, gotovo je, i šta onda vredi? Ionako umireš. Ali znao je da racionalizuje, jer je to bilo kao pokušaj razlikovanja između živog čoveka i leša. U jednom je bila varnica, ne u drugome - jedna aura, tajanstven element.
     Tako je bilo i sa Lesperom i njim; Lespere je proživeo dobar, pun život, i to ga je sada činilo drugačijim čovekom, a on, Holis, bio je kao i mrtav mnogo godina. Stigli su do smrti odvojenim stazama i, po svemu sudeći, ako postoje razne vrste smrti, njihove smrti će se razlikovati kao noć i dan. Kvalitet smrti, kao i života mora da je beskrajno raznolik, i ako je čovek već jednom umro, onda šta ima da se traži u umiranju za svagda, kao što on sada traži?
     Sekundu kasnije otkri da mu je levo stopalo načisto odsečeno. To ga gotovo zasmeja. Iz odela mu je opet nestao vazduh. Brzo se povi, i vide krv, jer mu je meteor odneo meso i odelo sve do članka. Oh, smrt u svemiru je mnogo komična. Odseca te, komad po komad, kao kakav crn i nevidljiv kasapin. Pritegnu ventil kod kolena boreći se da ostane pri svesti, sa bolnim kovitlacem u glavi - i sa zavrnutim ventilom, zadržanom krvlju i sačuvanim vazduhom, uspravi se i nastavi da pada, i pada, jer to je bilo sve što je još ostalo da se učini.
     "Holise?"
     Holis pospano klimnu glavom, umoran od čekanja smrti.
     "Ovde opet Eplgeit", reče glas.
     "Da."
     "Imao sam vremena da mislim. Slušao sam te. Ovo nije dobro. Prozlili smo se. Ovo je rđav način da se umre. Isterati svu žuč. Slušaš li, Holise?"
     "Da."
     "Ja sam lagao. Pre jednog minuta. Lagao sam. Nisam glasao protiv tebe. Valjda sam hteo da te uvredim. Večito smo se borili međusobno. Izgleda da brzo starim i brzo se kajem. Valjda sam se postideo kad sam te čuo kako si bedan. Šta god da je, želim da znaš da sam i ja bio idiot. Nema ni trunke istine u onome što sam rekao. Idi do đavola."
     Holis oseti kako mu srce opet počinje da radi. Kao da pet minuta nije radilo, ali sada svi udovi počeše da mu dobijaju boju i toplinu. Šok je prošao, a jedan za drugim prolazili su i udari ljutnje i užasa i usamljenpsti. Osećao se kao čovek koji ujutru izlazi ispod hladnog tuša, spreman za dorućak i nov dan.
     "Hvala, Eplgeite."
     "Nema na čemu. Gore glavu, gade jedan."
     "Hej", reče Stoun.
     "Šta je?" odazva se Holis kroz svemir; jer Stoun je, od svih njih, bio pravi prijatelj.
     "Zapao sam u roj meteora, u neke male asteroide."
     "Meteori?"
     "Mislim da je to Mirmidonski roj koji izlazi iza Marsa pa onda ide ka Zemlji jednom u pet godina. Tačno sam u sredini. Kao neki veliki kaleidoskop. Sve moguće boje i oblici i dimenzije. Gospode, što je lepo, sav taj metal."
     Tišina.
     "Idem sa njima", reče Stoun. "Odvode me sa sobom. Odoh bestraga." Smejao se.
     Holis pogleda, ali ne vide ništa. Unaokolo su bili samo veliki dijamanti i safiri, i smaragdna izmaglica i somotska tama vasione, sa glasom Boga koji se mešao sa kristalnim vatrama. Bilo je nečeg čudnog i maštovitog u pomisli kako Stoun odlazi u meteorskom jatu, ostaje godinama napolju iza Marsa i vraća se ka Zemlji svakih pet godina, kako u sledećih milion stoleća ulazi u vidokrug planete i izlazi iz njega. Stoun i Mirmidonsko jato večiti i bez kraja, kako se menjaju i uobličavaju kao one kaleidoskopske boje kada si, u detinjstvu, držao dugački valjak prema suncu i okretao ga.
     "Zbogom, Holise." Stounov glas, sada veoma slab.
     "Zbogom."
     "Srećno", povika Holis preko trideset hiljada milja.
     "Ne budi smešan", reče Stoun i nestade.
     Zvezde se zgrnuše oko njega sa svih strana.
     Sada su svi glasovi gasnuli, svaki na svojoj putanji, neki prema Marsu, drugi ka najudaljenijim krajevima vasione. I sam Holis... Pogleda dole. On se, jedini od svih, vraćao sam na Zemlju.
     "Zbogom."
     "Polako."
     "Zbogom, Holise." Bio je to Eplgeit.
     Ta mnoga doviđenja. Kratki oproštaji. Sada se veliki labavi mozak raspadao. Komponente mozga koji je tako divno i efikasno radio u lobanji raketnog broda umirale su jedna za drugom; značenje njihovog zajedničkog života se rasturalo. I kao što telo umire kada mozak prestane da funkcioniše, tako je umirao i duh broda i dugog vremena provedenog zajedno, i svega onoga što su značili jedan drugome. Eplgeit sada nije bio ništa više do prst otkinut sa matičnog tela koji više nije trebalo mrzeti niti raditi protiv njega. Mozak je bio raznet eksplozijom, a njegovi bezosećajni, beskorisni delići rasejani nadaleko. Glasovi utihnuše i sada je cela vasiona bila mirna. Holis je bio sam, i padao.
     Svi su bili sami. Glasovi su im zamrli kao odjeci božjih reči koje su brujale u zvezdanoj dubini. Tamo je kapetan išao na Mesec; onamo Stoun sa rojem meteora; onde je bio Stimson; Eplgeit se kretao ka Plutonu; Smit i Turner i Undervud i svi ostali, krhotine kaleidoskopa koji je toliko dugo stvarao slike sa smislom bili su bačeni na razne strane.
     A ja? mislio je Holis. Šta ja mogu da učinim? Ima li ičega što sada mogu da učinim kao naknadu za strašan i prazan život? Kada bih mogao da učinim samo jednu dobru stvar da se iskupim za podlost koju sam sakupljao sve ove godine a da nisam čak ni znao da je nosim u sebi! Ali ovde nema nikoga osim mene, a kako možeš učiniti dobro potpuno sam? Ne možeš. Sutra na noć udariću u Zemljinu atmosferu.
     Izgoreću, pomisli, i pepeo će mi se rasturiti po svim kontinentima. Biću iskorišćen. Samo malo, ali pepeo je pepeo i oplemeniće zemlju.
     Padao je brzo, kao metak, kao šljunak, kao gvozdeni teg, ravnodušan, sada sve vreme ravnodušan, ni tužan ni srećan, niti išta drugo, samo sa željom da učini nešto dobro sada kada je sve prošlo, jednu dobru stvar samo za sebe, da zna da ju je učinio.
     Kada udarim u atmosferu, izgoreću kao meteor. "Pitam se", reče, "da li će me iko videti?"

     Dečačić na seoskom putu pogleda uvis i udari u vrisku. "Gledaj, mama, gledaj! Zvezda padalica!"
     Blistava bela zvezda pade sa neba u suton u Ilinoisu. "Zaželi nešto", reče mu majka. "Zaželi nešto."

     Tetovirani se okretao na mesečini. Okrete se opet... i opet... i opet...

Potez je na drugom

     Kada su čuli vest poizlaziše iz restorana i kafea i hotela i stadoše da gledaju u nebo. Držali su tamne šake iznad uvis prevrnutih belih očiju. Širom otvorenih usta, sa obešenom donjom vilicom. U vrelo podne hiljadama milja protezali su se gradići u kojima su stajali tamni ljudi sa svojim senkama ispod sebe, i gledali uvis.
     U kuhinji, Heti Džonson poklopi uzavrelu supu, obrisa tanke prste o krpu, i pažljivo izade na trem iza kuće.
     "Hajde, Mama! Ej, Mama, hajde - promaći će ti!"
     "Ej, Mama!"
     Tri mala Crnčeta igrala su po prašnjavom dvorištu, urlajući. S vremena na vreme nestrpljivo bi pogledali u kuću.
     "Dolazim", reče Heti, i otvori mrežasta vrata. "Gde ste čuli da se to priča?"
     "Gore kod Džounsa, Majko. Kažu dolazi raketa, prva za dvadeset godina, i u njoj je jedan belac!"
     "Šta je to belac? Nikad nijednog nisam video."
     "Saznaćeš", reče Heti. "Da, zaista, saznaćeš."
     "Ispričaj nam o njemu, Majko. Pričaj onako kako si pričala."
     Heti se namršti. "Pa, davno je to bilo. Bila sam devojčica, znate. To je bilo 1965. godine."
     "Pričaj nam o belom čoveku, Mama?"
     Ona dođe i stade u dvorištu, gledajući gore u plavo jasno nebo Marsa sa retkim belim marsovskim oblacima, i u udaljena marsovska brda koja su se pržila u vrelini: Najzad reče: "Pa, pre svega, oni imaju bele šake."
     "Bele šake!" Dečaci su se izigravali, pljeskajući jedan drugog.
     "I bele ruke."
     "Bele ruke!" počeše da zavijaju dečaci.
     "I imaju bela lica."
     "Bela lica! Stvarno?"
     "Ovako bela, Mama?" Najmanji nabaca sebi prašinu po licu, kijajući. "Ovako?"
     "Belje od toga", reče ona ozbiljno i opet se okrete ka nebu. U očima joj se videla uznemirenost, kao da tamo gore traži grmljavinu sa munjama i pljuskom pa je zabrinuta što je ne nalazi: "Možda bolje da uđete unutra."
     "Uh, Mama!" zagledaše se u nju u neverici. "Moramo da gledamo, prosto moramo. Ništa se neće dogoditi, je l' tako?"
     "Ne znam. Imam neko osećanje, to je sve."
     "Samo hoćemo da vidimo brod i možda da otrčimo do pristaništa da vidimo tog belog čoveka. Kako on izgleda, je li, Mama?"
     "Ne znam. Prosto ne znam", razmišljala je, vrteći glavom.
     "Kaži nam još nešto!"
     "Pa, beli ljudi žive na Zemlji, a odande smo svi došli, pre dvadeset godina. Jednostavno smo se digli i otišli i došli na Mars, naselili se i izgradili gradove, i evo nas ovde. Sada smo Marsovci umesto Zemljani. I za sve ovo vreme belci nisu dolazili ovamo gore. To vam je priča."
     "Zašto nisu dolazili, Mama?"
     "Pa, zašto. Odmah pošto smo mi došli ovamo, na Zemlji je izbio atomski rat. Strašno su se izrasturali. Zaboravili su na nas. Kada su završili sa tučom, posle mnogo godina, nisu imali rakete. Trebalo im je vremena sve do nedavno da izgrade nove rakete. I eto dolaze sada, posle dvadeset godina, da nas posete." Gledala je otupelo u svoju decu, onda se pokrete. "Vi čekajte ovde. Ja idem dole do Elizabete Braun. Obećavate da ćete ostati ovde?"
     "Ne ostaje nam se, ali ćemo ostati."
     "Onda u redu." I otrča ulicom.
     Do Braunovih stiže taman na vreme da ih vidi kako su se svi potrpali u porodična kola. "E-hej, Heti! Ajde sa nama!"
     "Kamo ćete?" reče ona pritrčavajući bez daha.
     "Da vidimo belca!"
     "Jeste", ozbiljno reče g. Braun i mahnu rukom na svoj tovar. "Ova deca nikada nisu videla nijednog belca, a i ja sam gotovo zaboravio."
     "Šta ćete da uradite s tim belcem?" upita Heti.
     "Uradimo?" rekoše svi u glas. "Pa - samo da gledamo, to je sve."
     "Jeste sigurni?"
     "Šta drugo možemo da radimo?"
     "Ne znam", reče Heti. "Samo sam pomislila moglo bi da dođe do gužve."
     "Kakve gužve?"
     "Znate vi", reče Heti nesigurno, zbunjena. "Nećete ga linčovati?"
     "Linčovati ga?" svi se zasmejaše. G. Braun se pljesnu po kolenu. "Ama, pobogu dete, nećemo! Rukovaćemo se s njim. Zar nećemo, svi?"
     "Sigurno, sigurno!"
     Još jedna kola se dovezoše iz drugog pravca i Heti uzviknu. "Vili!"
     "Šta radiš ti čak, ovamo? Gde su deca?" ljutito povika njen muž. Izbeči se na ostale. "Idete dole k'o budale da vidite tog čoveka kako dolazi?"
     "Baš tako nekako", složi se g. Braun, klimajući glavom i smeškajući se.
     "Pa, onda ponesite puške sa sobom", reče Vili. "Ja odo' pravac kući da uzmem moju!"
     "Vili!"
     "Ulazi u ta kola, Heti." Držao je čvrsto otvorena vrata i gledao je sve dok ne posluša. Ne uputivši više ni reč ostalima, odjuri prašnjavom ulicom urlajući kolima.
     "Vili, nemoj tako brzo!"
     "Ne tako brzo, je l'? Za to ćemo da vidimo." Gledao je kako se ulica cepa pod kolima. "Kakvo pravo imaju oni da dolaze ovamo gore posle tolikog vremena? Zašto nas ne ostave na miru? Što nisu digli sebe u vazduh na tom starom svetu a nas pustili da živimo?"
     "Vili, tako ne govori Hrišćanin."
     "Ne osećam se ja Hrišćaninom", reče on besno, grčevito stežući volan. "Prosto se osećam jadan. Posle svih tih godina što su činili našim - mojoj mami i tati, i tvojoj majci i ocu - sećaš se? Sećaš se kako su mi obesili oca na Nokvud Hilu i streljali mi majku? Sećaš se? Ili i ti imaš kratko pamćenje kao i drugi?"
     "Sećam se", reče ona.
     "Sećaš se Dr. Filipsa i g. Bartona i njihovih velikih kuća, i vešernice moje majke, i kako je Tata radio kada je već ostario, a to mu je bilo hvala što su ga dr Filips i g. Barton obesili. E pa", reče Vili, "sada je došlo naših pet minuta. Videćemo ko donosi zakone protiv koga, ko ima da bude linčovan, ko se vozi na zadnjoj platformi u tramvaju, ko se od koga izdvaja na priredbama. Samo da sačekamo pa ćemo videti."
     "Jao, Vili, uvalićeš nas u nevolju. Svašta pričaš."
     "Svi pričaju. Svako je pomišljao na ovaj dan, i mislio da on nikada neće doći. Mislio. Kakav bi to bio dan kad bi beli čovek došao ovamo gore na Mars? Ali evo ti ga taj dan, a mi nemamo kud."
     "Zar nećete pustiti belce da žive ovamo gore?"
     "Sigurno." Osmehnuo se, ali to je bio razvučen, jadan osmeh, a oči su mu bile pobesnele. "Mogu da dođu i da žive i rade ovde; pa, svakako. Sve što imaju da čine da bi to zaslužili jeste da žive u svom deliću grada, u straćarama, da nam glancaju cipele i skupljaju đubre za nama, i da sede u zadnjem redu na balkonu. To je sve što tražimo. A jednom nedeljno da obesimo jednog-dvojicu. Prosto."
     "Ne govoriš kao čovek, i to mi se ne dopada."
     "Moraćeš da se navikneš na to", reče on. Pritisnu kočnicu i zaustavi ispred kuće, pa iskoči. "Da nađem pušku i neki konopac. To ima da učinimo."
     "Oh, Vili", ona zacvile i ostade da sedi u kolima, dok on otrča uza stepenice i zalupi ulaznim vratima.
     Pođe i ona za njim. Nije želela da pođe, ali on je zveketao po tavanu, psujući kao lud sve dok ne pronađe četiri puške. Videla je svetlucanje metala na mračnom tavanu, dok se on uopšte nije video, bio je toliko crn; samo ga je čula kako psuje, i najzad se njegove dugačke noge spustiše sa tavana u oblaku prašine; uze da slaže gomilice mesinganih zrna, isprazni magacine pušaka i napuni ih zrnima uz cangaranje, sa strogim i namrgođenim licem koje se skupilo od nagrizajuće gorčine. "Ostavite nas na miru", mrmljao je i dalje, dok su mu se ruke iznenada i nekontrolisano trzale. "Neka nas ostave na miru, zašto nas ne ostave?"
     "Vili, Vili."
     "A i ti - i ti." I njoj uputi isti pogied, i okrznu je svojom mržnjom.
     Napolju kod prozora galamili su dečaci. "Beo kao mleko", rekla je. "Beo kao mleko."
     "Beo kao ovaj cvet, vidiš?"
     "Beo kao kamen, kao kreda kojom pišeš."
     Vili izlete iz kuće. "Vi deco ulazite unutra, ima da vas zaključam. Nemate vi šta da vidite belca, nema o njima da se priča, ništa nema da radite. Ajde ovamo."
     "Ali, Tata..."
     Ugura ih kroz vrata, onda ode i donese vedro sa bojom i mustru i izvuče iz garaže dugačak, debeo i iščijan svijutak konopca od kojeg napravi omču za vešanje, veoma pažljivo osmatrajući nebo dok je opipavanjem obavljao posao.
     Zatim su opet bili u kolima, ostavljajući za sobom oblake prašine niz uliću. "Uspori, Vili."
     "Nije sad vreme za usporavanje", reče on. "Vreme je da se žuri, i ja žurim."
     Duž cele ulice ljudi su gledali u nebo, ili ulazili u kola, ili se vozili kolima, a iz nekih kola štrčale su puške kao teleskopi upereni u sva zla jednog sveta koji se bliži kraju.
     Gledala je puške. "Razgovarao si", optuži muža.
     "To sam radio", progunđa on klimnuvši glavom. Besno je posmatrao ulicu. "Zaustavljao sam se kod svake kuće i govorio im šta da rade, da spreme puške, da pripreme boju, da donesu konopac i da budu spremni. I tu smo svi, odbor za doček, da im predamo ključ grada. Jeste, gospodine!"
     Ona stisnu svoje tanke crne ruke da bi odagnala užas koji je narastao u njoj, i oseti kako kola ludački jure i češu se sa ostalim kolima. Čula je glasove kako urlaju: "Hej, Vili, gle!" u uzdignutim rukama držali su konopce i puške dok su jurili pored njih, a usta su se osmehivala na njih u tom brzom trku.
     "Tu smo", reče Vili, zakoči kola u oblaku prašine i ućutka ih. Velikom nogom šutnu vrata i otvori ih, iskorači iz kola natovaren oružjem, koje stade da vuče preko polja na aerodromu.
     "Jesi li razmislio, Vili?"
     "Samo to sam i činio dvadeset godina. Bilo mi je šesnaest kada sam otišao sa Zemlje, i voleo sam što idem", reče. "Tamo nije bilo ničega za mene ili za tebe, ili za ma koga kao što smo mi. Nikada mi nije bilo žao što sam otišao. Ovde imamo mir, prvi put od kada smo udahnuli vazduh. Ajde, molim te."
     Gurao se kroz tamnu gomilu koja mu je dolazila u susret.
     "Vili, Vili, šta ćemo da radimo?" govorili su.
     "Evo puške", reče on. "Evo puške. Evo još jedne."
     Dodavao ih je uz divljačke trzaje ruku. "Evo jednog pištolja. Evo brzometke."
     Ljudi su bili toliko zbijeni da su izgledali kao jedno crno telo sa hiljadu ruku koje se pružaju za oružjem. "Vili, Vili."
     Njegova žena stajala je visoka i ćutke uz njega, sa stisnutim okruglim usnama, a krupne oči bile su joj vlažne i prestravljene. "Donesi boju", reče joj. I ona dovuče kantu od četiri litra sa žutom bojom preko polja do mesta gde se, u tom trenutku, zaustavljao trolejbus, sa sveže obojenim natpisom na prednjoj strani. NA SLETANJE BELOG ČOVEKA, pun raspričanog sveta koji siđe i trkom pođe preko livade, spotičući se, gledajući uvis. Žene sa kutijama za piknik, muškarci sa slamnim šeširima, bez kaputa. Tramvaj je stajao prazan i zvrjao. Vili se pope, spusti kante sa bojom na pod, otvori ih, promeša boju, isproba jednu četku, izvuče matricu, i pope se na jedno sedište.
     "Ej, ti!" Kondukter mu zaobiđe iza leđa, zveckajući kasicom za sitninu. "Šta to kao radiš? Silazi odatle!"
     "Vidiš šta radim. Smiri živce."
     I Vili poče da iscrtava žutom bojom prema matrici. Lakim potezima nanese jedno Z, pa A, strašno ponosan na svoj rad. Kada Vili završi, kondukter zažmiri uvis i pročita sveže svetlucavo žute reči: ZA BELCE: ZADNJA PLATFORMA. Ponovo pročita. ZA BELCE. Zažmiri. ZADNJA PLATFORMA. Kondukter pogleda gore u Vilija i stade da se smeška.
     "Je l' ti ovo odgovara?" zapita Vili silazeći.
     Kondukter odvrati: "Baš mi lepo odgovara, gospodine."
     Heti je spolja gledala natpis, držeći šake preko grudi.
     Vili se vrati u gomilu koja je sada narastala, povećavajući se sa svakim autom koji bi se zaustavio stenjući, sa svakim novim trolejbusom koji bi docvileo krivinom iz obližnjeg grada.
     Vili se pope na jednu gajbicu. "Hajde da napravimo delegaciju koja će da ispiše sve tramvaje u roku od sledećeg sata. Ima li dobrovoljaca?"
     Ruke poleteše uvis.
     "Na posao!"
     "Ljudi odoše."
     "Hajde da napravimo jednu delegaciju da sredi sedišta u pozorištu, da odvoji konopcima dva poslednja reda za belce."
     "Podiže se još više ruku."
     "Teraj!"
     Oni otrčaše.
     Vili je zverao unaokolo, sav u znoju, dahćući od napinjanja, ponosan na svoju energiju, sa rukom na ramenu svoje žene koja je stajala ispod njega i gledala u zemlju spuštenim očima. "Da vidim sada", izjavi on. "A, da. Moramo da donesemo jedan zakon danas po podne; zabranjeni mešoviti brakovi!"
     "Tačno", rekoše mnogi.
     "Svi čistači cipela su danas napustili posao."
     "Baš sada napuštaju!" Neki su, uzbuđeni, bacali krpe koje su nosili, preko celog grada.
     "Moramo da donesemo zakon o minimalnoj nadnici, zar ne?"
     "Sigurno!"
     "Da plaćamo tim belcima bar deset centi po satu."
     "Tačno!"
     Pristiže žurno i gradonačelnik. "Slušaj, Vili Džonsone. Silazi sa tog sanduka!"
     "Ne moš me nateraš na tako što, gradonačelniče."
     "Okupljaš gomilu, Vili Džonsone."
     "U tom i jeste stvar."
     "Ona ista stvar koju si uvek mrzeo dok si bio klinac. Nisi ništa bolji nego neki od tih belaca o kojima urlaš!"
     "Ovo je sada naših pet minuta, gradonačelniče, ovo je druga pesma", reče Vili, čak i ne gledajaći gradonačelnika, gledajući ispod sebe u lica od kojih su se neka osmehivala, neka sumnjala, druga bila zbunjena, neka opet pokazivala otpor i povlačila se, puna straha.
     "Zažalićeš", reče gradonačelnik.
     "Napravićemo izbore i dobiti novog gradonačelnika", reče Vili. I odvrati pogled ka gradu gde su duž ulice vešali firme, sveže ispisane: KLIJANTELA OGRANIČENA: U svako doba možemo mušteriji uskratiti pravo na uslugu. On se isceri i pljesnu rukama. Gospode! Tramvaje su zaustavljali i zadnje platforme bojili u belo da bi nagovestili buduće putnike na njima. Prigušeno se kikoćući od zadovoljstva, ljudi su nahrupili u sale i užadima odvajali redove sedišta, dok su im žene stajale u čudu po ivičnjacima, a decu su, šljepkajući ih po stražnjicama, uterivali u kuće da bi ih sklonili od ovog strašnog trenutka.
     "Jesmo li svi spremni?" pozva Vili Džonson, sa konopcem u rukama, propisno zavezanim u omču.
     "Spremni!" povika polovina gomile. Druga polovina je mrmljala i pokretala se kao figure u košmaru u kome ne žele da učestvuju.
     "Evo dolazi!" poviče jedan dečak.
     Kao glave marioneta na jednoj jedinoj uzici, glave gomile se digoše uvis.
     Preko neba, visoko gore i prekrasna, sevala je raketa sa repom od narandžaste vatre. Kružila je i spuštala se i svi zinuše u nju. Spusti se, mestimično zapalivši livadu; vatra izgore, i raketa za trenutak ostade mirna; zatim, dok je gomila ćutke posmatrala, velika vrata u boku letelice zašištaše ispuštajući kiseonik, skliznuše unatrag, i jedan starac iskorači napolje.
     "Belac, belac, belac..." Reči su se vraćale kroz gomilu koja je očekivala, deca su govorila jedno drugome na uvo, šapatom, sudarajući se glavama, dok su se reči širile kao kolutovi na vodi do mesta gde se gomila završavala i tramvaji stajali na vetru i suncu ispuštajući miris boje kroz otvorene prozore. Šapat je polako zamirao, i najzad prestade.
     Niko se ne pokrenu.
     Belac je bio visok i prav, ali na licu mu se ogledao težak umor. Tog dana se nije obrijao, a oči su mu bile stare koliko uopšte mogu biti stare ljudske oči a da su još žive. Bile su bezbojne; gotovo bele i lišene vida od svega što je video u prohujalim godinama. Bio je tanak kao vejka. Ruke su mu drhtale i morao je da se oslanja o izlazna vrata broda dok je gledao preko bezbrojnih glava gomile.
     Ispruži ruku i upola se osmehnu, ali onda je povuče nazad.
     Niko se ne pokrenu.
     Pogleda dole u njihova lica, i možda je video, ili nije video puške i užad, i možda je namirisao boju. Niko ga ništa ne zapita. On poče da govori. Počeo je veoma mirno i lagano, ne očekujući da ga prekidaju, što nisu ni činili, i glas mu je bio jako umoran i star, i bled.
     "Nije važno ko sam", reče. "Ionako bih za vas bio samo jedno ime. Ne znam ni ja vaša imena. To će doći kasnije." Zastade, zatvori za trenutak oči, zatim nastavi:
     "Pre dvadeset godina otišli ste sa Zemlje. To je dugo, dugo vreme. Pre bi se reklo da je dvadeset vekova, toliko se mnogo toga desilo. Pošto ste vi otišli, došao je Rat." Polako klimnu glavom. "Da, veliki rat. Treći. Dugo je trajao. Do prošle godine. Bombardovali smo sve gradove sveta. Razorili smo Njujork, i London, i Moskvu, i Pariz, i Šangaj, i Bombaj i Aleksandriju. Sve smo to uništili. A kada smo završili sa velikim gradovima krenuli smo po malim gradovima i bombardovali ih atomskom bombom, tako da smo ih sagoreli."
     Onda poče da ređa gradove i mesta, i ulice. I kako ih je spominjao jedno za drugim, publiku zahvati žamor. "Razorili smo Nečiz..."
     Žamor.
     "I Kolumbus, u Džordžiji..."
     Opet žamor.
     "Spasili smo Nju Orleans..."
     Uzdah.
     "I Atlantu..."
     Još jedan uzdah.
     "I ništa nije ostalo od Grinvotera u Alabami."
     Vili Džonson trže glavom i usta mu se otvoriše. Heti vide taj pokret, kao i prepoznavanje kako mu se pomalja u tamnim očima.
     "Ništa nije ostalo", reče starac na ulazu, sporo izgovarajući reči. "Polja sa pamukom, izgorela."
     "Oh", ote se svima.
     "Fabrike pamuka zbrisane bombama..."
     "Uh."
     "A fabrike, radioaktivne; sve radioaktivno. Svi putevi i imanja, i hrana, sve radioaktivno. Sve." Nabroja još gradova i sela.
     "Tampa."
     "To je moj grad", prošapta neko.
     "Fulton."
     "To je moj", reče neko drugi.
     "Memfis."
     "Memfis. Jesu li spasili Memfis?" Zaprepašćeno pitanje.
     "Memfis, dignut u vazduh."
     "Četvrta ulica u Memfisu?"
     "Ceo", reče starac.
     Sada ih sve to uznemiri. Posle dvadeset godina opet se prisetiše svega. Gradovi i mesta, drveće i zgrade od cigle, firme i crkve i poznate radnje, sve je to izbijalo na površinu među sakupljenim Ijudima. Svako ime je izazivalo sećanje, i niko od prisutnih nije bio bez pomisli na neki davni dan. Svi su bili dovoljno stari za to, osim dece.
     "Laredo."
     "Sećam se Lareda."
     "Njujork Siti."
     "Imao sam radnju u Harlemu."
     "Harlem, uništen bombama."
     Zlokobne reči. Poznata mesta, zadržana u sećanju. Napor da se sva ta mesta zamisle u ruševinama.
     Vili Džonson je mrmljao reči: "Grinvoter, Alabama. Tamo sam rođen. Sećam se."
     Nestalo. Sve nestalo. Čovek je tako rekao.
     Čovek nastavi: "Tako smo uništili i razorili sve, budale kakve smo bili i kakve jesmo. Poubijali smo milione. Mislim da nije ostalo više od pet stotina hiljada ljudi na svetu, svih vrsta i tipova. I iz svih tih razvalina spasli smo tek toliko metala da sagradimo ovu jednu raketu, i došli smo njom na Mars da tražimo pomoć od vas."
     Oklevao je i gledao dole po licima da vidi šta se tamo može naći, ali bio je nesiguran.
     Heti Džonson oseti kako se ruka njenog muža steže, vide kako mu prsti stiskaju konopac.
     "Bili smo budale", reče mirno starac. "Zemlju i civilizaciju svalili smo sebi na glavu. Nijedan od gradova ne vredi spasavati - biće radioaktivni čitav jedan vek. Sa Zemljom je svršeno. Njen vek je istekao. Vi ovde imate rakete koje za dvadeset godina niste pokušali da upotrebite da biste se vratili na Zemlju. Sada sam ja došao da vas molim da ih upotrebite. Da dođete na Zemlju, pokupite preživele, i dovedete ih nazad na Mars. Da nam sada pomognete da nastavimo. Bili smo glupi. Pred Bogom priznajemo svoju glupost i zlo u sebi. Svi Kinezi, i Indusi, i Rusi, i Britanci, i Amerikanci. Molimo vas da nas primite k sebi. Vaše marsovsko tle leži neiskorišćeno bezbroj vekova; za svakoga ima mesta; to je dobra zemlja video sam vam njive odozgo. Doći ćemo i obrađivaćemo je za vas. Da, čak ćemo i to činiti. Zaslužujemo što god hoćete da učinite sa nama, ali nemojte zatvarati vrata pred nama. Mi vas ne možemo primorati da sada nešto učinite. Ako želite, ja ću ući u svoj brod i vratiti se, i tačka. Nećemo vas više uznemiravati. Ali doći ćemo ovamo i radićemo za vas i činiti stvari koje ste vi činili za nas čistićemo vam kuće, kuvati, glancati cipele, i unižavati se pred licem Boga zbog svega što smo vekovima činili sebi, drugima, vama."
     Završio je.
     Nema tišina, muk. Tišina koja se može držati u šaci, tišina što leže na gomilu kao pritisak daleke oluje. Duge ruke visile su im kao crna klatna na sunčevoj svetlosti, oči su im bile uperene u starca, a on se sada nije micao, već je čekao.
     Vili Džonson je držao uže u rukama. Oni oko njega su ga motrili da vide šta bi on mogao da učini. Njegova žena Heti je čekala, stežući ga za ruku.
     Želela je da im se svima dohvati mržnje, da je ispipa i ispita dok joj ne nađe neku malu pukotinu, pa da onda izvuče jedan šljunčić ili kamen ili ciglu, zatim deo zida, i, kad se jedanput načne, cela građevina mogla bi da se surva i uništi. Sada se klatila. Ali koji je ključni kamen, i kako doći do njega? Kako ih dotaći i pokrenuti stvar u svima njima da bi im se ta mržnja srušila?
     Pogleda u Vilija u mučnoj tišini; jedino što je znala u vezi sa situacijom bio je on i njegov život i ono što se njemu dogodilo, i odjednom joj on postade taj ključ; odjednom je znala da bi se, ako bi njega mogla da rasklima, ta stvar u svima njima mogla razlabaviti i otkinuti.
     "Gospodine..." Iskorači napred. Nije čak znala ni šta najpre da kaže. Gomila joj je buljila u leđa; osećala je kako bulje. "Gospodine..."
     Čovek se okrenu prema njoj sa umornim osmehom. "Gospodine", reče ona, "znate li Nokvud Hil u Grinvoteru u Alabami?"
     Starac se preko ramena obrati nekome u brodu. Trenutak kasnije pružena mu je fotografska mapa, i čovek ju je sada držao i čekao.
     "Znate veliki hrast na vrhu onog brda, gospodine? Veliki hrast. Mesto gde je Vilijev otac bio streljan i obešen i gde su ga našli kako landara na jutarnjem vetru. Da."
     "Je li on još tamo?" zapita Heti.
     "Nema ga", reče starac. "Dignut je u vazduh. Celo brdo je nestalo, i hrast. Vidite?" Dotače fotografiju.
     "Da vidim to", reče Vili sunuvši napred i gledajući u mapu.
     Heti zažmiri na belca, dok joj je srce jako lupalo. "Pričajte mi o Grinvoteru", reče brzo.
     "Šta želite da znate?"
     "O dr Filipsu. Je li još živ?"
     Trenutak, za koje vreme je nađena informacija u kvrcavoj mašini u raketi...
     "Poginuo u ratu."
     "A njegov sin?"
     "Mrtav."
     "A kuća?"
     "Izgorela. Kao i sve ostale."
     "A šta je sa onim drugim velikim drvetom na Nokvud Hilu?"
     "Sve drveće je nestalo - izgorelo."
     "Ono drvo je nestalo, sigurni ste?" reče Vili.
     "Da."
     Vilijevo telo se malo opusti.
     "A sta je bilo sa tom kućom g. Bartona i g. Bartonom?"
     "Nije ostala nijedna kuća, niko."
     "Znate vešernicu gospođe Džonson, gde je moja majka stanovala? Mesto gde je bila streljana."
     "I ona je nestala. Sve je nestalo. Evo slika, možete i sami videti."
     Tu su bile slike, mogli su da ih uzmu i gledaju i razmišljaju o njima. Raketa je bila puna slika i odgovora na pitanja. O svakom gradu, svakoj zgradi, svakom mestu.
     Vili je stajao sa užetom u rukama.
     Sećao se Zemlje, zelene Zemlje i zelenog grada gde je bio rođen i odgajen, i sada je mislio o tom gradu pretvorenom u ruševine, dignutom u vazduh i rasturenom, sa svim orijentirima, sa svim predpostavljenim ili sigurnim zlom; mislio o svim teškim ljudima koji su nestali, o iščezlim štalama, kovačima, prodavnicama koještarija, točionicama bezalkoholnih pića, mostovima na reci, drveću za linč, ulicama, kravama, mimozama; o njegovoj kući kao i o onim kućama sa velikim stubovima dole blizu duge reke, onim belim mrtvačnicama gde su žene nežne kao leptirice lepršale u jesenjoj svetlosti, daleke, daleke. Onim kućama gde su se hladni ljudi ljuljali u stolicama, sa čašama pića u rukama, sa puškama oslonjenim o stub na tremu, njuškajući jesenji vazduh i smišljajući smrt. Nestalo, sve je nestalo; nestalo i nikad se više neće vratiti. Sada je, svakako, cela ta civilizacija bila iscepkana u sitne komadiće i prosuta pred njihove noge. Ništa, ništa od svega ostavljeno za mržnju - čak ni prazna mesingana puščana čaura, niti komad izuvijane konoplje, ni drvo, pa čak ni kakvo brdo da se mrzi. Ništa osim nekih tuđih ljudi u raketi, ljudi koji bi mogli da mu čiste cipele i voze se na zadnjoj platformi trolejbusa ili da sede daleko pozadi u pozorištima na ponoćnim predstavama...
     "Nećete morati to da činite", reče Vili Džonson.
     Njegova žena baci pogled na njegove krupne šake.
     Prsti su mu se otvarali.
     Uže, pušteno, pade i sklupča se samo na zemlji. Počeše da trče ulicama grada i skidaju onako na brzinu napravljene nove firme, da premazuju sveže žute natpise, seku konopce na balkonima pozorišta, prazne puške i sklanjaju konopce.
     "Nov početak za svakoga", reče Heti dok su se vraćali kući kolima.
     "Da", reče najzad Vili. "Gospod nam je dao da se izvučemo, nekoliko tu, nekoliko tamo. A šta će se dalje desiti zavisi od svih nas. Prošlo je vreme kada smo bili budale. Moramo biti i drugačiji, a ne samo budale. Shvatio sam to kada je on govorio. Onda sam shvatio da je beli čovek sada usamljen kao što smo mi uvek bili. On sada nema dom, baš kao što ga ni mi toliko dugo nismo imali. Sada je sve poravnano. Možemo početi sve iznova, na istom nivou."
     On zaustavi kola i ostade da sedi u njima, bez pokreta, dok Heti ode da pusti decu napolje. Ona potrčaše da vide oca. "Video si belca? Video ga?" povikaše.
     "Jeste, gospodine", reče Vili sedeći za upravljačem, trljajući lice sporim prstima. "Kao da sam danas prvi put stvarno video belog čoveka - stvarno ga video jasno."

Autoput

     Prohladna popodnevna kiša došla je preko doline dodirnuvši kukuruze na obrađenim njivama u brdu, dobujući po krovu od suve trave. U kišnoj tami žena je metodično i uporno mrvila kukuruz između ploča od lave. Negde, u vlažnoj tmini, zaplaka beba.
     Hernando je stajao i čekao da stane kiša da bi opet mogao da pođe sa drvenim plugom na njivu. Dole, ispod, reka je klokotala smeđa i zgusnuta u svom koritu. Betonski autoput, jedna druga reka, uopšte nije tekao; ležao je ljeskav, pust. Kola nisu njime prošla već čitav sat. To je, samo po sebi, bilo neobično zanimljivo. Već godinama, nijedan sat ne bi mogao da prođe a da se ne zaustave neka kola, da neko ne poviče: "Ej, možemo li da te slikamo?" Neko sa kutijom koja bi škljocnula, dok bi mu u šaku ćušnuli novčić. Ako bi lagano hodao preko njive bez šešira, ponekad bi zavikali: "Oh, hoćemo te sa šeširom na glavi!" I mahali su rukama, nakićenim zlatnim predmetima koji pokazuju vreme, ili kazuju ko su oni, ili jednostavno svetlucaju kao paukove oči na suncu. On bi se okrenuo i vratio po šešir.
     Njegova žena progovori. "Nešto nije u redu, Hernando?"
     "Si. Drum. Nešto krupno se desilo. Nešto veliko, da ovako opusti drum."
     Udalji se od kolibe polako i lakim hodom, dok mu je kiša kvasila ispletene cipele od trave i debele automobilske gume. Vrlo dobro se sećao slučaja sa tim parom cipela. Guma je jedne noći besno uletela u kolibu, kao eksplozijom rasterujući piliće i razbacujući lonce na sve strane! Došla je sama, brzo se kotrljajući. Kola sa kojih se otkačila jurila su i dalje, sve do krivine, i tamo se zadržala za trenutak, sa upaljenim prednjim svetlima pre nego što su se sunovratila u reku. Kola su još bila tamo. Mogla su se videti pri lepom vremenu, kada bi reka tekla mirno i mulj se staložio. Ležala su duboko dole sa svojim sjajnim metalom, dugačka i niska, i veoma bogata. Ali onda bi se mulj opet uzmutio i više se nije videlo ništa.
     Sledećeg dana od automobilske gume izrezao je đonove za cipele.
     Sada stiže na autoput, i stade na njega osluškujući mu tihe zvuke na kiši.
     Onda, odjednom, kao na neki znak, stadoše da dolaze kola. Stotine kola, milje i milje kola proletala su kraj njega. Velika dugačka crna kola jurila su na sever ka Sjedinjenim Državama, urlajući, ulazeći u krivine suviše velikom brzinom. Uz neprekidno trubljenje pritisnutim sirenama. A na licima ljudi naguranih u kola bilo je nešto, nešto što ga natera u dubok muk. Ustuknu od automobila koji su urlajući promicali. Brojao ih je dok se ne umori. Prošlo je pet stotina, hiljadu automobila, i nešto je bilo na svim njihovim licima. Ali kretali su se i suviše brzo da bi mogao da vidi šta je to.
     Konačno se povratiše tišina i praznina. Nestadoše brza, dugačka i niska kola sa krovovima na sklapanje. Čuo je kako zamire i poslednja sirena.
     Drum je opet bio prazan.
     Bilo je to kao pogrebna povorka. Ali besna povorka, u trku, raščupane kose, uzvrištala, ustremljena na sever na nekakvu ceremoniju. Zašto? Samo je vrteo glavom i prstima prevlačio po bokovima.
     Sada, potpuno sama, naiđoše poslednja kola. Planinskim drumom kroz retku prohladnu kišu, izbacujući uvis velike kolutove pare, naiđe jedan stari Ford. Išao je što brže može. Kao da će se raspasti svakog trenutka. Kada vide Fernanda, taj prastari Ford zakoči, sav od stvrdnutog blata i zarđao, dok mu je hladnjak razljućeno klokotao.
     "Možemo li dobiti malo vode, molim vas, senjor!"
     Vozio je mladić, od oko dvadesetak godina. Nosio je žut džemper, belu košulju sa otvorenim okovratnikom i sive pantalone. U automobilu bez krova kiša je padala na njega i pet mladih žena koje su bile tako stisnute da se nisu mogle pomeriti u kolima. Sve su bile veoma ljupke i štitile su sebe i vozača od kiše starim novinama. Ipak, kiša je probila do njih, promočila im svetle haljine, iskvasila mladića. Kosa mu je bila ulepljena od kiše. Ali izgleda da nisu marili. Niko se nije žalio, i to je bilo neobično. Ranije su se uvek žalili; na kišu, na vrućinu, na vreme koje prolazi, na hladnoću, na udaljenost.
     Hernando klimnu glavom. "Doneću vam vode."
     "Požurite, molim vas!" povika jedna od devojaka. Izgledala je vrlo uzrujana i uplašena. Nije uopšte bila nestrpljiva; već je samo molila, u strahu. Po prvi put Hernando potrča kada ga turista nešto zamoli; uvek pre toga na takve molbe hodao bi sporije.
     Vrati se sa poklopcem za točak punim vode. I to je bio dar sa autoputa. Jednog popodneva dojedrio mu je u njivu kao hitnut novčić, okrugao i sjajan. Automobil kome je pripadao otklizio je dalje, nesvestan činjenice da je izgubio jedno srebrno oko. Do sada su ga on i njegova žena koristili za pranje i kuvanje; napravili su od njega lepu zdelu.
     Dok je sipao vodu u uzavreli hladnjak, Hernando diže pogled na njihova prestrašena lica. "Oh, hvala vam, hvala", reče jedna od devojaka. "Ne znate šta to znači."
     Hernando se osmehnu. "Toliko saobraćaja za ovaj sat. I sve ide u jednom smeru. Na sever."
     Nije mislio ničim da ih uvredi. Ali kada opet diže pogled, oni su svi sedeli, na kiši, i svi su plakali. Jako su plakali. Mladić je nastojao da ih smiri tako što im je stavljao ruke na ramena i blago ih protresao, jednu po jednu, ali one su držale novine preko glava dok su im se usta micala a oči bile zatvorene, u licu su menjale boju i plakale, neke glasno, neke tiho.
     Hernando je stajao sa poluispražnjenim kapkom u ruci.
     "Nisam ništa mislio da kažem, senjor", izvinjavao se.
     "Nema veze", reče vozač.
     "Kakva nesreća se dogodila, senjor?"
     "Zar niste čuli?" odgovori mladić, okrećući se, jednom rukom čvrsto stiskajući upravljač, naginjući se napred.
     "Dogodilo se."
     Ovo nije valjalo. Na to devojke još jače zaplakaše, pribiše se jedna uz drugu, zaboraviše novine puštajući da im se kiša meša sa suzama.
     Hernando se ukoči. Sasu ostatak vode u hladnjak. Pogleda u nebo koje se crnelo od oluje. Pogleda u brzu reku. Oseti asfalt pod cipelama.
     Priđe kolima sa strane. Mladić ga uze za ruku i dade mu pezos. "Ne." Hernando vrati pezos. "Drago mi je što mogu da vam učinim."
     "Hvala vam, tako ste ljubazni", reče jedna od devojaka, još jecajući. "Joj, Mama, Tata. Joj, hoću da budem kod kuće, hoću kući. Oh, Mama, Tata." Ostali su je pridržavali.
     "Nisam čuo, senjor", reče Hernando mirno.
     "Rat!" povika mladić kao da niko ne čuje. "Došao je, atomski rat, kraj sveta!"
     "Senjor, senjor", reče Hernando.
     "Hvala vam, hvala za pomoć. Do videnja", reče mladić.
     "Do videnja", rekoše svi na kiši, ne videći ga.
     Stajao je dok se kola ne uklopiše u brzinu i odčegrtaše, gubeći se u daljini, kroz dolinu. Najzad nestadoše, poslednja kola, puna mladih žena, nad čijim glavama su se lepršale novine.
     Hernando se dugo ne pomače. Kiša mu se slivala, veoma hladna, niz obraze i duž prstiju, u istkanu odeću na nogama. Zadržavao je dah, očekivao, posvema napet i napregnut.
     Posmatrao je autoput, ali ovaj se više ne pokrenu. Posumnja da će autoput oživeti još dugo vremena.
     Kiša prestade. Nebo se probi kroz oblake. Za deset minuta oluja je nestala, kao zadah iz usta. Sladak vetar donese do njega miris džungle. Čuo je reku kako se nežno i lagano kreće svojim putem. Džungla je bila veoma zelena; sve je bilo sveže. Siđe kroz njivu do kuće i uze plug. Sa rukama na plugu gledao je nebo koje je počinjalo da se žari od sunca.
     Zauzeta svojim poslom, žena mu doviknu. "Šta se dogodilo, Hernando?"
     "Ništa", odgovori on.
     Postavi plug u brazdu, oštro podviknu svom burou Magarac; prim. prev. "Burrr-o!" I krenuše zajedno plodnom njivom, pod sve vedrijim nebom, na svojoj obrađenoj zemlji uz duboku reku.
     "Na šta oni misle kad kažu 'svet'?" reče.

Čovek

     Kapetan Hart je stajao u vratima rakete. "Zašto ne dolaze?" reče.
     "Ko zna?" reče Martin, njegov poručnik. "Zar ja znam, Kapetane?"
     "Pa kakvo je ovo mesto?" Kapetan zapali cigaru. Hitnu šibicu u svetlucavu livadu. Trava poče da gori.
     Martin pođe da je ugasi čizmom.
     "Ne", naredi kapetan Hart, "neka gori. Možda će onda doći da vide šta se dogada, neznalice."
     Martin slegnu ramenima i povuče nogu od vatre koja se širila.
     Kapetan Hart se zagleda u sat. "Sleteli smo ovamo pre jedan sat, i gde je odbor za doček koji trči sa bleh muzikom da se rukuje sa nama? Ništa od toga! Letimo milione milja kroz vasionu, a lepi građani nekog blesavog grada na nekakvoj nepoznatoj planeti ignorišu nas!" Frknu, poklopivši sat. "Pa, daću im još samo pet minuta, a onda..."
     "A onda šta?" zapita Martin, učtivo kao uvek, gledajući kako se kapetanu trese podvaljak.
     "Preletećemo opet preko njihovog pišljivog grada i istrešćemo ih iz gaća od straha." Glas mu se smirivao. "Šta misliš, Martine, možda nas nisu videli kada smo sletali?"
     "Videli su nas. Gledali su gore dok smo preletali."
     "Pa što onda ne dotrče preko polja? Da li se kriju? Jesu li kukavice?"
     Martin zavrte glavom. "Ne. Uzmite ovaj dogled, gospodine. Pogledajte sami. Svi idu unaokolo. Nisu prestrašeni. Oni - pa, njih izgleda jednostavno nije briga."
     Kapetan Hart namesti dogled na umorne oči. Martin diže pogled i imao je vremena da oko njih zapazi linije i ureze razdraženosti, umora, nervoze. Hart je izgledao kao da mu je hiljadu godina; nikada nije spavao, jedva da je jeo, i stalno je gonio sebe sve dalje i dalje. Sada mu se usta pokrenuše, ostarela i žalosna, ali oštra, ispod dogleda koji je držao.
     "Zaista, Martine, ne znam zašto se uznemiravamo. Mi sagradimo rakete, izmučimo se da pređemo vasionu, tragamo za njima, a evo šta dobijemo. Zanemaruju nas. Gledaj one idiote kako bazaju tamo unutra. Zar ne shvataju kako je ovo veliko? Prva vasionska letelica koja je dotakla njihovo provincijsko tle. Koliko se puta to događa? Jesu li toliko blazirani?"
     Martin nije znao.
     Kapetan Hart mu umorno vrati dogled.
     "Zašto mi ovo činimo, Martine? Mislim na to vasionsko putovanje. Stalno si u pokretu. Stalno tražiš. Večito smo napeti iznutra, nikad odmora."
     "Možda tražimo mir i spokojstvo. Toga svakako nema na Zemlji", reče Martin.
     "Ne, nema, je l' tako?" Kapetan Hart se zamisli, vatra je dogorela. "Nema još od Darvinovog vremena, je l'? Ne od kada je sve otišlo bestraga, sve u šta smo verovali, a? Božanska moć i sve to. I tako ti misliš možda zbog toga idemo na zvezde, a, Martine? Tražimo svoje izgubljene duše, je li tako? Pokušavamo da sa naše gadne planete odemo na neku dobru?"
     "Možda, gospodine. Nešto svakako tražimo."
     Kapetan Hart pročisti grlo i opet poprimi oštar ton. "Pa, upravo sada mi tražimo gradonačelnika onog grada tamo. Utrči, reci im ko smo, prva raketna ekspedicija na Planetu četrdeset tri u Zvezdanom sistemu tri. Kapetan Hart šalje vam svoje pozdrave i želi da se sastane sa gradonačelnikom. Trk!"
     "Razumem, gospodine." Martin polako pođe preko livade.
     "Požuri!" odreza kapetan.
     "Da, gospodine!" Martin zakasa. Onda opet pređe u hod, smeškajući se sam za sebe.
     Kapetan je popušio dve cigare pre nego što se Martin vrati.
     Martin stade i pogleda gore u vrata rakete, klateći se, naizgled nesposoban da usredsredi pogled ili da misli.
     "I?" odseče Hart. "Šta se dogodilo? Dolaze li da nam požele dobrodošlicu?"
     "Ne", Martin je morao da se osloni o brod kao da ga je uhvatila vrtoglavica.
     "Zašto ne?"
     "Nije važno", reče Martin. "Dajte mi cigaretu, molim vas, Kapetane." Prsti su mu slepo pipali za paklom cigareta, jer je gledao u zlatan grad i žmirkao. Onda zapali cigaretu, i dugo je, ćuteći, spokojno pušio.
     "Reci nešto!" uzviknu kapetan. "Zar ih ne zanima naša raketa?"
     Martin reče: "Šta? A, da. Raketa?" Pažljivo se zagleda u cigaretu. "Ne, ne zanima ih. Izgleda da smo došli u nezgodno vreme."
     "Nezgodno vreme!"
     Martin je bio strpljiv. "Kapetane, slušajte. Nešto krupno se juče dogodilo u tom gradu. To je toliko veliko, toliko značajno, da smo mi na drugom mestu - druga violina. Moram da sednem." Izgubi ravnotežu i sede svom težinom, boreći se za dah.
     Kapetan je besno žvakao cigaru. "Šta se desilo?"
     Martin podiže glavu, dok se dim iz cigarete koja mu je gorela među prstima izvijao na vetru. "Gospodine, juče se, u tom gradu, pojavio jedan izuzetan čovek - dobar, inteligentan, saosećajan, i beskrajno mudar!"
     Kapetan se zablenu u svog poručnika. "Kakve to veze ima sa nama?"
     "Teško je objasniti. Ali to je čovek koga su dugo čekali - možda i milion godina. A juče im je ušao u grad. Zbog toga danas, gospodine, spuštanje naše rakete ne znači ništa."
     Kapetan besno sede. "Ko je to bio? Nije Ešli? Da nije on stigao svojom raketom pre nas i ukrao mi slavu, a?" Zgrabi Martina za ruku. Lice mu je bilo bledo i očajno. "Nije Ešli, gospodine."
     "Onda je Barton! Znao sam. Barton se prikrao ispred nas i upropastio mi iskrcavanje! Više nikome ne možeš verovati."
     "Nije bio ni Barton, gospodine", reče mirno Martin.
     Kapetan je gledao s nevericom. "Bile su samo tri rakete. Mi smo bili na čelu. Taj čovek koji je stigao ovamo ispred nas? Kako se zvao?"
     "Bio je bez imena. Nije mu potrebno. Bilo bi drugačije na svakoj planeti, gospodine."
     Kapetan se zagleda u svog poručnika teškim, ciničnim pogledom.
     "Pa, šta je on to učinio tako čudesno da niko čak i ne gleda naš brod?"
     "E pa", reče Martin staloženo, "on je izlečio bolesne i utešio siromahe. Borio se protiv licemerja i prljave politike i sedeo među ljudima, razgovarajući, ceo dan."
     "Je li to tako čudesno?"
     "Jeste, Kapetane."
     "To ne razumem." Kapetan stade ispred Martina, zapilji mu se u lice i oči. "Pio si, a?" Podozrevao je. Onda se povuče. "Ne razumem."
     Martin je gledao u grad. "Kapetane, ako ne shvatate, nema načina ni da vam se kaže."
     Kapetan pođe za njegovim pogledom. Grad je bio spokojan i lep, i preko njega je ležao veliki mir. Kapetan kroči napred, izvadi cigaru iz usta. Zažmiri najpre na Martina, zatim na zlatne tornjeve zgrada.
     "Ne misliš... ne možeš misliti... Taj čovek o kome govoriš ne bi mogao biti - -"
     Martin klimnu glavom. "Baš to mislim, gospodine."
     Kapetan je stajao ćutke, bez pokreta. Onda se sabra.
     "Ne verujem", reče najzad.
     Tačno u podne kapetan Hart uđe žustrim hodom u grad, u pratnji poručnika Martina i jednog pomoćnika koji je nosio neku električnu opremu. Kapetan se svaki čas glasno smejao, podbočio bi se, i vrteo glavom.
     Načelnik grada stade pred njega. Martin postavi jedan tronožni stalak, navrte na njega kutiju i uključi baterije.
     "Jeste li vi načelnik grada?" Kapetan ubode prstom u vazduh.
     "Jesam", reče gradonačelnik.
     Osetljivi aparat je stajao između njih, Martin i pomoćnik su baratali oko njega i podešavali ga. Kutija je davala simultane prevode sa svakog mogućeg jezika. Reči su zvučale jasno u blagom vazduhu grada.
     "O ovom dogadaju juče", reče kapetan. "Je li se zbilo?"
     "Zbilo se."
     "Imate svedoke?"
     "Imamo."
     "Možemo li razgovarati s njima?"
     "Razgovarajte sa bilo kime od nas", reče gradonačelnik. "Svi smo svedoci."
     Postrance, kapetan dobaci Martinu: "Masovna halucinacija." Gradonačelniku: "Kako je taj čovek - taj stranac - izgledao?"
     "To bi bilo teško reći", reče gradonačelnik, osmehnuvši se malčice.
     "Zašto bi bilo teško?"
     "Mišljenja bi se mogla malko razlikovati."
     "Hteo bih da čujem vaše mišljenje, gospodine, na svaki način", reče kapetan. "Snimaj ovo", dobaci Martinu preko ramena. Poručnik pritisnu dugme magnetofona.
     "Pa", reče načelnik grada, "bio je veoma nežan i ljubazan čovek. Čovek velike inteligencije i znanja."
     "Da - da, znam, znam." Kapetan zavrte prstima. "Uopštavanja. Želim nešto određeno. Kako je izgledao?"
     "Ne verujem da je to važno", odgovori gradonačelnik.
     "Veoma je važno", strogo reče kapetan. "Hoću opis tog čoveka. Ako ga ne mogu dobiti od vas, dobiću ga od drugih." Onda Martinu: "Siguran sam da to mora da je bio Barton, izvodio je neki svoj štos."
     Martin nije hteo da ga gleda u lice. Hladno je ćutao.
     Kapetan pucnu prstima. "Bilo je nešto tako - neko isceljenje?"
     "Mnoga ozdravljenja", reče gradonačelnik.
     "Mogu li da vidim jedno?"
     "Možete", reče načelnik grada. "Mog sina." Klimnu glavom prema jednom dečaku koji iskorači napred. "Njemu se sušila ruka. Pogledajte je sada."
     Na to se kapetan popustljivo nasmeja. "Da, da. To nije čak ni posredan dokaz, znate. Ja nisam video dečakovu osušenu ruku. Ja njegovu ruku vidim samo zdravu i čitavu. To nije dokaz. Kakav dokaz imate da je dečakova ruka juče bila osušena a danas je zdrava?"
     "Moja reč je dokaz", reče jednostavno gradonačelnik.
     "Dragi moj!" uzviknu kapetan. "Ne očekujete valjda da se uhvatim na rekla-kazala? A, ne!"
     "Žao mi je", reče gradonačelnik, gledajući kapetana s nekom kao radoznalošću i sažaljenjem.
     "Imate li neke slike dečka od pre današnjeg dana?" zapita kapetan.
     Za čas donesoše veliki portret rađen uljem, na kojem se video sin sa osušenom rukom.
     "Druže moj dragi!" odmahnu kapetan rukom da sklone portret. "Sliku može svako da naslika. Slike lažu. Hoću dečakovu fotografiju."
     Nije bilo fotografije. U njihovom društvu fotografija nije bila poznata umetnost.
     "Pa", uzdahnu kapetan uz grč na licu, "dajte da razgovaram sa još nekoliko građana. Ovako ne dolazimo ni do čega." Uperi prst u jednu ženu. "Ti." Ona je oklevala. "Da, ti, dođi ovamo", naredi kapetan. "Ispričaj mi o tom čudesnom čoveku koga si juče videla."
     Žena je postojano gledala u kapetana. "Išao je između nas i bio veoma fini i dobar."
     "Kakve boje su mu bile oči?"
     "Boje sunca, boje mora, boje cveta, boje planina, boje noći."
     "U redu." Kapetan diže ruke uvis. "Vidiš li, Martine? Apsolutno ništa. Nekakav šarlatan se smuca i šapće im slatke koještarije na uvo i..."
     "Molim vas, prestanite s tim", reče Martin.
     Kapetan ustuknu korak. "Šta?"
     "Čuli ste šta sam rekao", reče Martin. "Ovi ljudi mi se dopadaju. Verujem u to što govore. Vi imate pravo na svoje mišljenje, ali ga zadržite za sebe, gospodine."
     "Ne možeš sa mnom razgovarati na takav način", izdra se kapetan.
     "Dosta mi je vaše osionosti", odgovori Martin. "Ostavite te ljude na miru. Oni su dobili nešto dobro i čestito, a vi dođete i bacate se ljagom na to, i još se podsmevate. Znate, i ja sam sa njima razgovarao. Prošao sam kroz grad i video im lica, i oni imaju nešto što vi nikada nećete imati - jednu malu jednostavnu veru, i pokrenuće planine njom. Vi, vi ste pobesneli samo zato što vam je neko ukrao tačku, stigao ovamo pre vas i učinio vas time beznačajnim!"
     "Daću ti pet sekundi da završiš", primeti kapetan. "Shvatam. Bio si izložen naporu, Martine. Meseci putovanja kroz vasionu, nostalgija, usamljenost. I sada, kad se ovo ovako događa, ja saosećam sa tobom, Martine. Previđam tvoju sitnu neposlušnost."
     "Ja ne previdam vašu sitnu tiraniju", odgovori Martin. "Ja istupam. Ostajem ovde."
     "To ne možeš učiniti!"
     "Ne mogu? Pokušajte da me zaustavite. To je ono što sam došao da tražim. Nisam znao, ali to je to. Ovo je za mene. Nosite svoju prljavštinu negde drugde i napadajte druge kuće vašom sumnjom i vašim - naučnim metodom!" Pogleda hitro oko sebe. "Ovi ljudi su nešto doživeli, a vama izgleda ne ide u glavu da se to zaista dogodilo i da smo mi imali sreće da stignemo gotovo na vreme da budemo tu kada se to događa.
     Ljudi na Zemlji govore o tom čoveku već dvadeset vekova pošto je on prošao starim svetom. Svi smo želeli da ga vidimo i čujemo, ali nikada nismo imali priliku. A sada, danas, propustili smo da ga vidimo za samo nekoliko časova."
     Kapetan Hart pogleda Martinu u obraze. "Plačeš kao dete. Prestani."
     "Baš me briga."
     "E pa, mene je briga. Pred ovim urođenicima moramo sačuvati fasadu. Ti si prenapregnut. Kako sam rekao, opraštam ti."
     "Ne želim vaš oproštaj."
     "Ti idiote. Zar ne vidiš da je to jedan od Bartonovih trikova da namagarči ovaj svet, da ih zavara, da zasnuje svoje koncerne nafte i minerala pod maskom religije! Budalo jedna, Martine. Budalo apsolutna! Do sada bi trebalo da poznaješ Zemljane. Sve će učiniti - huliti, lagati, varati, krasti, ubijati, da se dokopaju svog cilja. Sve je dobro ako pali; pravi pragmatičar, to je Barton. Poznaješ ga!"
     Kapetan se gadno podsmevao. "Sjaši, Martine, priznaj to; to je baš takva prljavština u kojoj bi Barton mogao da odnese šnjur, da obradi ove građane i očerupa ih kad budu zreli."
     "Ne", reče Martin, razmišljajući o tome.
     Kapetan podiže ruke. "To je Barton. To je on. To je njegova prljavština, to je njegov zločinački način. Moram da se divim starom zmaju. Da ognjevito uleti ovamo u blesku i sa oreolom i blagom rečju i dodirom u kome je ljubav, sa lekovitim pomazanjem tu i izlečujućim zrakom tamo. To može samo Barton!"
     "Ne." Martin je govorio zapanjenim glasom. Onda pokri oči. "Ne, to ne verujem."
     "Ne želiš da veruješ." Kapetan Hart nije popuštao. "Priznaj sada. Priznaj. To je upravo stvar koju bi Barton učinio. Prestani da sanjariš, Martine. Probudi se! Jutro je. Ovo je stvaran svet i mi smo stvarni, prljavi ljudi - a Barton je najprljaviji od svih nas!"
     Martin se okrete.
     "Hajde, hajde, Martine", reče Hart mehanički ga tapšući po leđima. "Razumem. To je za tebe stvarno udarac. Znam. Prljava sramota, i sve to. Taj Barton je hulja. Ne sekiraj se. Pusti da ja to sredim."
     Martin se polako udalji prema raketi.
     Kapetan Hart ga je posmatrao kako ide. Onda se, duboko udahnuvši, okrete ženi koju je ispitivao. "Dobro. Recite mi nešto više o tom čoveku. Kao što ste govorili, gospodo?"

     Kasnije su oficiri raketnog broda večerali napolju sa kartonskih stolova. Kapetan je izručivao svoje podatke ćutljivom Martinu koji je sedeo crvenih očiju i udubljen u misli nad svojim obedom.
     "Intervjuisao sam preko trideset ljudi, i svi su puni istih gluposti i bućkuriša", reče kapetan. "To je Bartonovo delo, nema šta, siguran sam. Ima da padne opet ovamo sutra ili iduće nedelje da učvrsti svoja čudesa i da nas istisne iz naših poslova. Ama ja ću da ostanem i da mu pokvarim rabotu."
     Martin namršteno diže pogled. "Ja ću ga ubiti", reče.
     "Polako, polako, Martine! Ajde, ajde, mladiću."
     "Ubiću ga - zato mi pomozite i ubiću ga."
     "Stavićemo mu sidro na kola. Moraš da priznaš da je pametan. Nemoralan ali pametan."
     "On je pogan."
     "Moraš obećati da nećeš učiniti ništa nasilnički." Kapetan Hart proveri svoje brojeve. "Prema ovome, učinjeno je trideset čuda isceljenja, jednom slepom čoveku vraćen je vid, jedan gubavac je izlečen. Oh, Barton je efikasan, mora mu se priznati."
     Začu se gong. Trenutak kasnije pritrča jedan čovek. "Kapetane, gospodine. Izveštaj! Spušta se Bartonov brod. I Ešlijev brod, gospodine!"
     "Vidiš!" Kapetan Hart udari o sto. "Evo ih dolaze šakali na gozbu! Ne mogu da dočekaju da se nahrane. Čekaj dok ih susretnem. Nateraću ih da me uključe u gozbu - nateraću ih!"
     Martin je izgledao bolestan. Buljio je u kapetana. "Biznis, dragi moj dečko, biznis", reče kapetan.
     Svi su gledali uvis. Dve rakete se strmeknuše sa neba. Kada su sletele, rakete se gotovo smrskaše.
     "Šta je to s tim budalama?" uzviknu kapetan i skoči. Ljudi potrčaše preko polja do brodova iz kojih je izbijala para. Stiže kapetan. Na Bartonovom brodu se uz prasak otvoriše pneumatična vrata.
     "U ruke im ispade jedan čovek. Šta je?" uzviknu Hart.
     Čovek je ležao na zemlji. Nagoše se nad njim i videše da je opečen, gadno opečen. Telo mu je bilo pokriveno ranama i ožiljcima i tkivom koje je bilo zapaljeno i dimilo se. Pogleda uvis iz natečenih očiju, dok mu se jezik micao među rascepljenim usnama.
     "Šta se desilo?" zapita kapetan kleknuvši, cimajući čoveka za ruku.
     "Gospodine, gospodine", prošapta samrtnik. "Pre četrdeset osam časova, tamo u Vasionskom sektoru sedamdeset devet DFS, u blizini Planete jedan u tom sistemu, naš brod i Ešlijev brod uleteli su u kosmičku oluju, gospodine." Iz čovekovih nozdrva tekla je siva tečnost. Krv mu je curila iz usta. "Zbrisani. Cela posada. Barton je mrtav. Ešli je umro pre jedan sat. Samo trojica preživeli."
     "Slušaj me!" uzviknu Hart, saginjući se nad čovekom koji je krvavio. "Niste došli na ovu planetu pre ovog časa?"
     Ćutanje.
     "Odgovori mi!" uzviknu Hart.
     Umirući reče: "Ne. Oluja. Barton umro pre dva dana. Ovo je prvo sletanje na bilo koji svet za šest meseci."
     "Jesi li siguran?" vikao je Hart žestoko se tresući, stežući čoveka rukama. "Jesi li siguran?"
     "Siguran, siguran", mrmljao je samrtnik.
     "Barton umro pre dva dana? Siguran si?"
     "Da, da", prošapta čovek. Glava mu klonu. Bio je mrtav.
     Kapetan kleče kraj zanemelog tela. Lice mu se grčilo, brkovi trzali bez njegove volje. Ostali članovi povukoše se od njega gledajući u tle. Martin je čekao. Kapetan zatraži da mu pomognu da se digne na noge, najzad, i to bi učinjeno. Stajali su i gledali u grad. "To znači..."
     "To znači?" reče Martin.
     "Mi smo jedini koji su bili ovde", prošapta kapetan Hart. "A taj čovek..."
     "Šta je s tim čovekom, Kapetane?" zapita Martin.
     Kapetanovo lice se nesvesno trzalo. Izgledao je stvarno veoma star, i sed. Oči su mu bile staklaste. Pođe napred po suvoj travi.
     "Hajde, Martine. Hajde. Pridrži me; mene radi, drži me. Bojim se da ću pasti. I požuri. Ne možemo gubiti vreme..."
     Pođoše, posrćući, ka gradu, kroz visoku suvu travu, po vetru.

     Nekoliko časova kasnije sedeli su u gradonačelnikovom auditorijumu. Hiljadu ljudi je došlo i razgovaralo i otišlo. Kapetan je ostao da sedi, sa unezverenim licem, i slušao, slušao. U licima onih koji su dolazili da svedoče i govorili bilo je toliko svetlosti da nije mogao da podnese da ih vidi. I sve vreme ruke su mu se pomerale, na kolenima, zajedno, po opasaču, u trzajima i drhtavo.
     Kada je bilo gotovo, kapetan Hart se okrete gradonačelniku i sa čudnim pogledom u očima reče:
     "Ali morate znati kamo je otišao?"
     "Nije rekao kamo ide", odgovori gradonačelnik.
     "U jedan od ostalih obližnjih svetova?" nastojao je kapetan.
     "Ne znam."
     "Morate znati."
     "Da li ga vidite?" zapita gradonačelnik, pokazujući na gomilu.
     Kapetan pogleda. "Ne."
     "Onda je verovatno otišao", reče gradonačelnik.
     "Verovatno, verovatno!" slabašno uzviknu kapetan. "Napravio sam jednu strašnu grešku, i želim da ga vidim sada. Pa, sada mi je sinulo, ovo je jedna najneobičnija stvar u istoriji. Zadesiti se na nečem takvom. Ama, šanse su jedan od milijarde da stignemo na jednu određenu planetu među milionima planeta dan pošto je on došao! Morate znati kamo je otišao!"
     "Njega svako nalazi na svoj sopstveni način", blago odgovori gradonačelnik.
     "Vi ga krijete." Kapetanovo lice je polako ružnelo.
     Nešto od stare grubosti se postepeno vraćalo. Poče da se diže na noge.
     "Ne", reče gradonačelnik.
     "Onda znate gde je?" Kapetanovi prsti prionuše uz kožnu futrolu za pištolj o desnom boku.
     "Ne bih vam mogao reći tačno", reče gradonačelnik.
     "Savetujem vam da počnete da govorite", i kapetan izvuče mali čelični pištolj.
     "Nema načina", reče gradonačelnik, "da vam se išta kaže."
     "Lažove!"
     Dok je gledao u Harta, na gradonačelnikovom licu se ukaza izraz sažaljenja.
     "Veoma ste umorni", reče. "Dugo ste putovali i spadate u ljude koji su već dugo bez vere, a sada toliko želite da verujete da sami sebi smetate. Samo ćete otežati stvar ako ubijate. Tako ga nikada nećete naći."
     "Kuda bi otišao? Rekao vam je; vi znate. Hajde, kažite mi!" Kapetan je vitlao pištoljem.
     Gradonačelnik zavrte glavom.
     "Kažite mi! Kažite mi!"
     Revolver puče jedanput, dvaput. Gradonačelnik pade sa ranjenom rukom.
     Martin skoči. "Kapetane!"
     Revolver blesnu na Martina. "Ne mešaj se."
     Na podu, držeći se za ranjenu ruku, gradonačelnik je gledao uvis. "Položite revolver. Povređujete sebe. Vi nikada niste verovali, i sada kada mislite da verujete, povređujete ljude zbog toga."
     "Vi mi niste potrebni", reče Hart stojeći nad njim. "Ako sam ga ovde promašio za jedan dan, produžiću za jedan drugi svet. I još jedan, i još jedan. Propustiću ga za pola dana na sledećoj planeti, i za dva sata na sledećoj, sat na onoj drugoj, i pola sata na onoj posle nje, i minut na sledećoj. Ali posle svega toga, jednog dana ću ga stići! Čujete li?" Sada je vikao, s mukom se naginjući nad čovekom na podu. Zatetura se od iscrpljenosti. "Hajdemo, Martine." Ostavi da mu pištolj visi u ruci.
     "Ne", reče Martin. "Ja ostajem ovde."
     "Ti si budala. Ostani ako ti se dopada. A ja odoh dalje, sa ostalima, dokle god mogu."
     Gradonačelnik diže pogled na Martina: "Ja ću se srediti. Ostavite me. Drugi će mi lečiti rane."
     "Vratiću se", reče Martin. "Idem samo do rakete."
     Išli su kroz grad ludačkom brzinom. Moglo se videti sa kakvim naporom se kapetan borio da pokaže svu staru čvrstinu, da ne posustane. Kada stigoše do rakete, on drhtavom rukom pljesnu po njoj. Stavi revolver u futrolu. Pogleda u Martina.
     "Pa, Martine"
     Martin mu uzvrati pogled. "Pa, Kapetane?"
     Kapetanove oči bile su uperene u nebo. "Sigurno nećeš da pođeš sa - sa mnom, a?"
     "Ne, gospodine."
     "Biće to velika avantura, tako mi Boga. Znam da ću ga naći."
     "Vi ste se sada rešili na to, zar ne, gospodine?" upita Martin.
     Kapetanu zadrhta lice i oči mu se zatvoriše. "Da."
     "Ima jedna stvar koju bih želeo da znam."
     "Šta?"
     "Gospodine, kada ga nađete - ako ga nadete", zapita Martin, "šta ćete tražiti od njega?"
     "Ovaj..." stade da muca kapetan i otvori oči. Stiskao je i otvarao šake. Zbuni se za trenutak, onda se čudno osmehnu. "Pa, zamoliću ga za malo - mira i spokojstva." Dodirnu raketu. "Ima već dugo, dugo, dugo kako - kako se nisam opustio."
     "Da li ste ikada makar i pokušali, Kapetane?"
     "Ne shvatam", reče Hart.
     "Ne mari. Do viđenja, Kapetane."
     "Do videnja, gospodine Martin."
     Posada je stajala kraj izlaza. Od svih, samo su trojica nastavljala sa Hartom. Ostala sedmorica su ostajala, rekoše, sa Martinom.
     Kapetan Hart ih obuhvati pogledom i izreče svoj sud: "Budale!"
     On se, poslednji od svih, uspe u hermetičku ulaznu komoru, žustro salutira, kruto se nasmeja. Vrata se zalupiše.
     Raketa se diže u nebo na vatrenom stubu.
     Martin ju je gledao kako se udaljuje i iščezava.
     Gradonačelnik, koga je pridržavalo nekoliko ljudi, pozivao je znacima sa drugog kraja polja.
     "Otišao je", reče Martin prilazeći.
     "Da, jadan čovek, otišao je", reče gradonačelnik. "I ići će dalje, od planete do planete, tražiće i tražiće, i uvek i uvek će zakasniti jedan sat, ili pola sata, ili deset minuta, ili minut. I konačno će promašiti za samo nekoliko sekundi. A kada bude posetio tri stotine svetova i bude mu sedamdeset ili osamdeset godina promašiće za samo delić sekunde, pa zatim za još manji delić sekunde. I teraće dalje i dalje, misleći kako da nađe onu istu stvar koju je ostavio za sobom ovde, na ovoj planeti, u ovom gradu..."
     Martin je netremice gledao gradonačelnika.
     Gradonačelnik ispruži ruku. "Zar je ikada bilo neke sumnje u to?" Dade znak ostalima i okrete se. "Hajdemo sada. Ne smemo ga ostaviti da čeka."
     Uđoše u grad.

Velika kiša

     Kiša je i dalje padala. Bila je to jaka, neprekidna kiša, znojna i usparena; sipila je, lila kao iz kabla, kao iz česme, šibala po očima, zalivala članke na nogama; kiša da se u njoj potope sve kiše i sećanja na kiše. Padala je na tone i tone, rezala po džungli i sekla drveće kao makazama, brijala travu i prokopavala tunele u zemlji, skidala lišće sa žbunja. Smežuravala ruke ljudi i pretvarala ih u šape zboranih majmuna; nikako nije prestajala, gusta staklasta kiša.
     "Koliko još ima, Poručniče?"
     "Ne znam. Milju, deset milja, hiljadu."
     "Zar ne znate sigurno?"
     "Kako da budem siguran?"
     "Ne volim ovu kišu. Kad bismo samo znali koliko još ima do Sunčane kupole, bilo bi mi lakše."
     "Još jedno sat-dva."
     "Stvarno tako mislite, Poručniče?"
     "Naravno."
     "Ili lažete da biste nas usrećili?"
     "Lažem da biste ostali srećni. Zaveži!"
     Dva čoveka sedela su zajedno na kiši. Iza njih su sedela još dvojica koji su bili mokri i umorni, i skljokani kao rastopljena glina.
     Poručnik pogleda uvis. Imao je lice koje je nekada bilo crnpurasto, sada ga je kiša ispirala dok nije izbledelo, i isprala mu je i boju iz očiju koje su bile bele kao i zubi, kao i kosa. Bio je sav beo. Čak mu se i uniforma počinjala da beli, možda da se pomalo i zeleni od plesni.
     Poručnik je osećao kišu na obrazima. "Koliko ima miliona godina od kada je ovde na Veneri prestala da pada kiša?"
     "Što si blesav", reče jedan od ostale dvojice. "Kiša nikad ne prestaje na Veneri. Samo pada i pada. Živim ovde već deset godina, i nisam doživeo minut, čak ni sekund, a da nije lila."
     "To je kao da živiš pod vodom", reče poručnik i podiže se, gurajući svoje oružje na mesto. "Sada bolje da krenemo. Naći ćemo mi još tu sunčanu kupolu."
     "Ili je nećemo naći", reče cinik.
     "Ima otprilike još jedan sat."
     "Sada me lažete, Poručniče."
     "Ne, sada lažem sebe. Ovo je jedan od onih trenutaka kada morate lagati. Ne mogu ovo još dugo da podnosim."
     Išli su stazom kroz džunglu, pogledajući na kompase s vremena na vreme. Pravca nikakvog nije bilo, oslanjali su se samo na kompase. Samo sivo nebo i kiša, i džungla i staza, i, daleko negde iza njih, raketa u kojoj su leteli i pali. Raketa u kojoj leže dvojica njihovih prijatelja, mrtva, dok se iz njih cedi kiša.
     Hodali su u koloni, ne govoreći. Dođoše do reke koja se pružala široka, ravna i smeđa, i tekla u veliko Jedinstveno more. Površina joj je bila išarana bezbrojnim tačkicama kiše.
     "U redu, Simonse."
     Poručnik klimnu glavom i Simons sa svojih leđa uze jedan mali paket koji se, pod pritiskom skrivene hemikalije, naduva u veliki čamac. Poručnik naloži da se iseku drva i brzo naprave vesla, i spustiše se u reku, hitro veslajući preko glatke površine na kiši.
     Poručnik je osećao hladnu kišu na obrazima i vratu i po rukama kojima je micao. Hladnoća je počinjala da mu se uvlači u pluća. Osećao je kišu po ušima, očima, po nogama.
     "Noćas nisam spavao", reče.
     "Ko bi mogao da spava? Ko je spavao? Kada? Koliko noći smo spavali? Trideset noći, četrdeset dana! Ko može da spava dok mu kiša bije po glavi, udara li udara... Sve bih dao za šešir. Apsolutno sve, samo da me više ne udara po glavi. Dobijam glavobolje. Boli me glava; puca sve vreme."
     "Zažalio sam što sam došao u Kinu", reče jedan od ostalih.
     "Prvi put čujem da Veneru zovu Kina."
     "Sigurno, Kina. Kineska vodena kura. Sećaš se onog starog mučenja? Privežu te uza zid. Svakih pola sata puste ti po jednu kapljicu na glavu. Poludiš dok čekaš sledeću. E pa, to je Venera, samo u velikoj razmeri. Mi nismo stvoreni za vodu. Ne možeš da spavaš, ne možeš da dišeš kako treba, i poludeo si zato što si sav raskvašen. Da smo se spremali za udes, poneli bismo nepromočive uniforme i šešire. To te ovo udaranje po glavi uništava, najviše od svega. Toliko je teško. Kao puščana zrna. Ne znam koliko dugo mogu izdržati."
     "Ljudi, ja sam za Sunčanu kupolu! Čovek koji je to izmislio, stvarno je nešto izmislio."
     Dok su prelazili reku mislili su na Sunčanu kupolu, negde ispred njih, kako se sija na kiši u džungli. Žuta kuća, okrugla i sjajna kao sunce. Kuća petnest stopa u visinu i sto stopa u prečniku, u kojoj je bila toplota i tišina, i topla hrana i spas od kiše. A u središtu Sunčane kupole, naravno, bilo je jedno sunce. Mala slobodna kugla žute vatre koja je lebdela u prostoru na vrhu zgrade gde si je mogao gledati sa mesta na kome si sedeo i pušio ili čitao knjigu ili pio vruću čokoladu sa šlagom. Bilo bi tu, žuto sunce, veliko tačno kao Zemljino sunce, toplo i stalno, i kišni svet Venere bio bi zaboravljen dokle god bi boravili u toj kući i besposličili.
     Poručnik se okrete i pogleda iza sebe trojicu ljudi koji su zapinjali veslima i škripali zubima. Bili su beli kao pečurke, beli kao i on. Venera je sve izbeljivala za nekoliko meseci. Čak je i džungla bila jedna ogromna košmarna karikatura, jer kako džungla da bude zelena bez sunca, sa kišom koja stalno pada, i u večitom sutonu? Bela, bela džungla sa bledim lišćem boje sira, i zemlja izrezana od vlažnog Kamambera, i stabla drveća kao ogromne otrovne pečurke - sve crno i belo. A koliko puta bi mogao videti samo tle? Zar to najčešće nije bio potočić, potok, lokva, bara, jezero, reka, i onda, najzad, more?
     "Evo nas!"
     Iskočiše što su dalje mogli na čvrsto tle na obali, pljeskajući i prskajući uvis. Čamac izduvaše i spakovaše u kutiju od cigareta. Zatim, stojeći na kišnoj obali, pokušaše da zapale nekoliko cigareta, i tek posle dobrih pet minuta, tresući se, sa nadole okrenutim upaljačem i praveći zaklon rukama, uspeše da povuku nekoliko dimova iz cigareta, koje im za tren oka, omlitavele, iznenadan nalet kiše istrže iz usta.
     Krenuše dalje.
     "Čekajte samo trenutak", reče poručnik. "Mislim da sam nešto video tamo napred."
     "Sunčanu kupolu?"
     "Nisam siguran. Kiša je opet zaklonila vidik."
     Simons poče da trči. "Sunčana kupola!"
     "Vrati se, Simonse!"
     "Sunčana kupola!"
     Simons iščeze u kiši. Ostali potrčaše za njim.
     Nađoše ga na jednom malom proplanku, stadoše da pogledaju šta je otkrio.
     Raketni brod.
     Ležao je tamo gde su ga ostavili. Nekako su se ukrug vratili nazad i našli se na mestu odakle su pošli. U olupini broda, iz usta dvojice mrtvaca izrastale su zelene gljive. Dok su oni gledali, gljive se rascvetaše, latice se odvojiše na kiši, i gljive uginuše.
     "Kako smo to napravili?"
     "Mora da je u blizini električna bura. Izbacila nam je igle na kompasima. To je."
     "U pravu ste."
     "Šta sada da radimo?"
     "Da krenemo opet."
     "Gospode bože, nismo ni korak bliže ničemu!"
     "Pokušajmo da ostanemo mirni Simonse."
     "Mir, mir! Poludeću od ove kiše!"
     "Imamo dovoljno hrane za još dva dana ako budemo pazili."
     Kiša im je igrala po koži, po mokrim uniformama; tekla im je potocima sa noseva i ušiju, sa prstiju i kolena. Izgledali su kao kamene fontane zamrznute u džungli, koje ispuštaju vodu na svaku poru.
     I, dok su tako stajali, iz daljine začuše urlik.
     Iz kiše izroni čudovište.
     Čudovište se uspravljalo na hiljadu električnih plavih nogu. Hodalo je brzo i jezivo. Udaralo je jednom nogom o tle. Svuda gde bi noga udarila, palo bi i izgorelo drvo. Kišni vazduh ispunjavali su veliki talasi ozona, dok se dim širio i rasturala ga kiša. Čudovište je imalo pola milje u širinu i milju u visinu i opipavalo je tle poput velikog slepca. Ponekad, za trenutak, ostajalo je sasvim bez nogu. I onda bi se, u magnovenju, iz njegovog trbuha spustilo hiljadu bičeva, belo-plavih bičeva, i ubadalo džunglu.
     "To je električna bura", reče jedan od ljudi. "Eto šta nam je uništilo kompase. A nailazi ovuda."
     "Lezite, svi", reče poručnik.
     "Beži!" uzviknu Simons.
     "Ne budi lud. Lezi. Udara u najviše tačke. Možda ćemo proći bez povrede. Lezite na oko petnaest stopa od rakete. Možda će sasvim lepo da potroši energiju i tamo, i da nas poštedi. Lezi!"
     Ljudi se baciše na tle.
     "Ide li?" zapitkivali su jedan drugoga trenutak kasnije.
     "Dolazi."
     "Je li bliže?"
     "Dvesta jardi odavde."
     "Približila se?"
     "Evo je!"
     Čudovište dođe i stade iznad njih. Spusti deset plavih kugli munje koje udariše u raketu. Raketa je bleskala kao gong pod udarcima, i metalno odzvanjala. Čudovište ispusti još petnaest gromova koji su igrali unaokolo smešnom pantomimom, pipajući po džungli i raskvašenom tlu.
     "Ne, ne!" Jedan od ljudi skoči.
     "Lezi, budalo!" reče poručnik.
     "Ne!"
     Munja pogodi raketu još desetak puta. Poručnik okrete glavu na ruci i vide usplamsale plave bleskove. Vide drveće kako se rascepljuje i ruši u krš. Vide čudovišni tamni oblak kako im se iznad glava okreće poput crnog diska i izbacuje nadole još stotinu električnih igala.
     Čovek koji je skočio sada je trčao, kao da je u velikoj dvorani sa stubovima. Trčao je izvrdavajući između stubova, a onda se najzad desetina stubova sa treskom stušti nadole i začu se onaj zvuk koji proizvodi mušica kada se spusti na usijane žice istrebljivača. Poručnik se sećao toga iz svog detinjstva na farmi. Oseti se i miris čoveka pretvorenog u pepeo.
     Poručnik spusti glavu. "Ne gledajte gore", reče ostalima. Bojao se da bi svakog trenutka mogao da potrči i sam.
     Grdosija iznad njih ispusti uz blesak još jedan niz gromova i onda krenu dalje. Opet je ostala samo kiša, koja je brzo čistila vazduh od mirisa nagoretine, i za trenutak su trojica preostalih sedeli i čekali da im se srca ponovo stišaju.
     Priđoše telu, misleći da bi možda još mogli da spasu život čoveku. Nisu mogli da veruju da mu se ne može pomoći ni na koji način. To je bio prirodan postupak ljudi koji nisu prihvatili smrt sve dok je se nisu dotakli, prevrnuli je i napravili planove da je sahrane ili ostave da je džungla sahrani za jedan sat svog brzog rasta.
     Telo je bilo poput izuvijanog čelika, umotanog u izgorelu kožu. Izgledalo je kao voštana lutka koju su bacili u peć za sagorevanje pa izvukli pošto se vosak stopio do ugljenog skeleta. Samo su zubi bili beli, i sijali se kao čudna bela narukvica napola ispuštena kroz stisnutu crnu pesnicu.
     "Nije trebalo da skače." Rekoše gotovo istovremeno.
     Dok su još stajali nad telom, ono poče da iščezava, jer ga je vegetacija već prekrivala, lozice i bršljan, puzavice, pa čak i cveće za mrtvog.
     U daljini, bura je odmicala na plavim gromovitim munjama, i najzad nestade.

     Prešli su jednu reku, pa potočić i potok, i još desetak drugih reka, i potočića i potoka. Pred očima su im iskrsavale reke, brze, nove reke, dok su stare reke menjale svoje tokove - reke živine boje, reke boje srebra i mleka.
     Dođoše do mora.
     Jedinstvenog mora. Na Veneri je bio samo jedan kontinent. Ta zemlja je išla tri hiljade milja u dužinu i hiljadu milja u širinu, a oko tog ostrva bilo je Jedinstveno more, koje je pokrivalo celu kišovitu planetu. Jedinstveno more, koje je ležalo uz bledu obalu gotovo bez pokreta...
     "Ovuda." Poručnik klimnu glavom ka jugu. "Siguran sam da u tom pravcu ima dve Sunčane kupole."
     "Kad su to već radili, zašto nisu izgradili još stotinu?"
     "Sada ih ima sto dvadeset, zar ne?"
     "Sto dvadeset šest, prema stanju od prošlog meseca. Pre godinu dana pokušali su da proguraju u Kongresu dole na Zemlji jedan predlog zakona da se obezbedi još oko dvadeset pet, ali ne, znate kako to ide. Oni će radije pustiti da nekoliko ljudi poludi od kiše."
     Krenuše na jug.
     Poručnik i Simons i treći čovek, Pikard, hodali su po kiši; po kiši koja je padala čas jako čas slabo, čas jako čas slabo; po kiši koja je lila i lila i nije prestajala da pada na zemlju i more, i na ljude u hodu.
     Simons je prvi ugleda. "Eno je!"
     "Eno je šta?"
     "Sunčana kupola!"
     Poručnik žmirkanjem ukloni vodu s očiju i podiže ruke da se odbrani od bockavih naleta kiše.
     U daljini na ivici džungle, pored mora, videla se žuta svetlost. Bila je to, zaista, Sunčana kupola.
     Ljudi se osmehnuše jedan drugom. "Kao da ste bili u pravu, Poručniče."
     "Sreća."
     "Brate to mi daje snagu, samo kad sam je video. Hajdemo! Ko poslednji stigne, magarac!" Simons poče da kasa. Drugi mu se automatski pridružiše, dahćući, umorni, ali držeći korak.
     "Veliko lonče kafe za mene", dahtao je Simons, nasmejan. "I pun tanjir zemički sa cimetom, Bože! I samo da ležiš tamo i da te staro sunce peče. Tip što je izmislio Sunčane kupole, trebalo je da dobije odlikovanje!"
     Potrčaše brže. Žuta svetlost je sada bila sve jasnija i jasnija.
     Mora da ih je mnogo poludelo dok nisu izmislili lek. Simons je izbacivao reči u kadenci sa trčanjem. "Kiša, kiša! Pre mnogo godina. Sreo jednog prijatelja. Mog. U džungli. Luta. Po kiši. Neprekidno ponavlja, 'Ne znam dovoljno, da uđem, iz ove kiše. Ne znam dovoljno, da uđem, iz ove kiše. Ne znam dovoljno...' Iznova i iznova. Tako. Jadni ludak."
     "Štedi vazduh!"
     Trčali su.
     Svi su se smejali. Stigoše do vrata Sunčane kupole smejući se.
     Simons grunu i širom otvori vrata. "Hej!" urlao je. "Dajte kafu i zemičke!"
     Nije bilo odgovora. Kročiše kroz vrata.
     Sunčana kupola je bila prazna i mračna. Nije bilo sintetičkog žutog sunca što pluta u vazdušastom šapatu visoko na sredini plave tavanice. Hrana nije čekala. Bilo je hladno kao u zasvođenom podrumu. A kroz bezbrojne rupe koje su nedavno bile izbušene na tavanici potocima se slivala voda, kiša padala i natapala debele prostirke i težak moderni nameštaj, i prskala po staklenim stolovima. Džungla je kao mahovina rasla u sobi, po ormanima sa knjigama i divanima. Kiša je tukla kroz rupe i padala na lica trojice ljudi.
     Pikard poče tiho da se smeje.
     "Umukni, Pikarde!"
     "Boga mu, vidi šta ima ovde za nas - nema hrane, nema sunca, ništa. Veneranci - to su oni učinili! Naravno!"
     Simons je klimao glavom dok mu se kiša kao iz levka izlivala na lice. Voda mu je tekla po posrebrenoj kosi i belim obrvama. "Čas ovde čas onde Veneranci izranjaju iz mora i napadaju neku Sunčanu kupolu. Znaju da uništavanjem Sunčanih kupola uništavaju nas."
     "Ali zar Sunčane kupole nisu branjene oružjem?"
     "Sigurno." Simons istupi u stranu na mesto koje je bilo srazmerno suvo. "Ali Veneranci nisu ništa pokušali već pet godina. Odbrana se opustila. Ovu Kupolu su osvojili na prepad."
     "Gde su tela?"
     "Veneranci su ih sve odvukli dole u more. Čuo sam da znaju jedan sjajan način da udave čoveka. Potrebno je oko osam časova za davljenje onako kako to oni čine. Stvarno divno."
     "Kladim se da ovde uopšte nema hrane." nasmeja se Pikard.
     Poručnik se namršti na njega, klimnu glavom, tako da ga Simons vidi. Simons zavrte glavom i vrati se u sobu na jednom kraju ovalne odaje. Po kuhinji su bile razbacane raskvašene vekne hleba i meso po kome je naraslo meko zeleno krzno. Kroz stotinu rupa na kuhinjskom krovu padala je kiša.
     "Sjajno." Poručnik baci pogled gore na rupe. "Ne verujem da možemo da začepimo sve te rupe i da se ovde ututkamo."
     "Bez hrane, gospodine?" frknu Simons. "Vidim da je sunčana mašina rasturena. Najbolje što bismo mogli da učinimo jeste da se uputimo do sledeće Sunčane kupole. Koliko je to odavde?"
     "Nije daleko. Koliko se sećam, ovde su sagradili dve prilično blizu. Možda ako, ako ovde sačekamo, spasilačka ekipa iz druge mogla bi..."
     "Verovatno je bila ovde i već otišla, pre nekoliko dana. Poslaće jednu grupu da ovo opravi kroz jedno šest meseci, kada dobiju pare od Kongresa. Mislim da je bolje da ne čekamo."
     "U redu onda, da pojedemo šta nam je ostalo od sledovanja pa da produžimo za sledeću Kupolu."
     Pikard reče: "Samo kad mi kiša ne bi udarala po glavi, samo nekoliko minuta. Kad bih samo mogao da se setim kako je to kad te ništa ne gnjavi." Stavi šake na lobanju i čvrsto je stisnu. "Sećam se kad sam bio u školi jedan siledžija sedeo je iza mene i štipao me i štipao i štipao svakih pet minuta, po čitav dan. Tako je radio nedeljama i mesecima. Sve vreme ruke su mi bile crne i modre i bolele me. I mislio sam da ću poludeti od tog štipanja. Jednog dana mora da sam već stvarno bio šenuo od stalnog mučenja, okrenem se i zgrabim jedan metalni trougao koji sam koristio za tehničko crtanje, i gotovo da ubijem tog gada. Gotovo da mu odsečem onu njegovu vašljivu glavu. Umalo da mu iskopam oko dok me nisu izvukli iz sobe, a ja urlam i dalje: 'Zašto me ne ostavi na miru? Zašto me ne ostavi na miru?' Brate!" Šakama je, tresući se, stiskao i stiskao kosti glave, zatvorenih očiju. "Ali šta ja radim sada? Kog udaram, kome kažem da sjaši, da prestane da me uznemirava, ova prokleta kiša, kao štipanje, neprestano te proganja, to je sve što čuješ, to je sve što osećaš!"
     "Bićemo kod druge Sunčane kupole do četiri popodne."
     "Sunčana kupola? Pogledaj ovu! Šta ako su sve Sunčane kupole na Veneri propale? Šta onda? Šta ako su rupe u svim tavanicama i kiša prolazi svuda?"
     "Moraćemo da rizikujemo."
     "Umorio sam se od rizikovanja. Sve što želim jeste krov i malo mira. Želim da budem na miru."
     "To je samo osam sati odavde, ako nastaviš."
     "Ne brinite, ja ću sigurno produžiti." I Pikard se nasmeja, ne gledajući ih.
     "Hajde da jedemo", reče Simons posmatrajući ga.

     Krenuše obalom, opet na jug. Posle četiri sata morali su da uđu u kopno da bi zaobišli reku koja je bila milju široka i toliko brza da se nije moglo ploviti čamcem. Morali su da uđu u kopno šest milja do jednog mesta gde je reka izbijala iz zemlje, iznenada, kao smrtonosna rana. Po kiši, preko čvrstog tla, vratiše se do mora.
     "Moram da spavam", najzad reče Pikard. Onda se skljoka. "Ne spavam već četiri nedelje. Pokušavao sam, ali ne ide. Spavaću ovde."
     Nebo je tamnelo. Na Veneri se spuštala noć koja je bila tako potpuno crna da je bilo opasno kretati se. I Simons i poručnik padoše na kolena, i poručnik reče: "Dobro, videćemo šta možemo da učinimo. Probali smo i pre, ali ne znam. San izgleda ne spada u stvari koje možeš dobiti po ovakvom vremenu."
     Polegaše onako kako su se zatekli, podupirući glave u uspravnom položaju da im voda ne bi dolazila do usta, i zatvoriše oči. Poručnik se trže.
     On nije spavao.
     Po koži mu je nešto puzilo. Nešto ga je obuhvatalo u slojevima. Kapljice, su padale spajale se sa drugim kapljicama i pretvarale u potočiće koji su mu cureli telom, i dok su se potočići slivali po njemu, sitno šumsko rastinje hvatalo je korene u njegovoj odeći. Oseti kako se bršljan razgranava i pravi još jedno odelo preko njega; oseti kako cvetići pupe i otvaraju se, razlistavaju latice, dok mu je kiša i dalje dobovala po telu i glavi. U svetlucavoj noći jer vegetacija je sjajila u tmini - video je onu drugu dvojicu kako se ocrtavaju, kao panjevi koji su se srušili i primili na sebe somotske pokrivke od trave i cveća. Kiša mu je udarala u lice. On ga pokri rukama. Kiša mu je tukla u vrat. Okrenu se na stomak u blatu, na gumastim biljkama, tako da mu kiša udara u leđa i noge.
     Odjednom skoči i poče da otresa vodu sa sebe. Dodirivalo ga je hiljadu ruku, a on više nije hteo da ga dodiruju. Više nije mogao da podnese pipkanje. Zatrapa po vodi i udari o nešto drugo, i znao je da je to Simons koji stoji na kiši, iskijava vlagu, kašlje i zadavljuje se. Onda ustade i Pikard, stade da viče i da trči unaokolo.
     "Čekaj malo, Pikarde!"
     "Zaustavi, zaustavi!" vrištao je Pikard. Šest puta opali iz puške u noćno nebo. U blesku barutnog osvetljenja videše horde kišnih kapi, uhvaćene kao u kakvom ogromnom nepokretnom ćilibaru, kako oklevaju za trenutak kao pogođene eksplozijom; bezbroj kapljica, bezbroj suza, bezbroj dragulja, izloženih na beloj somotskoj podlozi. A onda, kada je svetlost nestala, kapljice koje su, zastale u svom sunovratu, čekale da budu snimljene, padoše na njih, bockave, kao oblak insekata, hladan i bolan.
     "Zaustavi! Zaustavi!"
     "Pikarde!"
     Ali Pikard je sada samo stajao, sam. Kada poručnik upali malu ručnu lampu i pređe njome preko Pikardovog mokrog lica, čovekove oči bile su raširene, usta otvorena, lice okrenuto uvis, tako da je voda udarala i prskala po jeziku, tukla i potapala raširene oči, i u mehurovima se šaputavo penila na nozdrvama.
     "Pikarde!"
     Čovek nije hteo da odgovori. Jednostavno je stajao i stajao dok su mu mehurići kiše izbijali po izbeleloj kosi a okovi kišnih dragulja kapali mu sa ručnih zglobova i vrata.
     "Pikarde! Odlazimo. Idemo dalje. Pođi za nama."
     Sa Pikardovih ušiju padala je kiša.
     "Čuješ li me, Pikarde?"
     Bilo je to kao da vičeš u bunar.
     "Pikarde!"
     "Ostavite ga na miru", reče Simons.
     "Ne možemo dalje bez njega."
     "Šta da radimo, da ga nosimo?" pljunu Simons. "On ne vredi ni nama ni sebi. Znate šta će uraditi? Prosto će stajati ovde i udaviti se."
     "Šta?"
     "To do sada već treba da znate. Zar ne znate priču? Samo će stajati ovde sa glavom okrenutom na gore puštaće da mu voda ulazi u nozdrve i u usta. Disaće vodu."
     "Ne."
     "Tako su našli Generala Menta onog puta. Kako sedi na steni i udiše kišu. Pluća su mu bila puna kiše."
     Poručnik ponovo upravi svetlo na nepomično lice.
     Pikardove nozdrve ispuštale su tanušan šaptav, vlažan zvuk.
     "Pikarde!" Kapetan ga ošamari po licu.
     "On vas i ne oseća", reče Simons. "Posle nekoliko dana na ovoj kiši više nemaš ni lice ni noge, ni ruke."
     Poručnik užasnuto pogleda svoju ruku. Više je nije osećao.
     "Ali ne možemo ovde ostaviti Pikarda."
     "Pokazaću vam šta možemo." Simons opali iz puške.
     Pikard pade na zemlju iz koje se cedila voda.
     Simons reče: "Ne mičite se, Poručniče. Puška mi je spremna i za vas. Razmislite; on bi samo tu stajao ili sedeo i udavio bi se. Ovako je brže."
     Poručnik zažmire gledajući na telo. "Ali ti si ga ubio."
     "Da, zato što bi on ubio nas time što bi nas opterećivao. Videli ste mu lice. Ludak."
     Poručnik poćuta pa klimnu glavom. "U redu."
     Pođoše dalje u kišu.
     Bilo je mračno, i njihove baterije bacale su zrak koji je probijao kišu jedva nekoliko stopa. Posle pola sata morali su da stanu i presede ostatak noći, sa grčevima u stomaku od gladi, čekajući svanuće; kada dođe, svitanje je bilo sivo i kiša je neprestano padala kao i pre, i oni opet krenuše.
     "Pogrešno smo izračunali", reče Simons.
     "Nismo. Još jedan sat."
     "Govorite glasnije. Ne čujem vas." Simons zastade i osmehnu se. "Isusa mu", reče i dodirnu uši. "Uši. Otkazale su mi. Od sve ove silne kiše najzad sam ogluveo kao top."
     "Zar ništa ne čuješ?" reče poručnik.
     "Šta?" Pogleda ga Simons zbunjeno.
     "Ništa. Hajde."
     "Mislim da sačekam ovde. Vi terajte napred."
     "To ne možeš."
     "Ne čujem vas. Vi produžite. Ja sam umoran. Mislim da Sunčana kupola nije u ovom pravcu. A i ako jeste, verovatno joj je izbušen krov kao i onoj poslednjoj. Ja ću jednostavno da sedim ovde."
     "Ustaj odatle!"
     "Do viđenja, Poručniče."
     "Ne možeš sada da digneš ruke."
     "Imam ja ovde pušku i ona mi kaže da ostajem. Prosto me više nije briga. Još nisam šenuo, ali tu sam. Ne želim da tako završim. Čim mi se izgubite iz vida okrenuću ovu pušku na sebe."
     "Simonse!"
     "Izgovorili ste moje ime. Toliko mogu da vam pročitam sa usana."
     "Simonse."
     "Slušajte to je samo pitanje vremena. Umreću ili sada ili kroz nekoliko časova. Čekajte da stignete do sledeće Kupole, ako ikada stignete, pa da vidite kako kiša pljušti kroz krov. Što će to da bude lepo?"
     Poručnik malo počeka, pa otšljapka kroz kišu. Onda se jednom osvrnu i pozva Simonsa, ali ovaj je samo sedeo sa puškom u rukama i čekao da mu se poručnik izgubi iz vida. Zavrte glavom i odmahnu poručniku da ide dalje.
     Poručnik čak nije ni čuo pušku kada je opalila.
     Poče da jede cveće dok je hodao. Zadržavalo se u stomaku kratko vreme i nije bilo otrovno; nije bilo ni hranljivo, i posle minut-dva on ga ispovraća uz mučninu.
     U jedan mah uze nekoliko listova i pokuša da napravi sebi kapu, ali to je već i ranije pokušavao; kiša mu je otapala lišće sa glave. Kada bi se uzbralo, bilje je brzo trunulo i raspadalo mu se u sivu masu među prstima.
     "Još pet minuta", reče sam sebi. "Još pet minuta, pa ću ušetati u more i nastaviti da hodam. Mi za ovo nismo stvoreni; nijedan Zemljanin nikada nije bio u stanju, niti će moći ovo da podnese. To su nervi, nervi."
     Šljapao je svojim putem kroz more raskaljanog tla i lišća, i dođe do jednog brdašca.
     Kroz hladne koprene kiše u daljini se nazirala bleda žuta mrlja.
     Sledeća Sunčana kupola.
     Kroz drveće, dugačka okrugla žuta zgrada, u daljini. Za trenutak je samo stajao, klateći se, i gledao je.
     Poče da trči, onda uspori, jer se plašio. Šta ako je to ona ista? Šta ako je to mrtva Sunčana kupola, bez sunca u sebi? pomisli on.
     Okliznu se i pade. Leži tu, mislio je; to nije ona prava. Leži tu. Ne vredi. Pij do mile volje.
     Ali uspe da se opet uspravi na noge i pređe nekoliko potočića, i žuta svetlost postade veoma sjajna, i on ponovo stade da trči, razmrskavajući nogama ogledala i staklo, razmahujući rukama po dijamantima i dragom kamenju.
     Stajao je pred žutim vratima. Iznad vrata bila su utisnuta slova SUNČANA KUPOLA. Podiže utrnulu ruku da opipa vrata. Onda okrenu kvaku i utetura se unutra.
     Zastade za trenutak gledajući oko sebe. Iza njega, kiša je u kovitlacima nasrtala na vrata. Ispred njega, na jednom niskom stolu stajalo je srebrno lonče sa vrelom čokoladom i šolja, puna, šlaga. Pored toga, na drugom poslužavniku, bili su sočni sendviči sa piletinom, svežim kriškama paradajza, i mladim crnim lukom. Na držaču tačno pred njegovim očima stajao je veliki čupav ubrus, tu je bila i kanta za bacanje mokre odeće, i, sa desne strane, kabanica u kojoj se čovek može osušiti za trenutak. Preko stolice, čista uniforma čekala je svakoga - njega lično ili svakog drugog ko se izgubio - da je upotrebi. I još tamo na daljem kraju, kafa u bakarnim posudama koje su se pušile, i gramofon sa tihom muzikom, i knjige povezane u crvenu i smeđu kožu. A blizu knjiga ležaj, mek dubok ležaj na kome čovek može da leži razgolićen, i da upija zrake one velike svetle stvari što stoji uvrh dugačke sobe.
     On šakama pokri oči. Video je druge ljude kako se kreću ka njemu, ali im ništa ne reče. Počeka, onda otvori oči i pogleda. Voda iz uniforme skupljala se u baricu kraj njegovih stopala, i on oseti kako mu se sasušuje iz kose i sa lica, sa grudi, sa ruku i nogu.
     Gledao je u sunce.
     Visilo je u sredini sobe, veliko, žuto i toplo. Nije puštalo nikakav zvuk, i u sobi se ništa nije čulo. Vrata su bila zatvorena, a kiša je bila još samo sećanje za telo kroz koje su mu prolazili žmarci. Sunce je visilo visoko na plavom nebu sobe, toplo, vrelo, žuto, i veoma lepo.
     On pođe napred, trgajući odeću sa sebe.

Raketaš

     Električni svici lebdeli su nad Majčinom crnom kosom i osvetljavali joj put. Stajala je u vratima svoje spavaće sobe i gledala me kako prolazim u tiho predsoblje.
     "Pomoći ćeš mi da ga ovog puta zadržim ovde, je l' da?" zapita.
     "Valjda", rekoh.
     "Molim te." Svetlost koju su bacali svici promicala je preko njenog belog lica. "Ovog puta on ne sme opet da ode."
     "Dobro", rekoh pošto sam postojao tu za trenutak. "Ali to neće pomoći ne vredi."
     Ona ode, i svici, u svojim električnim kolima, odlepršaše za njom kao lutajuće sazvežđe, pokazujući joj put u tami. Čuo sam je kako kaže, tihim glasom: "Moramo pokušati, svakako."
     Drugi svici me otpratiše do moje sobe. Kada težina mog tela prekide jedno kolo u krevetu, svici utrnuše. Bila je ponoć, i moja majka i ja smo čekali, u tamom razdvojenim sobama, u krevetima. Krevet poče da me ljulja i da mi peva. Dotakoh jedan prekidač; pevanje i ljuljanje prestadoše. Nisam želeo da spavam. Uopšte nisam želeo da spavam.
     Ova noć nije se razlikovala od hiljade drugih u našem životu. Probudili bismo se noću i osetili kako se prohladan vazduh zagreva, osetili vatru u vetru, ili videli kako zidovi za trenutak gore svetlom bojom, i tada bismo znali da je njegova raketa iznad naše kuće - njegova raketa, dok se hrastovi njišu od udara vazduha. I ja bih ležao, tu, širom otvorenih očiju, dahtao, a Majka u svojoj sobi. Do mene bi dopro njen glas preko intersobnog radija:
     "Jesi li osetio?"
     I ja bih odgovorio: "Jeste, to je bio on."
     To je bio brod mog oca koji je prelazio iznad našeg grada, gradića gde vasionske rakete nikada nisu dolazile, i mi bismo ležali budni sledeća dva sata i razmišljali. "Sada je Tata sleteo u Springfild, sada je na pisti, sada potpisuje dokumenta, sada je u helikopteru, sada je iznad reke, sada iznad brda, evo ga spušta helikopter na mali aerodrom ovde u Grin Vilidžu..." I noć bi već upola prošla kada bismo, u našim odvojenim, svežim posteljama, Majka i ja slušali, slušali. "Sada ide Bel Stritom. On uvek ide pešice... nikada ne uzima taksi... sada ide preko parka, sada skreće za ugao kod Oukhersta i sada..."
     Podignem glavu sa jastuka. Daleko dole niz ulicu, prilaze sve bliže i bliže, elegantno, brzo, živahno - koraci. Sada skreću kod naše kuće, pa uza stepenice od trema. I oboje smo se osmehivali u prohladnoj tami, Mama i ja, kada smo čuli kako se prednja vrata otvaraju prepoznajući ga, progovaraju tihu reč dobrodošlice, i zatvaraju, dole...
     Tri sata kasnije okrenuo sam tiho kvaku na vratima njihove sobe, zadržavajući dah, održavajući ravnotežu u tami velikoj kao prostor između planeta, sa ispruženom rukom da dohvatim mali crni kofer u podnožju kreveta mojih roditelja. Pošto sam ga uzeo, otrčim nečujno u svoju sobu, stanem da razmišljam. On mi neće reći, ne želi da znam.
     lz otvorenog kofera prosu se njegova crna uniforma, kao crna maglina, sa zvezdama koje su svetlucale tu i tamo, udaljene, u materijalu. Stisnem tamnu tkaninu toplim rukama; osetih planetu Mars, jedan železni miris, i planetu Veneru, miris zelenog bršljana, i planetu Merkur, miris sumpora i vatre; osetih i miris mlečnog meseca i tvrdinu zvezda. Gurnem uniformu u mašinu sa centrifugom koju sam napravio u radionici mog devetog razreda te godine, pustim mašinu. Ubrzo jedan fini prah jurnu u retortu. Stavim ga pod mikroskop. I dok su mi roditelji spavali ne znajući šta se događa, i dok nam je kuća spavala, sa svim automatskim pekačima i poslužiocima, i robotskim čistačima u električnom snu, ja sam bio zagledan u blistava zrnca meteorske prašine, kometinog repa, i organskog tla sa dalekog Jupitera, sjajna kao i sami svetovi koji su me vukli na milijarde milja u kosmos, sa strahovitim ubrzanjem.
     U svitanje, iscrpen od puta i u strahu da će me otkriti, vratim uniformu u kofer u njihovu spavaću sobu.
     Onda sam zaspao, i probudio se tek od sirene kola za hemijsko čišćenje koja su se zaustavila dole u dvorištu. Odneli su crnu uniformu. Dobro je što nisam čekao, pomislih. Jer uniformu će vratiti za jedan sat, očišćenu od sve njene sudbine i putovanja.
     Opet zaspah, sa malim staklenim sudom magične prašine u džepu od pidžame, iznad srca koje mi je burno udaralo.

     Kada sam sišao, Tata je bio za doručkom, zagrizao tost. "Jesi dobro spavao, Dag?" reče kao da je sve vreme bio ovde, a ne odsutan tri meseca.
     "Dobro", rekoh.
     "Hoćeš tosta?"
     Pritisnu jedno dugme, i sto za doručak napravi mi četiri parčeta, zlatno smeđa.
     Sećam se mog oca tog popodneva, kako kopa i kopa u bašti, kao životinja koja nešto traži, tako je izgledalo. Svojim dugačkim tamnim rukama koje su se hitro pokretale tu je on sadio, utapkavao, pričvršćivao, sekao, obrezivao, sa crnim licem uvek okrenutim u zemlju, očima uvek uperenim u ono što radi, nikada ih nije podizao ka nebu, nikada nije gledao u mene, pa čak ni u Majku, osim ako bismo klekli sa njim i osetili kako nam zemlja vlagom prodire kroz pantalone na kolenima, stavili ruke u crnu prljavštinu, ne gledajući u sjajno, ludo nebo. Onda bi on bacio pogled na jednu ili na drugu stranu, na Majku ili na mene, namignuo nam sa nežnošću i nastavio, pognut, sa licem ka zemlji, dok mu je nebo bilo zagledano u leđa.
     Te večeri sedeli smo na tremu na mehaničkoj ljuljašci koja nas je ljuljala i duvala na nas vetar, i pevala nam. Bilo je leto i mesečina, pili smo limunadu i držali hladne čaše u rukama, dok je Tata čitao stereo-novine umetnute u specijalan šešir koji staviš na glavu i koji okreće mikroskopsku stranicu ispred uveličavajućeg sočiva kad žmirneš tri puta uzastopce. Tata je pušio cigarete i pričao mi kako je bilo kada je on bio dečak 1997. godine. Posle nekog vremena reče, kao što je uvek govorio: "Što ne pikaš napolju, Dag?"
     Ja nisam rekao ništa, ali Mama reče: "Pika on, onih večeri kad ti nisi ovde."
     Tata pogleda u mene pa zatim, po prvi put tog dana, u nebo. Majka ga je uvek posmatrala kada bi on pogledao zvezde. Prvog dana i noći kada bi stigao kući ne bi mnogo gledao u nebo. Mislio sam o njemu kako besno radi i radi u bašti, sa licem gotovo zarivenim u zemlju. Ali druge noći gledao bi malo više u zvezde. Majka se nije toliko plašila od neba danju, ali noćne zvezde želela je da ugasi, i ponekad gotovo kao da sam je video kako poseže za prekidačem u glavi, ali ga nikako ne nalazi. A do treće noći Tata će možda biti ovde na tremu sve dok mi već odavno ne budemo spremni za spavanje, i onda ću čuti Mamu kako ga zove da uđe, gotovo isto kao što mene ponekad zove sa ulice. Zatim ću čuti Tatu kako sa uzdahom namešta bravu sa električnim okom na mesto. A sledećeg jutra za doručkom baciću pogled na pod i videti mali crni kofer kraj njegovih nogu dok on maže puter na prepečen hleb a Majka ne ustaje iz kreveta.
     "Pa vidimo se, Dag", reći će on i rukovaćemo se.
     "Za oko tri meseca?"
     "Tačno."
     I otići će ulicom, neće ići helikopterom niti bubom niti autobusom, ići će pešice, sa uniformom skrivenom u koferčetu koje nosi preko ramena; nije želeo da iko pomisli da je on uobražen zato što je Raketaš.
     Majka će izaći na doručak, jedno parče suvog hleba oko jedan sat, kasnije.
     Ali sada je bilo noćas, ona prva noć, dobra noć, i on uopšte nije mnogo gledao u zvezde.
     "Hajdemo na televizijski karneval", rekoh.
     "Dobro", reče Tata.
     Majka mi se osmehnu.
     Odjurimo u grad helikopterom i provedemo Tatu kroz hiljadu atrakcija da bi mu lice i glava ostali dole sa nama i da ne gleda ni na koju drugu stranu. I dok smo se smejali smešnim stvarima i ozbiljno gledali ozbiljne stvari, pomislim, moj otac ide na Saturn i Neptun i Pluton, ali mi nikada ne donosi poklone. Očevi drugih dečaka, koji idu u kosmos, donose komadiće rude sa Kalista i grumene crnog meteora ili plavi pesak. A ja moram sam da dobavljam svoju zbirku, da trgujem sa drugim dečacima, da sakupljam marsovsko kamenje i merkurski pesak koji mi ispunjavaju sobu. Tata o tome nikada nije hteo ni da govori.
     Jednom prilikom, sećam se, doneo je nešto za Majku. Zasadio je neke marsovske suncokrete u našem dvorištu, ali pošto je bio mesec dana na putu i suncokreti porasli veliki, Mama jednog dana istrči iz kuće i sve ih poseče.
     Bez razmišljanja, kada smo zastali kraj jednog od trodimenzionalnih izloženih predmeta, postavim Tati pitanje koje sam uvek postavljao:
     "Kako je tamo, u kosmosu?"
     Majka me preseče prestrašenim pogledom. Bilo je i suviše kasno.
     Tata je stajao čitavih pola minuta nastojeći da nađe odgovor, onda slegnu ramenima.
     "To je nešto najbolje od najboljeg u životu." Onda uhvati sebe u reči. "Ma, u stvari nije ništa uopšte. Rutina. Ne bi ti se dopalo." Pogleda me, sa zebnjom.
     "Ali ti se uvek vraćaš tamo."
     "Navika."
     "Kamo ćeš sledeći put?"
     "Još nisam odlučio. Razmisliću."
     Uvek je razmišljao. U to vreme raketni piloti bili su retki i mogao je da bira šta hoće, da radi kad mu se sviđa. Treće noći po dolasku kući mogao si ga videti kako prebira i odabira medu zvezdama.
     "Hajde", reče Majka, "idemo kući."
     Bilo je još rano kada smo stigli kući. Želeo sam da Tata obuče uniformu. Nije trebalo to da tražim - Majka je uvek zbog toga bila nesrećna - ali nisam mogao da se uzdržim. Navaljivao sam, mada je on uvek odbijao. Nikada ga nisam video u uniformi, i on najzad reče: "Pa, u redu."
     Čekali smo u salonu dok on ode gore u vazdušnoj cevi. Majka me je tupo gledala, kao da ne veruje da njen rođeni sin može tako nešto da joj učini. Ja odvratim pogled u stranu. "Žao mi je", rekoh.
     "Uopšte ne pomažeš", reče ona. "Uopšte."
     Trenutak kasnije začu se šapat u vazdušnoj cevi.
     "Evo me", reče mirno Tata.
     Gledali smo ga u njegovoj uniformi.
     Bila je sjajno crna sa srebrnim dugmetima i srebrom okovanim petama na crnim čizmama, i izgledala je kao da je neko iz jedne tamne magline izrezao ruke i noge i telo, sve sa bledim zvezdicama koje prosijavaju kroz nju. Prianjala je tesno uz njega kao rukavica na krhkoj dugoj šaci, i mirisala na prohladan vazduh, metal i svemir. Mirisala je na vatru i vreme.
     Otac je stajao, nespretno se osmehujući, u sredini sobe.
     "Okreni se", reče Majka.
     Oči su joj bile negde daleko dok ga je gledala.
     Kada je otišao, više o njemu nije govorila. Nikada nije ništa govorila ni o čemu osim o vremenu ili stanju mog vrata i potrebi da se on izriba ili o činjenici da noćima ne spava. Jednom reče da je noću i suviše jaka svetlost.
     "Ali ove nedelje nema meseca", rekoh.
     "Ima svetlosti od zvezda", reče ona
     Odem u radnju i kupim joj tamnije, zelenije zastore protiv svetlosti. Dok sam noću ležao u postelji čuo sam je kako ih navlači do dole sve do samog dna prozora. To je proizvodilo dug, šuštav zvuk.
     Jednom pokušam da pokosim travnjak.
     "Ne." Mama je stajala u vratima. "Skloni tu kosačicu."
     Tako je trava rasla po tri meseca a da se ne seče. Tata ju je šišao kada dođe kući.
     I nije mi dozvoljavala ništa drugo da radim, recimo da popravim električni uredaj za spremanje doručka ili mehanički čitač knjiga. Sve je čuvala, kao da je za Božić. Onda bih video Tatu kako zakucava ili lemi, i uvek se smeška dok radi, i Majku kako se osmehuje, srećna.
     Ne, nikada nije govorila o njemu kada bi otišao. A što se tiče Tate, on nikada nije činio ništa da bi uspostavio kontakt kroz milione milja. Jednom je rekao: "Kad bih vas pozvao, poželeo bih da budem sa vama. Ne bih bio srećan."
     Jednom mi Tata reče: "Tvoja majka postupa sa mnom, ponekad, kao da nisam ovde - nekako kao da sam nevidljiv."
     Video sam je kada se tako ponaša. Gledala bi tačno pokraj njega, preko njegovog ramena, u njegovu bradu ili ruke, ali nikako u oči. Ako bi ga i pogledala u oči, preko njenih očiju bila je jedna skramica kao kod životinje koja pada u san. Govorila bi 'da' u pravim trenucima, i osmehivala se, ali uvek pola sekunde kasnije nego što se to očekivalo.
     "Ja za nju nisam tu", govorio je Tata.
     Ali drugih dana ona bi bila tu i on bi bio tu za nju, držali bi se za ruke i šetali oko bloka, ili se vozili, dok je Mami lepršala kosa kao u devojčice, i ona bi isključila sve mehaničke uređaje u kuhinji i pekla mu neverovatne kolače i pite i medenjake, duboko mu se zagledajući u lice, sa stvarnim osmehom. Ali na kraju takvih dana kada je on bio tu za nju, ona bi uvek plakala. A Tata bi stajao bespomoćan, gledao po sobi kao da traži odgovor, ali ga nikada nije nalazio.
     Tata se polako okretao u svojoj uniformi, da ga vidimo.
     "Okreni se opet", reče Mama.

     Sledećeg jutra Tata ulete u kuću sa hrpom karata u rukama. Sa ružičastim raketnim kartama za Kaliforniju, plavim kartama za Meksiko.
     "Hajde!" reče. "Kupićemo odeću što se baca posle upotrebe i spalićemo je kada se zaprlja. Gledaj, idemo podnevnom raketom u L. A., Los Anđeles; prim. prev. helikopterom u dva sata u Santa Barbaru, avionom u devet za Ensenadu, tamo prenoćimo!"
     Tako odemo u Kaliforniju i dan i po smo išli gore-dole Pacifičkom obalom, da bismo se najzad smestili na pesku Malibua gde smo uveče kuvali kobasice. Tata je sve vreme slušao, pevao ili gledao na sve strane oko sebe, držeći se za stvari kao da je svet centrifuga koja se tako brzo okreće da bi on u svakom trenutku mogao da bude odbačen daleko od nas.
     Poslednjeg popodneva u Malibuu Mama je bila gore u hotelskoj sobi. Tata je dugo ležao na pesku pored mene na vrelom suncu. "Ah", uzdahnu on, "to je to." Oči su mu bile ovlaš sklopljene; ležao je na leđima, upijajući sunce. "Nedostaje ti ovo", reče.
     Mislio je 'na raketi', naravno. Ali nikada nije govorio 'raketa' niti spominjao raketu i sve ono što ne možeš imati na raketi. Na raketi na možeš da imaš slan vetar, plavo nebo, niti žuto sunce, ni Mamino kuvanje. Ne možeš razgovarati sa svojim četrnaestogodišnjim sinom na raketi.
     "Da čujemo", reče najzad.
     I znao sam da ćemo sada razgovarati, kao što smo uvek razgovarali, čitava tri sata. Celo popodne mrmorićemo o mojim školskim ocenama, koliko mogu da skočim uvis, koliko brzo plivam.
     Tata bi klimnuo glavom svaki put kada bih ja progovorio i osmehivao se i lako me pljeskao po grudima u znak odobravanja. Razgovarali smo. Nismo pričali o raketama ili kosmosu, već o Meksiku; gde smo se jednom vozili u prastarim kolima, i o leptirima koje smo pohvatali u kišovitim šumama zelenog toplog Meksika u podne, dok su nam se oni u stotinama lepili, usisani, na hladnjak i tamo umirali, udarajući plavim i grimiznim krilima, u trzajima, lepi i tužni. Razgovarali smo o takvim stvarima umesto o stvarima o kojima sam ja želeo da razgovaramo. On me je slušao. To je on činio, kao da bi da se ispuni svim zvukom koji može čuti. Slušao je vetar i okean i moj glas, vazda sa ushićenom pažnjom, sa koncentracijom koja je gotovo isključivala sama fizička tela i zadržavala samo zvuke. Zatvarao je oči da bi slušao. Tako bih ga video kako sluša kosačicu dok šiša travu rukom umesto da koristi daljinsko upravljanje, i video bih ga kako miriše posečenu travu kada ona iza kosilice šikne u zelenom mlazu na njega.
     "Dag", reče on oko pet popodne, kada smo pokupili peškire i vraćali se plažom pored velikog talasa uz obalu. "Hoću da mi obećaš nešto."
     "Šta?"
     "Nikada nemoj biti Raketaš."
     Stadoh.
     "Stvarno mislim", reče on. "Zato što kada si tamo želiš da budeš ovde, a kada si ovde želiš da budeš tamo. Ne počinji to. Ne daj da te uhvati."
     "Ali..."
     "Ti ne znaš šta je to. Svaki put kad sam tamo gore mislim, 'ako se ikada vratim na Zemlju ostaću tamo; nikada više neću da idem.' Ali posle opet odlazim u kosmos i verovatno ću uvek odlaziti."
     "Ja već dugo razmišljam o tome da budem Raketaš", rekoh.
     Nije me čuo. "Ja nastojim da ostanem ovde. Prošle subote kada sam došao kući počeo sam tako jako da se trudim da ostanem."
     Setio sam ga se u bašti, oznojenog, i sveg onog putovanja i svih stvari koje je činio i slušanja, i znao sam da on to čini da bi ubedio sebe da su more, gradovi i zemlja, i njegova porodica jedine prave stvari i dobre stvari. Ali znao sam gde će on biti večeras: gledaće u dragulje Oriona sa naše terase pred kućom.
     "Obećaj mi da nećeš biti kao ja", reče on.
     Malo sam oklevao. "Okej", rekoh.
     On mi protrese ruku. "Dobar si dečko", reče.

     Večera je bila dobra te večeri. Mama je trčala po kuhinji sa rukama punim testa i cimeta, zveckala loncima i šerpama, i sada se na stolu pušila velika ćurka, sa prelivom, sosom od ribizli, graškom, i bundevarom.
     "Usred avgusta?" reče Tata, zadivljen.
     "Nećeš biti tu krajem novembra."
     "Neću."
     Njuškao je. Podizao poklopce sa svih činija i puštao da mu para mirisom obavija suncem opaljeno lice. Reče 'Ah' na svaku činiju. Gledao je po sobi i po svojim rukama. Posmatrao slike na zidu, stolice, sto, mene, i Mamu. Pročisti grlo. Video sam kako se najzad odlučuje. "Lili?"
     "Da?" Mama pogleda preko stola koji je bila postavila kao prekrasnu srebrnu zamku, čudesnu jamu sa sosom od pečenja u koju će najzad, kao razbesnela zver iz prošlih vremena uhvaćena u jami sa katranom, možda upasti njen muž, i biti zadržan u njoj, da gleda kroz rešetke od jadaca, na sigurnom zauvek. Iz očiju su joj izbijale varnice.
     "Lili", reče Tata.
     Nastavi, mislio sam izbezumljeno. Kaži brzo: kaži da ćeš ostati ovog puta kod kuće, zauvek, i da nikada nećeš otići; kaži to!
     Upravo tada jedan helikopter u prolazu protrešta sobom i prozorska okna se zatresoše kristalnom zvekom. Tata baci pogled na prozor.
     Tamo su bile plave večernje zvezde, a na istoku se dizala crvena planeta Mars.
     Tata je čitav minut gledao u Mars. Onda slepo ispruži ruku ka meni. "Mogu li dobiti malo graška?" reče.
     "Oprostite", reče Majka. "Doneću hleba."
     Onda izjuri u kuhinju.
     "Ali hleb je na stolu", rekoh.
     Tata me ne pogleda kada poče da jede.

     Te noći nisam mogao spavati. Siđem u jedan sat ujutru. Mesečina je poput leda pokrivala sve krovove, dok je rosa svetlucala kao sneg na našoj travi. Stajao sam u pidžami na vratima, osećao topli noćni vetar, kada shvatih da Tata sedi na mehaničkoj ljuljašci na terasi i lagano se ljulja. Video sam mu unazad zabačen profil, posmatrao je zvezde kako se kotrljaju nebom. Oči su mu bile kao siv kristal, u svakom oku bio je mesec.
     Izađem i sednem kraj njega.
     Neko vreme smo se njihali u ljuljašci.
     Najzad rekoh: "Na koliko načina se može umreti u svemiru?"
     "Na milion."
     "Kaži neke."
     "Da te pogode meteori. Izađe ti vazduh iz rakete. Ili te komete ponesu sa sobom. Udar vazduha. Zadavljivanje. Eksplozija. Centrifugalna sila. I suviše veliko ubrzanje. I suviše malo. Vrućina, hladnoća, sunce, mesec, zvezde, planete, asteroidi, planetoidi, radijacija..."
     "I da li te sahrane?"
     "Nikada te ne nađu."
     "Gde odeš?"
     "Na milijardu milja. Putujući grobovi, tako ih zovu. Postaneš meteor ili planetoid koji zauvek putuje svemirom."
     Ne rekoh ništa.
     "Ima jedna stvar", reče on kasnije, "u svemiru je to brzo. Smrt. Gotovo je dok treneš. Ne odugovlačiš. Najveći deo vremena čak i ne znaš za to. Mrtav si i tačka." Popesmo se na spavanje.

     Bilo je jutro.
     Stojeći u vratima, Tata je slušao žutog kanarinca kako peva u svom zlatnom kavezu.
     "Pa, odlučio sam", reče on. "Sledeći put kad dođem kući, doći ću da ostanem."
     "Tata!" rekoh.
     "Kaži to majci kada ustane", reče on.
     "Stvarno misliš!"
     On ozbiljno klimnu glavom. "Vidimo se za oko tri meseca."
     I ode ulicom sa svojom uniformom u onoj tajnoj kutiji, zviždeći i gledajući visoko zeleno drveće, kidajući bobice sa žbuna u hitrom prolazu, bacajući ih ispred sebe dok je zamicao u svetlu senku ranog jutra...

     Pitao sam Majku o nekim stvarima tog jutra pošto je Otac bio na putu već nekoliko časova. "Tata je rekao da ti ponekad postupaš kao da ga ne čuješ i ne vidiš", rekoh.
     Onda mi ona mirno objasni sve.
     "Kada se uputio u svemir pre deset godina, rekla sam sebi: 'Mrtav je.' Ili isto kao i da je mrtav. Zato misli na njega kao da je mrtav. I kada se vrati, tri ili četiri puta godišnje, to uopšte nije on, to je samo prijatno malo sećanje ili san. A ako prestane sećanje, ili san prestane, to ni upola toliko ne boli. Tako najveći deo vremena mislim o njemu kao da je mrtav."
     "Ali onda neki put..."
     "Neki put, šta mogu. Pečem pite i postupam sa njim kao da je živ, a to onda boli. Ne, bolje je misliti da već deset godina nije ovde i da ga više nikada neću videti. To ne boli toliko."
     "Zar nije rekao da će se sledećeg puta skrasiti?"
     Ona lagano zavrte glavom.
     "Ne, mrtav je. Vrlo sam sigurna u to."
     "Onda će on opet doći živ", rekoh.
     "Pre deset godina", reče Majka, "mislila sam, šta ako umre na Veneri? Onda više nikada nećemo biti u stanju da vidimo Veneru. Šta ako umre na Marsu? Nikada više nećemo moći da gledamo Mars, sav crven na nebu, a da ne poželimo da uđemo u kuću i zaključamo vrata. Ili šta ako umre na Jupiteru ili Saturnu ili Neptunu? Onih noći kada se te planete vide na nebu, ne bismo želeli da imamo ikakve veze sa zvezdama."
     "Mislim da ne bismo", rekoh.

     Sledećeg dana stiže poruka.
     Kurir mi je dade i ja je pročitah stojeći na terasi. Sunce je zalazilo. Mama je stajala u mrežastim vratima iza mene, gledala me kako savijam poruku i stavljam je u džep.
     "Mama", rekoh.
     "Ne govori mi ništa što već ne znam", reče ona.
     Nije plakala.
     E pa, nije ga ubio ni Mars ni Venera, a ni Jupiter niti Saturn. Nećemo morati da mislimo na njega svaki put kad Jupiter ili Saturn, ili Mars osvetle večernje nebo.
     Bilo je to nešto drugo.
     Njegov brod pao je na Sunce.
     A Sunce je bilo veliko, i besomučno i nemilosrdno; i uvek je bilo na nebu i nisi mu mogao izmaći.
     Tako je dugo vremena pošto je moj otac poginuo moja majka danju spavala i nije htela da izlazi. Doručkovali smo u ponoć, ručali u tri ujutru, a večerali u hladan i još mračan čas u šest ujutru. Odlazili smo na celonoćne predstave i išli na počinak sa izlaskom sunca.
     I, dugo vremena, jedini dani kada smo izlazili u šetnju bili su dani kada je padala kiša i nije bilo sunca.

Vatreni baloni

     Vatra je praskala nad travnjacima letnje noći. Po licima čika i tetaka varnice. Rakete se dizale i padale u uzdignutim blistavim smeđim očima rođaka na tremu, a hladni ugljenisani komadi tupo su udarali o tle na sasušenim poljanama u daljini.
     Vrlo poštovani Otac Džozef Daniel Perigrin otvori oči. Kakav san: on i njegovi rođaci u onoj divljoj igri u staroj kući njegovog dede u Ohaju pre toliko godina!
     Ležao je osluškujući veliku prazninu crkve, ostale ćelije gde su ležali drugi Očevi. Jesu li i oni, uoči leta rakete Raspeće, ležali sećajući se Četvrtog jula? Da. Ovo je bilo kao u ona uzbuđena svitanja u dane Nezavisnosti kada si čekao prvi udar od eksplozije i izletao na rosom pokrivene trotoare sa rukama punim svakakvih čegrtaljki.
     I evo sada Očeve Episkopije, u osvit dana pre nego što će se na vatrenom mlazu vinuti na Mars, ostavljajući tamjan za sobom kroz somotsku katedralu svemira.
     "Da li uopšte treba da idemo?" šaptao je Otac Perigrin. "Zar ne treba da rešavamo naše sopstvene grehe tu na Zemlji? Zar tako ne bežimo od svojih života ovde?"
     Podiže se, teško pokrećući mesnato telo koje je svojom obilnošću podsećalo na jagode, mleko, i odrezak.
     "Ili je to lenjost?" zapita se. "Plašim li se ja puta?"
     Uđe pod tuš sa igličastim mlazevima.
     "Ali odvešću ja tebe na Mars, telo." Obrati se sam sebi. "Ostavićemo ovde stare grehe. Pa na Mars, da nađemo nove?" Divna pomisao, gotovo tako. Gresi koji nikada nikome nisu pali na pamet. Pa da, on lično je napisao jednu knjižicu: Problem greha na drugim svetovima, koju su njegova Episkopska braća ignorisala kao nekako nedovoljno ozbiljnu.
     Tek prošle večeri, kada su pušili poslednju cigaru, on i Otac Stoun su razgovarali o njoj.
     "Na Marsu, greh bi se mogao pojaviti kao vrlina. Moramo se tamo čuvati od pravednih dela za koja bi se kasnije moglo ustanoviti da su gresi!" reče Otac Perigrin, sijajući. "Što je to uzbudljivo! Već vekovima misionarstvo nije bilo povezano sa toliko avanture!"
     "Ja ću prepoznati greh", reče bez uvijanja Otac Stoun, "čak i na Marsu."
     "Oh, mi sveštenici se ponosimo što smo lakmus papir koji menja boju u prisustvu greha", odvrati Otac Perigrin, "ali šta ako je marsovska hemija takva da se mi uopšte ne obojimo! Ako na Marsu ima novih čula, moraš priznati mogućnost postojanja neprepoznatljivog greha."
     "Ako nema zlobnog predumišljaja, nema greha niti kazne za isti - Gospod nas uverava u to", odgovori Otac Stoun.
     "Na Zemlji, da. Ali možda marsovski greh obaveštava podsvesno o svom zlu, telepatski, ostavljajući svesnom umu slobodu da dela po svom nahođenju, naizgled bez zlobe! Šta onda?"
     Otac Perigrin se naže napred svom težinom. "Adam sam nije grešio. Dodaj Evu i dodao si iskušenje. Dodaj drugog muškarca i omogućuješ preljubu. Dodavanjem seksa ili ljudi dodaješ greh. Kada bi ljudi bili bez ruku, ne bi mogli daviti svojim rukama. Ne bi imao upravo taj greh ubistva. Dodaj ruke, dodao si mogućnost jednog novog nasilja. Amebe ne mogu da greše zato što se razmnožavaju deobom. One ne žude za ženama niti se ubijaju međusobno. Dodaj amebama seks, dodaj ruke i noge, i imaćeš ubistvo i preljubu. Dodaj ruku ili nogu ili ličnost, ili oduzmi svako od njih, sabiraš ili oduzimaš moguće zlo. Na Marsu, šta ako ima pet novih čula, organa, nevidljivih udova koje ne možemo ni da zamislimo - zar ne bi onda moglo da bude pet novih grehova?"
     Otac Stoun zinu. "Ja mislim da ti uživaš u ovakvim stvarima!"
     "Održavam razum u životu, Oče; samo da bude živ, to je sve."
     "Ti večito žongliraš mozgom, zar ne? - ogledala, baklje, tanjiri."
     "Da. Zato što ponekad Crkva izgleda kao oni postavljeni cirkuski podijumi gde se diže zavesa i ljudi, bele statue posute cinkoksidom, talkom, zamrzavaju se da bi predstavili apstraktnu Lepotu. Vrlo krasno. Ali ja se nadam da će za mene uvek biti mesta da se muvam među statuama, šta ti misliš, Oče Stoun?"
     Otac Stoun je već krenuo. "Mislim da je bolje da pođemo na spavanje. Kroz nekoliko časova skoknućemo gore da upoznamo tvoje nove grehe, Oče Perigrine."

     Raketa je stajala spremna za ispaljivanje.
     Očevi su prekinuli svoje molitve u studeno jutro, mnogi dobar sveštenik iz Njujorka, Čikaga ili Los Andelesa, Crkva je slala najbolje - krenuo je gradom ka polju pokrivenom slanom. Hodajući, Otac Perigrin sećao se Biskupovih reči:
     "Oče Perigrine, vi ćete predvoditi misionare, uz vas će biti Otac Stoun. Za žaljenje je koliko su mračni moji razlozi da vas odaberem za ovaj ozbiljni zadatak, Oče, ali vaša knjižica o planetarnom grehu nije prošla nepročitana. Vi ste elastičan čovek. A Mars je kao nečišćena odaja koju zanemarujemo već milenijumima. Tamo se nakupilo greha kao pleve. Mars je dva puta stariji od Zemlje i imao je dva puta veći broj subota uveče, kupanja u alkoholu, i buljenja u žene gole kao od majke rođene. Kad otvorimo vrata od te sobice, krš ima da se sruči na nas. Treba nam brz, elastičan čovek - čovek koji može da izvrda glavom. Svaki malo više dogmatičan bi mogao nastradati. Mislim da ćete vi biti savitljivi i otporni. Oče, zadatak je vaš." Biskup i Očevi kleknuše.
     Izrečen je blagoslov, a raketa poprskana svetom vodicom. Dižući se, Biskup im se obrati:
     "Znam da ćete otići sa Gospodom, da pripremite Marsovce za prihvatanje njegove Istine. Svima vam želim misaoni put."
     Jedan po jedan prođoše kraj Biskupa, dvadesetorica ljudi, šušteći odorama, da bi u njegove milostive ruke stavili svoje pre nego što uđu u osvećen projektil.
     "Mislim se", reče Otac Perigrin u poslednjem trenutku, "da nije Mars pakao? Samo čeka da mi stignemo pa da se rasprsne u sumpor i oganj."
     "Gospode, budi sa nama", reče Otac Stoun.
     Raketa krenu.

     Izlazak iz vasione bio je kao izlazak iz najlepše katedrale koju su ikada videli. Doticanje Marsa bilo je kao doticanje običnog trotoara, pred crkvom pet minuta pošto si zaista spoznao svoju Ijubav prema Bogu.
     Očevi oprezno kročiše iz rakete koja se pušila i klekoše na marsovski pesak dok je Otac Perigrin čitao molitvu zahvalnosti.
     "Hvala Tebi, Gospode, za putovanje kroz odaje Tvoje. I, Gospode, stigosmo u jednu novu zemlju, zato moramo imati nove oči.
     Čućemo nove zvuke, i moraćemo imati nove uši. I biće tu novih grehova, za koje molimo da nam se podare bolja i čvršća, i čistija srca. Amin."
     Digoše se.
     I eto Marsa poput mora ispod koga se oni batrgaju u opremi podmorskih biologa i traže život. Evo teritorije skrivenog greha. Kako pažljivo moraju sada svi balansirati, kao percem, u ovom novom elementu, u strahu da bi i samo hodanje moglo biti grešno; ili disanje, ili jednostavan post!
     I evo načelnika Prvog grada, dočekuje ih sa ispruženom rukom. "Šta mogu da učinim za vas, Oče Perigrine?"
     "Želeli bismo da saznamo nešto o Marsovcima. Jer našu crkvu možemo planirati inteligentno jedino ako ih poznajemo. Jesu li visoki dva metra? Napravićemo velika vrata. Da li im je koža plava, ili crvena ili zelena? To moramo znati da bismo mogli da stavimo pravu boju kože kada budemo postavljali ljudske figure u vitroima. Jesu li teški? Napravićemo im masivna sedišta."
     "Oče", reče gradonačelnik, "mislim da ne treba da se brinete za Marsovce. Postoje dve rase. Jedna je gotovo mrtva. Jedan mali broj ih se skriva. A druga rasa - pa, ona nije baš sasvim ljudska."
     "A?" Ocu Perigrinu brže zalupa srce.
     "To su okrugle sjajne kugle svetlosti, Oče, žive u onim brdima. Da li su ljudi ili zveri, ko zna? Ali postupaju kao inteligentna bića, čujem." Gradonačelnik sleže ramenima. "Naravno, nisu ljudi, tako da mislim da vam neće biti do toga..."
     "Baš naprotiv", reče brzo Otac Perigrin. "Imaju inteligenciju, kažete?"
     "Priča se jedna priča. Jedan istraživač ruda slomio je nogu u tim brdima i tamo bi i umro. Prišle su mu plave lopte svetlosti. Kada se probudio bio je dole na autoputu i nije znao kako je tamo dospeo."
     "Pijan", reče Otac Stoun.
     "To vam je priča", reče gradonačelnik. "Oče Perigrine, s obzirom na to da je većina Marsovaca mrtva, i da su tu samo te plave kugle, ja iskreno mislim da bi vam bilo bolje u Prvom gradu. Mars se otvara. To je sada granica, kao naš Zapad u staro vreme na Zemlji, i na Aljasci. Ljudi su nagrnuli ovamo gore. Ima par hiljada crnih irskih mehaničara, rudara i nadničara u Prvom gradu kojima je potrebno spasenje zato što ima i suviše mnogo pokvarenih žena koje su došle sa njima, i, previše marsovskog vina od hiljadu godina..."
     Otac Perigrin je bio zagledan u vazdušasto plava brda.
     Otac Stoun pročisti grlo. "Pa, Oče?"
     Otac Perigrin ga nije čuo. "Kugle od plave vatre?"
     "Da, Oče."
     "Ah", uzdahnu Otac Perigrin.
     "Plavi baloni." Otac Stoun zavrte glavom. "Cirkus!"
     Otac Perigrin oseti kako mu srce udara u člancima ruku. Video je pogranični gradić sa sirovim, sveže izgrađenim grehom, i video brda, stara da starija ne mogu biti a ipak možda još noviji (za njega) greh.
     "Gradonačelniče, da li bi vaši crni irski radenici mogli da se peku jedan dan više u ognju pakla?"
     "Ja bi ih okretao i prelivao za vas, Oče."
     Otac Perigrin klimnu glavom ka brdima. "Tamo ćemo da idemo."
     Nastade žamor.
     "Bilo bi tako jednostavno", objasni Otac Perigrin, "otići u grad. Više volim da mislim da bi Gospod, kada bi ušetao ovamo a Ijudi mu rekli: 'Evo utabane staze', odgovorio: 'Pokažite mi korov. Ja ću načiniti stazu.'"
     "Ali..."
     "Oče Stoun, pomisli koliko bi nas pritiskalo ako bismo prošli pored grešnika a da im ne pružimo ruku."
     "Ali kugle od vatre!"
     "Ja zamišljam da je čovek čudno izgledao drugim životinjama kada smo se prvi put pojavili. A on ima dušu i pored sve svoje neuglednosti. Sve dok ne dokažemo drugačije, pretpostavljamo da te plamene lopte imaju duše."
     "U redu", složi se gradonačelnik, "ali vratićete se u grad."
     "Videćemo. Najpre da nešto podoručkujemo. Onda ćemo ti i ja, Oče Stoun, otići sami pešice u brda. Ne želim da te vatrene Marsovce preplašimo mašinama ili gomilom. Hoćemo li doručkovati?"
     Očevi stadoše ćutke da jedu.

     Kad pade noć Otac Perigrin i Otac Stoun bili su visoko u brdima. Zaustaviše se i sedoše na jednu stenu da uživaju u trenutku opuštanja i čekanja. Marsovci se do sada još nisu pojavili, i obojica očeva su se osećali neodređeno razočarani.
     "Pitam se..." Otac Perigrin obrisa lice. "Šta misliš, ako bismo viknuli 'Halo!' možda bi odgovorili?"
     "Oče Perigrine, zar se ti nikada nećeš uozbiljiti?"
     "Ne sve dok je dobrog Boga. Oh, molim te, nemoj da izgledaš tako strašno šokiran. Gospod nije ozbiljan. U stvari, malo je teško saznati kakav je on još, osim toga što je pun ljubavi. A ljubav ima veze sa humorom, zar ne? Jer ne možeš nekoga voleti sve dok ga ne podnosiš, je l' tako? A ne možeš nekoga stalno podnositi ako mu se ne možeš smejati. Zar nije tako? I mi smo svakako smešne životinjice koje se valjaju u zdeli sa prljavštinom, i Bog nas mora voleti utoliko više što delujemo na njegov osećaj za humor."
     "Nikada nisam pomišljao na Boga kao na humoristično biće", reče Otac Stoun.
     "Tvorac kljunara, kamile, noja, i čoveka? 'Ajde, bre!" nasmeja se Otac Perigrin.
     Ali u tom trenutku, između sumračnih brda, kao niz plavih svetiljki upaljenih da im pokažu put, naiđoše Marsovci.
     Otac Stoun ih prvi vide. "Gledaj!"
     Otac Perigrin se okrenu i smeh mu zamre u ustima. Okrugle plave lopte od vatre lebdele su među treperavim zvezdama, drhtureći u daljini.
     "Čudovišta!" skoči Otac Stoun. Ali Otac Perigrin ga uhvati. "Čekaj!"
     "Trebalo je da odemo u grad!"
     "Ne, slušaj, gledaj!" molio je Otac Perigrin.
     "Bojim se!"
     "Ne boj se. Ovo je Božje delo!"
     "Đavolovo!"
     "Psst, tiho sada!" umiri ga Otac Perigrin i oni čučnuše sa mekom plavom svetlošću na licima zabačenim uvis dok su se plamene okrugline približavale.
     I opet, Noć nezavisnosti, mislio je Otac Perigrin uzdrhtalo. Oseti se kao dete, davno u one večeri Četvrtog jula kada je nebo pucalo, rasprskavajući se u zvezdani prah i zvuk paljevine, dok su prozori na kućama zveckali od udara vazduha poput leda koji se rasprskava po površini plitkih barica. Tetke, stričevi, rođaci koji uzvikuju 'Ah!' kao da se obraćaju kakvom nebeskom vidaru. Boje letnjeg neba. I Vatreni baloni, koje je zapalio neki popustljivi deda, smireni u njegovim krupnim nežnim rukama. Oh, sećanje na te divne vatrene balone, blago osvetljene, toplotom naduvane komade tkiva, slične krilima insekata što leže poput spakovanih zolja u kutijama, i, posle svega, posle onog dana nereda i divljanja, najzad se vade iz svojih kutija, pažljivo razvijaju, plavi, crveni, beli, patriotski - Vatreni baloni! Video je nejasne likove dragih srodnika, davno pomrlih i prekrivenih mahovinom, dok Deda pali svećicu da bi toplom strujom vazduha naduvao balon, okruglasto osvetljen u njegovim rukama, sjajnu viziju koju su zadržavali u sebi opirući se da je puste da ode; jer kada se najzad pusti, to je bila još jedna godina othujala iz života, još jedan Četvrti, još jedan deo Lepote iščezao. Onda su se dizali, dizali, odlazili sve dalje, kroz sazvežđa tople letnje noći; plutali su Vatreni baloni dok su ih sa porodičnih tremova nemo sledile crveno-belo-plave oči. Udaljujući se u dubinu zemlje Ilinois, preko noćnih reka i usnulih staništa, smanjivali su se Vatreni baloni, iščezavali navek.
     Otac Perigrin oseti suze u očima. Nad njim su, izgleda, lebdeli Marsovci, ne jedan, već hiljadu šaputavih Vatrenih balona. Svakog trenutka mogao bi kraj sebe naći svog davno umrlog i blaženopočivšeg dedu, zagledanog uvis u Lepotu.
     Ali pored njega je bio Otac Stoun.
     "Hajdemo, molim te, Oče!"
     "Moram govoriti s njima." Otac Perigrin zašušta krenuvši napred, ne znajući šta da kaže, jer šta je on ikada rekao Vatrenim balonima iz prošlosti osim u svojoj glavi: divni ste, divni ste, a to sada nije bilo dovoljno. Mogao je samo da podigne svoje teške ruke i vikne uvis, kao što je često želeo da vikne za začaranim Vatrenim balonima: "Zdravo!"
     Ali vatrene lopte samo su gorele kao slike u tamnom ogledalu. Izgledale su kao pričvršćene zauvek, vazdušaste, čudesne.
     "Dolazimo Gospodu", reče Otac Perigrin nebu.
     "Blesavo, blesavo, blesavo." Otac Stoun je grizao nadlanicu. "U ime Boga, oče Perigrine, prestani!"
     Ali sada fosforescentne lopte dunuše u brda. U trenutku nestadoše.
     Otac Perigrin opet pozva, i odjek njegovog poslednjeg uzvika zatrese brda iznad njih. Okrenuvši se, ugleda kako lavina stresa prašinu, zastaje, i onda, uz grmljavinu kamenih gromada, oburvava planinu na njih.
     "Vidi šta si učinio!" uzviknu Otac Stoun.
     Otac Perigrin je bio gotovo zanet zatim prestravljen. Okrete se, znajući da mogu potrčati samo nekoliko stopa pre nego što ih stene zdrobe u komade. Imao je vremena da prošapće Oh, Gospode! I stene se sručiše!
     "Oče!"
     Bili su razdvojeni kao pleva od zrna. Plavo svetlucanje kugli, zatim hladne zvezde, urlik, i onda su stajali na jednoj litici udaljenoj dve stotine stopa i gledali na mesto gde je trebalo da im tela budu zatrpana pod kamenom. Plava svetlost ispari.
     Dva Oca ščepaše jedan drugog. "Šta se dogodilo?"
     "Podigle su nas plave vatre!"
     "Trčali smo, to je bilo!"
     "Ne, kugle su nas spasle."
     "Nisu mogle!"
     "Učinile su to."
     Nebo je bilo prazno. Kao da je kakvo veliko zvono upravo prestalo da udara. U zubima i srži još su osećali brujanje odjeka.
     "Hajdemo odavde. Napravićeš da nas ubiju."
     "Ja se ne bojim smrti već mnogo godina, Oče Stoun."
     "Ništa nismo dokazali. Te plave svetlosti su pobegle na prvi uzvik. Beskorisno je."
     "Ne." Otac Perigrin je bio obuzet upornim čudenjem. "Na neki način, one su nas spasle. To dokazuje da imaju dušu."
     "To samo dokazuje da su nas one mogle spasti. Sve je bilo u pometnji. Mogli smo pobeći, sami."
     "One nisu životinje, Oče Stoun. Životinje ne spasavaju živote, naročito ne živote stranaca. Ovde postoji milosrđe i saosećanje. Možda ćemo sutra moći više da dokažemo."
     "Da dokažemo šta? Kako?" Otac Stoun je sada bio strašno umoran; na njegovom krutom licu videlo se nasilje nad njegovim duhom i telom. "Da ih sledimo u helikopterima, da im čitamo glave i stihove? To nisu ljudi. Nemaju oči niti uši, niti tela kao naša."
     "Ali ja osećam nešto kod njih", reče Otac Perigrin. "Znam da je na domaku veliko otkrovenje. One su nas spasle. One misle. Mogle su da biraju; da nam daju da živimo ili da umremo. To dokazuje slobodnu volju!"
     Otac Stoun se dade na posao da založi vatru, buljeći u komade drveta u svojim rukama, gušeći se od sivog dima. "Ja lično ću da otvorim manastirsku školu za časne sestre guske, manastir za posvećene svinje, i izgradiću minijaturnu apsidu u mikroskopu tako da paramecijumi mogu pohađati službu božiju i čitati krunice svojim trepljama."
     "Oh, Oče Stoun."
     "Izvini." Otac Stoun crveno zažmiri preko vatre. "Ali ovo je kao da blagosiljaš krokodila pre nego što te sažvaće. Dovodiš u opasnost čitavu misionarsku ekspediciju. Nama je mesto u Prvom gradu, da ispiramo alkohol iz grla ljudi i miris sa njihovih ruku!"
     "Zar ti ne možeš da raspoznaš ljudsko u neljudskom?"
     "Ja bih mnogo radije prepoznavao neljudsko u ljudskom."
     "Ali ako ja dokažem da ove stvari greše, poznaju greh, poznaju moralan život, imaju slobodnu volju i intelekt, Oče Stoun?"
     "Biće potrebno mnogo ubeđivanja."
     Noć je brzo hladnela, oni su piljili u vatru kao da u njoj traže svoje najluđe misli, jeli biskvite i bobice, i uskoro se ututkaše za spavanje pod raspevanim zvezdama. I baš pre nego što se okrenuo poslednji put Otac Stoun, koji je već dugo razmišljao kako da nađe nešto da nasekira Oca Perigrina, zagleda se u utrnulu žeravicu i reče: "Nema Adama i Eve na Marsu. Nema prvobitnog greha. Možda Marsovci žive u jednom stanju božije milosti. Onda možemo da se vratimo dole u grad i počnemo da radimo na Zemljanima."
     Otac Perigrin se podseti da očita jednu molitvicu za Oca Stouna koji je tako poludeo i koji se sada inati, Bog neka mu je na pomoći. "Da, Oče Stoun, ali Marsovci su ubili neke od naših naseljenika. To je grešno. Mora da su postojali neki Prvobitni greh i neki Adam i Eva. Mi ćemo ih naći. Ljudi su ljudi, na žalost, bez obzira u kakvom obličju, i skloni su grehu."
     Ali Otac Stoun se pravio da spava.

     Otac Perigrin nije sklapao oči.
     Naravno da ne bi mogli da puste te Marsovce da odu u pakao, zar ne? Uz kompromis sa svojom savešću, zar bi mogli da se vrate u nove kolonijalne gradove, te gradove toliko pune grešnih sokačića i žena sa usjaktelim očima i belom puti što se valjaju po krevetima sa usamljenim radnicima? Zar to nije mesto za Očeve? Zar ovaj tegobni put u brda nije bio samo njegova lična ćud? Misli li on zaista na Božiju crkvu, ili gasi žeđ svoje radoznalosti koja je kao spužva? One plave okrugle kugle vatre Svetog Antonija - kako su mu gorele u glavi! Kakvo iskušenje - pronaći čoveka iza maske, ljudsko iza neljudskog. Zar se ne bi ponosio ako bi mogao da kaže, makar potajno u duši, da je preobratio ogroman bilijarski sto pun vatrenih lopti! Kakav greh oholosti! Vredan pokajanja! Ali čovek čini mnoge ohole stvari iz Ljubavi, a on je toliko voleo Gospoda i bio tako srećan zbog toga da je želeo da i svi drugi budu srećni.
     Poslednje što je video pre nego što je pao u san bilo je vraćanje plavih vatri, koje su ga kao jato plamtećih anđela nečujnom a umilnom pesmom otpremile na uznemireni počinak.

     Plavi okrugli snovi još su bili tamo na nebu kada se Otac Perigrin probudi rano ujutru.
     Otac Stoun je spavao kao klupče, mirno. Otac Perigrin je gledao Marsovce kako lebde i posmatraju ga. Priroda im je bila ljudska - znao je to. Samo on to mora dokazati, ili će se naći pred suvoustim, suvookim Biskupom koji će mu ljubazno reći da odstupi.
     Ali kako dokazati ljudskost ako se oni skrivaju u visokim nebeskim svodovima? Kako ih dovući bliže i dobiti odgovore na ta mnoga pitanja?
     "Spasli su nas od lavine."
     Otac Perigrin se diže, pođe između stena, i stade da se penje na najbliže brdo dok ne dođe do jednog mesta gde se litica okomito spuštala na zaravan na dubini od dve stotine stopa. Gušio se od žustrog penjanja na mrzlom vazduhu. Stade da uhvati vazduha.
     "Kada bih pao odavde, sigurno bih poginuo."
     Pusti jedan šljunak da padne. Trenutak kasnije ču ga kako udari dole o stenje.
     "Gospod mi nikada ne bi oprostio."
     Hitnu još jedan šljunčić.
     "Ne bi bilo samoubistvo, je l' tako, ako bih to učinio iz ljubavi...?"
     Diže pogled na plave krugove. "Ali prvo, da još jednom pokušamo." Onda ih pozva: "Zdravo, zdravo!"
     Odjeci zaređaše jedan za drugim, ali plave vatre ne trepnuše i ne pokrenuše se.
     Govorio im je pet minuta. Kada prestade, zagleda se ispod litice i vide Oca Stouna kako još uvređeno spava, dole u malom logoru.
     "Moram sve dokazati." Otac Perigrin kroči na obod litice. "Ja sam star čovek. Ne bojim se. Sigurno će Gospod razumeti da ovo činim za Njega?"
     Duboko udahnu vazduh. Ceo njegov život mu prolete ispred očiju i on pomisli: "Da li ću umreti kroz jedan trenutak? Bojim se da i suviše volim da živim. Ali još više volim druge stvari."
     Sa takvim mislima otisnu se sa litice.
     Pao je.
     "Budalo!" kriknu. Pretumbavao se preko glave. "Nisi bio u pravu!" Stene su mu se munjevito primicale i video je sebe kako treska o njih i odlazi Bogu na istinu. "Što učinih ovo?" Ali znao je odgovor, i trenutak kasnije bio je smiren. Oko njega je urlao vetar, a stene su se ustremljivale da ga dočekaju.
     Onda se izmeniše zvezde, javi se plavo svetlucanje, i on oseti da je okružen plavetnilom i zaustavljen u vazduhu. Sledećeg trenutka, uz lak trzaj, bi spušten na stenu, gde pošteno sede, živ, i uze da se opipava gledajući gore u ona plava svetla koja su se smesta povukla.
     "Spasli ste me!" šaputao je. "Niste hteli da me pustite da umrem. Znali ste da je to nepravedno."
     Odjuri do Oca Stouna koji je još ležao u spokojnom snu. "Oče, Oče, probudi se!" Prodrma ga i okrete. "Oče, oni su me spasli!"
     "Ko te spasao?" zažmirka Otac Stoun i sede.
     Otac Perigrin ispriča šta mu se dogodilo.
     "San, košmar; lezi opet pa spavaj", reče razdraženo Otac Stoun. "Ti i tvoji cirkuski baloni."
     "Ali bio sam budan!"
     "Hajde, Oče, smiri se. Hajde sad."
     "Ne veruješ mi? Imaš li pištolj? Jeste, daj mi ga ovamo."
     "Šta to hoćeš?" Otac Stoun mu pruži mali pištolj koji su poneli da bi se zaštitili od zmija ili drugih sličnih nepredvidivih životinja.
     Otac Perigrin zgrabi pištolj. "Dokazaću!"
     Uperi pištolj u svoju šaku i opali.
     "Stani!"
     Blesnu svetlost, i pred njihovim očima zaustavi se metak u vazduhu, na dva centimetra od njegovog ispruženog dlana. Lebdeo je jedan tren, okružen plavim fosforescentnim svetlacima. Onda šišteći pade u prašinu.
     Otac Perigrin opali tri puta iz pištolja - u šaku, u nogu, i u telo. Tri zrna zalebdeše, svetlucajući, i padoše kraj njihovih nogu kao uginuli insekti.
     "Vidiš?" reče Otac Perigrin opustivši ruku, ispuštajući pištolj sa mecima. "Oni znaju. Shvataju. Nisu životinje. Misle i rasuđuju i žive u jednoj moralnoj klimi. Koja bi me životinja ovako spasla od samog sebe? Nema životinje koja bi to učinila. Samo drugi čovek, Oče. Veruješ li sada?"
     Otac Stoun je gledao u nebo i u plave svetlosti, zatim se ćuteći spusti na jedno koleno, podiže još tople metke i skupi ih u ruci. Onda čvrsto stisnu šaku.
     Iza njih se rađalo sunce.
     "Mislim da bi bolje bilo da siđemo ostalima, da im ovo ispričamo i dovedemo ih ovamo gore", reče Otac Perigrin.
     Kad se sunce podiglo, oni su se već vraćali ka raketi.

     Otac Perigrin opisa krug na sredini table. "Ovo je Hristos, sin Očev."
     Pravio se da ne čuje kako ostalim Očevima zastaje dah.
     "Ovo je Hristos, u svoj svojoj Slavi", nastavi on.
     "Izgleda kao problem iz geometrije", primeti Otac Stoun.
     "Srećno poređenje, jer ovde baratamo simbolima. Hrist nije ništa manje Hrist, morate priznati, zato što je predstavljen krugom ili četvorouglom. Vekovima krst simbolizuje njegovu ljubav i agoniju. Zato će ovaj krug biti marsovski Hristos. Na taj način dovešćemo ga na Mars."
     Očevi su se razdraženo meškoljili i pogledali jedan drugoga.
     "Ti ćeš, Brate Matija, izraditi, od stakla, kopiju ovog kruga. Jednu loptu ispunjenu sjajnom vatrom. Ona će stajati na oltaru."
     "Jeftin mađioničarski trik", promrmlja Otac Stoun.
     Otac Perigrin strpljivo nastavi: "Naprotiv. Mi im dajemo Boga u jednom shvatljivom obličju. Da je nama Hristos došao na Zemlju kao oktopod, da li bismo ga spremno prihvatili?" On raširi ruke. "Je li to onda bio neki jeftin mađioničarski trik Gospodov, da nam dovede Hrista kroz Isusa, u obličju čoveka? Pošto blagoslovimo crkvu koju ovde izgradimo i osvetimo njen oltar i ovaj simbol, mislite li da bi Hristos odbio da nastani oblik pred nama? Znate u svojim srcima da ne bi odbio."
     "Ali telo životinje bez duše!" reče Brat Matija.
     "To smo već prešli, mnogo puta od kada smo se vratili jutros, Brate Matija. Ta stvorenja spasla su nas od lavine. Shvatila su da je samouništenje grešno, i sprečila ga, svaki put. Zbog toga moramo sagraditi crkvu u brdima, živeti sa njima, da bismo pronašli na koje posebne načine oni greše, strane načine, i pomogli im da otkriju Boga."
     Očevi nisu izgledali zadovoljni perspektivom.
     "Je li to zato što su tako neobični oku?" ćudio se Otac Perigrin. "Ali šta je oblik? Samo posuda za plamteću dušu koji nam Bog svima daje. Kada bih ja sutra ustanovio da morski lavovi odjednom poseduju slobodnu volju, intelekt, da znaju kada da ne greše, da znaju šta je život i ublažavaju pravdu milosrđem a život ljubavlju, sagradio bih katedralu ispod mora. I ako bi vrapci, čudom i voljom božjom, sutra zadobili večite duše, ja bih napunio crkvu helijumom i napravio je da liči na njih, jer sve duše, u svakom obliku, ako imaju slobodnu volju i svesne su svojih greha, goreće u paklu ukoliko im se ne da njihova pravedna vera. Ja ne bih dozvolio da nijedna marsovska kugla gori u paklu, jer to je kugla samo u mojim očima. Kada zatvorim oči, ona stoji preda mnom, inteligencija, ljubav, duša - i ja to ne smem poreći."
     "Ali ta staklena lopta što želiš da je smesti na oltar", pobuni se Otac Stoun.
     "Uzmite Kineze", odvrati Otac Perigrin neuznemireno. "Kakvog Hrista poštuju Kinezi hrišćani? Istočnjačkog Hrista, naravno. Svi ste videli istočnjačke scene Rođenja Hristovog. Kako je Hristos odeven? U istočnjačke haljine. Kuda hoda? Po kineskim predelima sa bambusima, planinom u izmaglici i kvrgavim drvetom. Očni kapci mu se sužavaju, jagodice su mu istaknute. Svaka zemlja, svaka rasa doda ponešto našem Gospodu. Sećam se Device iz Gvadalupe koju obožava čitav Meksiko. A njena koža? Jeste li zapazili njene slike? Tamna koža, kao i koža njenih poklonika. Je li to svetogrđe? Uopšte ne. Nije logično da ljudi prihvate Boga neke druge boje, koliko god on bio stvaran. Često se čudim kako naši misionari uspevaju u Africi, sa snežno belim Hristom. Možda zato što je za afrička plemena belo sveta boja, u albinima ili u nekom drugom obliku. Vremenom, zar Hristos možda i tamo ne bi potamneo? Forma nema značaja. Sadržina je sve. Ne možemo očekivati da ovi Marsovci prihvate neku tuđu formu. Daćemo im Hrista u njihovom sopstvenom liku."
     "Ima jedna greška u tvom rezonovanju, Oče", reče Otac Stoun. "Zar nas Marsovci neće osumnjičiti za licemerje? Oni će shvatiti da mi ne obožavamo okruglog, kuglastog Hrista, već čoveka sa udovima i glavom. Kako da objasnimo tu razliku?"
     "Tako što ćemo pokazati da nema razlike. Hristos će ispuniti svaku posudu koja mu se ponudi. Tela ili lopte. On je tu, i svako će obožavati istu stvar u različitom ruhu. Šta više, mi moramo verovati u ovu loptu koju dajemo Marsovcima. Mi moramo verovati u jedan oblik koji je za nas besmislen što se tiče forme. Ovaj sferoid biće Hrist. I moramo se setiti da bismo i mi sami, i oblik našeg Zemaljskog Hrista, ovim Marsovcima bili besmisleni, smešni, traćenje materijala."
     Otac Perigrin odloži kredu. "Hajdemo sada u brda da gradimo crkvu."
     Očevi počeše da pakuju opremu.

     Crkva nije bila crkva, već mesto raščišćeno od stenja, plato na jednoj od nižih planina, sa poravnjanim i iščetkanim tlom, i nameštenim oltarom na koji je Brat Matija postavio vatrenu kuglu koju je konstruisao.
     Posle šest dana rada 'crkva' je bila gotova.
     "Šta ćemo sa ovim?" Otac Stoun lupi o železno zvono koje su doneli sa sobom. "Šta njima znači zvono?"
     "Mislim da sam ga doneo nama za utehu", priznade Otac Perigrin. "Treba nam nekoliko poznatih stvari. Ova crkva tako malo liči na crkvu. I mi se ovde osećamo nekako apsurdno - čak i ja; jer ovo je nešto novo, ovaj posao preobraćanja stvorenja iz jednog drugog sveta. Ponekad se osećam kao glumac u smešnom komadu. Onda molim Boga da mi podari snage."
     "Mnogi Očevi su nesrećni. Neki od njih se sprdaju sa svim ovim, Oče Perigrine."
     "Znam. Ali opet, pretpostavljam, radi naše udobnosti treba nam naša sopstvena muzika. Kasnije ćemo možda otkriti njihovu."

     U nedelju ujutru digoše se vrlo rano i krenuše kroz hladnoću kao blede utvare, dok su im na rizama zveckale kuglice leda; bili su kao pokriveni praporcima i stresali su sa sebe mlazeve srebrne vode.
     "Da mi je da znam je li ovde na Marsu nedelja?" glasno je razmišljao Otac Perigrin, ali videći kako je Otac Stoun ustuknuo požuri da nastavi: "Mogao bi biti utorak ili četvrtak - ko zna? Ali nema veze. Dokon sam pa zamišljam. Nama je nedelja. Hajde."
     Očevi stupiše u široki zaravnjeni prostor 'crkve' i kleknuše, drhteći i poplavelih usana.
     Otac Perigrin očita jednu molitvicu i stavi hladne prste na dirke orgulja. Muzika se uzdiže uvis kao jato ljupkih ptica. Dodirivao je dirke kao čovek koji rukama prolazi kroz korov ižđikljalog vrta, odašiljući lepotu u brda u širokim zamasima.
     Muzika uspokoji vazduh. Mirisala je svežim dahom jutra. Odluta u planine i strese prah minerala prašnjavom kišom.
     Očevi su čekali.
     "Pa, Oče Perigrine." Otac Stoun je gledao u prazno nebo gde se dizalo sunce, crveno kao grotlo visoke peći.
     "Ja ne vidim naše prijatelje."
     "Da pokušam opet." Otac Perigrin se preznojavao.
     Onda sagradi jednu Bahovu građevinu, savršen kamen po kamen, podiže tako ogromnu muzičku katedralu da su joj najdalji brodovi bili u Ninivi, a najudaljenija kupola s leve strane Svetog Petra. Kada se završi, muzika ostade i ne rasturi se među ruševinama već se spoji sa nizom belih oblaka i bi odneta u druge krajeve.
     Nebo je i dalje bilo prazno.
     "Doći će oni!" Ali Otac Perigrin je osećao paniku, najpre vrlo laku, kako mu raste u grudima. "Molimo se. Molimo ih da dođu. Oni čitaju misli; oni znaju."
     Očevi se ponovo spustiše na tle, šuškajući i šapćući. Molili su se.
     I na Istoku, iz ledenih planina u sedam sati u nedelju ujutru ili možda četvrtak izjutra, ili ponedeljak izjutra na Marsu, pojaviše se nežne vatrene lopte.
     Lebdele su i spuštale se, i ispuniše prostor oko uzdrhtalih sveštenika. "Hvala ti; oh, hvala ti, Gospode." Otac Perigrin čvrsto zatvori oči i odsvira muziku, i kada je to bilo gotovo okrenu se i pogleda po svojoj čudesnoj pastvi.
     Jedan glas mu dotače misao i taj glas reče:
     "Došli smo nakratko."
     "Možete ostati", reče Otac Perigrin.
     "Samo nakratko", reče mirno glas. "Došli smo da vam kažemo izvesne stvari. Trebalo je ranije da progovorimo. Ali smo se nadali da ćete možda produžiti svojim putem ako vas ne diramo."
     Otac Perigrin krenu da govori, ali ga glas ućutka.
     "Mi smo oni Stari", reče glas; ulazio je u njega kao plavo vazdušasto plamsanje i goreo mu u komorama glave. "Mi smo stari Marsovci koji su napustili svoje mermerne gradove i otišli u brda, napustivši materijalni život kojim su živeli. Tako smo veoma davno postali ovo što smo sada. Nekada smo bili ljudi, sa telima, nogama i rukama kao što su vaše. Legenda kaže da je jedan od nas, jedan dobar čovek, otkrio način kako da oslobodi čovekovu dušu i um, da ih oslobodi telesnih zala i melanholije, smrti i menjanja, loših raspoloženja i staračkih boljki - i tako smo poprimili izgled munje i plave vatre i od tada večito živimo na vetru i na nebu, u brdima, ni oholi ni nadmeni, ni bogati ni siromašni, ni strasni, ni hladni. Živimo odvojeni od onih koje smo ostavili za sobom, onih drugih ljudi ovog sveta, i zaboravilo se kako smo postali, postupak je izgubljen; ali mi nikada nećemo umreti, niti ćemo činiti zlo. Odstranili smo grehe tela i živimo u Božijoj milosti. Ne žudimo ni za čim; svojine nemamo. Ne krademo, niti ubijamo, ne bludničimo, ne mrzimo. Živimo u sreći. Ne možemo se reprodukovati; ne jedemo niti pijemo, ne ratujemo. Kada su nam tela bila otklonjena lišeni smo svega čulnog i detinjastog, i svih telesnih grehova. Ostavili smo greh iza sebe, Oče Perigrine, i on je spaljen kao lišće u jesen, i nestao je kao zaprljan sneg gadne zime, kao muški i ženski cvetovi crveno-žutog proleća, nestao kao zadihane noći u najvrelije leto; naše vreme je umereno, a stanište nam je bogato mišlju."
     Otac Perigrin je sada stajao, jer ga je glas dodirivao takvom visinom da mu je gotovo razdirao čula. Zanos i vatra strujali su mu telom.
     "Želimo da vam kažemo da cenimo to što ste napravili ovo mesto za nas, ali ono nam nije potrebno, jer svaki od nas je sam sebi hram i nije mu potrebno nikakvo mesto gde bi se pročišćavao. Oprostite nam što vam ranije nismo došli, ali mi smo odvojeni i po strani i ni sa kim nismo razgovarali već deset hiljada godina, niti smo se na bilo kakav način mešali u život ove planete. Mi se ne plašimo, niti jurimo za ma čim. Dajemo vam za pravo. I zato vam predlažemo da odnesete delove ovog hrama u vaše nove gradove, i tamo pročišćavate druge od greha. Jer, budite uvereni, mi smo srećni i živimo u miru."
     Očevi su klečali obasjani štedrom plavom svetlošću, Otac Perigrin je takođe bio na kolenima, i plakali su, i nisu žalali što su izgubili vreme; to im uopšte nije bilo važno.
     Plave kugle su mrmorile, onda počeše opet da se dižu, sa daškom prohladnog vazduha.
     "Mogu li", uzviknu Otac Perigrin, ne usuđujući se da pita, sa zatvorenim očima, "mogu li opet da dođem; jednom, da se učim od vas?"
     Plave vatre blesnuše. Vazduh je treperio.
     Da. Negde u budućnosti mogao bi da dođe. Negde u budućnosti.
     Onda se Vatreni baloni oduvaše i nestadoše, a on ostade kao dete, na kolenima, dok su mu se suze slivale iz očiju. "Vratite se, vratite se!" Svakog trena Deda bi ga mogao podići i odneti uza stepenice u njegovu spavaću sobu u davno nestalom gradu u Ohaju...

     O zalasku sunca siđoše u koloni sa brda. Osvrćući se, Otac Perigrin je video plave vatre kako gore. Ne, mislio je, ne bismo mi mogli da izgradimo crkvu za takve kao što ste vi. Vi ste sušta Lepota. Koja bi se crkva mogla nadmetati sa plamenom čiste duše?
     Otac Stoun je ćuteći išao pored njega. Najzad progovori:
     "Kako ja to vidim, Istina postoji na svakoj planeti. Svi delovi Velike istine. Određenog dana oni će se svi spojiti kao delovi mozaika. Ovo je bio potresan doživljaj. Nikada više neću sumnjati, Oče Perigrine. Jer ova Istina ovde je isto tako prava kao i Istina na Zemlji, i one leže jedna uz drugu. A mi ćemo produžiti na ostale svetove, sabiraćemo delove Istine sve dok jednoga dana ceo Zbir ne bude pred nama kao svetlost novog dana."
     "To je puno, s obzirom na to da je od tebe, Oče Stoune."
     "Sada mi je žao, u neku ruku, što silazimo u grad da radimo sa svojom vrstom. One plave svetlosti. Kada su se spustile oko nas, pa onaj glas..." Otac Stoun uzdrhta.
     Otac Perigrin ga prihvati za ruku. Hodali su uporedo.
     "I znaš", reče najzad Otac Stoun zadržavajući pogled na Bratu Matiji, koji je koračao pred njima sa staklenom kuglom koju je nežno nosio u rukama, onom staklenom kuglom sa plavom fosfornom svetlošću koja će večito sijati u njoj, "znaš, Oče Perigrine, ta kugla tu..."
     "Da?"
     "To je On. To je On, na kraju krajeva."
     Otac Perigrin se osmehnu. Spuštali su se sa brda ka novom gradu.

Poslednja noć sveta

     "Šta bi ti radila kada bi saznala da je ovo poslednja noć sveta?"
     "Šta bih radila? Ozbiljno misliš?"
     "Da, ozbiljno."
     "Ne znam. Nisam razmišljala."
     On sipa malo kafe. U pozadini, dve devojčice su se igrale kockama na ćilimu u salonu na svetlosti uraganskih svetiljki. U večernjem vazduhu osećao se lak, čist miris skuvane kafe.
     "Pa, bolje počni da misliš o tome", reče on.
     "Valjda ne misliš stvarno!"
     On klimnu glavom.
     "Rat?"
     On odmahnu glavom.
     "Nije hidrogenska ili atomska bomba?"
     "Ne."
     "Ili bakteriološki rat?"
     "Ništa od svega toga", reče on, polako mešajući kafu. "Već prosto, recimo, zatvara se knjiga."
     "Mislim da ne razumem."
     "Ne, a ne razumem ni ja, stvarno; to je samo osećaj. Ponekad me prepadne, ponekad uopšte nisam uplašen, već miran." Baci pogled na devojčice i njihove plave kose koje su se presijavale pod svetiljkama. "Nisam ti ništa rekao. To mi se prvi put dogodilo pre oko četiri noći."
     "Šta?"
     "Jedan san koji sam sanjao. Sanjao sam da će se sve svršiti, i jedan glas kako kaže da je gotovo; ne neki glas da bih mogao da ga se setim, nego tako, glas, i kaže kako će ovde na Zemlji sve da stane. Sutradan nisam mnogo razmišljao o tome, ali kad sam otišao u kancelariju vidim Stena Vilisa zagledao se kroz prozor, onako usred dana, kažem ja njemu da se kladimo da znam šta misliš, Stene, a on kaže sanjao sam nešto noćas, i još pre nego što mi je ispričao san, ja sam znao šta je. Mogao sam ja njemu da kažem, ali on priča meni, a ja slušam."
     "To je bio isti san?"
     "Isti. Kažem Stenu da sam ga i ja sanjao. Nije izgledao iznenađen. Laknulo mu je, u stvari. Onda prođemo kroz kancelarije. To nije bilo planirano. Nismo rekli: 'Hajde da prošetamo okolo.' Prosto idemo za svoj groš, i svuda vidimo ljude kako gledaju u svoje stolove, ili u ruke ili kroz prozore. Razgovarao sam sa nekolicinom. A i Sten."
     "I svi su sanjali?"
     "Svi. Isti san, bez razlike."
     "Veruješ li ti u to?"
     "Da. Nikada nisam bio sigurniji."
     "I kada će biti kraj? Sveta, mislim?"
     "Negde tokom noći za nas, a onda kako se noć dalje pomera oko sveta, ima i to da ide dalje. Za dvadeset četiri sata sve će da bude gotovo."
     Sedeli su neko vreme ne pipnuvši kafu. Onda je polako podigoše i ispiše, gledajući jedno u drugo.
     "Jesmo li mi to zaslužili?" reče ona.
     "Nije stvar u tome da li smo zaslužili; jednostavno nije uspelo. Vidim da se čak nisi ni raspravljala oko toga. Zašto nisi?"
     "Valjda imam razloga", reče ona.
     "Onaj isti razlog koji su imali svi u kancelariji?" Ona polako klimnu glavom. "Nisam želela ništa da kažem. Desilo se noćas. I žene iz bloka su pričale među sobom o tome, danas. Sanjale su. Mislila sam da se to samo slučajno poklopilo." Podiže večernje novine. "Nema ništa u novinama o tome."
     "Svi znaju, tako da nema potrebe."
     On se zavali u stolici, posmatrajući je. "Bojiš li se?"
     "Ne. Uvek sam mislila da ću se plašiti, ali se ne plašim."
     "Gde li je onaj duh nazvan samoočuvanje o kojem toliko govore?"
     "Ne znam. Ne uzbuduješ se i suviše kada osećaš da su stvari logične. Ovo je logično. Kako smo živeli, drugo se ništa nije ni moglo desiti."
     "Nismo bili baš mnogo loši, zar ne?"
     "Ne, a ni grdno dobri. Pretpostavljam da je to nevolja - nismo bili bog zna šta ni u kom pogledu osim to što smo bili, dok se veliki deo sveta upinjao da bude mnogo šta drugo."
     Devojčice su se smejale u salonu.
     "Uvek sam mislio da će ljudi u ovakvom jednom trenutku da vrište po ulicama."
     "Mislim da neće. Ne vrišti se zbog prave stvari."
     "Znaš, ništa mi neće nedostajati osim tebe i devojčica. Nikada nisam voleo gradove, niti svoj posao, niti išta osim vas tri. Ništa mi neće nedostajati osim možda promena vremena, i čaša hladne vode kada je vruće, i možda bi mi nedostajalo spavanje. Kako možemo da sedimo tu i tako pričamo?"
     "Zato što nam ništa drugo ne ostaje."
     "To je, naravno; jer kad bi bilo nečeg drugog, mi bismo to činili. Rekao bih da je ovo valjda prvi put u istoriji sveta da svako zna tačno šta će raditi sledeće noći."
     "Pitam se šta li će svi ostali sada da rade, večeras, sledećih nekoliko sati."
     "Ići će na neku predstavu, slušati radio, gledati televiziju, igrati karte, stavljati decu u krevet, i sami odlaziti na spavanje, kao i uvek."
     "U neku ruku, time se možemo ponositi - kao i uvek."
     Još malo su sedeli, onda on sipa sebi još jednu šolju kafe. "Zašto pretpostavljaš da će to biti noćas?"
     "Tako."
     "Zašto to ne bi bila neka druga noć u prošlom veku, ili pre pet vekova, ili pre deset?"
     "Možda zato što nikada nije bio 19. oktobar 1969, nikada pre u istoriji, a sada jeste, i to ti je; zato što ovaj datum znači više nego što je i jedan drugi ikada značio; zato što je to godina kada su stvari takve kakve su u celom svetu i zato je kraj."
     "Noćas preko okeana u oba pravca prelaze po zadatku bombarderi koji nikada neće ugledati kopno."
     "To je jedan deo razloga."
     "Pa", reče on ustajući, "šta ćemo mi? Da operemo sudove?"
     Opraše sudove i posebno uredno ih složiše. U osam i trideset stavili su devojčice u krevet i poljubili ih, upalili male svetiljke kraj njihovih kreveta i ostavili im otškrinuta vrata.
     "Mislim se", reče muž dolazeći iz spavaće sobe i osvrćući se, zastavši trenutak sa lulom u ruci.
     "Šta?"
     "Da li da vrata budu zatvorena, ili da ostanu samo malo otškrinuta tako da ulazi svetlost."
     "Mislim se da li deca znaju."
     "Ne, naravno da ne znaju."
     Sedeli su i čitali novine i razgovarali, slušali neku muziku na radiju, pa onda sedeli zajedno kraj kamina i gledali u žeravicu dok je sat odbijao deset i trideset, pa jedanaest, pa jedanaest i trideset. Mislili su na sve druge ljude na svetu koji provode to veče, svaki na svoj sopstveni način.
     "E pa", reče on najzad.
     Dugo je ljubio svoju ženu.
     "Bili smo dobri jedno drugome, u svakom slučaju."
     "Hoćeš da zaplačeš?" zapita on.
     "Mislim da neću."
     Prođoše kroz kuću, pogasiše svetla i odoše u spavaću sobu. Stajali su u prohladnoj noćnoj tami, i svlačili se, sklanjajući prekrivače. "Čaršavi su tako čisti i lepi."
     Umorna sam.
     "Svi smo umorni."
     Smestiše se u postelju.
     "Trenutak", reče ona.
     Čuo je kako ustaje iz kreveta i odlazi u kuhinju. Vrati se trenutak kasnije. "Ostavila sam vodu da teče u lavabo", reče ona.
     Nešto je u tome bilo toliko smešno da je morao da se nasmeje.
     Ona se smejala s njim, znajući šta je toliko smešno u tome što je učinila. Najzad prestadoše da se smeju, i tako su ležali u postelji u svežoj noći držeći se za ruke, sa priljubljenim glavama.
     "Laku noć", reče on posle kratkog vremena.
     "Laku noć", reče ona.