Izgnanici

     Oči su im bile od same vatre, a iz veštičijih usta sukljao je plamen dok su se naginjale da riju po kazanu zamašćenim
     štapom i koštunjavim prstima.

     "Kad ćemo se nas tri opet sresti...
     Kad dažd pljusne, munja blesne, ili grom zatrešti?"

     Pijano su igrale na obali praznog mora, prljajući vazduh svojim jezicima, pržeći ga mačjim očima koje su zlobno sijale:

     "Hopa-cupa oko kotla;
     Otrov droba mu u grotla...
     Hitaj, hitaj, rmbaj, rintaj;
     Vatro, plamsaj, kotle, ključaj!"

     Zastadoše i baciše pogled unaokolo. "Gde je kristal? Kamo igle?"
     "Ovde!"
     "Dobro!"
     "Je li se zgusnuo žuti vosak?"
     "Jeste!"
     "Sipaj ga u gvozdeni kalup!"
     "Je li gotova voštana figura?" Uobličavali su je kao melasu koja im je kapala po zelenim rukama.
     "Proteraj iglu kroz srce!"
     "Kristal, kristal; donesi ga iz gatarske torbe. Skini prašinu s njega; pogledaj!"
     Nagnuše se nad kristal, belih lica.

     "Vidi, vidi, vidi..."

     Raketni brod kretao se svemirom sa planete Zemlje na planetu Mars. Na brodu su umirali ljudi.
     Kapetan umorno podiže glavu. "Moraćemo da upotrebimo morfijum."
     "Ali, Kapetane..."
     "Vidiš i sam u kakvom je stanju ovaj čovek." Kapetan podiže vuneno ćebe i čovek zgrčen ispod vlažnog čaršava pokrenu se i zaječa. Vazduh je bio ispunjen sumpornom grmljavinom.
     "Video sam ga - video sam ga." Čovek otvori oči i napregnuto se zagleda u otvore za svetlost gde se video samo crni svemir, zvezde koje su brzo promicale, Zemlja u daljini, i planeta Mars na svom usponu, velika i crvena. "Video sam ga - slepog miša, ogromnog, slepog miša sa čovečijim licem, raširio se nad prednjim otvorom. Leprša i leprša, leprša i leprša."
     "Puls?" zapita kapetan.
     Dežurni izmeri puls. "Sto trideset."
     "Ne može on tako dalje. Daj mu morfijum. Hajde, Smite."
     Krenuše odatle. Podne ploče odjednom oživeše od kostiju i belih lobanja koje su vriskale. Kapetan se nije usuđivao da pogleda nadole, i iznad vriskova reče: "Je li Perns na ovom mestu?" Zavirujući kod jednog otvora.
     Hirurg u belom mantilu se odmače od jednog tela. "Ja to prosto ne shvatam."
     "Kako je umro Pers?"
     "Ne znamo Kapetane. Nije bilo ni srce, ni mozak, niti šok. Jednostavno - umro."
     Kapetan opipa doktorov članak, koji se pretvori u šištavu zmiju i ujede ga. Kapetan se nije trgao. "Čuvaj se. I tebi je ubrzan puls."
     Doktor klimnu glavom. "Pers se žalio na bolove ,žiganje, govorio je - u ručnim zglobovima i nogama. Govorio je da se oseća kao da je od voska, da se topi. Pao je. Ja sam mu pomogao da se digne. Plakao je kao dete. Kaže da ima srebrnu iglu u srcu. Umre. Evo ga. Možemo da ponovimo autopsiju, da vidite. Sve je fizički normalno."
     "To je nemoguće! Umro je od nečega!"
     Kapetan ode do otvora. Mirisao je na mentol i jod, i na zeleni sapun na glatkim i manikiranim rukama. Beli zubi bili su mu istrljani preparatom za čišćenje zuba, uši izribane do rumenila, kao i obrazi. Uniforma bela kao sneg, čizme kao sjajna crna ogledala pod njim. Kovrdžava kratko podšišana kosa mirisala mu je na jak alkohol. Čak mu je i dah bio rezak i svež, čist. Ni mrljice na njemu. Svež instrument, upravo iskuvan, naoštren i spreman.
     Ljudi sa njim bili su na isti kalup. Čovek bi očekivao da vidi ogromne mesingane ključeve kako im se klate na leđima. To su bile skupe, talentovane, dobro podmazane spravice, poslušne i brze.
     Kapetan je posmatrao kako planeta Mars raste u svemiru.
     "Za jedan sat ćemo se spustiti na to prokleto mesto. Smite, jesi li ti video neke slepe miševe, jesi li imao kakve druge košmare?"
     "Da, gospodine. Onog meseca pre nego što je naša raketa poletela iz Njujorka, gospodine. Ujedaju me za vrat beli pacovi, piju mi krv. Nisam to ispričao. Bojao sam se da mi nećete dozvoliti da pođem na ovaj put."
     "Ne mari", uzdahnu kapetan. "I ja sam sanjao. Za svih mojih pedeset godina nikada nisam sanjao sve do one nedelje pre nego što smo uzleteli sa Zemlje. A onda sam svake noći sanjao da sam beli vuk. Kao uhvatili me na jednom snežnom brdu. Ustrelili srebrnim metkom. Zakopali me sa kocem u srcu." Odmahnu glavom prema Marsu. "Šta misliš, Smite, znaju li oni da dolazimo?"
     "Mi ne znamo da li ima Marsovaca, gospodine."
     "Ne znamo? Počeli su da nas odvraćaju zastrašivanjem pre osam nedelja, pre nego što smo pošli. Sada su ubili Persa i Rejnoldsa. Juče je Grenvil oslepeo zbog njih. Kako? Ne znam. Slepi miševi, igle, snovi, ljudi umiru bez razloga. To bih nazvao činima da je neko drugo doba. Ali ovo je godina 2120., Smite. Mi smo racionalni ljudi. Sve ovo se ne može događati. Ali događa se! Ko su da su, sa svojim iglama i slepim miševima, nastojaće da nas sve dokrajče." Okrenu se oko sebe. "Smite, donesi mi one knjige sa moje police. Hoću da ih imam kada se spustimo."
     Na palubi rakete bilo je naslagano dve stotine knjiga.
     "Hvala, Smite. Jesi li bacio pogled na njih? Misliš da sam šenuo. Možda. Neko šašavo predosećanje. U onom poslednjem trenutku poručio sam knjige iz Istorijskog muzeja. Zbog mojih snova. Dvadeset noći su me boli, kasapili, bio sam slepi miš koji vrišti dok ga pribadaju na hirurški podmetač, trunuo pod zemljom u crnoj kutiji; gadni, zli snovi. Cela naša posada sanjala je veštičine, vukodlačine, vampire, i fantome, sve stvari o kojima ništa nisu mogli znati. Zašto? Zato što su knjige o takvim jezivim stvarima uništene pre jednog veka. Zakonom. Zabranjeno je svima posedovanje tih groznih knjiga. Ove knjige koje vidiš ovde poslednji su primerci, koji se čuvaju u muzejskim podrumima u cilju proučavanja istorije."
     Smit se saže da bi pročitao prašnjave naslove:
     "Priče tajanstva i mašte, od Edgara Alana Poa. Drakula, od Brema Stoukera. Frankenštajn, od Meri Šeli. Okretaj zavrtke, Od Henri Džejmsa. Legenda o usnuloj šupljini, od Vašingtona Irvinga. Rapaćinijeva kći, od Natanijela Hotorna. Događaj kod mosta na Sovinom potoku, od Embrouza Birsa. Alisa u zemlji čuda, od Luisa Karola. Vrbe, od Aldžernona Blekvuda. Čarobnjak iz Oza, od L. Frenk Bauma. Jeziva senka nad Insmautom, od H. P. Lavkrafta. I još i više! Knjige Voltera de la Mera, Veikfilda, Harvija, Velsa, Eskvita, Hakslija - sve zabranjenih pisaca. Sve koje su bile spaljene one iste godine kada su Svi sveti stavljeni van zakona i zabranjen Božić! Ali, gospodine, šta nam one vrede ovde na raketi?"
     "Ne znam", uzdahnu kapetan, "još."

     Tri čaralice podigoše kristal u kome je svetlucao kapetanov lik, dok mu je iz fino brušenog stakla zvoncao sićušan glas:
     "Ne znam", uzdahnu kapetan, "još."
     Tri veštice se crveno iskrlještiše jedna drugoj u lice.
     "Nemamo mnogo vremena", reče jedna.
     "Bolje da opomenemo Njih u Gradu."
     "Hteće da čuju o knjigama. Ovo ne izgleda dobro. Ta budala kapetan!"
     "Spustiće raketu za jedan sat."
     Tri veštice se stresoše i zažmirkaše uvis prema Smaragdnom gradu na ivici suvog Marsovskog mora. Na najvišem prozoru u gradu jedan mali čovek držao je kao krv crveni zastor pomeren u stranu. Posmatrao je pustaru gde su tri veštice punile svoj kazan i uobličavale figure od voska. Tamo dalje, još hiljade i hiljade plavih vatri i dima od lovorika, crnih duvanskih dimova, cimetnih prahova i prahova od kostiju dizale su se poput mekokrilih leptirica kroz marsovsku noć. Čovek je prebrojavao razigrane mađijske vatre. Zatim, kada se tri veštice izbečiše, on se okrenu. Grimizni zastor, pušten, pade, od čega udaljeni portal žmirnu, kao žuto oko.

     Gospodin Edgar Alan Po stajao je u prozoru na kuli, sa lakim alkoholnim isparenjem u dahu. "Hekatini prijatelji su zauzeti večeras", reče ugledavši veštice, daleko dole.
     Jedan glas iza njega reče: "Video sam Vila Šekspira na obali, malopre, ganja ih. Svuda duž mora samo Šekspirova tevabija, noćas, na hiljade: tri veštice, Oberon, Hamletov otac, Puk - svi, svi oni - hiljade! Blagi Bože, koja svetina."
     "Dobri Vilijem." Po se okrenu. Pusti grimizni zastor da se sklopi. Stajao je trenutak gledajući sobu od netesanog kamena, sto od crnog drveta, plamen sveće, drugog čoveka, g. Embrouza Birsa koji je sedeo i dosađivao se, palio šibice i gledao ih kako dogorevaju; prigušeno zviždukao, povremeno se smejao sam za sebe.
     "Sada ćemo morati da kažemo G. Dikensu", reče g. Po. "Odlažemo već i suviše dugo: To je pitanje sati. Hoćeš li da siđeš sa mnom do njegove kuće, Birse?"
     Birs veselo diže pogled. "Baš razmišljam - šta će se s nama dogoditi?"
     "Ako ne možemo da poubijamo ljude sa rakete, da ih naplašimo i oteramo, onda ćemo morati da odemo, odavde, naravno. Otići ćemo na Jupiter, a kada oni dođu na Jupiter mi ćemo dalje na Saturn, pa kada oni dođu na Saturn, mi ćemo na Uran, ili Neptun, pa onda dalje do Plutona..."
     "A gde posle?"
     Lice gospodina Poa bilo je umorno; u očima mu trnulo zaostalo ugljevlje, govorio je sa nekim tužnim bezumljem; šake su mu beskorisno visile, kosa pravo padala preko čudesnog belog čela. Ličio je na zloduha neke izgubljene mračne Stvari, generala koji se vratio iz skitačke invazije. Brbljive usne izlizale su mu svilenkast, mek crni brk. Bio je toliko mali da se činilo kao da mu čelo pluta, široko i fosforescentno, samo za sebe u mračnoj sobi.
     "Mi imamo prednost boljih formi putovanja", reče on. "Uvek se možemo nadati da će se povratiti neki od njihovih atomskih ratova, raspadanje, vek mračnjaštva. Možemo se nadati povratku praznoverja. Onda bismo mogli da se vratimo na Zemlju, svi mi, za jednu noć." Crne oči gospodina Poa prodorno su gledale ispod njegovog okruglog sjajnog čela. Bio je zagledan u tavanicu. "Znači dolaze da unište i ovaj svet? Ništa neće ostati nezaprljano, je l' tako?"
     "Da li se čopor vukova zaustavlja dok ne poubija svoj plen i ne proždere utrobu? To treba da bude pravi rat. Ja ću sedeti sa strane i brojati poene. Toliko Zemljana skuvano u ulju, toliko Rukopisa nađenih u bocama spaljeno, toliko i toliko Zemljana probodeno iglama, toliko i toliko Crvenih smrti lansirano baterijom potkožnih špriceva - ha!"
     Po se ljutito klatio, pomalo pijan od vina. "Šta smo učinili? Budi sa nama, Birse, za ime Boga! Da li su nam pravično sudili književni kritičari! Ne! Naše knjige su pokupili preciznim, sterilnim hirurškim pincetama i hitnuli u kazane, da ih iskuvaju, da im poubijaju sve smrtonosne klice. Prokleti bili svi!"
     "Ja mislim da je naša situacija zabavna", reče Birs. Prekide ih jedan histeričan krik sa stepeništa kule.
     "Gospodine Po! Gospodine Birse!"
     "Da, da, evo nas!" Po i Birs siđoše i nađoše jednog čoveka oslonjenog o kameni zid hodnika, široko otvorenih usta.
     "Jeste li čuli novosti?" uzviknu on i grčevito ih zgrabi kao čovek koji samo što se ne preturi preko litice. "Sleteće za jedan sat! Donose knjige sa sobom - stare knjige, kažu veštice! Šta radite na kuli u jednom ovakvom trenutku? Zašto ne delate?"
     Po reče: "Činimo sve što možemo, Blekvude. Tebi je sve ovo novo. Hajde sa nama, idemo do g. Čarlsa Dikensa..."
     "...da porazmislimo o svojoj kobi, svojoj crnoj kobi", reče Birs i namignu.

     Silazili su grotlom zamka koje je odjekivalo, sve niže i niže po mračnim zelenim spratovima, u ustajalost i trulež, među paukove u njihovim košmarnim mrežama. "Ne brinite se", govorio je Po, dok mu je čelo tonulo ispred njih, kao ogromna bela svetiljka. "Večeras sam pozvao sve duž mrtvog mora. Tvoje prijatelje i moje, Blekvude Birse. Svi su tamo. Životinje i starice, i oni visoki ljudi sa oštrim belim zubima. Zamke čekaju, jame, jeste, i klatna. Crvena smrt." Tu se tiho zasmeja. "Da, čak i Crvena smrt. Nikada nisam pomišljao - ne, nikada nisam pomišljao da će doći vreme da se tako nešto kao Crvena smrt stvarno dogodi. Ali oni su je tražili, i dobiće je!"
     "Ali da li smo dovoljno jaki?" zapita se Blekvud.
     "Koliko jako je jako? Oni neće biti spremni za nas, u najmanju ruku. Nemaju tu maštu. Ti čisti mladi raketaši sa svojim antiseptičnim pumpericama i šlemovima kao noše, sa svojom novom religijom. Oko vratova im, o zlatnim lancima, skalpeli. Na glavama, dijadema mikroskopa. Među svetim prstima, zakađene urne koje se puše, u stvari samo antiseptične pećnice za isterivanje praznoverja parom. Imena Poa, Birsa, Hotorna, Blekvuda - svetogrđe za njihove čiste usne."
     Kada su izašli iz zamka pođoše kroz prostor pun vode, brdsko jezerce na pustari koje i nije bilo jezerce, koje se maglilo pred njima kao u košmaru. Vazduh je bio ispunjen lepetom i šumorom krila, kretanjem vetrova i tminom. Menjali su se glasovi, klatile prilike oko logorskih vatri. Gospodin Po je gledao igle kako pletu, pletu, pletu, u svetlosti vatre; pletu bol i jad, pletenjem zlo pretvaraju u voštane marionete, lutke od ilovače. Kazanski mirisi divljeg belog luka, kajene i šafrana sa šištanjem su se dizali uvis prožimajući noć otrovnim zajedanjem.
     "Nastavite!" reče Po. "Vratiću se!"
     Svuda duž prazne obale lelujale su se i bledele crne prilike, narastale i pretvarale se u crni dim na nebu. U planinskim tornjevima zvonila su zvona, a gavrani kuljali napolje iz tornjeva, zajedno sa jekom bronze i u krugovima se zaletali u pepeo.
     Po i Birs požuriše preko puste močvare, pa u jednu udoljicu, i odjednom se nađoše na kaldrmisanoj ulici, na hladnom, sumornom, mrzlom vremenu, sa ljudima koji su trupkali gore-dole po kamenitim dvorištima da bi zagrejali noge; pored svega toga još i magla, i sveće koje plamsaju u prozorima kancelarija i izlozima radnji sa izvešanim božićnim ćurkama. U daljini su neki dečaci, natrontani, ćurlikali, dok im je iz usta frktavo izbijala bleda para u studeni vazduh. "Bog neka vam da veselja, Gospodo", a jedan veliki sat gromovito je odzvanjao ponoć. Deca su protrčavala izlećući iz pekare, sa večerama koje su im se sve pušile u musavim rukama, na poslužavnicima u srebrnim poklopljenim zdelama.
     Kod firme na kojoj je pisalo SKRUDŽ, MARLI I DIKENS Po zakuca zvekirom, i iznutra, kada se vrata otvoriše za nekoliko centimetara, iznenadan nalet muzike gotovo ih povuče u igru. Tu je, iza ramena čoveka koji je isturao kozju bradicu i brkove ka njima, bio gospodin Fezivig i pljeskao rukama, tu je bila gospođa Fezivig, sva od širokog osmeha, igrala i sudarala se sa ostalim lumpadžijama, dok je violina cvrkutala a smeh se kotrljao oko stola kao zveckanje kristala u lusteru kada ga iznenada protrese vetar. Veliki sto bio je pretrpan svinjskom salamurom, ćurkama, zimzelenom, guskama; pitama s mesom, sisančićima, vencima kobasica, pomorandžama i jabukama, tu su bili Bob Krečit i Mala Dorit i Sitni Tim i sam gospodin Fejdžin, i jedan čovek koji bi po izgledu mogao biti nesvaren komad govedine, mrlja od senfa, mrvka sira, parče neskuvanog krompira - ko drugi nego gospodin Marli, sa lancima i svim ostalim, dok se vino lilo a zlaćane ćurke pušile punom parom!
     "Šta želite?" zapita gospodin Čarls Dikens.
     "Došli smo da te opet umoljavamo, Čarlse; potrebna nam je tvoja pomoć", reče Po.
     "Pomoć? Mislite da bih vam pomogao da se borite protiv onih dobrih ljudi što dolaze u raketi? Ja tu ionako ne spadam. Moje knjige su spaljene greškom. Ja nisam nikakav natprirodnjak, nisam pisac groze i strave kao ti, Po; kao ti, Birse, ili drugi. Nemam ja ništa sa vama grozomornicima!"
     "Ti si ubedljiv govornik", rezonovao je Po. "Mogao bi da odeš da sačekaš raketaše, uljuljkaš ih, uspavaš njihove sumnje i onda - onda bismo se mi pobrinuli za njih."
     Gospodin Dikens se zagleda u nabore crnog ogrtača koji su skrivali Poove ruke. Smešeći se, Po izvuče odande jednu crnu mačku.
     "Za jednog od naših posetilaca."
     "A za druge?"
     Po se opet osmehnu, zadovoljan. "Prevremena sahrana?"
     "Mračan ste čovek, gospodine Po."
     "Ja sam uplašen i ljut čovek. Ja sam bog, gospodine Dikense, isto kao što ste i vi bog, kao što smo svi bogovi, a tvorevine našeg uma - naši ljudi, ako hoćete - ne samo da su bili ugroženi, već i, proganjani i spaljivani, cepani i cenzurisani, uništavani i uništeni. Svetovi koje smo mi stvorili ruše se. Čak i bogovi se moraju boriti!"
     "Pa?" Gospodin Dikens nakrivi glavu, nestrpljivo čekajući da se vrati društvu, muzici, hrani. "Možda možete da objasnite zašto smo ovde? Kako smo ovamo došli?"
     "Rat začinje rat. Razaranje začinje razaranje. Na Zemlji, pre jednog veka godine 2020. naše knjige stavili su van zakona. Kakva užasna stvar - uništiti naša književna dela na takav način! To nas je prizvalo iz čega? Smrti? Vanživotnog? Ne volim apstraktne stvari. Ne znam. Znam samo da su nas naši svetovi i naša dela pozvali i da smo pokušali da ih spasemo, i da je jedino što smo mogli da učinimo u tom spasavanju bilo da iščekamo jedno stoleće ovde na Marsu, u nadi da će se Zemlja možda preopteretiti tim naučnicima i njihovim sumnjama; ali sada oni dolaze da nas iščiste odavde, nas i naše mračne stvari, sve alhemičare, veštice, vampire i vukodlačiće koji su se, jedan po jedan, povlačili preko svemira kako je nauka prodirala kroz sve države na Zemlji ne ostavljajući konačno nikakav izbor uopšte osim sveopšteg odlaska sa Zemlje. Morate nam pomoći. Vi umete dobro da govorite. Potrebni ste nam."
     "Ponavljam, ja ne pripadam vama, ne odobravam vam, a ni ostalima", povika ljutito Dikens. "Ja se nisam igrao sa vešticama i vampirima i ponoćnim spodobama."
     "A Božična pesma?"
     "Smešno! Jedna priča. A, napisao sam ja još nekoliko o duhovima, možda pa šta? U mojim glavnim delima nije bilo ništa od tih besmislica!"
     "Pogrešno ili ne, oni su vas svrstali sa nama. Uništili su i vaše knjige - vaše svetove. Morate ih mrzeti, gospodine Dikense!"
     "Priznajem da su glupi i grubijani, ali to je sve. Do videnja!"
     "Neka bar pođe gospodin Marli!"
     "Ne!"
     Vrata se zalupiše. Kada se Po okrete od vrata, ulicom, jedva dotičući smrznuto tle, sa kočijašem koji je svirao neku veselu ariju u rog, dolete velika kočija iz koje smejući se i pevajući poispadaše zacrveneli Pikvikovci koji stadoše da lupaju u vrata glasno uzvikujući Srećan Božić kada im debeli dečak otvori.

     Gospodin Po pohita ponoćnom obalom suvog mora. Zastajao je kod vatara i dimova, izvikivao naređenja, proveravao uzavrele kotlove, otrove i kredom iscrtane pentagrame. "Dobro!" govorio je i trčao dalje. "Fino!" vikao i opet trčao. Ljudi su mu prilazili i trčali s njim. Sada su sa njim trčali g. Kopard i g. Mačin. Tu su bile zmijurine pune mržnje, ljuti demoni i vatreni bronzani zmajevi, guje pljuvalice i drhturave veštice, kao i bodlje, koprive i trnje i sva ona gadna naplavina i krš od povučenog mora uobrazilje, sve ostavljeno na setnoj obali da cvili, baca penu i pljuje.
     Gospodin Mečin stade. Sede kao dete na hladan pesak. Poče da jeca. Pokušaše da ga uteše, ali on nije hteo da sluša. "Samo sam pomislio", reče, "šta će se dogoditi sa nama onog dana kada poslednje od naših knjiga budu uništene?"
     Vazduh se okretao u kovitlac.
     "Ne govori o tome!"
     "Moramo", cvileo je g. Mečin. "Sada, sada, kada se raketa spusti, vi, g. Po; ti, Koparde; ti, Birse - svi vi ćete iščileti. Kao dim. Otići ćete s vetrom. Lica će vam se rastopiti..."
     "Smrt! Prava smrt za sve nas."
     "Mi postojimo samo sa dozvolom Zemlje. Ako bi jedan konačan ukaz večeras uništio naših poslednjih nekoliko dela, bili bismo kao ugašena svetla."
     Kopard je tiho razmišljao. "Pitam se ko sam ja. U kakvoj glavi na Zemlji postojim ja noćas? U nekoj afričkoj kolibi? U nekom pustinjaku koji čita moje priče? Je li on-ona usamljena sveća na vetru vremena i nauke? Svetlucavi krug koji me održava ovde u buntovnom izgnanstvu? Je li to on? Ili neki dečak na napuštenom tavanu, koji me pronalazi u poslednjem trenutku! Oh, prošle noći sam se osećao bolestan, bolestan, bolestan do srži svoje, jer postoji telo duše kao i telo tela, i to dušino telo bolelo me je kroz onako svetlo, i prošle noći osetio sam se kao sveća, topio sam se. Tada sam odjednom skočio, dobio novu svetlost! Kada je neko dete, kijajući od prašine, u nekoj žućkastoj sobici na Zemlji još jednom našlo jedan moj pohaban primerak, sa mrljama od vremena! Tako sam dobio kratko odlaganje!"
     Na jednoj kolibici uz obalu s treskom se otvoriše vrata. Napolje kroči tanak čovečuljak sa mesom koje je visilo sa njega u naborima, i, ne obraćajući pažnju na druge, sede i zablenu se u svoje stisnute pesnice.
     "Eno ga onaj koga žalim", prošapta Blekvud. "Gledajte ga kako odumire. Nekada je bio stvarniji od nas, koji smo bili ljudi. Uzeli su ga, golu ideju, i stolećima ga oblačili u ružičasto meso i snežnu bradu, u crveni somotski ogrtač i crne čizme; dodali mu jelene, šljokice, zimzelene grančice. I pošto su ga tako vekovima izrađivali, udavili ga u kazanu sa lizolom, moglo bi se reći."
     Ljudi su ćutali.
     "Kako li mora biti na Zemlji?" pitao se Po. "Bez Božića? Nema vrućih kestenova, nema jelke, nema ukrasa, ni doboša, ni sveća - ničega; ničega osim snega i vetra i usamljenih, stvarnih ljudi..."
     Svi su gledali u mršavog malog starca sa zamršenom bradom i izbledelom odećom od crvenog somota.
     "Jeste li čuli njegovu priču?"
     "Mogu da je zamislim. Psihijatar usjaktelih očiju, promućurni sociolog, zlovoljni stručnjak za obrazovanje sa penom na ustima, antiseptični roditelji..."
     "Žalosna situacija", reče Birs smeškajući se, "za trgovce o Božićnim praznicima koji su, tamo negde pred kraj, kako se sećam, počinjali da meću zimzelen i pevaju Božićne pesme dan uoči Svih svetih. Ako su imali i malo sreće, ove godine su mogli početi na Dan rada!" U većini država SAD i u Kanadi, zvaničan praznik, prvobitno određen za proslavu rada, obično prvi ponedeljak u septembru; prim. prev.
     Birs ne nastavi. Pade ničice uz uzdah. Ležeći na tlu imao je vremena samo da kaže: "Što je zanimljivo." I onda, dok su oni svi gledali, prestravljeni, njegovo telo sagore u plav prah i ugljenisane kosti, čiji se pepeo razlete kroz vazduh u crnim krpicama.
     "Birse, Birse!"
     "Ode!"
     "Nestala mu je poslednja knjiga. Neko na Zemlji ju je baš sada spalio."
     "Bog neka mu da počinka. Od njega sada ništa nije ostalo. Jer šta smo mi nego knjige, i kada one nestanu, više nema ničega."
     Prodoran zvuk ispuni nebo.
     Stadoše da viču, prestrašeni, i pogledaše uvis. Na nebu je bila raketa, zasenjujući ga praskavim oblacima vatre! Oko ljudi na obali mora zaigraše fenjeri; začu se cviljenje i klokotanje, uz oštar miris varenih čini. Tikve sa izrezanim očima i zapaljenim svećama podigoše se u hladan bistar vazduh. Mršavi prsti stisnuše se u pesnice, a jedna veštica zavrišta iz svojih usahlih usta:

     "Brode, brode, razbij se, padni!
     Izgori ceo, brode gadni!
     Krckaj, drmaj, da se slije!
     Krzno mačje, prah mumije!"

     "Vreme je da idemo", promrmlja Blekvud. "Dalje na Jupiter, na Saturn ili Pluton."
     "Da bežimo?" uzviknu Po kroz vetar. "Nikada!"
     "Ja sam umoran star čovek!"
     Po se zagleda u starčevo lice i poverova mu. Pope se svrh jednog ogromnog izvaljenog kamena i stade ispred deset hiljada sivih senki, zelenih svetlosti i žutih očiju na šištavom vetru.
     "Prahovi!" povika.
     Gust vreo miris gorkog badema, cimeta, kima, semena protiv glista i perunike!
     Raketa je silazila - silazila sigurno, sa krikom duha prokletog! Po je besneo na raketu. Podiže pesnice uvis, i orkestar vreline, zadaha i mržnje odgovori simfonijom! Kao cepčice drveta, slepi miševi sunuše uvis! Srca u plamenu, zavitlana kao projektili, prskala su krvavim vatrometom u nagorelom vazduhu. Raketa je silazila sve niže i niže, neumoljivo nadole, kao klatno. A Po je arlaukao, razbesnelo, i uzmicao sa svakim novim zamahom rakete koja je sekla i pustošila vazduh! Čitavo mrtvo more činilo se kao jama u kojoj oni, uzamčeni, čekaju spuštanje stravične mašine, sjajnog sečiva; kao ljudi pod lavinom!
     "Zmije!" vrisnu Po.
     I svetlucave zmije sa vijugavim zelenim šarama ustremiše se prema raketi. Ali ona se spusti sa širokim zamahom, bljujući vatru, i leže izduvavajući crveno perje na pesak, na milju od njih.
     "Na nju!" drečao je Po. "Menjamo plan! Imamo samo jednu šansu! Trk! Na nju! Na nju! Da ih podavimo našim telima! Da ih poubijamo!"
     I kao da je kakvom silovitom moru naredio da promeni pravac, da se isisa iz svojih praiskonskih korita, preko morskog peska raširi se i krenu vatra u kovitlacima kao vetar i kiša i munja, duž praznih rečnih delta, uz igranje senki i vrištanje, zviždeći i cvileći, pucketajući praskajući i spajajući se u jedno ka raketi koja je, ugašena, ležala kao čista metalna baklja u udaljenoj šupljini. Kao da se prevrnuo veliki začađen kotao varničave lave, a sprženi ljudi i međusobno izujedane životinje sterani niz sasušene zidove provalija.
     "Ubijajte ih!" vrištao je Po u trku.
     Ljudi iz rakete poiskakaše sa svog broda, sa puškama na gotovs. Šunjali su se, njušeći vazduh kao lovački psi. Ne zapaziše ništa. Laknu im.
     Kapetan siđe poslednji. Izdavao je odsečne naredbe. Nakupiše drva, potpališe ih, i vatra se razbukta za tren oka. Kapetan sakupi ljude u polukrug oko sebe.
     "Nov svet", reče, sileći se da govori neusiljeno, mada je svaki čas nervozno bacao pogled iza leđa na prazno more. "Stari svet smo ostavili. Nov početak. Počinje novo. Ima li veće simbolike od ove kada se mi ovde još odlučnije posvećujemo nauci i progresu." Škrto klimnu glavom svom poručniku. "Knjige."
     Svetlost vatre je igrala po izbledelim pozlaćenim naslovima: Vrbe, Autsajder, Posmatraj, Snevač, Dr. Džekil i g. Hajd, Zemlja Oz, Pelusidar, Zemlja koju je zaboravilo vreme, San letnje noći, i po čudovišnim imenima Mečina i Edgara Alana Poa, Kabela, Dansanija, Blekvuda i Luisa Karola; imena, stara imena, zla imena.
     "Nov svet. Jednim pokretom ruke, spalićemo poslednje što je ostalo od starog."
     Kapetan stade da cepa stranice iz knjiga. Bacao je u vatru sasušen list po list.
     Vrisak!
     Odskočivši unazad, ljudi su gledali preko svetlosti vatre u ivice ogromnog i nenastanjenog mora.
     Još jedan vrisak, visok i zavijajući, kao od aždaje na izdisaju ili od bronzano crvenog kita koji udara repom o zemlju ostavljen da zeva na suvom kada se vode đavoljeg mora povuku preko kamenjara i ispare.
     To je bio zvuk vazduha koji hrli da ispuni prazan prostor u kojem je, trenutak pre toga, bilo nešto! Kapetan pedantno završi sa poslednjom knjigom stavljajući je u vatru.
     Vazduh prestade da treperi.
     Tišina!
     Raketaši se nagnuše i stadoše
     "Kapetane, jeste li čuli?"
     "Ne."
     "Kao talas, gospodine. Na dnu mora! Mislim da sam nešto video. Tamo. Jedan crn talas. Veliki. Jurio je na nas."
     "Pogrešio si."
     "Tamo, gospodine!"
     "Šta?"
     "Vidite ga? Tamo! Grad! Tamo preko! Onaj zeleni grad blizu jezera! Rascepljuje se na pola. Ruši se!"
     Ljudi začkiljiše i sunuše napred.
     Smit je stajao među njima i drhtao. Stavi šaku na glavu kao da bi da tamo pronađe neku misao. "Sećam se. Da, sada se sećam. Davno je to bilo. Kada sam bio dete. Jedna knjiga koju sam čitao. Jedna priča. Oz, mislim da je bio. Jeste, Oz. Smaragdni grad Oz..."
     "Oz? Nikad nisam čuo."
     "Jeste, Oz, to je bilo to. Sad sam ga baš video, kao u priči. Video sam kako se ruši."
     "Smite!"
     "Da. gospodine?"
     "Javi se sutra za psihoanalizu."
     "Razumem, gospodine!" Odsečan vojnički pozdrav.
     "Čuvaj se."
     Na vrhovima prstiju, sa uperenim puškama, ljudi izađoše izvan kruga aseptične svetlosti broda, da osmatraju izduženo more i niska brda.
     "Ma", prošapta Smit, razočaran, "ovde uopšte nema nikoga, je l' tako? Nikoga uopšte."
     Vetar mu je cvileći nanosio pesak preko cipela.

Nikakva određena noć niti jutro

     Za dva sata popušio je paklo cigareta.
     "Koliko smo odmakli u svemiru?"
     "Milijardu milja."
     "Milijardu milja odakle?" reče Hičkok.
     "Sve zavisi", reče Klemens koji uopšte nije pušio. "Milijardu milja od kuće, mogao bi reći."
     "Pa onda reci."
     "Od kuće. Od Zemlje. Njujorka. Čikaga. Odakle god da si bio."
     "Više se i ne sećam", reče Hičkok. "Čak sada i ne verujem da postoji Zemlja, a ti?"
     "Da", reče Klemens. "Sanjao sam je jutros."
     "Nema jutra u svemiru."
     "Onda u toku noći."
     "Uvek je noć", reče mirno Hičkok. "Na koju noć misliš?"
     "Zaveži", reče Klemens razdraženo. "Pusti me da završim."
     Hičkok zapali još jednu cigaretu. Ruka mu se nije tresla, ali je izgledalo kao da unutra, u suncem opaljenom mesu, drhti sama za sebe, u svakoj ruci kao da je bila mala nevidljiva drhtavica, a u telu veliko nevidljivo drhtanje. Dvojica ljudi sedela su na podu hodnika za osmatranje i gledala napolje u zvezde. Klemensu su oči blistale, dok Hičkokove nisu bile usredsređene ni na šta; bile su prazne i zbunjene.
     "Probudio sam se sam u 05.00", reče Hičkok, kao da govori svojoj desnoj ruci. "I čujem sebe kako vrištim, "Gde sam? Gde sam?" I odgovor: "Nigde!" Pa kažem: "Gde sam bio?" Pa kažem: "Na Zemlji!" "Šta je to Zemlja?" pitam se. "Tamo gde sam rođen", kažem. Ali to nije bilo ništa, i još je gore nego ništa. Ne verujem ni u šta što ne mogu da vidim ili da čujem ili da dodirnem. Zemlju ne mogu da vidim, zašto bih onda verovao u nju. Sigurnije je ovako, ne verovati."
     "Zemlja postoji." Klemens pokaza prstom i osmehnu se. "To je ona svetla tačka tamo."
     "To nije Zemlja; to je naše sunce. Odavde ne možeš videti Zemlju."
     "Ja mogu da je vidim. Imam dobro pamćenje."
     "To nije isto, budalo", odjednom reče Hičkok. U glasu mu se osećala ljutina. "Ja mislim stvarno da je vidiš. Uvek sam bio takav. Kada sam u Bostonu, Njujork je mrtav. Kada sam u Njujorku, Boston je mrtav. Kad čoveka ne vidim jedan dan, on je mrtav. Kada dolazi ulicom, moj Bože, to je onda uskrsnuće. Gotovo da zaigram, toliko mi je drago što ga vidim. Tako sam bar činio. Više ne igram. Samo gledam. I kada čovek ode, opet je mrtav."
     Klemens se nasmeja. "Stvar je jednostavno u tome da tvoj mozak radi na jednom primitivnom nivou. Ti ne možeš da se držiš stvari. Nemaš mašte, stari. Moraš da naučiš da se zadržavaš na stvarima."
     "Zašto bih se držao stvari koje ne mogu koristiti?" reče Hičkok, širom otvorenih očiju, zagledan u svemir. "Ja sam praktičan. Ako ovde nema Zemlje da šetam po njoj, ti želiš da hodam po sećanju? To boli. Sećanja su, kako jednom reče moj otac, kao ježevi. Neka idu do đavola! Drži se podalje od njih. Unesrećuju te. Kvare ti posao. Teraju te na plač."
     "Ja baš sada hodam na Zemlji", reče Klemens, žmirkajući, ispuštajući dim.
     "Šutiraš te ježeve. Posle nećeš moći da ručaš pa ćeš se čuditi zašto", reče Hičkok mrtvim glasom. "A to će biti zato što si nogu napunio bodljama pa te to boli. Do đavola s tim! Ako ne mogu da je popijem, uštinem, munem, legnem na nju, onda batali stvar. Mrtav sam ja za Zemlju. I ona je mrtva za mene. Nema nikog da plače za mnom u Njujorku večeras. Mani Njujork. Ovde nema nikakvog godišnjeg doba; zima i leto su nestali. Nema ni proleća ni jeseni. Nije nikakvo određeno veče niti jutro; svemir i svemir. Jedino što upravo sada jeste, to smo ti i ja i ovaj raketni brod. I jedina stvar u koju sam siguran sam ja. To je sve."
     Klemens uopšte nije obraćao pažnju. "Baš sada stavljam deset centi u telefon", reče izvodeći pantomimu uz lagan osmeh. "I zovem moju devojku u Ivenstonu. Halo, Barbara!"
     Raketa je jedrila dalje svemirom.

     Zvono za ručak zazvoni u 13.05. Ljudi su trčali u mekim patikama sa gumenim đonovima i sedali za tapacirane stolove.
     Klemens nije bio gladan.
     "Vidiš, šta sam ti rekao!" reče Hičkok. "Ti i tvoji prokleti ježevi! Ostavi ih na miru, kao što sam ti kazao. Pogledaj me, satirem hranu." To reče mehanički, sporim i neveselim glasom. "Gledaj me." Stavi veliki komad pite u usta i opipa ga jezikom. Gledao je u pitu na tanjiru kao da bi da vidi kako je napravljena. Pomeri je viljuškom. Opipavao je dršku viljuške. Gnječio nadev od limuna i gledao ga kako prolazi između zubaca. Onda opipa jednu bocu mleka od dna do vrha i nali mleko u čašu, slušajući ga kako klokoće. Gledao je mleko kao da bi da ga još više izbeli. Ispi ga tako brzo da mu nije mogao osetiti ukus. Pojeo je ceo ručak za nekoliko minuta, grozničavo ga trpajući u sebe, i sada se ogledao unaokolo tražeći još, ali više nije bilo. Zagleda se kroz prozor rakete, bez izraza u očima. "Ni one nisu stvarne", reče.
     "Šta?" zapita Klemens.
     "Zvezde. Ko je ikada dodirnuo zvezdu? Mogu ih videti, sigurno, ali šta vredi videti nešto što je milion ili milijardu milja daleko? Sve što je toliko daleko nije vredno razmišljanja."
     "Zašto si pošao na ovaj put?" odjednom zapita Klemens.
     Hičkok je piljio u svoju začuđujuće praznu čašu od mleka, pa je stište, onda olabavi ruku, pa je opet stište. "Ne znam." Prelazio je jezikom po ivici čaše. "Prosto sam morao, eto. Kako ti znaš zašto išta činiš u životu?"
     "Sviđala ti se ideja o putovanju u svemir? Da ideš na razna mesta?"
     "Ne znam. Da. Ne. Ne da idem na mesta. Da budem između." Po prvi put Hičkok pokuša da usredsredi oči na nešto, ali je to bilo toliko maglovito i tako daleko, da oči nisu mogle da mu se prilagode, iako se trudio i licem i rukama. "Najvećim delom svemir. Toliki prostor. Dopadala mi se pomisao da ništa nema na vrhu, ništa na dnu; i puno ničega između toga, a ja u sredini tog ničega."
     "Još nikada nisam čuo da se to tako kaže."
     "Ja samo to tako kažem; nadam se da si slušao."
     Hičkok izvadi cigarete, zapali i stade da vuče i ispušta dimove; iznova i iznova.
     Klemens reče: "kakvo si detinjstvo proveo, Hičkok?"
     "Nikada nisam bio mlad. Ko god da sam bio, umro sam. To je više od tvojih bodljica. Ne želim da mi se napuni cela koža, hvala lepo. Uvek sam zamišljao kao da umireš svakog dana, a svaki dan je jedna kutija, vidiš, i svaka kutija je sređena i ima broj; ali nikad se ne vraćaj i ne diži poklopce, zato što si umro nekoliko hiljadu puta u životu, a to je mnogo leševa, svaki mrtav na drugačiji način, svaki sa jednim gorim izrazom. Svakog od tih dana si jedan različit ti, neko koga ne poznaješ ili ne shvataš, ili ne želiš da shvatiš."
     "Tako sam sebe odsecaš."
     "Zašto bih ja išta imao sa tim mlađim Hičkokom? On je bio budala i muvali su ga i iskorišćavali i upotrebljavali. Otac mu nije valjao, a bilo mu je drago kad mu je majka umrla, jer je bila ista. Treba li da se vraćam i da mu vidim lice toga dana, da se mirim nad njim? On je bio budala."
     "Svi smo mi budale", reče Klemens, "sve vreme. Samo od druge vrste svakoga dana. Mislimo, danas nisam budala. Naučio sam svoje. Juče sam bio budala, ali jutros ne. Onda sutradan saznao da smo i danas, jeste, bili budale. Mislim da je jedini način da rastemo i uspemo na ovom svetu da prihvatimo činjenicu da nismo savršeni i da živimo u skladu s tim."
     "Ne želim da se sećam nesavršenih stvari", reče Hičkok. "Ne mogu se rukovati sa tim mlađim Hičkokom, je l' tako? Gde je on? Možeš li da mi ga nađeš? On je mrtav, zato neka se nosi bestraga! Ono što činim sutra neću da uobličavam nekom bedom koju sam učinio juče."
     "Pogrešno ti je to."
     "Pa neka mi bude." Hičkok je sedeo završivši sa jelom i gledao kroz ulaz. Ostali su ga pogledali.
     "Postoje li meteori?" zapita Hičkok.
     "Pa znaš dobro da postoje."
     "Na našim radarima - da, kao linije svetlosti u prostoru. Ne, ne verujem ja ni u šta što ne postoji i ne radi u mom prisustvu. Ponekad", klimnu glavom prema ljudima koji su završavali jelo, "ponekad ne verujem ni u koga i ni u šta osim u sebe." Uspravi se na stolici. "Ima li ovaj brod gornji nivo?"
     "Da."
     "Moram odmah da ga vidim."
     "Ne uzbuđuj se."
     "Vi čekajte ovde; odmah ću se vratiti." Hičkok brzo izađe. Ostali su sedeli i polako žvakali hranu. Prođe trenutak. Jedan od ljudi podiže glavu. "Koliko dugo ovo već traje? Mislim na Hičkoka."
     "Danas je počeo."
     "Čudno se ponašao i pre neki dan."
     "Jeste, ali danas je gore."
     "Je li neko rekao psihijatru?"
     "Mislili smo da će ga proći. Svako malo oseti svemir kada prvi put izađe. I ja sam. Uhvati te neko ludačko filosofiranje, onda se prestraviš. Probije te znoj, pa onda sumnjaš u svoje poreklo, ne veruješ u Zemlju, napiješ se, probudiš se mamuran, i gotovo."
     "Ali Hičkok se ne napija", reče neko, "voleo bi ja da se on napije."
     "Kako li on to prođe kroz ispitnu komisiju?"
     "Kako smo svi mi prošli? Trebaju im ljudi. Većina ljudi beži od kosmosa k'o đavo od krsta. Zato komisija propusti mnoge koji nisu ni tamo, ni amo."
     "Taj čovek nije ni tamo ni amo", reče neko. "On je otkačen."
     Čekali su pet minuta. Hičkok se ne vrati.
     Klemens se najzad diže od stola, izađe i pope se uz kružne stepenice na gornju palubu. Tu je bio Hičkok, i pažljivo pipao po zidu.
     "Ovde je", reče on.
     "Naravno da jeste."
     "Plašio sam se da možda nije." Hičkok je zurio u Klemensa. "I ti si živ."
     "Već dugo sam živ."
     "Ne", reče Hičkok. "Sada, upravo sada, ovog trenutka, dok si sa mnom, ti si živ. Pre jednog trenutka nisi bio ništa."
     "Bio sam za sebe", reče onaj drugi. "To nije važno. Nisi bio ovde sa mnom." reče Hičkok. "Samo to je važno."
     "Je li posada dole?"
     "Da."
     "Možeš li to da dokažeš?"
     "Slušaj, Hičkok, bolje da odeš do Dr. Edvardsa. Mislim da treba da ideš malo na servis."
     "Ne, ja sam dobro. A ko je pa taj doktor? Možeš li da dokažeš da je na ovom brodu?"
     "Mogu. Samo da ga zovnem."
     "Ne. Mislim dok stojiš ovde, u ovom trenutku, ti ne možeš da dokažeš da je on ovde, je l' tako?"
     "Ne, a da se ne pokrenem; ne mogu."
     "Vidiš. Nemaš nikakav duhovni dokaz. To ja hoću, mentalni dokaz koji mogu osetiti. Ne želim fizički dokaz, da moraš da izađeš i da ga dovučeš ovamo. Želim dokaz koji možeš nositi u glavi i uvek dodirnuti i omirisati i osetiti. Ali za to nema načina. Da bi verovao u neku stvar moraš je nositi sa sobom. Ne možeš nositi Zemlju, ili čoveka u džepu. Želim da pronađem način kako bih to činio, da nosim stalno stvari sa sobom, da bih mogao da verujem u njih. Koliko je samo nespretno to što moraš da izlaziš i unosiš nešto strahovito fizičko da bi nešto dokazao. Mrzim fizičke stvari zato što se mogu ostaviti za sobom i što je posle nemoguće verovati u njih."
     "To su pravila igre."
     "Ja želim da ih promenim. Zar ne bi bilo lepo ako bismo mogli da stvari dokazujemo umom, i zasigurno znali da su one uvek na svom mestu. Voleo bih da znam kako neko mesto izgleda kada ja nisam tamo. Voleo bih da budem siguran."
     "To nije moguće."
     "Znaš", reče Hičkok, "prvi put mi je palo na pamet da dođem u svemir pre oko pet godina. Nekako kad sam ostao bez posla. Jesi li znao da želim da budem pisac? Oh da, jedan od onih ljudi koji večito pričaju o pisanju, ali retko da pišu. I koji su i suviše vatreni. Tako sam izgubio dobar posao i otišao iz izdavačke delatnosti, i nisam mogao da dobijem drugi posao pa tako nastavim nizbrdo. Onda mi umre žena. Vidiš, ništa ne ostane tamo gde si ga stavio - materijalnim stvarima ne možeš verovati. Morao sam sina da poverim staranju jedne tetke, i stvari se pogoršaju; zatim sam jednog dana dao da se objavi priča sa mojim imenom, ali to nisam bio ja."
     "Ne razumem te."
     Hičkok je bio bled u licu i znojio se.
     "Mogu samo da kažem da sam pogledao u stranicu sa mojim imenom ispod naslova. Od Džozefa Hičkoka. Ali to je bio neki drugi čovek. Nije bilo načina da se dokaže - stvarno dokaže, istinski dokaže - da sam taj čovek ja. Priča je bila poznata - znao sam da sam je ja napisao ali ono ime na papiru ipak nisam bio ja. To je bio simbol, ime. Tuđe. I onda sam shvatio da čak i da sam uspeo u pisanju to meni ne bi značilo ništa, zato što ne bih mogao da se poistovetim sa tim imenom. To bi bio gar i pepeo. Zato više nisam ni pisao. Ionako nikada nisam bio siguran da su priče koje sam imao u stolu nekoliko dana kasnije moje, mada sam se sećao kako sam ih kucao. Uvek je tu bio taj jaz dokaza. Taj jaz između činim i učinio sam. Ono što je učinjeno mrtvo je i nije dokaz, jer to nije akcija. Važne su samo akcije. A komadi papira bili su ostaci učinjenih i završenih akcija koje se sada više ne vide. Sa dokazom činjenja bilo je svršeno. Nije ostalo ništa osim sećanja, a ja nisam imao poverenja u svoje pamćenje. Da li sam stvarno mogao dokazati da sam napisao te priče? Ne. Može li ijedan autor? Ja mislim na dokaz. Mislim na akciju kao dokaz. Ne. Zaista ne može. Ne, osim ako ti neko ne sedi u sobi dok kucaš, a ti to onda možda radiš po sećanju. A kada se stvar završi nema dokaza, samo sećanje. Tako sam onda počeo da nalazim praznine između svega. Sumnjao sam da sam oženjen, i da imam dete, ili da sam ikada u životu imao posao. Sumnjao sam da sam rođen u Ilinoisu i da sam imao pijanog oca i majku svinju od žene. Nisam mogao ništa da dokažem. Jeste, ljudi bi mogli da kažu: 'Takav si i takav, i ovakav i onakav', ali to nije bilo ništa."
     "Trebalo bi da se maneš takvih misli", reče Klemens.
     "Ne mogu. Sve te rupe i praznine. Tako sam i počeo da mislim o zvezdama. Mislio sam kako će mi se dopasti da budem u raketnom brodu u svemiru, u ničemu, u ničemu, da idem dalje u ništa, sa samo nečim tanušnim, tankom ljuskom od metala što me drži, da se udaljavam od svega - nečega sa rupama u sebi što ne može sebe da dokaže. Znao sam tada da je svemir jedina sreća za mene. Kada stignem na Aldebaran II potpisaću da se vraćam petogodišnjim putem na Zemlju, pa ću tako da šetam tamo i nazad kao ping-pong loptica sve do kraja života."
     "Jesi li razgovarao o tome sa psihijatrom?"
     "Da bi on pokušao da mi zamalteriše te praznine, da ispuni rupe bukom i toplom vodom i rečima i šakama koje me opipavaju, i tako to? Hvala lepo." Hičkok zastade. "Pogoršava mi se stanje, je li tako? Mislio sam. Jutros kad sam se probudio, pomislim - gore mi je. Ili bolje?" Opet zastade i uperi oprezan pogled u Klemensa. "Jesi li tamo? Jesi li stvarno tu? Hajde, dokaži."
     Klemens ga pljesnu po ruci, jako.
     "Da", reče Hičkok trljajući ruku, detaljno je zagledajući, sa čuđenjem, uze da je masira. "Bio si tu. Kratak delić trenutka. Ali pitam se da li jesi - sada."
     "Vidimo se kasnije", reče Klemens. Pođe da traži doktora i udalji se.
     Zazvoni jedno zvono. Zazvoniše dva zvona, tri zvona. Brod se zaljulja, kao da ga je ošamarila neka ruka. Začu se zvuk usisavanja, zvuk uključenog usisivača za prašinu. Klemens je čuo krikove i oseti kako se vazduh razređuje. Vazduh mu je šištao oko ušiju. Odjednom mu u nosu i u plućima nije bilo ničega. On se spotače, i tada šištanje prestade.
     Čuo je nekoga kako viče. "Meteor." Jedan drugi glas reče: "Zakrpljeno je!" To je bilo tačno. Brodski pauk za hitne intervencije, pretrčavajući spolja preko školjke prilepio je vrelu zakrpu na rupu u metalu i čvrsto je zavario.
     Neko je govorio i govorio, zatim počinjao da viče u daljini. Klemens potrča hodnikom kroz osvežavajući, zgušnjujući vazduh. Pri skretanju vide rupu u čeličnom zidu, sveže zapušenu; vide krhotine meteora kako leže po sobi kao komadi kakve igračke. Video je kapetana i članove posade i jednog čoveka kako leži na podu. Čovek je bio Hičkok. Oči su mu bile zatvorene, i plakao je. "Pokušao je da me ubije", neprekidno je ponavljao. "Pokušao je da me ubije." Podigoše ga na noge. "To ne mogu učiniti", reče Hičkok. "To nije kako treba. Ne mogu se događati takve stvari, je li tako? Ušao je za mnom. Zašto je to učinio?"
     "Dobro, dobro, Hičkok", reče kapetan.
     Doktor je previjao malu posekotinu na Hičkokovoj ruci. Hičkok podiže pogled, bleda lica, i vide Klemensa kako ga brižno posmatra. "Pokušao je da me ubije", reče on poluglasno.
     "Znam", reče Klemens.
     Prođe sedamnaest časova. Brod je išao dalje kroz svemir.
     Klemens kroči kroz jedan pregradni zid i sačeka. Tu su bili psihijatar i kapetan. Hičkok je sedeo na podu sa nogama privučenim uz grudi, obujmivši ih čvrsto rukama.
     "Hičkok", reče kapetan.
     Nema odgovora.
     "Hičkok slušaj me", reče psihijatar.
     Okrenuše se Klemensu. "Ti si mu prijatelj?"
     "Da."
     "Hoćeš li da nam pomogneš?"
     "Ako mogu."
     "Taj prokleti meteor", reče kapetan. "Ovo se možda ne bi desilo da nije bilo toga."
     "Desilo bi se svakako, kad-tad", reče doktor. Onda se obrati Klemensu: "Mogao bi da razgovaraš s njim."
     Klemens mirno priđe, čučnu uz Hičkoka i stade da ga blago drma za ruku, pozivajući ga tihim glasom. "Čuj, Hičkok."
     Nema odgovora.
     "Hej, to sam ja. Ja, Klemens", reče Klemens. "Slušaj evo me." Šljepnu ga po ruci. Masirao je ukrućeni vrat, nežno, i zatiljak pognute glave. Baci pogled na psihijatra, koji vrlo tiho uzdahnu. Kapetan sleže ramenima.
     "Šok terapija, Doktore?"
     Psihijatar klimnu glavom. "Počećemo za jedan sat."
     Jeste, pomisli Klemens, šok terapija. Odsviraš mu desetak ploča džeza, prođeš mu bocom svežeg zelenog hlorofila i maslačka ispod nosa, staviš mu travu pod noge, poprskaš Šanel po vazduhu, odsečeš mu kosu, podrežeš nokte, dovedeš mu neku ženu, vičeš mu, lupaš i treskaš, spržiš ga strujom, ispuniš rupu i jaz, ali gde ti je dokaz? Ne možeš mu večito dokazivati i dokazivati. Ne možeš zabavljati bebu zvečkama i sirenama po celu noć svake noći tokom sledećih trideset godina. Jednom moraš prestati. Kad to učiniš, on je opet izgubljen. To jest, ako uopšte obraća pažnju na tebe.
     "Hičkok!" uzviknu što je glasnije mogao, gotovo izbezumljeno, kao da se odmakao sa visoke litice. "To sam ja. Tvoj drugar! Hej!"
     Onda se okrete i izađe iz zamukle sobe.

     Dvanaest časova kasnije zazvoni još jedno zvonce.
     Pošto je sva strka zamrla, kapetan objasni: "Hičkok se povratio u život na čas. Bio je sam. Uvukao se u kosmičko odelo. Otvorio hermetičku komoru. Onda išetao u kosmos - sam."
     Klemens je žmirkao kroz ogroman zastakljeni otvor, gde su se videle nejasne zvezde i daleka tama. "On je sada tamo napolju?"
     "Da. Milione milja iza nas. Nikada ga ne bismo našli. Saznao sam da je izvan broda tek kada nam se radio iz njegovog skafandra umešao u zrak u kontrolnoj sobi. Čuo sam ga kako govori sam sa sobom."
     "Šta je rekao?"
     "Nešto kao: 'Sada više nema vasionskog broda. Nije ga nikada ni bilo. Nema ljudi. Nikoga u celoj vasioni. Nikada nikoga nije ni bilo. Nema biljaka. Nema zvezda.' To je rekao. Onda priča nešto o svojim šakama, o stopalima i nogama. 'Nema šaka', kaže. 'Više nema šaka. Nikada nisam ni imao. Ni stopala. Nikada ih nisam imao. Ne mogu da dokažem. Nemam tela. Nisam ga nikada imao. Nema usana. Nema lica. Nema glave. Ničega. Samo prostor. Samo prostor. Samo praznina.'"
     Ljudi se polako okrenuše da gledaju kroz zastakljen otvor u daleke i hladne zvezde.
     Kosmos, razmišljao je Klemens. Svemir koji je Hičkok toliko voleo. Prostor, bez ičega na vrhu, bez ičega na dnu, mnogo praznog ničega između, i Hičkok koji pada usred ničega, na svom putu ni u kakvu određenu noć i ni u kakvo određeno jutro...

Lisica i šuma

     Već prve noći bio je vatromet, nešto čega bi možda trebalo da se plašiš, jer bi te moglo podsetiti na druge strašnije stvari; ali ove su bile divne, rakete koje su se dizale u drevno meko nebo Meksika i rasprskavale zvezde u plave i bele komadiće. Sve je bilo dobro i lepo, vazduh od one mešavine mrtvog i živog, kiša i prašina, tamjana iz crkve i mesinganog mirisa pozauna na podijumu za orkestar koje su, pulsirale razvučenim ritmovima La Palome. Crkvena vrata bila su širom otvorena i izgledalo je kao da je džinovsko žuto sazvežde palo sa oktobarskog neba i leži izdišući vatru na crkvene zidove; bezbrojne sveće razastirale su unaokolo svoju boju i dim. Novije i bolje rakete letele su kao komete u hodu po zategnutom užetu preko popločanog skvera, udarale o ćerpične zidove kafanica, zatim jurile po svojim vrelim putanjama da bi tresnule o visoki toranj crkve u kome su se videle samo gole noge dečaka kako udaraju i opet udaraju, njihanjem i zanjihavanjem nateruju čudovišna zvona na čudovišnu muziku. Jedan raspaljen bik posrtao je po trgu goneći nasmejane ljude i uzvrištalu decu.
     "Godina 1938", reče Vilijam Trevis, stojeći uz svoju ženu na ivici gomile koja je urlala, i nasmeši se. "Dobra godina."
     Bik jurnu na njih. Vrdajući, par potrča pod kišom vatrenih kuglica, pored muzike i gužve, pored crkve, orkestra, ispod zvezda, čvrsto se držeći jedno za drugo, smejući se. Bik prođe, lak teret na ramenima Meksikanaca u trku, ram od bambusa i sumporastog baruta.
     "U životu se nikad nisam ovoliko zabavljala." Suzana Trevis je zastala da povrati dah.
     "Čudo jedno", reče Vilijam.
     "Trajaće i dalje, je l' da?"
     "Celu noć."
     "Ne, ja mislim na naš put."
     On se namršti i opipa džep na grudima. "Imam dosta putnih čekova za ceo život. Zabavljaj se. Zaboravi na to. Nikada nas neće naći."
     "Nikada?"
     "Nikada."
     Sada je neko puštao džinovske petarde, bacao ih sa velikog zvonika crkve u oblačićima dima dok je gomila dole uzmicala od opasnosti a prskalice eksplodirale sa divnim praskovima među razigranim nogama i zanjihanim telima ljudi. Svuda u vazduhu lebdeo je čudesni miris prženih tortilja, a u kafanama za stolovima sedeli su ljudi sa vrčevima piva u smeđim rukama.
     Bik je bio mrtav. Vatra je dogorela iz bambusovih cevi i s njim je bilo gotovo. Radnik skide ram sa ramena. Dečaci se zgrnuše da opipaju veličanstvenu glavu od kaširane hartije, prave rogove.
     "Da pregledamo bika", reče Vilijam.
     Dok su prolazili pored ulaza u kafanu, Suzana primeti jednog čoveka kako iznutra gleda u njih, belog čoveka u snežno belom odelu, sa plavom kravatom i plavom košuljom, i sićušnim licem opaljenim od sunca. Kosa mu je bila plava i prava, i oči su mu bile plave, i posmatrao ih je dok su prolazili.
     Nikada ga ne bi primetila da nije bilo boca uz njegov besprekorno čist lakat; jedna kabasta boca krem likera od nane, prozirna boca vermuta, pljoska sa konjakom, i još sedam boca odabranih pića, i, na dohvatu prstiju, deset polunapunjenih čašica iz kojih je, ne skidajući oči sa ulice, srkutao, povremeno čkiljio, stiskao tanka usta uživajući u ukusu pića. U slobodnoj ruci pušila mu se tanka havana, a na stolici stajalo dvadeset velikih kutija turskih cigareta, šest kutija cigara, i nekoliko upakovanih kolonjskih voda.
     "Bile..." prošapta Suzana.
     "Ne uznemiravaj se", reče on. "On je niko i ništa."
     "Jutros sam ga videla na skveru."
     "Ne osvrći se, nastavi da ideš. Ispitaj ovog kaširanog bika. Tako je, postavljaj pitanja."
     "Šta misliš, da li je on od Tragača?"
     "Ne bi nas mogli pratiti!"
     "Mogli bi!"
     "Što je lep bik", reče Vilijam čoveku kome je pripadao bik.
     "Nije mogao ići za nama unazad kroz dve stotine godina, zar ne?"
     "Pazi se, za ime Boga", reče Vilijam.
     Ona se zaljulja. On joj čvrsto stisnu lakat i okrenu je na drugu stranu.
     "Nemoj da se onesvestiš." Nasmeši se da bi ostavio dobar utisak. "Povratićeš se. Hajde da uđemo pravo u tu kafanicu, da pijemo pred njim, tako da ako jeste ono što mi mislimo da jeste, neće posumnjati."
     "Ne, ja ne bih mogla."
     "Moramo. Hajde sada. I tako kažem ja Dejvidu, to je smešno!" Ovo poslednje reče glasno dok su se uspinjali uz kafanske stepenice.
     Ovde smo, mislila je Suzana. Ko smo mi? Kamo idemo? Čega se plašimo? Počni od početka, reče sebi držeći se svoje zdrave pameti, kada oseti pod od ćerpiča pod svojim nogama.
     Zovem se En Kristen; moj muž se zove Rodžer. Rođeni smo 2155. godine n. e. I živeli smo u jednom svetu koji je bio zao. U svetu sličnom velikom crnom brodu koji se udaljava od obale zdravog duha i civilizacije, urlajući svojom crnom sirenom u noći, i odnosi sa sobom dve milijarde ljudi, želeli oni to ili ne, u smrt, preko ivice zemlje i mora u radioaktivni plamen i ludilo.
     Uđoše u kafanicu. Čovek je buljio u njih. Zazvoni telefon.
     Telefon prepade Suzanu. Ona se seti jednog telefona koji je zvonio dve stotine godina u budućnosti, onog plavog aprilskog jutra 2155. godine, i sebe kako odgovara na poziv.
     "En, ovde Rene! Jesi li čula? Mislim za Agenciju Putovanje kroz vreme? Imaju putovanja za Rim u 21. veku pre Nove ere, putovanja za Napoleonov Vaterlo - u svako vreme, za svako mesto!"
     "Rene, ti se šališ."
     "Ne. Klinton Smit je jutros otputovao za Filadelfiju 1776. Agencija Putovanje kroz vreme organizuje sve. Grdno košta. Ali, pomisli - videti stvarno Rim kako gori. Kubla Kana, Mojsija i Crveno more! Verovatno si već dobila reklamu u cevastoj pošti."
     Bila je otvorila usisnu poštansku cev, i našla reklamu na metalnoj foliji:
     RIM I BORDŽIJE
     BRAĆA RAJT kod KITI HOKA!
     Putovanje kroz vreme, Inc., može vas snabdeti kostimom, smestiti vas u gomilu prilikom ubistva Linkolna ili Cezara! Garantujemo da ćemo vas naučiti svakom jeziku koji vam je potreban za slobodno kretanje u svakoj civilizaciji, ma koje godine, bez teškoća. Latinski, grčki, stari američki svakodnevni jezik. Provedite odmor u Vremenu kao i u Mestu!

     Reneov glas je zujao na telefonu. "Tom i ja sutra polazimo za 1492. godinu. Tom ima aranžman da plovi sa Kolumbom. Zar nije bajno!"
     "Da", promrmlja En zapanjeno. "Šta kaže Vlada o toj vremeplovskoj kompaniji?"
     "A, policija je drži na oku. Kukavice bi mogle da izvrdaju tako vojsku, da beže i skrivaju se u Prošlosti. Svako mora da ostavi za sobom neku zalogu bezbednosti, kuću i stvari koje mu pripadaju, da bi garantovao da će se vratiti. Rat je, na kraju krajeva."
     "Da, rat", promrmlja En. "Rat."
     Stojeći tako, sa telefonskom slušalicom u ruci, mislila je, evo šanse o kojoj moj muž i ja pričamo i za koju se molimo već toliko godina. Ne volimo ovaj svet 2.155. godine. Želimo da pobegnemo od njegovog posla u fabrici bombi, a ja sa svog mesta u jedinicama kultura zaraznih bolesti. Možda postoji šansa da pobegnemo, da bežimo stolećima u neku divlju zemlju godina gde nas nikada neće naći da nas vrate ovamo da nam spaljuju knjige, cenzurišu misli, sažižu razum strahom, teraju nas na marševe, vrište na nas radio-aparatima...

     Bili su u Meksiku godine 1938. Gledala je u zaprljan zid kafanice.
     Dobrim radnicima za Državu budućnosti dozvoljavalo se da idu na odsustva u Prošlost da bi se izbegao premor. Tako su se ona i njen muž preselili unazad u 1938. godinu u jednu sobu u Njujork Sitiju, i zabavljali se u pozorištima i uživali u Kipu slobode koji je još stajao zelen u luci. A trećeg dana promenili su odeću, imena, i odleteli da se sakriju u Meksiko!
     "To mora da je on", prošapta Suzana, gledajući stranca za stolom. "Te cigarete, cigare, piće. To ga izdaje. Sećaš se naše prve večeri u Prošlosti?"
     Pre mesec dana, njihove prve večeri u Njujorku, pre nego što su krenuli avionom, pili su sva ona čudna pića, naslađivali se i kupovali neobične vrste hrane, parfeme, cigarete od stotinu retkih marki, jer toga je bilo malo u Budućnosti, gde je rat bio sve. Tako su pravili budale od sebe, utrčavali u radnje, salone, trafike, istrčavali odande, peli se u svoju sobu gde bi im slatko pozlilo.
     A sada ovaj stranac tu čini nešto što bi činio samo čovek iz Budućnosti koji je već godinama gladovao za pićima i cigaretama.
     Suzana i Vilijam sedoše i poručiše piće.
     Nepoznati je ispitivački posmatrao njihovu odeću, kosu, nakit - način na koji su hodali i seli.
     "Sedi komotno", reče Vilijam u po glasa. "Da izgledaš kao da si se tako oblačila celog života."
     "Nije trebalo ni da pokušamo da bežimo."
     "Moj Bože!" reče Vilijam, "dolazi ovamo. Pusti mene da govorim."
     Stranac se pokloni pred njima. Potpetice jedva čujno lupnuše jedna o drugu. Suzana se ukoči. Taj vojnički zvuk - nepogrešiv kao ono određeno gadno kucanje u vrata u ponoć.
     "Gospodine Rodžere Kristene", reče stranac, "niste povukli nogavice na gore kada ste sedali."
     Vilijam se sledi. Pogleda u svoje šake položene na nogama, nevino. Suzani je srce brzo udaralo.
     "Obratili ste se pogrešnoj osobi", reče brzo Vilijam. "Ja se ne zovem Knzler."
     "Kristen", ispravi stranac.
     "Ja sam Vilijam Trevis", reče Vilijam. "I ne vidim kakve veze imaju sa vama moje nogavice od pantalona."
     "Izvinite." Stranac privuče jednu stolicu. "Recimo da sam pomislio da vas znam zato što niste povukli pantalone nagore. Svako to čini. Ako ih ne povlače, pantalone se brzo istegle kao kese. Daleko sam od kuće, g.-Trevis, i treba mi društvo. Zovem se Sims."
     "Gospodine Simse, mi shvatamo vašu usamljenost, ali smo umorni. Sutra putujemo za Akapulko."
     "Slatko mesto. Baš sam tamo bio, tražio neke moje prijatelje. Negde se nalaze. Još ću ih ja naći. Oh, je li gospođi malo pripala muka?"
     "Laku noć, gospodine Simse."
     Pođoše ka vratima, Vilijam je čvrsto držao Suzanu za ruku. Nisu se osvrnuli kada g. Sims pozva: "Oh, samo još jedna stvar." Zaćuta, pa onda polako izgovori:
     "2155. godina Nove ere."
     Suzana zatvori oči i oseti kako joj se zemlja ljulja pod nogama. Nastavi da ide, stupi na skver obasjan vatrama, ne videći ništa.

     Zaključaše vrata svoje hotelske sobe. Onda se ona zaplaka i ostadoše u mraku, dok se soba okretala oko njih. U daljini su se rasprskavale rakete, sa skvera je dopirao smeh.
     "Koji su to živci, kao konopci", reče Vilijam. "Da sedi tamo i odmerava nas kao da smo životinje, puši svoje proklete cigarete, ispija pića. Trebalo je onda da ga ubijem!" Glas mu je bio gotovo histeričan. "Čak je imao smelosti da se koristi svojim pravim imenom. Šef Tragača. I ta stvar sa nogavicama. Gospode bože, trebalo je da ih povučem nagore kada sam sedao. To je automatski gest ovog dana i veka. Kada to nisam učinio, to me je izdvojilo od ostalih; zbog toga je on pomislio, evo čoveka koji nikada nije nosio pantalone, čoveka naviklog na uniforme i krojeve iz budućnosti. Ubio bih se što sam nas odao!"
     "Ne, ne, to je zbog mog hoda - ove visoke potpetice - to je. Kako smo ošišani - tako novo šišanje, tako sveže. Sve na nama neobično i ukrućeno."
     On upali svetlo. "Još nas on ispituje. Nije siguran za nas - ne potpuno. Ne možemo onda da izletimo ispred njega. Ne možemo mu dozvoliti da bude siguran. Ići ćemo u Akapulko natenane."
     "Možda on jeste siguran da smo to mi, ali se samo poigrava."
     "Ne bih mu ja dao da se premišlja. On ima sve vreme na svetu. Može ovde da se zavitlava ako hoće, i da nas vrati u Budućnost šezdeset sekundi pošto odemo. Mogao bi da nas drži danima da lutamo i da nam se smeje."
     Suzana sede na krevet brišući lice od suza, udišući stari miris ugljena i tamjana.
     "Neće napraviti scenu, je l' tako?"
     "Neće se usuditi. Moraće da nas uhvate nasamo da bi nas stavili u onu Vremensku mašinu i poslali nazad."
     "Onda ima jedno rešenje", reče ona. "Nećemo nikad biti sami; uvek ćemo biti u gomili. Sprijateljićemo se sa bezbroj ljudi, ići po pijacama, spavati u službenim zgradama u svakom gradu, platiti šefu policije da nas štiti sve dok ne nađemo neki način da ubijemo Simsa i pobegnemo, prerušimo se u nova odela, možda u Meksikance."
     Spolja se začuše koraci pored njihovih zaključanih vrata.
     Ugasiše svetlo i svukoše se u tišini. Koraci se udaljiše. Jedna vrata se zatvoriše.
     Suzana je stajala kraj prozora i gledala dole na skver u mraku. "Znači ona zgrada tamo je crkva?"
     "Da."
     "Često sam se pitala kako izgleda crkva. Toliko dugo je već niko nije video. Možemo li da odemo do nje sutra?"
     "Naravno. Hajde u krevet."
     Ležali su u mračnoj sobi.
     Pola sata kasnije zazvoni im telefon. Ona diže slušalicu.
     "Halo?"
     "Zečevi se mogu sakriti u šumi", reče jedan glas, "ali lisica uvek može da ih nađe."
     Ona spusti slušalicu i leže nazad u krevet, napeta i hladna.
     Napolju, u godini 1938. jedan čovek svirao je na gitari tri melodije, jednu za drugom.

     Tokom te noći ona ispruži ruku i gotovo dotače godinu 2155. Osetila je kako joj prsti klize preko prohladnog prostora vremena kao preko izbrazdane površine i čula je uporan bat nogu u maršu dok su bezbrojni okrestri svirali bezbrojne vojničke pesme; videla pedeset hiljada redova; kultura zaraznih klica u aseptičnim staklenim epruvetama, rukom posezala za njima na svom poslu u onoj ogromnoj fabrici u Budućnosti; epruvete sa leprom, nicinom, tifusom, tuberkulozom, pa onda velika eksplozija. Videla je svoju izgorelu šaku koja je ličila na osušenu šljivu, osetila je kako se trza unazad od tako ogromnog udara vazduha da je svet poleteo uvis pa tresnuo dole, dok su se sve zgrade rušile a iz ljudi koji su ćuteći ležali liptala krv. Veliki vulkani, mašine, vetrovi, lavine skliznuše u tišinu i ona se probudi, jecajući, u krevetu u Meksiku, na mnogo godina odande...
     U rano jutro, omamljeni snom od jednog jedinog sata koji su najzad bili u stanju da sastave, probudiše se na zvuk glasnih automobila na ulici. Suzana se zagleda dole sa gvozdenog balkona u omanju gomilu od osmoro ljudi koji su se tek sad pojavljivali, brbljajući, derući se, iz kamiona i kola sa crvenim natpisima. Za kamionima je išla gomila Meksikanaca.
     "Que pasa?" doviknu Suzana jednom dečaku.
     Dečak odgovori.
     Suzana se okrete mužu. "Jedna američka filmska kompanija, tu su se smestili."
     "Zanimljivo", Vilijam je bio pod tušem. "Hajde da ih gledamo. Mislim da ne bi bilo bolje da danas idemo. Pokušaćemo da zavaramo Simsa. Da gledamo kako se prave filmovi. Kažu da je primitivna proizvodnja filmova bila stvarno nešto. Da odvratimo misli od sebe."
     Sebe, mislila je Suzana. Za trenutak, na sjajnom suncu, bila je zaboravila da se negde u hotelu po svoj prilici nalazi čovek koji čeka i puši bezbrojne cigarete. Videla je dole osam bučnih srećnih Amerikanaca i poželela da im dovikne: "Spasite me, sakrijte me, pomozite mi! Obojite mi kosu, oči; obucite me u čudnu odeću. Potrebna mi je vaša pomoć. Ja sam iz godine 2155!"
     Ali reči su joj ostajale u grlu. Službenici Kompanije Putovanja kroz vreme nisu bili budale. Pre nego što si krenuo na put, u mozak su ti postavili jednu psihološku zapreku. Nikome ne možeš reći svoje pravo vreme i mesto rođenja, niti onima u Prošlosti možeš otkriti išta od Budućnosti. Prošlost i Budućnost moraju biti zaštićene jedna od druge. Samo sa tim psihološkim blokom dozvoljavalo se ljudima da nečuvani putuju kroz vekove. Budućnost mora da se zaštiti od svake promene koju bi prouzrokovali njeni ljudi koji putuju po Prošlosti. Čak kada bi želela i svim srcem, nijednom od tih srećnih ljudi dole na skveru ne bi mogla da kaže ko je, ili u kakvoj se nevolji nalazi.
     "Hoćemo li na doručak?" reče Vilijam.
     Doručak su služili u ogromnoj trpezariji. Šunka i jaja za sve. Hotel je bio pun turista. Udoše filmadžije, svih osmoro - šestorica muškaraca i dve žene, kikoćući se, gurajući stolice. I Suzana je sedela blizu njih, osećajući njihovu toplinu i zaštitu čak i kada g. Sims siđe niza stepenice u hol, žestoko vukući Dimove iz svoje turske cigarete. On im izdaleka klimnu glavom, i Suzana mu odvrati klimanjem, osmehnuvši se, zato što ovde nije mogao ništa da im učini, pred osam filmadžija i još dvadeset turista.
     "Ti glumci", reče Vilijam. "Možda bih mogao da najmim dvojicu njih, kažem da je reč o šali, obučem ih u našu odeću, pa da se odvezu u našim kolima kada je Sims na takvom mestu da ne može da im vidi lica. Ako bi dvoje ljudi koji se pretvaraju da smo mi moglo da ga odmami za nekoliko časova, možda bismo uspeli da se dokopamo Meksiko Sitija. Bile bi mu potrebne godine da nas tamo nađe!"
     "Hej!"
     Jedan debeo čovek, koji je zaudarao na alkohol, nasloni im se na sto.
     "Američki turisti!" uzviknu. "Toliko mi se smučilo da gledam Meksikance, da mi dođe da vas poljubim!" Prodrma ih za ruke. "Hajde da jedete s nama. Beda voli društvo. Ja sam Beda, ovo je gospodica Tmura, a ovo gospodin i gospoda Što-mrzimo-Meksiko! Svi ga mrzimo. Ali tu imamo neko probno snimanje za jedan drljavi film. Sutra stižu i ostali. Zovem se Džo Melton. Ja sam režiser. A koji je ovo užas od zemlje! Pogrebi po ulicama, ljudi umiru. Hajde, pređite ovamo. Dođite u društvo; da nas razvedrite!"
     I Suzana i Vilijam se nasmejaše.
     "Jesam li smešan?" zapita g. Melton najbližu okolinu.
     "Divan!" Suzana pređe za njihov sto.
     Sa drugog kraja trpezarije, na njih se bečio g. Sims. Ona mu uputi grimasu.
     G. Sims krenu između stolova.
     "Gospodine i gospodo Trevis", pozva on. "Mislio sam da doručkujemo zajedno, sami."
     "Žao mi je", reče Vilijam.
     "Sedaj, drugaru", reče g. Melton. "Svaki njihov prijatelj je i moj drugar."
     G. Sims sede. Filmadžije su glasno razgovarale, i dok su oni razgovarali, g. Sims tiho reče: "Nadam se da ste dobro spavali."
     "A vi?"
     "Nisam navikao na dušeke s federima", odgovori g. Sims kriveći se. "Ali zato ima drugo. Pola noći sam sedeo i probao nove cigarete i vrste hrane. Neobično, zadivljujuće. Čitav jedan nov spektar čulnog doživljaja, to su vam ti stari poroci."
     "Ne znamo o čemu govorite", reče Suzana.
     "Stalno to pretvaranje", nasmeja se Sims. "Ne vredi vam. Kao ni taj štos sa gomilama. Uhvatiću ja vas već nasamo. Imam ogromno strpljenje."
     "Čujte", upade g. Melton, zajapuren u licu. "je li vam ovaj tip dosađuje?"
     "Sve u redu."
     "Samo kažite, ima da ga sredim."
     Melton se opet okrete svojim saradnicima urlajući. U tom smehu, g. Sims nastavi: "Da pređemo na stvar. Mesec dana vas pratim da vam uđem u trag kroz varoši i gradove, i bio mi je potreban ceo jučerašnji dan da budem siguran da ste to vi. Ako mirno pođete sa mnom, možda bih mogao da vas izvučem bez kazne, ukoliko se slažete da se vratite da radite na hidrogen-plus bombi."
     "Što ovaj za doručkom prosipa nauku!" primeti g. Melton napola slušajući.
     Sims nastavi, neuznemireno. "Porazmislite. Ne možete pobeći. Ako me ubijete, drugi će za vama."
     "Ne znamo o čemu govorite."
     "Prestanite s tim!" povika razdraženo Sims. "Mućnite glavom! Znate da ne možemo da vas pustimo da se izvučete sa ovim bekstvom. Drugi ljudi u godini 2155. mogli bi da dođu na istu ideju i da učine to što ste vi učinili. Potrebni su nam ljudi."
     "Da vodite vaše ratove", reče najzad Vilijam.
     "Bile!"
     "U redu, Suzana. Sad ćemo razgovarati po njegovom. Ne možemo pobeći."
     "Odlično", reče Sims. "Zaista, oboje ste bili neverovatno romantični, da tako pobegnete od svojih obaveza."
     "Pobegli smo od užasa."
     "Besmislica. To je samo jedan rat."
     "O čemu vi to, momci, pričate?" zapita g. Melton.
     Suzana je želela da mu kaže. Ali moglo se govoriti samo uopšteno. Uopšteno, kao što su sada razgovarali Sims i Vilijam.
     "Samo rat", reče Vilijam. "Pola sveta pomrlo od leproznih bombi!"
     "Pa ipak", istače Sims, "stanovnici Budućnosti ne podnose da se vas dvoje skrivate na tropskom ostrvu, da tako kažemo, dok oni strmoglavce lete u pakao. Smrt voli smrt, ne život. Umirući vole da znaju da i drugi umiru sa njima. Utešno je saznati da nisi sam u pećnici, u grobu. Ja sam staratelj njihove zajedničke mržnje prema vama dvoma."
     "Pogledajte staratelja mržnji!" reče g. Melton svojim pratiocima.
     "Što me duže pustite da čekam, to će teže biti za vas. Potrebni ste nam na projektu bombe, g. Trevise. Vratite se sada - neće biti mučenja. Kasnije, nateraćemo vas na rad, a pošto završite bombu, isprobaćemo jedan broj komplikovanih novih uređaja na vama, gospodine."
     "Imam jedan predlog", reče Vilijam. "Ja ću se vratiti sa vama ako moja žena ostane ovde živa, bezbedna, daleko od tog rata."
     Gospodin Sims razmisli. "U redu. Sačekajte me na skveru za deset minuta. Uzmite me u kola. Odvezite me do jednog pustog mesta. Urediću da nas tamo pokupi Vremenska mašina."
     "Bile!" Suzana mu je čvrsto stiskala ruku.
     "Ne raspravljaj se." Pogleda je. "Sređeno je." Onda se obrati Simsu: "Jedna stvar. Prošle noći mogli ste da nam upadnete u sobu i da nas kidnapujete. Zašto niste?"
     "Da kažem da sam se zabavljao?" odvrati g. Sims mlitavo, sisajući svoju novu cigaru. "Ne napušta mi se ova divna atmosfera, ovo sunce, ovaj odmor. Žao mi je da ostavim vino i cigarete. Uh, što mi je žao. Onda znači na skveru, kroz deset minuta. Vaša žena će biti zaštićena i može da ostane ovde koliko god hoće. Oprostite se."
     Gospodin Sims se podiže i izađe.
     "Eno ode gospon Pričalo!" dreknu g. Melton na gospodina koji je odlazio. Okrete se i pogleda Suzanu. "Hej. Čujem da neko plače. Za doručkom se ne plače. Je li tako?"

     U devet i petnaest Suzana je stajala na balkonu sobe i gledala dole na skver. Tamo je sedeo g. Sims, sa uredno prekrštenim nogama, na lepoj bronzanoj klupi. Pažljivo je palio cigaru, odgrizavši joj vrh.
     Suzana ču brektanje motora, zatim daleko sa ulice, iz jedne garaže pa niz kaldrmisano brdo, polako, pođe Vilijam u svojim kolima.
     Kola uhvatiše brzinu. Trideset, pa četrdeset, pa pedeset milja na sat. Pred njima se razbežaše pilići.
     G. Sims skide svoj beli šešir od paname i obrisa ružičasto čelo, vrati šešir na glavu, i onda ugleda kola.
     I jurila su šezdeset milja na sat, pravo na skver.
     "Vilijame!" vrisnu Suzana.
     Kola s treskom udariše o nizak ivičnjak na skveru; poskočiše, jurnuše preko ćerpiča prema zelenoj klupi gde sada g. Sims ispusti cigaru, kriknu, zamlatara rukama. Kola udariše u njega. Telo mu polete visoko, visoko u vazduh, zatim pade, ludački, na ulicu.
     Kola se zaustaviše na drugom kraju skvera, sa slomljenim prednjim točkom. Ljudi potrčaše.
     Suzana uđe u sobu i zatvori vrata od balkona.

     Tačno u podne, siđoše niza stepenice Zvanične palate zajedno, ruku pod ruku, bledih lica.
     "Adios, senor", reče gradonačelnik za njima. "Senora."
     Stajali su na skveru gde je gomila prstom pokazivala na krv.
     "Hoće Ii opet hteti da te vide?" zapita Suzana.
     "Ne, sto puta smo pretresli stvar. Bio je nesrećan slučaj. Izgubio sam kontrolu nad kolima. Plakao sam pred njima. Bog zna da sam nekako morao da se spasem. Došlo mi je da plačem. Bilo mi je strašno da ga ubijem. Nikada nisam želeo da učinim tako nešto u životu."
     "Neće te sudski goniti?"
     "Pričali su o tome, ali neće. Ja sam bio brži. Veruju mi. Bio je udes. Gotovo je."
     "Gde ćemo? U Meksiko Siti? Uruapan?"
     "Kola su u radionici na popravci. Biće gotova u četiri popodne. Onda kidamo."
     "Da li će nas pratiti? Je li Sims radio sam?"
     "Ne znam. Ali bar imamo malu prednost u polasku, mislim."
     Filmadžije su izlazile iz hotela kada se oni približiše. G. Melton požuri, namrgođeno. "Ej, čuo sam šta se desilo. Gadno boga mi. Je li sada sve u redu? Hoćete malo da skrenete misli? Pravimo neke probne snimke tamo dole na ulici. Ako želite da gledate, samo izvolte. Hajde, dobro će vam činiti."
     Pođoše.
     Stajali su na kaldrmisanoj ulici dok se kamera nameštala. Suzana je gledala ulicu koja je vodila dole i u daljinu, i autoput koji je išao u Akapulko i na more, pored piramida i ruševina i gradića od ćerpiča sa žutim zidovima, plavim zidovima, i purpurnim zidovima, i mislila: ići ćemo tim drumovima, putovati sa čoporima i gomilama, ići po pijacama, javnim zgradama, podmićivati policiju da spavamo u blizini, zaključavati dvostruke brave, ali uvek u gomili, nikada više sami, večito u strahu da sledeća osoba koja prođe može biti drugi Sims. Nikada nećemo znati da li smo zavarali Tragače i umakli im. A tamo napred, u Budućnosti, čekaće nas da nas dovedu natrag, čekaće bombama da nas sagore i boleštinom da od nje istrulimo, i sa njihovom policijom koja nam naređuje da se prevrćemo, okrećemo, skačemo, kroz obruč! I tako ćemo stalno trčati kroz šumu i više nikada u životu nećemo se zaustaviti niti ćemo mirno spavati.
     Gomila se skupila da gleda kako se pravi fiIm. Suzana je posmatrala gomilu i ulice.
     "Jesi li videla nekog sumnjivog?"
     "Ne. Koliko je sati?"
     "Tri. Trebalo bi da su kola skoro gotova."
     Probni film je bio završen u tri i četrdeset pet. Svi se vratiše u hotel, pričajući. Vilijam zastade kod garaže. "Kola će biti gotova u šest", reče izlazeći, zabrinut.
     "Ali valjda ne kasnije?"
     "Biće gotova, ne brini."
     U hotelskom holu pogledaše oko sebe da vide da li ima još ljudi koji putuju sami, ljudi koji liče na g. Simsa, ljudi sveže podšišanih i sa i suviše mnogo duvanskog dima i mirisa kolonjske vode na sebi, ali hol je bio prazan. Penjući se uza stepenice, g. Melton reče: "Pa, danas smo se dobro umorili. Ko bi da trgne koju na kraju? A društvo? Martini? Pivo?"
     "Možda jedno."
     Čitava gomila nagrnu u sobu g. Meltona, i započe pijanka.
     "Pazi na vreme", reče Vilijam.
     Vreme, mislila je Suzana. Kada bi samo imali vremena. Želela je samo da sedi na skveru celog jednog dugog svetlog dana u oktobru, bez ijedne brige ili misli, sa suncem na licu i rukama, zatvorenih očiju, da se osmehuje na toplotu, i da se i ne pomakne. Samo da spava na meksičkom suncu, da spava toplo i lagodno, polako i srećno, danima i danima...
     Gospodin Melton otvori šampanjac.
     "Jednoj vrlo lepoj gospođi, dovoljno divnoj za film", reče on, nazdravljajući Suzani. "Mogao bih vas čak isprobati."
     Ona se nasmeja.
     "Stvarno mislim", reče Melton. "Vrlo ste simpatični. Mogao bih da napravim filmsku zvezdu od vas."
     "I da me odvedete u Holivud?" uzviknu Suzana.
     "Da se izvučete iz Meksika, sigurno!"
     Suzana baci pogled na Vilijama, a on podiže jednu obrvu i klimnu glavom. To bi bila promena scene, odeće, mesta, imena, možda; i još bi putovali sa još osmoro ljudi, što bi svakako bila dobra zaštita od svakog pokušaja iz Budućnosti.
     "Divno zvuči", reče Suzana.
     Sada je osećala šampanjac. Popodne je odmicalo; društvo se vitlalo oko nje. Po prvi put za mnogo godina oseti se istinski srećno, i dobro i živo.
     "Za kakav film bi bila dobra moja žena?" zapita Vilijam ponovo puneći čašu.
     Melton uze da odmerava Suzanu. Društvo prestade sa smehom i poče da sluša.
     "Pa, voleo bih da napravim jednu priču o neizvesnosti", reče Melton. "Priču o čoveku i ženi kao što ste vi."
     "Nastavite."
     "Možda kao neku ratnu priču", reče režiser ispitujući boju svog pića naspram sunčeve svetlosti.
     Suzana i Vilijam su čekali.
     "Možda jednu priču o mužu i ženi koji žive u maloj kući u jednoj uličici godine 2155", reče Melton. "To je po želji, razumete. Ali taj čovek i ta žena suočavaju se sa strašnim ratom, super-plus hidrogenskim bombama, cenzurom, smrću te godine, i - evo cake - oni beže u Prošlost a za njima ide čovek za koga misle da je zao, ali koji samo pokušava da im pokaže šta im je dužnost."
     Vilijam ispusti čašu na pod.
     G. Melton nastavi: "I taj par nađe utočište u jednoj grupi ljudi sa filma u koju stekne poverenje. Bezbednost je u gomili, kažu oni sebi."
     Suzana oseti kako je skliznula u stolicu. Svi su gledali u režisera. On gucnu malo vina. "E, to je dobro vino. Pa, taj čovek i žena, izgleda, ne shvataju koliko su značajni za Budućnost. Čovek, posebno, predstavlja ključnu ličnost za jedan nov metal za bombe. Zato Tragači, nazovimo ih tako, ne štede truda ni troška da nađu, uhvate, i dovedu kući čoveka i ženu, kada ih najzad uhvate potpuno same, u hotelskoj sobi, gde niko ne može da vidi. Strategija. Tragači rade sami, ili u grupama po osam. Jedan ili drugi trik će uspeti. Šta misliš, zar ne bi to bio čudesan film, Suzana? A ti, Bile?" Onda ispi piće do kraja.
     Suzana je sedela sa očima upravljenim pravo ispred sebe.
     "Hoćeš da popiješ?" reče g. Melton.
     Vilijamov pištolj je bio izvučen, i opali tri puta. Jedan od ljudi pade, ostali potrčaše napred. Suzana vrisnu. Jedna šaka joj zatisnu usta. Sada je revolver bio na podu, a Vilijam se otimao dok su ga držali.
     G. Melton reče: "Molim vas", stojeći tamo gde je pre stajao, na prstima mu se videla krv. "Nemojte da pogoršavamo stvari."
     Neko jako zalupa na vratima od hola. "Pustite me unutra!"
     "Direktor", suvo reče g. Melton. Odsečnim pokretom glave dade znak. "Hajdemo, svi!"
     "Pustite me da uđem! Zvaću policiju!"
     Suzana i Vilijam brzo pogledaše jedno u drugo, zatim u vrata.
     "Direktor želi da uđe", reče g. Melton. "Brzo!"
     Donesoše napred kameru. Iz nje blesnu plava svetlost koja u trenutku obuhvati sobu. Svetlost se proširi i ljudi iz društva iščeznuše, jedan po jedan.
     "Brzo!"
     Kroz prozor, u trenutku pre nego što je iščezla, Suzana vide zelenu zemlju i purpurne žute plave, i grimizne zidove i kaldrmu kako teku kao reka, čoveka kako na magarcu jaše u topla brda, dečaka kako pije sok od pomorandže; osetila je slatku tečnost u grlu, vide čoveka kako sa gitarom stoji pod senovitim drvetom na skveru, oseti svoju ruku na žicama gitare i, u daljini, plavo i nežno more, oseti kako se ono prevaljuje preko nje i uzima je u sebe.
     Onda je nestala. Njen muž nestade.
     Vrata se s treskom otvoriše. Direktor i osoblje hotela utrčaše u sobu.
     Soba je bila prazna.
     "Ali sad su bili tu! Video sam ih kako ulaze, a sada ih - nema!" povika direktor. "Na prozorima su gvozdene rešetke. Tuda nisu mogli izaći!"
     Predveče pozvaše sveštenika, opet otvoriše sobu i provetriše je, i sveštenik je poprska svetom vodicom po svim uglovima i blagoslovi je.
     "Šta ćemo s ovim?" zapita spremačica.
     Pokaza malu ostavu u kojoj je bilo 67 boca šartreza, konjaka, creme de cacao, apsinta, vermuta, tekile, 106 velikih kutija turskih cigareta, i 198 žutih kutija čistih Havana od pedeset centi...

Posetilac

     Sol Vilijams se probudi u mirno jutro. Pogleda umorno kroz šator i pomisli koliko je daleko Zemlja. Milione milja. Ali šta da radiš? Pluća su ti puna 'krvne rđe'. Kašlješ sve vreme.
     Sol se upravo ovog jutra digao u sedam sati. Bio je visok čovek, mršav, istanjen od bolesti. Bilo je tiho jutro na Marsu, mrtvo more je bilo ravno kao dno i bez šuma - nije bilo vetra. Sunce je stajalo jasno i sveže na praznom nebu. On se umije i doručkuje.
     Posle toga jako zažele da se vrati na Zemlju. Tokom dana pokušavao je na sve moguće načine da bude u Njujork Sitiju. Ponekad, ako bi sedeo pravo i držao ruke na određen način, uspevao je. Mogao je gotovo da oseti miris Njujorka. Najveći deo vremena, međutim, to je bilo nemoguće.
     Kasnije tog prepodneva Sol pokuša da umre. Leže na pesak i naredi svom srcu da stane. Ono nastavi da udara. Zamišljao je sebe kako skače sa litice ili seče članke na rukama, ali se smejao sam sebi - znao je da nema nerava ni za jedno ni za drugo.
     Ako se čvrsto stisnem i dovoljno mislim o tome, možda ću prosto zaspati da se više ne probudim, pomisli. Pokuša i to. Probudi se posle jedan sat sa ustima punim krvi. Ustade i ispljunu je i oseti veliko sažaljenje prema sebi. Ta krvna rđa - puni ti usta i nos; izlazi ti na uši, ispod noktiju; i ubija te za godinu dana. Jedini lek bio je da te strpaju u raketu i ispale te u izgnanstvo na Mars. Na Zemlji nije bio poznat lek, a oni koji ostaju zarazili bi i usmrtili druge. Tako je bio tu, krvavio sve vreme, usamljen.
     Solove oči se suziše. U daljini, uz ruševine starog grada, ugleda još jednog čoveka kako leži na prljavom ćebetu. Kada Sol priđe, čovek na ćebetu se promeškolji.
     "Zdravo Sole", reče on.
     "Još jedno jutro", reče Sol. "Hriste Bože, što sam usamljen!"
     "Tako se zlopate zarđali", reče čovek na ćebetu, ne pomerajući se, veoma bled, kao da će iščeznuti ako ga dotakneš.
     "Bože, što bih želeo", reče Sol gledajući dole u čoveka, "da bar možeš da govoriš. Zašto je to tako da intelektualci nikada ne dobijaju krvnu rđu i ne dolaze ovamo gore?"
     "To je jedna zavera protiv tebe, Sole", reče čovek, zatvarajući oči, i suviše umoran da bi ih držao otvorene. "Nekada sam imao snage da budem intelektualac. Sada je posao misliti."
     "Kad bismo samo mogli da razgovaramo", reče Sol Vilijams.
     Drugi čovek samo ravnodušno sleže ramenima.
     "Dođi sutra. Možda ću tada imati dovoljno snage da pričam o Aristotelu. Pokušaću. Stvarno hoću." Čovek se skupi ispod ostarelog drveta. Otvori jedno oko. "Sećaš se, jednom jesmo razgovarali o Aristotelu, pre šest meseci, onog dana kad mi je bilo dobro."
     "Sećam se", reče Sol, ne slušajući. Gledao je u mrtvo more. "Želeo bih da sam bolestan kao ti, onda se možda ne bih kidao što sam intelektualac. Možda bih onda imao malo mira."
     "Kroz oko šest meseci biće ti tačno isto ovako loše kao meni sada", reče samrtnik. "Onda ti neće biti ni do čega osim da spavaš i spavaš. San će ti biti kao žena. Stalno ćeš joj se vraćati, zato što je sveža i dobra i verna i uvek sa tobom postupa ljubazno i isto. Probudiš se samo zato da bi pomislio kako ćeš opet da zaspiš. Lepa je pomisao na to." Čovekov glas je prešao u šapat. Sada se i šapat prekide, i smeni ga slabačko disanje.
     Sol se udalji.
     Duž obale mrtvog mora, kao ispražnjene boce koje je izbacio neki davni talas, ležala su natrpana tela usnulih ljudi. Sol ih je mogao videti sve do krivine praznog mora. Jednog, dvojicu, trojicu, - svi su spavali sami, većina u gorem stanju od njega, svaki sa svojom jamom u zemlji za hranu, svaki urastao u sebe, jer razgovor ih je iscrpljivao, a san im činio dobro.
     U početku je bilo nekoliko noći oko zajedničkih logorskih vatri. I svi su pričali o Zemlji. Jedino o tome su i razgovarali. Zemlja, i kako teku vode u rečicama po gradovima, i kakav je ukus domaće pite od jagoda, i kako izgleda Njujork u rano jutro kada se dolazi feribotom iz Džerzija po slanom vetru.
     Želim Zemlju, mislio je Sol. Toliko je želim, da me boli. Želim nešto što više nikada ne mogu imati. I svi je oni žele, i boli ih što je nemaju. Više od hrane ili žene, ili ma čega drugog, ja jednostavno želim Zemlju. Ova bolest žene uklanja zauvek; one nisu nešto što se želi. Ali Zemlja, to da. To je nešto za duh, a ne za slabo telo.
     Na nebu blesnu svetao metal.
     Sol pogleda uvis.
     Svetli metal ponovo blesnu.
     Minut kasnije na morsko dno spusti se raketa. Na njoj se otvori kapak, jedan čovek izađe noseći prtljag sa sobom. Druga dva čoveka, u zaštitnim antiseptičnim odelima, izađoše za njim iznoseći ogromne sanduke sa hranom, i stadoše da podižu šator za njega.
     Prođe još minut, i raketa se vrati na nebo. Izgnanik je stajao sam.
     Sol poče da trči. Nedeljama već nije potrčao, i bilo je vrlo zamorno, ali on je trčao i urlao.
     "Halo, halo!"
     Mladić odmeri Sola od glave do pete kada ovaj stiže.
     "Zdravo. Znači ovo je Mars. Ja sam Leonard Mark."
     "Ja sam Sol Vilijams."
     Rukovaše se. Leonard Mark bio je veoma mlad - imao je samo osamnaest godina; veoma plav, ružičastog lica, plavih očiju i svež uprkos svojoj bolesti.
     "Kako je u Njujorku?" reče Sol.
     "Kao i ovde", reče Leonard Mark. I pogleda u Sola. Njujork izraste iz pustinje, izgrađen od kamena i ispunjen martovskim vetrom. Neonske svetlosti su se rasprskavale električnom bojom. Žuti taksi automobili klizili u tihoj noći. U ponoćnim lukama dizali su se mostovi i tulili remorkeri. Na šljokičavim mjuziklima podizale se zavese.
     Sol se uhvati šakama za glavu, silovito.
     "Stani, stani!" povika. "Šta mi se to događa? Šta nije u redu sa mnom? Silazim s uma!"
     Na drveću u Centralnom parku izbijalo je lišće, zeleno i mlado. Stazom je šetao Sol, njušio vazduh.
     "Prestani, prestani, ti budalo!" vikao je Sol na samog sebe. Pritište šakama čelo. "Ovo ne može biti!"
     "Ovo jeste", reče Leonard Mark.
     Kule Njujorka iščileše. Povrati se Mars. Sol je stajao na praznom dnu mora, malaksalo buljio u mladog novodošlicu.
     "Ti", reče on pružajući ruku prema Leonardu Marku. "Ti si to učinio. Učinio si to svojim duhom."
     "Da", reče Leonard Mark.
     Stajali su ćutke jedan prema drugom. Najzad, uzdrhtao, Sol zgrabi ruku drugog izgnanika i stade da je stiska, sa rečima: "Oh, ala mi je drago što si ovde. Pojma nemaš koliko mi je drago!"

     Pili su jaku crnu kafu iz limenih lončića.
     Bilo je tačno podne. Razgovarali su tokom celog toplog prepodneva.
     "A ta tvoja sposobnost?" reče Sol preko šolje, netremice gledajući mladog Leonarda Marka.
     "Prosto sam rođen s tim", reče Mark, gledajući u svoje piće. "Majka mi je bila tamo kad je eksplodirao London '57. godine. Rodio sam se deset meseci kasnije. Ne znam kako bi ti nazvao moju sposobnost. Telepatija i prenošenje misli, pretpostavljam. Ja sam davao priredbe. Putovao širom sveta. Leonard Mark, mentalno čudo, tako su objavljivali na plakatama. Bio sam prilično bogat. Većina je mislila da sam šarlatan. Znaš šta ljudi misle o pozorišnom svetu. Samo ja sam znao da sam zaista originalan, ali to nikome nisam otkrivao. Bilo je bezbednije da se o tome ne priča i suviše unaokolo. Jeste, nekoliko mojih bliskih prijatelja znalo je za moju stvarnu sposobnost. Imao sam puno talenata koji će dobro doći sada kada sam ovde na Marsu."
     "Gadno si me prepao, to sigurno", reče Sol ukočeno stežući šolju. "Kada je Njujork izrastao onako pravo iz zemlje, mislio sam da sam lud."
     "To je jedna forma hipnotizma koja deluje na sva čula odjednom - na oči, uši, nos, usta, kožu - sva. Šta bi sada voleo da činiš najviše od svega?"
     Sol spusti šolju. Nastojao je da mu ruke budu vrlo mirne. Ovlaži usne. "Voleo bih da budem u potoku u kome sam plivao u Melin Taunu i Ilinoisu kad sam bio klinac. Voleo bih da budem go golcat i da plivam."
     "Dobro", reče Leonard Mark i tek malo pomače glavu.
     Sol pade unazad na pesak, sa zatvorenim očima.
     Leonard Mark je sedeo i gledao ga.
     Sol je ležao na pesku. S vremena na vreme pokretale su mu se šake, uzbuđeno se trzale. Usta se otvarala sa grčem; ispuštao je zvuke iz grla koje se stezalo i opuštalo.
     Sol poče polako da kreće rukama, upolje i nazad, upolje i nazad, okrećući glavu sa otvorenim ustima na jednu stranu, lagano je micao rukama na toplom vazduhu, dok mu se telo polako okretalo.
     Leonard Mark mirno završi sa kafom. Dok je pio nije skidao oči sa Sola koji se micao i šaputao ležeći na dnu mrtvog mora.
     "U redu", reče Leonard Mark.
     Sol se podiže i sede, trljajući lice.
     Trenutak zatim reče Leonardu Marku: "Video sam potok. Trčao sam obalom i skinuo odeću", reče bez daha, sa osmehom neverice. "I zaronio sam i plivao po potoku!"
     "Drago mi je", reče Leonard Mark.
     "Evo!" Sol posegnu rukom u džep i izvuče svoju poslednju tablu čokolade. "Ovo je za tebe."
     "Šta je to?" Leonard Mark pogleda poklon. "Čokolada? Glupost ja ovo ne činim za nagradu. Činim to zato što si ti tada srećan. Stavi tu stvar nazad u džep da je ne pretvorim u zvečarku pa da te ugrize."
     "Hvala, hvala!" Sol skloni čokoladu. "Ne znaš ti kako je dobra bila ta voda." Donese kafu. "Hoćeš još?"
     Sipajući kafu, Sol za trenutak zatvori oči.
     Imam ovde Sokrata, pomisli on; Sokrata i Platona, i Ničea i Šopenhauera. Kako priča, ovaj čovek je genije. Što se tiče talenta, neverovatan je! Kad pomislim na duge, lagodne dane i sveže noći koje ćemo provoditi u razgovoru. Neće ovo uopšte biti loša godina. Ni izdaleka.
     Prosuo je kafu.
     "Šta je?"
     "Ništa." Sam Sol je bio pometen, prepadnut.
     Bićemo u Grčkoj, mislio je. U Atini. Bićemo u Rimu, ako hoćemo, kada budemo proučavali rimske pisce. Stajaćemo u Partenonu i na Akropolju. Neće to biti samo razgovor, već i mesto na kojem ćemo biti. Ovaj čovek to može da učini. On ima tu moć. Kada razgovaramo o Rasinu on može da mi napravi pozornicu i glumce i sve to. Isusa mi, ovo je bolje nego što je život ikada bio! Koliko je bolje biti bolestan i ovde nego zdrav na Zemlji, a bez ovih mogućnosti! Koliko je ljudi ikada videlo grčku dramu u grčkom amfiteatru godine 31 pre nove ere?
     A ako zamolim mirno i usrdno, hoće li ovaj čovek poprimiti likove Šopenhauera i Darvina i Bergsona i drugih mislilaca kroz vekove...? Da, zašto ne? Sedeti i razgovarati sa Ničeom lično, sa samim Platonom...!
     Samo jedna stvar nije valjala. Sol oseti kako se klati.
     Ostali. Drugi bolesnici po dnu ovog mrtvog mora.
     Ljudi su se kretali u daljini, približavali im se. Videli su kako je raketa blesnula, sletela, ispustila putnika. Sada su dolazili, polako, s mukom, da pozdrave novodošlicu.
     Sol se ohladi. "Slušaj", reče, "Mark, mislim da bi bolje bilo da krenemo u planine."
     "Zašto?"
     "Vidiš one ljude što dolaze? Neki od njih su ludi."
     "Stvarno?"
     "Da."
     "To od izolacije i svega?"
     "Da. To je to. Bolje da pođemo."
     "Ne izgledaju mnogo opasni. Kreću se polako."
     "Bio bi iznenađen."
     Mark pogleda Sola: "Ti drhtiš. Zašto?"
     "Nema vremena za razgovor", reče Sol brzo ustajući. "Hajde. Zar ne shvataš šta će se dogoditi kad otkriju tvoj talenat? Tući će se oko tebe. Poubijaće jedan drugog ubiće tebe - za pravo da te poseduju."
     "Ah, ali ja ne pripadam nikome", reče Leonard Mark. Pogleda Sola. "Ne. Čak ni tebi."
     Sol trže glavom. "Nisam čak ni pomislio na to."
     "Zar nisi sada?" zasmeja se Mark.
     "Nemamo vremena da se raspravljamo", odgovori Sol zažmurivši, usplamtelih obraza. "Hajde!"
     "Ne želim da idem. Ja ću sedeti baš ovde sve dok se ti ljudi ne pojave. Ti si malo i suviše posednički nastrojen. Moj život pripada meni."
     Sol oseti nešto ružno u sebi. Lice poče da mu se krivi. "Čuo si šta sam rekao."
     "Kako se ti brzo premetnu iz prijatelja u neprijatelja", primeti Mark.
     Sol ga udari. To je bio precizan brz udarac nadole.
     Mark vrdnu u stranu, smejući se. "Ne, nemoj!"
     Bili su u centru Tajms skvera. Kola su urlala, zavijajući sirenama na njih. Zgrade, ugrejane, hrlile uvis, u plavi vazduh.
     "To je laž!" kriknu Sol posrćući od dejstva vizije. "Za ime Boga, nemoj, Mark! Ljudi dolaze. Ubiće te!"
     Mark je sedeo na popločanom tlu, smejao se svojoj šali. "Neka dođu. Sve ih mogu nasamariti!"
     Njujork odvuče Solovu pažnju. Namera je i bila da se odvrati pažnja - da se veže za tu grešnu loptu, posle toliko meseci daleko od nje. Umesto da napadne Marka, mogao je samo da stoji, da upija u sebe strani, ali ipak poznat prizor.
     Zatvori oči. "Ne." Onda pade napred, povukavši Marka sa sobom. Sirene su mu urlale u ušima. Kočnice zaškripaše i žestoko uhvatiše. On tresnu Marka u bradu.
     Tišina.
     Mark je ležao na morskom dnu.
     Uzevši onesvešćenog čoveka u ruke, Sol poče da trči, s mukom.
     Njujork je nestao. Samo prostrano bezvučje mrtvog mora. Ljudi su mu se približavali. On se uputi u brda sa svojim dragocenim teretom, držeći u rukama Njujork i zelenu zemlju, sveža proleća i stare prijatelje. Jednom pade i podiže se batrgajući se. Nije prestajao da trči.

     Noć je ispunjavala pećinu. Vetar je uletao u pećinu i izlazio iz nje, navaljujući na vatricu, rastresajući pepeo.
     Mark otvori oči. Bio je vezan konopcima i naslonjen na suvi zid pećine, licem prema vatri.
     Sol stavi još jedno drvo na vatru, sve bacajući mačji nervozne poglede na ulaz u pećinu.
     "Ti si budala."
     Sol se trže.
     "Da", reče Mark, "ti si budala. Oni će nas naći. Makar morali da love i šest meseci, naći će nas. Videli su Njujork, u daljini, kao prikazanje. A nas u centru. Bilo bi i suviše misliti da neće biti radoznali i slediti naš trag."
     "Onda ću ja dalje s tobom", reče Sol, zagledan u vatru.
     "A oni će za nama."
     "Umukni!"
     Mark se osmehnu. "Zar se tako govori svojoj ženi?"
     "Čuo si me!"
     "A, lep je to brak - tvoja pohlepa i moja duševna sposobnost. Šta želiš da vidiš sada? Da ti pokažem još koji prizor iz tvog detinjstva?"
     Sol oseti kako mu znoj izbija po čelu. Nije znao da li se čovek šali ili ne. "Da", reče.
     "Važi", reče Mark, "Gledaj!"
     Iz stena suknu plamen. Gušio ga je sumpor. Eksplodirale su jame pune sumpora, vazdušni udari potresali su pećinu. S mukom se podižući, Sol je kašljao i teturao se, opečen, sasušen paklenom vrelinom!
     Pakao se udalji. Povrati se pećina.
     Mark se smejao.
     Sol je stajao iznad njega. "Ti", hladno reče, saginjući se.
     "Šta drugo očekuješ?" uzviknu Mark. "Biti svezan, odvučen, pretvoren u intelektualnu nevestu čoveka poludelog od usamljenosti - misliš li da uživam u tome?"
     "Odvezaću te ako obećaš da nećeš da pobegneš."
     "To ne bih mogao da obećam. Ja sam slobodnjak. Ne pripadam nikome."
     Sol se spusti na kolena. "Ali moraš pripadati; čuješ li? Moraš pripadati. Ne mogu te pustiti da odeš!"
     "Dragi moj druže, što ti više takve stvari govoriš, to sam ja udaljeniji. Da si imao i malo mozga i postupao inteligentno, bili bismo prijatelji. Bilo bi mi drago da ti činim ove male hipnotičke usluge. Na kraju krajeva, nije mi teško da ih dočaravam. Zabavljam se, zapravo. Ali ti si zabrljao. Hteo si me samo za sebe. Bojao si se da će me drugi uzeti od tebe. Oh, kako si pogrešio. Ja imam dovoljno moći da ih sve usrećim. Mogli ste da me delite, kao hranu za socijalno ugrožene. Ja bih se osećao kao bog među decom, bio bih ljubazan, činio usluge, za šta biste mi vi mogli donositi male darove, naročite poslastice od hrane."
     "Žao mi je, žao mi je!" uzviknu Sol. "Ali i suviše dobro poznajem te ljude."
     "A ti si drugačiji? Jedva! lzađi i vidi da li dolaze. Mislim da sam čuo neku buku."
     Sol potrča. Na ulazu u pećinu stavi skupljene šake na oči, zavirujući u jarugu utonulu u noć. Micali su se nejasni oblici. Da li je to bio samo vetar što nosi lutajuće gužve korova? On poče da drhti - sitnom, bolnom drhtavicom.
     "Ne vidim ništa." Vrati se u praznu pećinu.
     Zablenu se u ognjište. "Mark!"
     Mark je nestao.
     Nije bilo ničega osim pećine ispunjene oblucima, kamenjem, šljunkom, samotnog svetlucanja vatre, uzdisaja vetra. I Sola koji je tu stajao, u neverici i otupeo.
     "Mark! Mark! Vrati se!"
     Čovek se oslobodio svojih veza, polako, pažljivo, i koristeći se ratnim lukavstvom da je kao uobrazio da je čuo kako se ostali približavaju - otišao - gde?
     Pećina je bila duboka, ali završavala se slepim zidom. A Mark nije mogao pored njega da sklizne u noć. Kako onda?
     Sol obiđe oko vatre. Izvuče nož i priđe velikom oblutku koji je stajao prislonjen na zid pećine. Smeškajući se, pritište nož o oblutak. Smeškajući se, lupnu ga nožem. Onda povuče nož unazad da bi udario njime o kamen.
     "Stoj!" viknu Mark.
     Oblutak iščeze. Mark je bio tu.
     Sol zadrža nož. Vatra mu je poigravala po obrazima. Oči su mu bile potpuno lude.
     "Nije uspelo", prošapta. Pruži ruke, dohvati Marka za vrat i sklopi prste. Mark ne reče ništa, ali se migoljio u tom stisku, sa ironijom u očima koje su Solu govorile stvari koje je Sol znao.
     Ako me ubiješ, govorile su oči, šta će biti sa svim tvojim snovima. Ako me ubiješ, gde će biti svi potoci i potočne pastrmke? Ubij me, i ubio si Platona, ubio Aristotela, ubio Ajnštajna; da, ubio si sve nas! Hajde, zadavi me. Čikam te.
     Solovi prsti oslobodiše vrat.
     Senke se uvukoše u ulaz pećine.
     Oba čoveka okrenuše glave.
     Ostali su bili tu. Njih petorica, unezvereni od puta, zadihani, čekali su u okviru svetlosti spolja.
     "Dobro veče", pozva Mark, smejući se. "Uđite, uđite, gospodo!"

     Razjarene svađe nastaviše se do svitanja. Mark je sedeo među ljudima koji su sevali očima, trljao zglobove na rukama oslobođene veza. Stvorio je salu za konferencije obloženu pločama od mahagonija i jedan mermerni sto za kojim su svi sedeli, smešno bradati, smrdljivi, znojavi i gramzivi ljudi sa očima uperenim u svoje blago.
     "To se može rešiti", reče najzad Mark, "tako da svaki od vas ima određene sate određenih dana za sastanke sa mnom. Postupaću jednako prema svima vama. Biću javno vlasništvo, kretaću se slobodno. To je fer. Što se tiče ovog Sola, on je na probi. Kada dokaže da opet može da bude pristojna osoba, daću mu koji tretman. Do tada, nemam više ništa s njim."
     Ostali izgnanici se iskeziše na Sola.
     "Žao mi je", reče Sol. "Nisam znao šta činim. Sada sam se popravio."
     "Videćemo", reče Mark. "Da damo sebi mesec dana, šta kažete?"
     Ostali se iskeziše na Sola.
     Sol ništa ne reče. Sedeo je i buljio u pod pećine. "Da vidimo sada", reče Mark. "U ponedeljak je tvoj dan, Smite."
     Smit klimnu glavom.
     "Utorak ću uzimati tog tu Pitera, na oko jedan sat."
     Piter klimnu glavom.
     "Sredom ću završiti sa Džonsonom, Halzmanom, i Džimom, evo."
     Trojica poslednjih pogledaše jedan drugog.
     "Ostali deo nedelje moram da budem ostavljen apsolutno na miru, čujete li?" reče im Mark. "Bolje išta nego ništa. Ako ne poslušate, uopšte neću da izvodim stvar."
     "Možda ćemo te mi naterati da izvodiš", reče Džonson. Uhvati pogled ostalih ljudi. "Slušajte, nas je petorica protiv jednog. Možemo ga neterati da čini što god želimo. Ako sarađujemo, napravićemo veliku stvar."
     "Ne budite idioti", upozori Mark ostale.
     "Pustite me da govorim", reče Džonson. "On govori nama šta će da radi. Zašto mi ne kažemo njemu! Jesmo li mi u većini ili nismo? I on preti da neće da izvodi! E pa samo da mu ja uteram jednu cepčicu pod nokte na nogama ili da mu možda malo izgorim prste čeličnom turpijom, pa ćemo da vidimo da li će da izvodi! Zašto da nemamo predstave, hoću da znam, svake večeri u nedelji?"
     "Ne slušajte ga!" reče Mark. "On je lud. Na njega se ne možete osloniti. Znate šta će on da uradi? Uhvatiće vas sve kada ne budete pazili, jednog po jednog, i poubijaće vas; jeste, sve će vas poubijati, tako da će onda ostati sam - samo on i ja! Takav je to čovek."
     Ljudi koji su ga slušali zažmiriše. Najpre na Marka, zatim na Džonsona.
     "Ako je do toga", primeti Mark, "nijedan od vas ne može imati poverenja u ostale. Pričam ti priču. Onog trenutka kada okrenete leđa, jedan od ostalih će vas ubiti. Verovatno ćete krajem nedelje biti svi mrtvi ili na samrti."
     U sobi od mahagonija poče da duva hladan vetar. Soba stade da se rastura i opet se pretvori u pećinu. Marku je bilo dosta šale. Mermerni sto se sroza uz pljesak, rascuri se i ispari.
     Ljudi se sumnjičavo zagledaše jedan u drugog sitnim, sjajnim životinjskim očima. To što je Mark govorio bilo je tačno. Videli su jedan drugog u narednim danima kako se međusobno zatiču na prepad, ubijaju - sve dok onaj poslednji srećnik ne ostade da uživa u duhovnom blagu koje hoda tu među njima.
     Sol ih je posmatrao i oseti se sam i uznemiren. Kad jednom napraviš grešku, koliko je teško priznati da si pogrešio, vratiti se, početi iznova. Svi su grešili. Već dugo su bili izgubljeni. Sada im je bilo još gore nego da su izgubljeni.
     "A što je još gore", reče najzad Mark, "jedan od vas ima pištolj. Svi ostali imate samo noževe. Ali jedan od vas, znam, ima revolver."
     Svi skočiše. "Pretresajte!" reče Mark. "Nađite tog sa pištoljem, inače ste svi mrtvi!"
     To je upalilo. Ljudi su se divlje zaletali po pećini, ne znajući koga najpre da pretresu. Grabili su rukama, uzvikivali, a Mark ih je posmatrao sa prezirom.
     Džonson se povuče, zavukavši ruku u jaknu. "U redu", reče, "mogli bismo da svršimo s tim! Evo ti, Smite."
     I opali Smitu pravo u grudi. Smit pade. Ostali zaurlaše. Rasturiše se. Džonson nanišani i opali još dva puta.
     "Stani!" uzviknu Mark.
     Njujork sunu uvis oko njih, iz stene, iz pećine i neba. Visoke kule zgrade zlatilo je sunce. Iznad ulica, grmela gradska železmca; Neki delovi gradske železnice u Njujorku izdignuti su iznad ulica; prim. prev. u luci trubili remorkeri. Zelena gospa gledala je preko zaliva, sa bakljom u ruci.
     "Gledajte, vi budale!" reče Mark. U Centralnom parku izbijala su sazvežđa prolećnih cvetova. Preko njihovih glava, vetar je u talasu nanosio mirise sveže pokošenog travnjaka.
     A u centru Njujorka, pometeni, ljudi stadoše da se spotiču. Džonson još tri puta opali iz pištolja. Sol jurnu napred. Udari o Džonsona, obori ga, istrže mu pištolj. Revolver opet opali.
     Ljudi prestadoše da jure unaokolo.
     Stajali su. Sol je ležao preko Džonsona. Prestali su da se tuku.
     Nastade stravična tišina. Ljudi su stajali i gledali. Njujork utonu u more. Uz šištanje, klokotanje, uzdisanje; sa krikom uništenog metala i prohujalog doba, velike građevine su se ljuljale, uvijale, srozavale, rušile.
     Mark je stajao među zgradama. Onda i sam pade kao zgrada, bez reči, sa jasnom crvenom rupicom probijenom u grudima.
     Sol je ležao buljeći u ljude, u telo.
     Onda se podiže, sa revolverom u ruci.
     Džonson se ne pomače - bojao se da se pokrene. Svi su zatvarali oči, pa ih ponovo otvarali, kao da bi da povrate u život čoveka koji je ležao pred njima.
     Pećina je bila hladna.
     Sol se uspravi i pogleda, odsutno, revolver u svojoj ruci. Uze ga i baci daleko preko doline, ne gledajući kako pada.
     Gledali su dole u telo sa nevericom. Sol se saže i uhvati mlitavu ruku. "Leonarde!" reče tiho. "Leonarde?" Zatrese ruku. "Leonarde!"
     Leonard Mark se ne pomače. Oči su mu bile sklopljene; grudi prestale da se dižu i spuštaju. Hladio se.
     Sol se podiže. "Ubili smo ga", reče ne gledajući ljude. Sada su mu se usta punila oporom tečnošću. "Jedinog koga nismo želeli da ubijemo ubili smo." Pokri oči drhtavom rukom. Ostali su stajali i čekali.
     "Dajte ašov", reče Sol. "Sahranite ga." Okrete se od njih. "Nemam ništa sa vama."
     Neko ode da nađe ašov.

     Sol je bio toliko slab, da nije mogao da se pokrene. Noge su mu bile urasle u tle, korenje im je iz dubine crpilo samoću, strah, i noćnu hladnoću. Vatra je bila gotovo zamrla, i sada je samo dvostruka mesečina prelazila preko plavih planina.
     Čulo se kako neko kopa zemlju ašovom.
     "Ionako nam ne treba", reče neko, i suviše glasno.
     I dalje se čulo kopanje. Sol lagano krete i pusti se da sklizne niz jedno tamno drvo sve dok ne dotače pesak i jednostavno sede na njega, sa rukama slepo spuštenim u krilo.
     San, mislio je. Sada ćemo svi zaspati. Toliko ipak možemo. Zaspati i nastojati da sanjaš Njujork i sve ostalo. Posustalo zatvori oči, dok mu se krv sakupljala u nosu, u ustima i nesigurnim očima.
     "Kako je on to učinio?" upita umornim glasom. Glava mu pade na grudi. "Kako je doneo Njujork ovamo gore i naterao nas da hodamo po njemu. Da pokušamo. Ne bi trebalo da bude mnogo teško. Misli! Pomisli na Njujork", šaputao je padajući u san. "Njujork i Centralni park, pa onda na Ilinois u proleće, rascvetale jabuke i zelenu travu."
     Nije išlo. To nije bilo isto. Njujork je nestao i ništa što bi on mogao da učini ne bi ga ponovo stvorilo. Dizaće se svakog jutra i hodaće po mrtvom moru tražeći ga, i zauvek će ići po Marsu u potrazi za njim, i nikada ga neće naći. I najzad će leći, i suviše umoran da hoda, nastojeći da nađe Njujork u svojoj glavi, ali ga neće naći.
     Poslednje što je čuo pre nego što je zaspao bilo je dizanje i spuštanje ašova i kopanje rupe u koju se, sa strašnim treskom metala, sa zlaćanom maglom i mirisom, bojom i zvukom, Njujork surva i bi pokopan.
     Cele noći plakao je u snu.

Mеšalica za beton

     Slušao je kako glasovi starih veštica šušketaju poput sasušene trave ispod njegovog otvorenog prozora:
     "Etil, kukavica! Etil, odbijač! Etil koji neće da vodi slavan rat Marsa protiv Zemlje!"
     "Samo pričajte, veštice!" uzviknu on.
     Glasovi se stišaše do mrmljanja sličnog žuboru vode u dugim kanalima pod marsovskim nebom.
     "Etil, otac sina koji mora da odraste u senci tog strašnog saznanja!" govorile su naborane starice. Zbijale su svoje lukavooke glave blago udarajući jednu o drugu. "Sramota, sramota!"
     Na drugom kraju sobe plakala je njegova žena. Suze su joj lile kao kiša, obilne i hladne po keramičkim pločicama. "Oh, Etile, kako možeš tako da misliš?"
     Etil odloži svoju metalnu knjigu koja mu je, na njegov znak celog jutra otpevavala jednu priču iz svog tankog okvira od zlatne žice.
     "Pokušao sam da objasnim", reče on. "To je glupa stvar, Mars da osvaja Zemlju. Bićemo uništeni, potpuno."
     Napolju lupa, treska, tutanj, zaglušujuća vojna muzika, doboši, vika, topot nogu u maršu, ratne zastavice i pesme. Kamenim ulicama tutnjala je vojska, sa vatrenim oružjem na ramenima. Za njom su skakutala deca. Starice mahale prljavim zastavama.
     "Ja ću ostati na Marsu da čitam neku knjigu", reče Etil.
     Začu se tup udarac u vrata. Tajla odgovori. U sobu ulete tast kao vetar. "Šta ja to čujem o svom zetu? lzdajnik?"
     "Da, Oče."
     "Ne boriš se u Marsovskoj armiji?"
     "Ne, Oče."
     "Bogovi!" Deda strašno pocrvene. "Neka ti je ime prokleto! Bićeš streljan."
     "Onda me streljajte i završite s tim."
     "Je li ko čuo za Marsovca koji ne ide u osvajački pohod? Ko!"
     "Niko. Priznajem, to je potpuno neverovatno."
     "Neverovatno", zašušketaše veštičiji glasovi ispod prozora.
     "Oče, zar ga ne možeš ubediti?" Molila je Tajla.
     "Da ubeđujem jedno govno", uzviknu Otac, sevajući očima. Priđe i stade iznad Etila. "Bande sviraju, lep dan, žene plaču, deca skaču, sve je u redu, ljudi hrabro marširaju, a ti sediš tu! Kakva sramota!"
     "Bruka", zajecaše udaljeni glasovi u živici.
     "Nosi se iz moje kuće s tim svojim lupetanjem", reče Etil, žestoko prasnuvši. "Uzmi svoje medalje i doboše i beži!"
     Gurnu tasta pored žene koja je vrištala, ali u tom trenutku otvoriše se širom vrata i uđe jedno vojno lice. Jedan glas povika: "Etil Vraj?"
     "Da!"
     "Uhapšen si!"
     "Zbogom, moja draga ženo. Odoh u rat sa ovim budalama!" doviknu Etil dok su ga ljudi u bronzanim mrežama vukli kroz vrata.
     "Zbogom, zbogom", rekoše gradske veštice zamirućim glasovima...

     Ćelija je bila uredna i čista. Bez knjige, Etil je bio nervozan. Hvatao se za šipke od rešetaka i posmatrao rakete kako uzleću u noćni vazduh. Mnogubrojne zvezde bile su hladne; kao da su se rasturale kad god bi koja raketa uletela među njih.
     "Budale", šaputao je Etil. "Budale!"
     Vrata ćelije se otvoriše. Uđe jedan čovek sa nekakvim vozilom, punim knjiga; knjige su bile tu, i tamo, svuda u komorama vozila. Iza njega videla se preteća pojava Vojnog komesara.
     "Etile Vraj, želimo da znamo zašto si u svojoj kući držao ove zabranjene knjige sa Zemlje. Ove primerke Čudesnih priča, Naučnih priča, Fantastičnih priča. Objasni." Čovek ščepa Etila za članak ruke.
     Etil otrese ruku i oslobodi ga se. "Ako ćete da me streljate, streljajte me. Baš zbog te literature sa Zemlje, neću pokušati da ih osvajam. Iz tog razloga vaša invazija će pretrpeti neuspeh."
     "Kako to?" natušti se intendant i okrete se požutelim časopisima.
     "Uzmite bilo koju knjigu", reče Etil. "Koju god hoćete. U devet od deset priča 1929., '30. do '50. godine, po Zemaljskom kalendaru, svaka marsovska invazija na Zemlju uspeva."
     "Eh!" intendant se nasmeši, klimnu glavom.
     "Pa onda", reče Etil, "propadne."
     "To je izdaja! Posedovanje takve literature!"
     "Neka vam bude, ako hoćete. Ali da izvučem nekoliko zaključaka. Svaku invaziju, obavezno, omete jedan mladić, obično mršav, obično Irac, obično sam, po imenu Mik ili Rik, ili Džik ili Benon, koji uništi Marsovce."
     "Valjda ne veruješ u to!"
     "Ne, ne verujem da Zemljani stvarno mogu to da učine - ne. Ali imaju jednu osnovu, shvatite, komandante, generacije dece koja čitaju upravo samo takve knjige, upijaju ih. Nemaju ništa drugo sem literature o uspešno suzbijenim invazijama. Možete li da kažete to isto za marsovsku literaturu?"
     "Pa..."
     "Ne."
     "Mislim da ne mogu."
     "Znate da ne možete. Mi nikada nismo pisali takve fantastične priče. Sada smo se pobunili, napadamo, i izginućemo."
     "Nisi me ubedio. Kakve to veze ima sa pričama iz časopisa?"
     "Ima veze sa moralom. To je jedna velika stvar. Zemljani znaju da ne mogu da ne uspeju. To je u njima kao krv što im kola u venama. Oni ne mogu pretrpeti neuspeh. Odbiće svaku invaziju, koliko god bila dobro organizovana. To što su u mladosti čitali takve knjige dalo im je veru sa kojom se mi ne možemo ravnati. Mi Marsovci? Mi smo nesigurni; znamo da bismo mogli da propadnemo. Moral nam je nizak, uprkos udaranja u doboše i duvanja u rogove."
     "Neću da slušam tu izdaju", uzviknu intendant. "Ove izmišljotine će biti spaljene, kao i ti, u roku od sledećih deset minuta. Možeš da biraš, Etile Vraj. Da stupiš u Ratnu legiju ili da budeš spaljen."
     "To je izbor načina na koji ću umreti. Odabrao sam da izgorim."
     "Ljudi!"
     Izguraše ga u dvorište. Tu vide kako njegovu brižljivo skrivanu lektiru slažu na lomaču. Bila je pripremljena specijalna jama, napunjena naftom do visine od pet stopa. To bi zapaljeno, uz veliku grmljavinu. U to će ga gurnuti, za koji minut.
     Na drugom kraju dvorišta, u senci, primeti svečanu priliku svog sina koji je stajao sam, krupnih žutih očiju sjajnih od žalosti i straha. Nije ispružao ruku niti govorio, već je samo gledao svog oca kao kakva umiruća životinja, zanemela životinja koja traži spas.
     Etil je gledao u usplamsalu jamu. Oseti kako su ga zgrabile grube ruke, kako ga svlače, guraju napred ka vreloj ivici smrti. Tek tada Etil proguta knedlu i uzviknu: "Čekajte!"
     Obasjano narandžastom vatrom, intendantovo lice isturi se prema njemu u vazduhu kaji je treperio. "Šta je?"
     "Stupiću u Ratnu legiju", odgovori Etil.
     "Dobro! Oslobodite ga!"
     Ruke spadoše s njega.
     Kada se okrenuo video je sina kako stoji daleko u dvorištu i čeka. Sin mu se nije osmehivao, samo je čekao. Na nebu jedna bronzana raketa skoči preko zvezda, u plamenu...

     "A sada se opraštamo od svih stamenih ratnika", reče komesar. Muzika stade da udara, a vetar nanese sitnu slatku kišu suza na oznojenu vojsku. Deca su skakala unaokolo. U opštem metežu Etil vide svoju ženu kako ponosno plače, sina svečanog i ćutljivog pored nje.
     Umarširaše u brod, svi nasmejani i hrabri. Prikopčaše se u svoje paukove mreže. Duž celog broda mreže su bile ispunjene lenjim ljudima koji su se izležavali. Žvakali su komade hrane i čekali. Jedan veliki kapak tresnu i zatvori se. Zašišta ventil.
     "Odosmo na Zemlju pa u propast", prošapta Etil.
     "Šta?" zapita neko.
     "Odosmo u slavnu pobedu", reče Etil uz grimasu.
     Raketa poskoči.
     Svemir, mislio je Etil. Evo nas, sevamo u mesinganom kotlu preko crnih mrlja i ružičastih svetla svemira. Evo nas, slavljeničke rakete koja se uzdiže sa Marsa da oči Zemljana ispuni plamenim strahom dok gledaju gore u nebo. Kako to izgleda, kada si daleko, daleko od kuće, žene, deteta, ovde i sada?
     Pokuša da razloži svoje drhtanje. Bilo je to kao da si vezao svoje najskrivenije unutrašnje organe za Mars, pa se onda otrgneš i odeš milion milja daleko. Srce ti je još na Marsu, pumpa krv, sjaji. Mozak ti je i dalje na Marsu, misli, sav u vijugama, kao napuštena baklja. Želudac još na Marsu, pospan, muči se da svari poslednju večeru. Pluća još u prohladnom marsovskom vazduhu boje plavog vina, meki sklopljeni mehovi koji cvile za oslobođenjem, jedan deo tebe čezne za ostalim.
     Jer eto tu si, automat bez zubaca u zupčaniku, telo na kome su zvaničnici izvršili kliničku autopsiju, i sve od tebe što je nešto značilo ostavili po praznim morima i rasuto po zatamnjenim brdima. Evo te tu, prazan si kao boca, bez vatre, ledan, i imaš jedino ruke da Zemljanima podariš smrt. Par ruku, to je sve što si ti sada, razmišljao je sa hladnom odsutnošću duha.
     Ležiš tu u ogromnoj mreži. Ostali su oko tebe, ali oni su celi - cela srca i tela. A sve od tebe što je živo ostalo je za tobom da hoda opustelim morima po večernjim vetrovima. Ovo ovde, ova hladna zemljana stvar, već je mrtva.
     "Napadačke stanice, napadačke stanice, napad!"
     "Spremna, spremna, spremna!"
     "Diž' se!"
     "Skači iz mreža, brzo!"
     Etil se pokrete. Negde ispred njega micale su se njegove dve hladne šake.
     Kako je sve to išlo brzo, mislio je. Pre godinu dana jedna raketa sa Zemlje stigla je na Mars. Naši naučnici, sa svojom neverovatnom telepatskom sposobnošću, napravili su njenu kopiju; naši radnici, sa svojim neverovatnim fabrikama, reprodukovali su je u sto primeraka. Od onda nijedan brod sa Zemlje više nije stigao na Mars, a mi ipak savršeno znamo njihov jezik, svi mi. Poznajemo njihovu kulturu, njihovu logiku. I platićemo cenu naših sjajnih sposobnosti...
     "Puške na gotovs!"
     "Razumem!"
     "Osmatrači!"
     "Čitanje u miljama?"
     "Deset hiljada!"
     "Napadaj!"
     Tišina ispunjena zujanjem. Tišina insekata koji se komešaju u zidovima rakete. Insekatsko pevuckanje sićušnih kalemova i polužica i zvrjanje točkova. Ćutanje ljudi koji čekaju. Tišina žlezda što laganim i stalnim pulsiranjem ispuštaju znoj ispod ruke, na čelo, ispod iskolačenih bledih očiju!
     "Čekaj! Spremni!"
     Etil se noktima držao za svoje duševno zdravlje, držao se teško i dugo.
     Tišina, tišina, tišina. Čekanje.
     Piii-i-ip!
     "Šta je to?"
     "Zemaljski radio!"
     "Uhvati ih!"
     "Pokušavaju da dopru da nas pozovu. Uključi ih!"
     Iiii-i-i!
     "Evo ih! Slušaj!"
     "Zovemo marsovsku invazionu flotu!"
     Tišina slušanja, zujanje insekata utihnulo da bi se oštar zemaljski glas raspraskao po sobama ljudi koji uznemireno čekaju.
     "Zove Zemlja. Ovde Vilijam Somers, predsednik Udruženja Ujedinjenih američkih proizvođača!"
     Etil se čvrsto pribi uz svoju stanicu, naže se napred, sa zatvorenim očima.
     "Dobrodošli na Zemlju."
     "Šta?" zaurlaše ljudi u raketi. "Šta je rekao?"
     "Da, dobrodošli na Zemlju."
     "To je trik!"
     Etil uzdrhta, otvori oči i zbunjeno se zagleda u nevidljiv glas koji je dolazio sa tavanice.
     "Dobro došli! Dobro došli na zelenu, industrijsku Zemlju!" saopšti prijateljski glas. "Dočekujemo vas raširenih ruku, da krvavu invaziju pretvorimo u vreme prijateljstva koja će trajati kroz celokupno Vreme."
     "Trik!"
     "Tiše, slušaj!"
     "Pre mnogo godina mi sa Zemlje smo se odrekli rata, uništili smo naše atomske bombe. Sada, pošto smo ovako nespremni, ne ostaje nam ništa drugo nego da vam poželimo dobrodošlicu. Planeta je vaša. Tražimo samo milost od vas dobrih i milostivih osvajača."
     "To ne može biti istina!" prošaputa jedan glas.
     "Spustite se i budite pozdravljeni, svi vi", reče g. Vilijam Somers sa Zemlje. "Sletite bilo gde. Zemlja je vaša; svi smo braća!"
     Etil poče da se smeje. Svi u sobi se okrenuše da ga vide. Ostali Marsovci su se podmigivali. "Pludeo. Poludeo." Nije prestajao da se smeje sve dok ga nisu udarili.

     Mali debeo čovek nasred vrele raketne platforme u Grin Taunu u Kaliforniji istrže čistu belu maramicu iz džepa i prinese je vlažnom čelu. Sa podijuma od svežih dasaka slepo je žmirkao na pedeset hiljada ljudi koje je zadržavao kordon policajaca. Svi su gledali u nebo.
     "Eno ih!"
     Svi zinuše.
     "Ne, to su samo galebovi!"
     Razočarano gunđanje.
     "Počinjem da mislim da bi bilo bolje da smo im objavili rat", šapnu gradonačelnik. "Onda bismo mogli svi da idemo kući, kući."
     "Psst!" reče njegova žena.
     "Eno!" zaurla gomila.
     Iz sunca se pojaviše marsovske rakete.
     "Svi spremni?" Gradonačelnik se nervozno ogledao oko sebe.
     "Da, gospodine", reče Mis Kalifornija 1965.
     "Da", reče Mis Amerika 1940, koja je dojurila u poslednjem trenutku kao zamena za Mis Ameriku 1966, koja je bolesna ležala kod kuće.
     "Jesmo, go-spodine", reče sa žarom Mister Najveći Grejpfrut u Dolini San Fernando 1956.
     "Muzika, spremna?"
     Duvački orkestar isturi uvis svoje instrumente kao puške.
     "Spremni!"
     Raketa se spusti. "Sad!"
     Orkestar odsvira Kalifornijo, evo me deset puta.
     Od podneva sve do jedan sat gradonačelnik je držao govor, mlatarajući rukama u pravcu nemih, zabrinutih raketa.
     U jedan i petnaest otvoriše se zapečaćeni ulazi na raketama.
     Orkestar odsvira Oh, ti zemljo zlatna tri puta.
     Etil i još pedeset Marsovaca iskočiše sa puškama na gotovs.
     Gradonačelnik jurnu napred sa ključem Zemlje u rukama.
     Orkestar je svirao Dolazi nam Božić Bata, a hor u punom sastavu doveden iz Long Biča otpeva uz tu melodiju druge reči, nešto kao Dolaze nam Marsovci u grad.
     Pošto nisu videli nikakvo oružje, Marsovci odahnuše, ali su puške i dalje držali na gotovs.
     Od jedan i trideset pa do dva i petnaest gradonačelnik ponovo održa isti govor, radi Marsovaca.
     U dva i trideset Mis Amerika 1940. dobrovoljno se prijavi da će poljubiti sve Marsovce ako stanu u red.
     U dva i trideset i deset sekundi muzika odsvira Zdravo da ste svi, da bi prikrila zbunjenost izazvanu predlogom Mis Amerike.
     U dva i trideset pet G. Najveći Grejpfrut pokloni Marsovcima kamion dvotonac pun grejpfruta.
     U dva i trideset sedam gradonačelnik im svima razdeli besplatne propusnice za pozorišta Elita i Mažestik, kombinujući taj gest sa još jednim govorom koji potraja do posle tri sata.
     Muzika zasvira, a pedeset hiljada ljudi zapeva Jer oni su dobri drugari.
     U četiri sata bilo je gotovo.
     Etil sede u hlad od rakete sa još dvojicom svojih drugova. "Znači, to je Zemlja!"
     "Čujte, treba poubijati prljave pacove", reče jedan Marsovac. "Ja im ne verujem. Podmukli su. Koji im je motiv da ovako postupaju prema nama? Podiže kutiju nečeg šuštavog. "Šta su mi ovo dali? "Uzorak, kažu." Pročita etiketu. Bliks, Novi penušavi sapun.
     Gomila se rasturila unaokolo, mešala se sa Marsovcima, kao na vašaru. Svuda se čuo žamor ljudi koji su opipavali rakete, postavljali pitanja.
     Etilu je bilo hladno. Počinjao je da drhti, sada još i više. "Zar ne osećaš?" šaputao je. "Napetost, zloćudnost svega ovoga. Nešto će nam se desiti. Oni imaju neki plan. Nešto tanano i strašno. Nešto će nam napraviti - znam."
     "Treba ih sve poubijati!"
     "Kako da ubijaš ljude koji te zovu 'drugar' i 'pobratime'?" zapita drugi Marsovac.
     Etil odmahnu glavom. "Oni su iskreni. A ja ipak osećam kao da smo u nekom velikom kazanu sa kiselinom i da se rastapamo i rastapamo. Plašim se. Prestrašen sam." Onda ispusti svoj razum napolje da popipa po gomili. "Jeste, zaista su prijateljski raspoloženi, dobro-došao-bolje-te-našao (jedan od njihovih izraza). Jedna ogromna masa običnih ljudi koji podjednako vole pse i mačke i Marsovce. Pa ipak - pa ipak..."
     Muzika zasvira Iskotrljaj bure. Firma Hagenbak pivo iz Fresna u Kaliforniji besplatno je točila pivo za sve.
     Ljudima poče da pripada muka.
     Kuljnu im vodurina na usta. Povraćanje se čulo na sve strane.
     Pritiskujući usta, Etil je sedeo ispod jednog platana. "Zavera, zavera, užasna zavera", ječao je držeći se za stomak.
     "Šta si pojeo?" Komesar je stajao iznad njega.
     "Nešto što oni nazivaju kokice", jeknu Etil.
     "I šta još?"
     "I još neko dugačko meso na pecivu, i nekakvu žutu tečnost u ledenom sudu, pa nešto kao ribu i nešto što zovu pastrami", uzdahnu Etil trepereći očnim kapcima.
     Svuda unaokolo čuli su se glasovi marsovskih osvajača.
     "Pobijte zavereničke zmije!" viknu neko slabim glasom.
     "Stani", reče komesar. "To je samo gostoprimstvo. Oni su preterali s gostoprimstvom. Sada na noge, ljudi. U grad. Moramo da postavimo male garnizone ljudi unaokolo da budemo sigurni da je sve u redu. Ostali brodovi se spuštaju u drugim gradovima. Mi ovde imamo svoj posao."
     Ljudi se uspraviše na noge i stadoše glupavo žmirkajući oko sebe.
     "Napred, marš!"
     Jedan, dva, tri, četiri! Jedan, dva, tri, četiri!...

     Bele trgovine gradića ležale su usnulo na treperavoj vrućini. Vrelina je zračila odasvud - iz stubova, betona, metala, nadstrešnica, krovova, ter-papira - svega.
     Po asfaltu su odzvanjali koraci Marsovaca.
     "Pazite, ljudi!" prošaputa komesar.
     Prođoše pored jednog salona za ulepšavanje. Iznutra se začu prigušeno kikotanje.
     "Pazi!"
     Jedna bakrenasta glava virnu kroz prozor i iščeze kao lutka. U ključaonici, sjajilo je i treptalo jedno plavo oko.
     "To je zavera", šaputao je Etil. "Zavera, kažem vam!"
     Zahuktali ventilatori izbacivali su u letnji vazduh talase parfema iz pećina u kojima su se žene skrivale kao podmorska stvorenja ispod električnih haubi, sa kosama ukovrdžanim u čudne gužve i plastove, prepredenim ustakljenim očima, animalne i lukave, sa ustima namazanim neonski crvenom bojom. Ventilatori su zvrjali, dok je mirisni vetar izlazio u tišinu i mir, prolazio kroz zeleno drveće, provlačio se između zapanjenih Marsovaca.
     "Za ime Boga", vrisnu Etil, jer mu nervi odjednom popustiše. "Potrpajmo se u rakete - hajdemo kući! Pohvataće nas! Ta jeziva stvorenja tamo unutra. Vidite li ih? Ta zla podmorska bića, te žene u svojim hladovitim pećinicama od veštačkog kamena!"
     "Zaveži!"
     Gledaj ih tamo unutra, mislio je on, kako lepršaju haljinama kao hladnim zelenim škrgama nad stubastim nogama. Stade da viče.
     "Neka mu neko začepi usta!"
     "Izjuriće na nas, bacaće kutije sa čokoladom i otužne ljubavne romane, drečaće, onim svojim crvenim masnim ustima! Poplaviće nas banalnošću, uništiti nam sposobnost osećanja! Gledajte ih, ubijaju ih električnim uredajima, a one zujkaju, pevuše i mrmljaju! Usuđujete li se da uđete?"
     "Zašto da ne?" zapitaše ostali Marsovci.
     "Ispržiće vas, izbeliti, izmeniti vas! Lomiće vas, mrviti, sve dok ne budete ništa drugo nego muž, radni čovek, onaj što ima pare pa plaća da bi one mogle da dolaze tu, da sede i žderu te svoje gadne čokolade! Mislite da biste ih mogli zauzdati?"
     "Da, tako nam bogova!"
     Iz daljine dopre jedan glas, visok i kreštav, ženski glas koji reče: "Zar onaj tamo u sredini nije sladak?"
     "Marsovci nisu tako loši, na kraju krajeva. Pa šta, oni su samo muškarci", reče druga, udaljujući se.
     "E-hej. Ju-huu! Marsovci! E-hej!"
     Urlajući, Etil potrča...

     Sedeo je u parku i neprestano drhtao. Sećao se šta je video. Gledajući uvis u tamno noćno nebo osećao se tako daleko od kuće, tako napušten. Čak i sada, dok je sedeo među mirnim drvećem, video je u daljini marsovske ratnike kako šetaju ulicama sa Zemljankama, iščezavaju u avetinjsku tminu malih kuća emocije da čuju fantomske zvuke belih stvorova koji se kreću po sivim ekranima, sa tršavim ženicama pored sebe, dok ženice među vilicama premeću jastučiće želatinozne gume, a drugi takvi jastučići se stvrdnjavaju ispod sedišta, sa fosilnim tragovima sićušnih mačjih zuba žena zauvek utisnutim u njih. Špilja vetrova - bioskop.
     "Zdravo."
     On prestrašeno trže glavom.
     Jedna žena sede na klupu kraj njega, lenjo žvaćući gumu. "Nemoj da bežiš; ja ne ujedam", reče.
     "Je l' bi išao u bioskop?" reče ona.
     "Ne."
     "Ma 'ajde", reče ona. "Svi su u bioskopu."
     "Ne", reče on. "Je li to sve što vi radite na ovom svetu?"
     "Sve? Zar to nije dosta?" Njene plave oči se sumnjičavo raširiše. "Šta hoćeš da radim - da sedim kod kuće, čitam knjigu? Ha, ha! To je štos."
     Etil se zagleda u nju pre nego što joj postavi pitanje.
     "Radite li vi išta drugo?" zapita.
     "Vozimo se kolima. Imaš kola? Treba da nabaviš veliki nov Podler šest sa krovom na sklapanje. Što su to kolica! Ko god ima Podler šest mož' da izađe s kojom god ribom 'oće, to da znaš!" reče ona namignuvši mu. "Mora da imaš sve moguće vrste para - sa Marsa si i sve to. Mislim ako bi stvarno želeo mogo bi da kupiš jedan Podler šest pa da putuješ 'de god 'oćeš."
     "Možda na šou?"
     "Pa šta njemu fali?"
     "Ništa - ništa."
     "Znaš kako ti govoriš, gospodine?" reče ona. "Kao Komunista! Jeste, gospodine, niko ti neće stati iza takvog govora, to ne. Nema greške u našem starom sistemčiću. Bili smo dobri da pustimo vas Marsovce da izvršite invaziju, i ni mali prst nismo podigli, je l' tako?"
     "To i pokušavam da shvatim", reče Etil. "Zašto ste nas pustili?"
     "Što smo velikodušni, gospodine; eto zašto! Zapamti samo to, velikodušni." Onda ode da traži nekog drugog.
     Skupljajući hrabrost, Etil poče da piše pismo ženi, pažljivo vukući perom po hartiji na kolenu.
     "Draga Tajla..."
     Ali opet ga prekidoše. Jedna mala devojčica-starica, sa okruglim bledim nabranim lišcem zatrese mu dairama ispred nosa i natera ga da digne pogled.
     "Brate", uzviknu sevajući očima. "Jesi li spasen?"
     "Jesam li u opasnosti?" Etil ispusti pero i skoči.
     "U strašnoj opasnosti!" stade da zavija žena, zvečeći dairama, gledajući u nebo. "Potrebno ti je da se spaseš, brate, najpreče ti je potrebno!"
     "Sklon sam da se složim", reče on drhteći.
     "Danas smo već mnoge spasli. Ja lično sam spasla trojicu, vas Marsovca. Je l' to nije lepo?" isceri se ona.
     "Valjda jeste."
     Žena je bila grdno sumnjičava. Nagnu se napred, tajanstveno šapćući. "Brate", htela je da zna, "jesi ti kršten?"
     "Ne znam", odvrati on šapatom.
     "Ne znaš?" kriknu ona i trže uvis ruku sa dairama.
     "Je li to kao kad te streljaju?" zapita on.
     "Brate", reče ona, "ti si u lošem i grešnom stanju. Za to je krivo tvoje neznalačko vaspitanje. Mora da su te škole na Marsu grozne - ne uče vas nikakvoj istini uopšte. Samo isfabrikovane laži. Brate, ti moraš da budeš kršten ako želiš da budeš srećan."
     "Hoće li me to usrećiti čak i u ovom svetu ovde?" reče on.
     "Ne traži da ti se sve da na tanjiru", reče ona. "Zadovolji se i korom hleba, jer ima jedan drugi svet, bolji od ovoga, na koji ćemo svi otići."
     "Poznajem ja taj svet", reče on.
     "On je miran", reče ona.
     "Da."
     "Tamo je spokojstvo", reče ona.
     "Da."
     "Tamo teče med i mleko."
     "Da, da", reče on.
     "I svi se smeju."
     "Vidim ga sada", reče on.
     "Jedan bolji svet", reče ona.
     "Daleko bolji", reče on.
     "Jeste, Mars je divna planeta."
     "Gospodine", reče ona ukrutivši se i gotovo mu tresnu daire u lice, "je l' se vi šalite sa mnom?"
     "Ma, ne." Bio je zbunjen i pometen. "Mislio sam da govorite o..."
     "Ne o pokvarenom gadnom starom Marsu, slušajte, gospodine! Takvi kao što ste vi ima da se kuvaju godinama, da trpe i osipaju se crnim prištevima, da budu udarani na muke..."
     "Moram da priznam da Zemlja nije baš lepa. Divno ste je opisali."
     "Gospodine, opet ti mene zavitlavaš!" dreknu ona ljutito.
     "Ne, ne - molim vas. Ja sam neobavešten."
     "E pa", reče ona, "ti si neznabožac, a neznabošci su neispravni. Evo ti cedulja. Dođi sutra uveče na ovu adresu, pa da te krste i da budeš srećan. Mi uzvikivamo i đuskamo i govorimo raznim glasovima, pa ako 'oćeš da čuješ našu bandu od svi' duvački' instrumenata, ti dođi, je l' 'oćeš sada?"
     "Pokušaću", reče on ustežući se.
     Ona ode ulicom udarajući u daire, pevajući iz sveg glasa:
     "Srećna sam ja, vazda sam srećna ja."
     Zabezeknut, Etil se vrati svom pismu.
     "Draga Tajla, kad pomislim da sam u svojoj naivnosti zamišljao da će Zemljani morati da preduzimaju kontra napad puškama i bombama. Ne, ne. Tužno je kako sam se prevario. Nema nikakvog Rika ni Mika, niti Džika niti Benona - tih lukavaca koji spasavaju svetove. Nema ih.
     Ima plavih robota sa ružičastim gumenim telima, stvarnih, ali nekako nestvarnih, živih ali nekako automatskih u svim reakcijama, koji ceo svoj život provode u pećinama. Derrieres Pozadine (franc.) zadnjice; prim. prev. su im neverovatne po obimu. Oči su im fiksirane i nepokretne od beskrajnog buljenja u filmske ekrane. Jedini mišići koje imaju nalaze im se u vilicama, od neprekidnog žvakanja gume.
     I nije samo stvar u njima, moja draga Tajla, već u čitavoj civilizaciji u koju smo bačeni kao lopata semenja u veliku mešalicu za beton. Niko od nas preživeti neće. Neće nas poubijati puškom, već ljubaznom rukom. Neće nas uništiti raketa, već automobil..."
     Neko vrisnu. Tresak, pa opet tresak. Tišina.
     Etil skoči i ostavi pismo. Tamo, na ulici, sudarila su se dva automobila. Jedan pun Marsovaca, drugi sa Zemljanima. Etil se vrati pismu:
     "Draga, draga Tajla, da ti dam nekoliko statističkih podataka ako dozvoljavaš. Svake godine na ovom američkom kontinentu gine četrdeset pet hiljada ljudi; budu zdruzgani u pihtije u automobilu kao u konzervi. U krvavo crvenu kašu, sa belim šupljim kostima kao iznenadnim mislima, smešnim mislima strave, probodenim kroz jednoličnu nepromenjivu žitku masu. Kola se izuvijaju i sabiju kao sardine u kutijama - onako sa sve pihtijama, i sve bez glasa.
     Svuda po autoputevima gomile krvavog đubriva za zelene letnje muve zunzare. Od iznenadnog kočenja lica im se pretvaraju u maske što ga meću na Dan svih svetih. Svi sveti su jedan od njihovih praznika. Mislim da te večeri slave automobil - nešto u vezi sa smrću, u svakom slučaju.
     Pogledaš kroz prozor i vidiš dvoje ljudi koji se do tog trenutka nikada nisu videli kako mrtvi leže jedno preko drugoga, kao prijatelji. Predviđam da će naša vojska biti smrvljena, zahvaćena boleštinom, pohvatana po bioskopima u zamke od veštica i gume. Sutra u neko doba pokušaću da pobegnem natrag na Mars dok ne bude i suviše kasno.
     Negde na Zemlji noćas, moja Tajla, nalazi se jedan Čovek sa Polugom kojom će, kada je povuče, Spasti Svet. Čovek je sada van pogona. Prekidač mu skuplja prašinu. On sam igra karte.
     Žene ove zle planete dave nas poplavom banalne sentimentalnosti, romantičnih osećanja upravljenih na pogrešno mesto, i poslednjim trzajima pre nego što ih proizvođači glicerina skuvaju u cilju upotrebe. Laku noć, Tajla. Poželi mi dobro, jer ću verovatno poginuti u pokušaju da pobegnem. Šaljem svoju ljubav našem detetu."
     Nečujno plačući, presavi pismo i podseti se da ga kasnije pošalje raketnom poštom.
     Izađe iz parka. Šta se moglo učiniti? Pobeći? Ali kako? Vratiti se na položaj kasno noćas, ukrasti sam jednu od raketa i vratiti se na Mars? Da li bi to bilo moguće? Odmahnu glavom. Bio je i suviše pometen.
     Jedino što je stvarno znao bilo je to da će, ako ostane ovde, uskoro biti svojina mnogih stvari koje zuje, frkću i šište, koje puštaju pare i smradove. Za šest meseci biće vlasnik jednog velikog ružičastog, odnegovanog čira u stomaku, krvnog pritiska algebarskih razmera, miopije na granici slepila, i noćnih mora dubokih kao okeani, sa nemoguće dugim snovima zapletenim poput creva, kroz koje silom mora da se probija svake noći. Ne, ne.
     Gledao je opsednuta lica Zemljana kako besno promiču u svojim mehaničkim smrtonosnim kutijama. Uskoro - da, vrlo skoro izumeće auto sa šest srebrnih ručki!
     "Hej, ti!"
     Sirena automobila. Uz ivičnjak se zaustaviše velika, dugačka, kao mrtvačka kola, crna i zlokobna. Jedan čovek se proturi napolje.
     "Jesi ti Marsovac?"
     "Da."
     "Baš takvog tražim? Uskači brzo - ovo ti je životna šansa. Uskači. Vodim te u jedan mnogo fini pajzl gde možemo da razgovaramo. Hajde - što stojiš tu."
     Kao hipnotisan, Etil otvori vrata od kola, uđe.
     Odvezoše se.
     "Šta ćeš da popiješ, E. V.? Šta kažeš na jedan manhatan? Kelner, dva manhatana. Okej, E. V. To ja častim. Ja i Veliki studiji! Ne vataj se za novčanik. Drago mi je da se upoznam s tobom. E. V. Ja se zovem R. R. Van Plank. Možda si čuo za mene? Ne? E pa, u svakom slučaju, evo ti ruka."
     Etil oseti kako mu ruka bi protrljana i puštena. Bili su u jednoj mračnoj rupi sa muzikom i kelnerima koji su promicali unaokolo. Doneše im dva pića. Sve se to događalo tako brzo. Sada je Van Plank, sa rukama prekrštenim na grudima, posmatrao svoje marsovsko otkriće.
     "Evo za šta si ti meni potreban, E. V. To je najveća ideja na koju sam došao u životu. Ne znam kako mi je došla, prosto mi sinula. Sedim večeras kod kuće pa razmišljam 'Moj Bože, što bi to bio film! Invazija Marsa na Zemlju. I šta onda moram da uradim? Moram da nađem savetnika za film.' Tako skočim u kola i nađem tebe, i evo nas ovde. Ispij! Za tvoje zdravlje i našu budućnost. Skol!"
     "Ali..." reče Etil.
     "Znam, tražićeš pare. Pa, toga imamo puno. Uostalom, imam jednu crnu knjižicu sa breskvama, Čekovi boje breskve; prim. prev. pa mogu da ti pozajmim."
     "Vaše voće na Zemlji uglavnom mi se ne dopada i..."
     "Ti si neki čudak, stvarno. E pa, evo kako sam ja to zamislio - slušaj." Uzbuđeno se naže napred. "Imamo jednu jarku scenu sa Marsovcima na velikom zboru, udaraju doboši, krkljanac na Marsu. U pozadini ogromni srebrnasti gradovi..."
     "Ali marsovski gradovi nisu takvi..."
     "Moramo imati boju, momče. Boju. Pusti da to tatica sredi. U svakom slučaju, svi Marsovci izvode jednu igru oko vatre..."
     "Mi ne igramo oko vatre..."
     "U ovom filmu imate vatru i igrate", izjavi Van Plank zatvorenih očiju, ponoseći se svojom sigurnošću. Klimao je glavom, ponovo jezikom dočaravajući scenu. "Zatim jedna krasna Marsovka, visoka i plava."
     "Marsovske žene su crne..."
     "Slušaj, ne vidim kako ćemo se sporazumeti, E.V. Uzgred rečeno, sinko, treba da promeniš ime. Kako se ono zvaše?"
     "Etil."
     "To je žensko ime. Daću ti ja bolje. Zvaćemo te Džo. Okej, Džo. Ko što sam reko, naše Marsovke ima da budu plavuše, zbog zašto, vidiš, zbog zato. Inače tatica će da ti se ražalosti. Imaš neki predlog?"
     "Mislio sam da..."
     "I još jednu stvar moramo da imamo, a to je scena, jako plačna, kad Marsovka spasava od smrti čitav brod sa Marsovcima kada ga udari meteor ili tako nešto. To ima da bude urnebes od scene. Znaš da mi je drago što sam te pronašao, Džo. Dobro ćeš se provoditi sa nama, kažem ti."
     Etil ispruži ruku i stisnu čoveka za ručni zglob. "Trenutak samo. Hoću nešto da te pitam."
     "Sigurno, Džo, gukni samo."
     "Zašto ste tako ljubazni prema nama? Mi vam osvajamo planetu, a vi nas dočekujete dobrodošlicom - sve nas - kao davno nestalu decu. Zašto?"
     "Oni na Marsu sigurno još ima da rastu, je l' tako? Ti si neki naivan tip - vidim ja to odavde. Miko, gledaj ti to na ovaj način. Svi smo mi Mali ljudi, je l' tako?" Odmahnu malom preplanulom šakom načičkanom smaragdima.
     "Svi smo mi obična govna, zar ne? E pa, ovde na Zemlji, mi se time ponosimo. Ovo je vek Običnog čoveka, Bile, i mi smo ponosni zato što smo mali. Bili, ti gledaš u planetu punu Sarojana. Jeste, gospodine. Veliku debelu porodicu prijateljskih Sarojana - svako voli svakog. Shvatamo mi vas, Marsovce, Džo, i znamo zašto ste izvršili invaziju na Zemlju. Znamo kako ste bili usamljeni gore na toj hladnoj planetici Marsu, kako ste nam zavideli na našim gradovima..."
     "Naša civilizacija je mnogo starija od vaše..."
     "Molim te, Džo, jediš me kad mi upadaš u reč. Pusti me da završim sa svojom teorijom pa posle pričaj što god hoćeš. Ko što sam rek'o, tamo gore ste bili usamljeni, pa ste sišli da vidite naše gradove i naše žene i sve, i mi smo vas dočekali dobrodošlicom ovde, zato što ste vi naša braća, Obični ljudi kao i svi mi.
     A zatim, što ti je kao neki nuzprodukt, Rosko, od ove invazije ima da se izvuče i izvestan mali profit. Mislim na primer na ovaj film koji ja planiram, kojim ćemo uloviti, čisto, milijardu dolara, mogu da se kladim. Iduće nedelje počećemo da izbacujemo na tržište specijalnu marsovsku lutku, po trijes dolara komad. Pomisli koliki su to milioni. Imam takođe i ugovor da napravim jednu marsovsku društvenu igru po pet dolara prodajne cena. Ima tu svih mogućih udica."
     "Shvatam", reče Etil, povlačeći se.
     "Pa onda, naravno, ima čitavo to lepo novo tržište. Pomisli na sve one depilatore i gume i paste za obuću koje možemo da isprodajemo vama Marsovcima."
     "Čekaj. Još jedno pitanje."
     "Kazuj."
     "Kako ti je ime? Šta znači to R.R.?"
     "Ričard Robert."
     Etil pogleda u tavanicu. "Da li te ponekad, možda, u nekoj prilici, tu i tamo, slučajno zovu Rik?"
     "Kako si pogodio, Miko? Jasno, Rik."
     Etil uzdahnu i stade da se smeje i smeje. Ispruži ruku. "Znači, ti si Rik? Rik! Znači, ti si Rik!"
     "U čemu je caka, smešljivko? Kaži ćalcu da se smeje!"
     "Ne bi shvatio - jedna lična caka. Ha, ha!" Suze su mu se slivale niz lice u otvorena usta. Nije prestajao da udara po stolu. "Znači ti si Rik. Oh, koliko je to drugačije, koliko je smešno. Nema napetih mišića, nema mršave tvrde vilice, nigde puške. Samo novčanik pun novca i smaragdni prsten, i stomačina!"
     "Ej, pazi kako se izražavaš. Ja možda nisam Apolon, ali..."
     "Daj ruku, Rik. Želeo sam da se upoznam s tobom. Ti si čovek koji će pokoriti Mars sa mućkalicama za koktel i ulošcima za cipele, čipovima za poker i kožnim čizmama, kariranim kapama i rumom."
     "Ja sam samo skroman poslovan čovek", reče Van Plank, stidljivo obarajući oči. "Radim svoj posao i uzimam svoj skromni delić para. Ali, kao što rekoh, Morte, razmišljam o tržištu na Marsu za Čika Vigilijeve igre i crtaće Dika Trejsija; sve novo. Široko područje koje nikada nije ni čulo za crtani film, je l' tako? Tako! Tako samo bacimo Marsovcima na glavu jednu veliku hrpu svega toga. Ima da se tuku za to, dete, da se tuku! Ko ne bi, za parfeme i haljine iz Pariza, a? I za lepe nove cipele..."
     "Mi ne nosimo cipele."
     "Šta ja to imam ovde?" uputi R.R. pitanje tavanici.
     "Planetu punu zvrndova? Slušaj, Džo, mi ćemo se postarati za to. Nateraćemo svakoga da nosi cipele da ga ne bi bilo sramota. A onda im prodajemo imalin!"
     "Oh."
     On pljesnu Etila po ruci. "Jesmo li se pogodili? 'Oćeš li da budeš tehnički direktor u mom filmu? Dobićeš dve stotine nedeljno kao start, i pet stotina odozgo. Šta kažeš?"
     "Pripala mi muka", reče Etil. Bio je popio manhatan, i sada je modreo.
     "Čuj, žao mi je. Nisam znao da će to tako da deluje na tebe. Hajdemo malo na svež vazduh."
     Na vazduhu Etilu bi lakše. Klatio se. "Znači zato nas je Zemlja primila?"
     "Jasno, sinko. Kad god Zemljanin može da obrne pošten dolar, samo ga gledaj kako se puši. Mušterija je uvek u pravu. Nema da se ljutimo. Evo ti moja podsetnica. Budi u studiju u Holivudu sutra ujutru u devet sati. To je propis."
     "Zašto?"
     "Galageru, čudna si ti ptica, ali ja te volim. Laku noć. Srećna invazija!"
     Kola odoše.
     Etil je žmirkao za njima, u neverici. Zatim, trljajući čelo dlanom, lagano pođe ulicom prema raketnom pristaništu.
     "Pa, šta ćeš učiniti?" glasno se zapita.
     Rakete su se sjajile na mesečini, neme. Iz grada je dopirala buka udaljenog lumpovanja. U ambulanti, ukazivali su pomoć u jednom ekstremnom slučaju nervnog sloma: mladom Marsovcu koji je, sudeći po vriskovima, i suviše mnogo video, i suviše mnogo pio, čuo i suviše mnogo pesama sa malih crveno-žutih kutija po kućama gde se pilo, i koga je neka velika krupna žena nalik na slona jurila oko bezbrojnih stolova. Stalno je mrmljao:
     "Ne mogu da dišem... smrvljen sam, uhvaćen."
     Jecanje se stišavalo. Etil izađe iz senki i nastavi preko jedne široke ulice u pravcu brodova. Preko u daljini, video je stražare kako pijano leže unaokolo. Oslušnu. Iz velikog grada čuli su se slabi zvuci kola i muzike, i sirena. A on je zamišljao i druge zvuke: podmuklo drčanje mašina za pivo dok mešaju malc kojim će ugojiti i olenjiti ratnike, naterati ih na zaboravnost, narkotične glasove bioskopskih rupa koje uljuljkuju i uljuljkuju Marsovce brzo-brzo u san kroz koji će ostatak života hodati kao mesečari.
     Od sada pa za godinu dana, koliko će Marsovaca umreti od ciroze jetre, od obolelih bubrega, visokog krvnog pritiska, koliko njih će izvršiti samoubistvo?
     Stajao je nasred prazne ulice. Na dva bloka odatle, jedna kola jurnuše prema njemu.
     Mogao je da bira: da ostane tu, zaposli se u studiju, javlja se svakog jutra na posao kao savetnik na filmu, i, vremenom se složi sa producentom da, jest, zaista, na marsu ima pokolja; da, žene su visoke i plave; da, igraju se plemenske igre i prinose žrtve; da, da, da; ili da pređe preko, uđe u raketni brod i vrati se na Mars, sam.
     "Ali iduće godine?" reče on.
     Na Mars stigao Bar Plavi kanal. Kockarnica Stari grad ugrađena pravo unutra. Da, tačno usred Pravog Marsovskog Starog grada! Neonske reklame po starim gradovima teferiči po grobljima predaka sve to, sve to.
     Ali ipak to još neće biti. Za nekoliko dana mogao bi da bude kod kuće. Tajla će ga čekati sa njihovim sinom, i onda bi, poslednjih nekoliko godina mirnog života mogao da sedi sa svojom ženom po vetrovitom vremenu uz kanal i da čita svoje dobre, plemenite knjige, da srkuću retko i lagano vino, pričaju i iživljavaju svoje kratko vreme sve dok se neonska pometnja ne sruči sa neba.
     Onda bi možda on i Tajla mogli da se presele u plave planine i sakriju još godinu-dve dok ne dođu turisti da škljocaju fotoaparatima i govore kako je to čudno.
     Tačno je znao šta bi rekao Tajli. "Rat je gadna stvar, ali mir može da bude strava živa."
     Stajao je na sredini široke ulice.
     Kada se okrenuo, nije ga iznenadio automobil ustremljen na njega, auto pun dece koja su vrištala. Dečaci i devojčice, nijedno starije od šesnaest godina, vrludali su ulicom u automobilu sa otvorenim krovom. Video je kako pokazuju rukom na njega i deru se. Čuo je kako motor glasnije zaurla. Kola pojuriše brzinom od šezdeset milja na sat.
     On poče da trči.
     Da, da, umorno pomisli dok su kola prelazila preko njega, kako je to čudno, kako tužno. Po zvuku toliko liči... na mešalicu za beton.

Preduzeće "Lutka"

     Polako su šetali ulicom negde oko deset uveče, mirno razgovarali. Obojica su imala oko trideset pet godina, obojica su bili vanredno trezveni ljudi.
     "Ali zašto tako rano?" reče Smit.
     "Zato", reče Brejling.
     "Ovo ti je prvo veče da si izašao posle toliko godina, i ideš kući u deset sati."
     "Valjda su to nervi."
     "Ja se pitam kako si uopšte uspeo. Već deset godina pokušavam da te izvučem napolje da popijemo koju na miru. I sada, te jedne večeri, ti zapeo da se vratiš rano kući."
     "Ne smem da izazivam sreću", reče Brejling.
     "Šta si uradio, stavio ženi prašak za spavanje u kafu?"
     "Ne, to bi bilo nemoralno. Videćeš već."
     Skrenuše za ugao. "Da budem iskren, Brejling, mrzim to da kažem, ali ti jesi bio strpljiv prema njoj. Možda mi ti to nećeš priznati, ali brak je za tebe strašan, zar ne?"
     "To ne bih rekao."
     "U svakom slučaju, saznalo se tu i tamo kako te je ona priterala da se oženiš njom. Još onda 1979. kada ste išli za Rio..."
     "Dragi Rio. Pored svih mojih planova, nikada ga nisam video."
     "I kako je iscepala haljinu i raščupala se, i pretila da će da zove policiju ako je ne uzmeš za ženu."
     "Ona je uvek bila nervozna, Smite, shvati."
     "Bilo je to više nego nefer. Ti je nisi voleo. Toliko si joj rekao, je li tako?"
     "Sećam se da sam imao vrlo čvrst stav prema tom pitanju."
     "Ali ipak si je uzeo za ženu."
     "Morao sam da mislim na posao, kao i na oca i majku. Tako nešto bi ih ubilo."
     "A prođe već deset godina."
     "Da", reče Brejling mirno gledajući svojim sivim očima. "Ali mislim da bi se sada možda moglo promeniti. Mislim da se dogodilo ono što sam čekao. Vidi ovo."
     Izvuče jednu dugačku plavu kartu.
     "Pa to je karta za Rio za raketu u četvrtak!"
     "Jeste, najzad ću uspeti."
     "Što je divno! Divno! Ti to zaista zaslužuješ! Ali zar ona neće zameriti? Da ti ne pravi neprilike?"
     Brejling se nervozno osmehnu. "Neće ni znati da sam otišao. Vratiću se kroz mesec dana, a niko živi ne zna, osim tebe."
     Smit uzdahnu. "Da mi je da pođem s tobom."
     "Jadni Smite, ni u tvom braku baš ne cvetaju ruže, a?"
     "Ne baš, kad si oženjen ženom koja preteruje s ljubavlju. Hoću da kažem, na kraju krajeva, kad si u braku već deset godina ne očekuješ da ti žena sedi po dva sata u krilu svake večeri, da te dvanaest puta dnevno zove na posao i tepa kao malo dete. I čini mi se da je ovih poslednjih mesec dana postala još gora. Pitam se da nije možda malo maloumna?"
     "Ih, Smite, ti si večiti konzervativac. Pa, evo nas kod moje kuće. Je l' bi hteo da saznaš moju tajnu? Kako sam ovo večeras izveo?"
     "Hoćeš stvarno da mi kažeš?"
     "Pogledaj gore, tamo!" reče Brejling.
     Obojica se zagledaše uvis kroz tamu.
     U prozoru iznad njih, na prvom spratu, uspravljala se jedna senka. Čovek od oko trideset pet godina, sa zabelelim slepoočnicama, tužnim sivim očima i retkim brčićima gledao je dole u njih.
     "Pa to si ti!" uzviknu Smit.
     "Ps-st, ne viči toliko!" Brejling mahnu rukom uvis. Čovek na prozoru napravi značajan pokret i iščeze.
     "Mora da sam lud", reče Smit.
     "Pričekaj trenutak." Počekaše.
     Vrata koja vode iz stana na ulicu se otvoriše i visoki rezervni gospodin sa brkovima i ojađenim očima izađe da se sretne sa njima.
     "Zdravo, Brejling", reče on.
     "Zdravo, Brejling", reče Brejling.
     Bili su identični.
     Smit je blenuo. "Je li ti to brat blizanac? Uopšte nisam znao..."
     "Ne, ne", reče Brejling mirno. "Nagni se ovamo. Stavi uvo na grudi Brejlinga dva."
     Smit se ustezao, onda se naže napred i stavi glavu na rebra koja ostadoše mirna.
     Tik-tak-tik-tak-tik-tak-tik-tak.
     "Jao, ne! Ne može biti!"
     "Ali jeste."
     "Daj opet da poslušam."
     Tik-tak-tik-tak-tik-tak-tik-tak.
     Smit se zatetura unazad i zatrepta očnim kapcima, zgrožen. Ispruži ruku i dodirnu tople šake i obraze mehanizma.
     "Gde si ga nabavio?"
     "Zar nije odlično izrađen?"
     "Neverovatno. Gde?"
     "Daj čoveku svoju podsetnicu, Brejling dva."
     Brejling dva mađioničarskim pokretom ispovrte jednu belu kartu:

     PREDUZEĆE LUTKA

     Umnožite sebe ili prijatelje; novi čovekoliki plastični modeli 1990., garantovano otporni na svako fizičko trošenje. Cene od 7.600 Dolara do 15.000 Dolara, naš model de luks.

     "Ne", reče, Smit.
     "Jeste", reče Brejling.
     "Prirodno", reče Brejling dva.
     "Koliko već to traje?"
     "Imam ga već mesec dana. Držim ga u podrumu u jednoj kutiji za alat. Žena mi nikada ne ide dole, a ja jedini imam katanac i ključ od te kutije. Večeras sam rekao da idem da se prošetam i kupim cigaru. Sišao u podrum, izvadio Brejlinga dva iz sanduka i poslao ga nazad gore da sedi sa mojom ženom dok sam ja izašao da se vidim s tobom, Smite."
     "Čudesno! On čak i miriše kao ti: Bond Strit i Melakrinos!"
     "Možda cepidlačim, ali mislim da je to visoko moralan postupak. Na kraju krajeva, ono što moja žena želi najviše od svega sam ja. Ova lutka jeste isti ja, u dlaku. Bio sam kod kuće cele večeri. Biću kod kuće sa njom tokom sledećeg meseca. U međuvremenu jedan drugi gospodin biće u Riu posle deset godina čekanja. Kada se vratim iz Ria ovaj Brejling dva će da se vrati u svoju kutiju."
     Smit je razmišljao minut-dva. "Hoće li on mesec dana da radi bez ičega?" najzad upita.
     "Šest meseci ako treba. A izrađen je tako da radi sve jede, spava, znoji se - sve prirodno da prirodnije ne može biti. Dobro ćeš mi čuvati ženu, je l' tako Brejling dva?"
     "Žena vam je prilično simpatična", reče Brejling dva.
     "Prilično sam je zavoleo."
     Smit je počinjao da se trese. "Koliko dugo već radi 'Lutka'?"
     "Tajno, dve godine."
     "Da li bih ja mogao... mislim, ima li neka mogućnost..." Smit usrdno uze prijatelja za lakat. "Možeš li mi reći gde da nabavim jednog, robota, lutku za sebe? Daćeš mi adresu, je l' da?"
     "Evo ti."
     "Smit uze kartu i stade da je okreće u rukama. "Hvala ti , reče, "ti ne znaš šta ovo znači. Samo malo da mi se odmori duša. Tako, jedno veče, makar samo i jednom mesečno. Moja žena me toliko voli da ne može da podnese da me nema ni jedan sat. Ja je jako volim, znaš, ali seti se one stare pesme: 'Ljubav će odleteti ako je labavo držiš, ljubav će umreti ako je stisnutu držiš.' Ja samo želim da ona malo olabavi stisak."
     "Ti bar imaš sreće da te žena voli. Moj problem je mržnja. To nije baš lako."
     "Oh, Neti me ludo voli. Moraću da se potrudim da me ugodno voli."
     "Neka ti je sa srećom, Smite. Svrati malo dok ja budem u Riu. Ako odjednom prestaneš da navraćaš, mojoj ženi će izgledati čudno. Prema Brejlingu dva, ovom, treba da se ponašaš isto kao prema meni."
     "Važi! Do viđenja. I hvala ti."
     Smit ode ulicom osmehujući se. Brejling i Brejling dva se okrenuše i uđoše u predvorje stana.
     U gradskom autobusu Smit je tiho zviždukao, premećući belu karticu po prstima:

     Klijenti se moraju obavezati na tajnost, jer u očekivanju da se u Kongresu donese zakon kojim će se firma 'Lutka' legalizovati, upotreba lutke još se smatra zločinom ukoliko prekršilac bude uhvaćen.

     "Pa", reče Smit.

     Klijentima se mora napraviti kalup tela i utvrditi indeks boje njihovih očiju, usana, kose, kože, itd. Klijenti moraju očekivati da za izradu njihovog modela bude potrebno dva meseca.

     Nije ni dugo, pomisli Smit. Dva meseca od sada moja rebra će imati priliku da se oporave od gnječenja kome su bila podvrgnuta. Dva meseca od danas ruka će mi se zalečiti od ovog stalnog držanja. Dva meseca od danas moja donja usna puna masnica počeće ponovo da dobija oblik. Ne nameravam da ispadnem nezahvalan... Smit prevrte karticu.

     Firma 'Lutke' ima dve godine i lep broj zadovoljnih mušterija za sobom. Naš moto je 'Ne postavljamo nikakve uslove'. Adresa: 43, Put Saut Vesli.

     Autobus se zaustavi; on siđe, i dok je leteo uza stepenice mislio je, Neti i ja imamo petnaest hiljada na zajedničkom računu u banci. Ja ću samo da izvučem osam hiljada, kao za neki nov biznis. 'Lutka' će mi verovatno vratiti novac, sa interesom, na više načina. Neti ne mora da zna. Otključa vrata i za jedan minut nađe se u spavaćoj sobi. Tu je ležala Neti, bleda, ogromna, i pobožno usnula.
     "Draga Neti." Gotovo ga preplavi sažaljenje kad ugleda njeno nevino lice u polutami. "Da si budna, zagušila bi me poljupcima i gukanjem na uvo. Stvarno, zbog tebe se osećam kao zločinac. Bila si tako dobra žena, puna ljubavi. Ponekad ne mogu da verujem da si se udala za mene umesto za onog Bada Čepmena koji ti se nekada dopadao. Izgleda da si me ovog poslednjeg meseca volela luđe nego ikada."
     Suze mu navreše na oči. Odjednom zažele da je poljubi, prizna joj svoju ljubav, iscepa karticu, zaboravi na čitavu stvar. Ali kako se pokrenuo da to učini, zabole ga ruka, a rebra stadoše da mu krckaju i stenju. On se zaustavi sa bolnim izrazom u očima i okrete se. Izađe u hol, pa kroz mračne sobe. Brundajući, otvori izbočen sto u biblioteci i diže štednu knjižicu. "Samo da uzmem osam hiljada dolara, to je sve", reče. "Ništa više." Zastade. "Čekaj malo."
     Izbezumljeno ponovo proveri knjižicu. "Stoj!" dreknu. "Fali deset hiljada dolara!" skoči. "Ostalo je samo pet hiljada! Šta je učinila? Šta je Neti uradila s tim? Nagomilavala šešire, haljine, parfeme! Ili čekaj - Znam! Kupila je onu kućicu na Hadsonu o kojoj je mesecima pričala, a da čak i ne kaže s tvojim dopuštenjem!"
     Ulete u sobu, ispravan i ogorčen. Kako je to ona mislila, da tako uzme njihov novac? Naže se nad nju. "Neti!" povika. "Neti, probudi se!"
     Ona se ne pomeri. "Šta si uradila s mojim novcem!" zaurla on.
     Ona se grčevito pokrete. Svetlost sa ulice obli njene prelepe obraze.
     Bilo je nešto neobično u njoj. Srce mu žestoko zalupa. Jezik mu se osuši. Drhtao je. Kolena mu se odjednom odsekoše. Sruši se. "Neti, Neti!" vikao je. "Šta si učinila s mojim novcem!"
     I tada mu dođe jeziva pomisao. Zatim ga obuze užas, i samoća. Pa groznica i razočaranje. Jer, ne želeći to da čini, on se saginjao napred sve niže, sve dok mu se grozničavo uvo čvrsto i neopozivo ne spusti na njenu okruglu ružičastu dojku. "Neti!" kriknu on.
     Tik-tak-tik-tak-tik-tak-tik-tak.

     Dok je Smit odlazio ulicom u noći, Brejling i Brejling dva skrenuše kod ulaza u stan. "Drago mi je što će i on biti srećan", reče Brejling.
     "Da", reče Brejling dva odsutno.
     "Pa, sad ti ideš u kutiju u podrum, B-dva." Brejling povede drugo stvorenje za lakat niza stepenice u podrum.
     "O tome sam baš hteo s tobom da porazgovaram", reče Brejling dva kad stigoše do betonskog poda i pođoše preko njega. "Taj podrum. Ne dopada mi se. Ne volim onu kutiju za alat."
     "Pokušaću da udesim nešto udobnije."
     "Lutke su napravljene da se kreću, a ne da leže mirne. Kako bi se tebi sviđalo da ležiš u kutiji najveći deo vremena?"
     "Pa..."
     "Uopšte ti se ne bi dopalo. Ja i dalje radim. Nema načina da se isključim. Savršeno sam živ i imam osećanja."
     "To će sada biti samo na nekoliko dana. Ja ću otići u Rio i ti nećeš morati da budeš u kutiji. Možeš gore da živiš."
     Brejling dva razdraženo odmahnu rukom. "A kad se ti vratiš iz provoda, ja nazad u kutiju."
     Brejling reče: "U trgovini lutkama nisu mi rekli da ću dobiti nezgodan primerak."
     "Ima mnogo toga što oni ne znaju o nama", reče Brejling dva. "Mi smo prilično novi. I osetljivi smo. Mrzim pomisao na to da ti odlaziš i smeješ se i izležavaš se na suncu u Riu dok smo mi ovde zgurani u hladnoći."
     "Ali ja celog života želim da idem na taj put", reče mirno Brejling.
     Zažmiri i pred očima vide more i planine i žuti pesak. Prijao mu je šum talasa. Sunce ga grejalo po razgohćenim ramenima. Vino izvrsno.
     "Ja nikada neću dospeti da idem u Rio", reče drugi čovek. "Jesi li pomislio na to?"
     "Ne ja..."
     "I još jedna stvar. Tvoja žena."
     "Šta s njom!" zapita Brejling, počinjući da se izmiče prema vratima.
     "Sasvim sam je zavoleo."
     "Drago mi je što uživaš u svom poslu." Brejling nervozno obliznu usnu.
     "Bojim se da ne shvataš. Mislim - ja sam se zaljubio u nju."
     Brejling napravi još jedan korak i sledi se. "Ti si se šta?"
     "I razmišljao sam", reče Brejling dva, "kako je lepo u Riu i kako ja tamo nikada neću dospeti, i mislio sam o tvojoj ženi i - mislim da bismo mogli da budemo veoma srećni."
     "T-to je lepo." Brejling koraknu što je nemarnije mogao ka vratima od podruma. "Nećeš se ljutiti da malo pričekaš, a? Moram da telefoniram."
     "Kome?" namršti se Brejling dva.
     "Nikom značajnom."
     "Firmi Lutka? Da im kažeš da dođu i pokupe me?"
     "Ne, ne - ništa takvo!" Pokuša da izjuri na vrata.
     Članke mu zarobi metalno čvrst stisak. "Ne beži!"
     "Ruke sebi!"
     "Neću."
     "Je li te moja žena napujdala na ovo?"
     "Nije."
     "Je li pogodila? Je li razgovarala s tobom? Zna li ona? Je li u tome stvar?" On poče da vrišti. Jedna šaka mu poklopi usta.
     "Nikada nećeš saznati, je li tako?" Brejling dva se blago osmehnu. "Nikada nećeš saznati."
     Brejling se koprcao. "Mora da je pogodila; mora da je uticala na tebe!"
     Brejling dva reče. "Staviću te u kutiju, zaključaću je i izgubiću ključ. Onda ću da kupim još jednu kartu za Rio za tvoju ženu."
     "Hajde sad, čekaj malo. Stani. Ne budi brzoplet. Da porazgovaramo o ovome!"
     "Zbogom, Brejling."
     Brejling se ukoči. "Šta misliš time 'zbogom'?"

     Deset minuta kasnije, gospoda Brejling se probudi. Opipa rukom obraz. Neko ga je upravo poljubio. Ona uzdrhta i diže pogled. "Šta je sad - to već godinama ne činiš", promrmlja.
     "Videćemo šta tu možemo da uradimo", reče neko.

Grad

     Grad je čekao dvadeset hiljada godina.
     Planeta se kretala svemirom i cveće na poljima je raslo i odumiralo, a grad je i dalje čekao; i reke na planeti su bujale i sahnule i pretvarale se u prašinu. Grad je još čekao. Vetrovi, nekada mladi i besni, starili su i smirivali se, a nebeski oblaci, rastrgani i razderani, ostavljeni su da lutaju na miru kao dokono belo pramenje. Grad je čekao i čekao.
     Čekao je grad sa svojim prozorima i crnim obsidijanskim zidovima, nebeskim tornjevima i kulicama bez zastava, ulicama po kojima niko nije koračao i kvakama koje niko nije doticao, bez ijednog komadića hartije ili otiska prsta na sebi. Grad je čekao dok je planeta kružila svemirom, sledeći svoju orbitu oko plavo belog sunca, a godišnja doba prolazila smenjujući led vatrom pa vatru opet ledom da bi se posle zazelenela polja i zažutele letnje livade.
     Bilo je letnje popodne sredinom dvadesetohiljadite godine kada grad prestade da čeka.
     Na nebu se pojavi jedna raketa.
     Raketa je kružila u visini, onda se okrete, vrati, i spusti na gliničastu livadu na pedesetak jardi od obsidijanskog zida.
     U retkoj travi začuše se koraci u čizmama i glasovi ljudi u raketi koji su se obraćali onima napolju.
     "Spremni?"
     "U redu, ljudi. Pazite! U grad. Džensene, ti i Hačinson idete napred u patrolu. Otvorite dobro oči."
     Grad otvori skrivene tajne nozdrve u svojim crnim zidovima i jedan usisni ventil duboko u telu grada uvuče vazdušne oluje nazad kroz kanale, kroz bodljikave filtre i skupljače prašine, do finog i drhturavog niza navijutaka i mreža koji je sjajio srebrnom svetlošću. Ta ogromna usisavanja ponoviše se više puta; iznova i iznova, topli vetrovi donosili su u grad mirise sa livade.
     "Zadah vatre, miris palog meteora, vrelog metala. Došao je brod sa nekog drugog sveta. Miris mesinga, prašnjav miris izgorelog praha i raketnog sumpora."
     Ove informacije, utisnute na trake koje su bile uglavljene u proreze, skliznuše naniže kroz žute zupčanike u dalje mašine.
     Klik-klak-klak-klak.
     Računar je odbrojavao kao metronom. Pet, šest, sedam, osam, devet. Devet ljudi! Pisaća mašina sa trenutnim delovanjem ispisa ovu poruku mastilom na traci koja se izvijuga i iščeze.
     Klik-klak-klik-klak.
     Grad je očekivao meki korak njihovih gumastih čizama. Velike nozdrve grada se opet raširiše.
     Miris putera. U vazduhu grada, slab miris koji se širio oko ljudi koji su se prikradali dopre do velikog Nosa i razloži se u sećanja na mleko, sir, sladoled, puter, zadah mlekare.
     Klik-klak.
     "Pazite, ljudi!"
     "Džounse, izvadi pušku. Ne budi budala! Grad je mrtav; što da se brinemo?"
     "Nikad se ne zna."
     Sada se, na taj lajavi razgovor, probudiše Uši. Pošto su stolećima slušale slabe i mlake vetrove, osluškivale kako se lišće odvaja od drveća a trava meko raste dok se otapaju snegovi. Uši se sada podmazaše svojim sopstvenim mazivom, navukoše zategnute, velike opne o koje su bila osvajača mogla da bubnjaju i lupaju nežno kao treperenje komarčevog krila. Uši su slušale, dok je Nos uvlačio miris velikim udisajima.
     Preplašenim ljudima se pojača znojenje. Znoj im probi ispod pazuha, i na šake kojima su držali puške. Nos izdvoji taj vazduh i zamisli se nad njim, kao poznavalac zanet nekim starim vinom.
     Klik-klik-klak-klik.
     Informacija se spusti kružnim putem na trakama sa paralelnom proverom. Znojenje; hlorida toliko i toliko od sto; sulfata toliko i toliko; urea nitrata, amonium nitrata, znači: kreatinin, šećer, mlečna kiselina, eto!
     Zazvoniše zvona. Male cifre ukupnih rezultata iskočiše gore.
     Nos je šaputao, izbacujući ispitani vazduh. Velike uši su slušale:
     "Mislim da treba da se vratimo na raketu, Kapetane."
     "Ja dajem naređenja, g. Smite!"
     "Da, gospodine."
     "Vi, tamo! Patrola! Vidite li šta?"
     "Ništa, gospodine. Kao da je već dugo mrtav!"
     "Vidiš, Smite? Nemamo čega da se plašimo."
     "Ovo mi se ne dopada. Ne znam zašto. Osetite li ikada da ste neko mesto već videli? E pa, ovaj grad je i suviše poznat."
     "Besmislica. Ovaj planetni sistem je milijarde milja udaljen od Zemlje; nemoguće je da smo ikada bili ovde. Mi imamo jedinu postojeću raketu koja prelazi svetlosne godine."
     "Ja se, u svakom slučaju, tako osećam, gospodine. Mislim da treba da izađemo odavde."
     Koraci postadoše nesigurni. U mirnom vazduhu čulo se samo disanje uljeza.
     Uho ču, i ubrza svoj rad. Klizili su rotori, svetlucale tečnosti protičući kroz ispravljače i komunikacione cevi. Formula, pa sklopljena priča - jedna za drugom. Malo kasnije, u odgovor na pozive Uha i Nosa, kroz džinovske rupe u gradskim zidinama preko osvajača dunu svež dah.
     "Šta kažeš na ovaj miris, Smite? Oh. Zelena trava. Jesi li nekad udahnuo šta lepše? Boga mi, da mi je samo da stojim ovde i udišem ga."
     Nevidljivi hlorofil kružio je među ljudima koji su stajali.
     "Ah-ah!"
     Koraci se nastaviše.
     "Tu nema ničeg lošeg, a, Smite? Hajde!"
     Uho i Nos se opustiše za milioniti delić trenutka. Kontrapotez je uspeo. Pioni su nastavljali napred.

     Sada se oblačne Oči grada pokrenuše iz magle i izmaglice.
     "Kapetane, prozori!"
     "Šta?"
     "Oni prozori na kućama. Video sam kako se pokreću!"
     "Ja to nisam video."
     "Izmenili su se. Promenili boju. Iz tamnog u svetlo."
     "Meni izgledaju kao obični četvrtasti prozori."
     Nejasni predmeti se izoštriše. U mehaničkim klancima grada poskočiše podmazane poluge, regulacioni točkovi uroniše u bazene sa zelenim uljem. Prozorski okviri se saviše. Prozori zasjaše.
     Dole, na ulici, koračala su dva čoveka, patrola, za njima su, na bezbednom rastojanju, išla još sedmorica. Uniforme su im bile bele, a lica rumena kao da su ih išamarali; oči su im bile plave. Išli su uspravno, na zadnjim nogama, i nosili metalno oružje. Na nogama su imali čizme. Bili su mužjaci, sa očima, ušima, ustima, nosevima.
     Prozori uzdrhtaše. Stanjiše se. Neprimetno se raširiše, kao dužice bezbrojnih očiju.
     "Kažem vam, Kapetane, s prozorima se nešto događa!"
     "Teraj dalje."
     "Ja se vraćam, gospodine."
     "Šta?"
     "Vraćam se na raketu."
     "Gospodine Smit!"
     "Ne padam ja ni u kakvu zamku!"
     "Uplašio si se praznog grada?"
     Ostali se nasmejaše, nelagodno.
     "Samo se vi smejte!"
     Ulica je bila kaldrmisana, jednakim kamenovima tri inča u širinu, šest inča u dužinu. Pokretom koji se nije mogao primetiti, ulica se sleže. Izmeri težinu osvajača.
     U jednoj komori mehanizma crvena skazaljka dotače broj: 178 funti... 210, 154, 201, 198 - svaki čovek bi izmeren, zaveden, i podaci se na kalemovima spustiše u odgovarajuću tamnu komoru.
     Sada je grad bio potpuno probuđen!
     Sada su ventili usisavali i izduvavali vazduh, vonj duvana iz usta osvajača, miris zelenog sapuna sa njihovih ruku. Čak su im i očne jabučice imale neki slab zadah. Grad ga otkri, i ta informacija načini zbirove koji se sjuriše dole da bi upotpunili ostale ukupne zbirove. Kristalni prozori su svetlucali, Uho se nape i zateže svoju slušnu opnu jako, još jače - sva čula grada se uzvrveše kao nevidljiva vejavica, brojeći udisaje i izdisaje i nejasne skrivene otkucaje srca ljudi, slušala su, gledala, kušala.
     Jer ulice su bile poput jezika, i tamo kuda su ljudi prolazili ukus njihovih potpetica se upi u dubinu kroz kamene pore da bi bio ispitan lakmusom. Ovi ukupni hemijski podaci, sakupljeni sa tako velikom preciznošću, bili su pripajani sada sve većim brojkama koje su čekale konačno izračunavanje među zahuktalim točkovima i šaptavim klipovima.
     Koraci. U trku.
     "Vrati se! Smite!"
     "Neću, nosite se!"
     Konačno ispitivanje. Pošto je slušao, osmatrao, probao ukus, opipao, izmerio, i izbalansirao, grad mora da obavi konačan zadatak.
     Na ulici se odjednom širom otvori jedna zamka. U trku, kapetan iščeze a da ga ostali nisu ni videli.
     Obešen za stopala, sa sečivom prevučenim preko grla, drugim sečivom povučenim duž grudi, smesta ispražnjenom lešinom, postavljen na jedan sto ispod ulice, u skrivenoj ćeliji, kapetan umre. Veliki kristalni mikroskopi stadoše da gledaju u crvene spletove mišića; bestelesni prsti zabodoše se u srce koje je jošudaralo. Komadi njegove isečene kože bili su pričvršćeni za sto dok su ruke premeštale delove tela kao kakav brz i radoznao igrač šaha koji pomiče crvene figure.
     Gore na ulici, ljudi su trčali. Smit je trčao, ljudi vikali. Smit je vikao, a ispod njih u toj čudnoj sobi krv je tekla u kapsule, mućkala se, razmazivala na stakla i išla pod druge mikroskope, vršila se izbrojavanja, merile temperature, srce je bilo isečeno na sedamnaest delova, jetra i bubrezi stručno prepolovljeni. Mozak je bio izbušen i pokupljen iz koštane duplje, nervi izvučeni kao pregorele žice na kontrolnoj tabli, mišići čupani da bi im se isprobala elastičnost, dok u električnom podzemlju grada Um najzad ne zaključi svoj veličanstveni zbir i celokupni mehanizam se čudovišno i u trenutku zaustavi uz škripu.
     Zbor.
     Ovo jesu ljudi. To jesu ljudi iz jednog dalekog sveta, sa izvesne planete, i imaju izvesne oči, izvesne uši, i hodaju na nogama na određen način, i nose oružje, misle i tuku se, i imaju upravo ona srca i sve onakve organe kakvi su zabeleženi u davnoj prošlosti.
     Gore, ljudi su trčali ulicom prema raketi.
     Smit je trčao.
     Zbir.
     To su naši neprijatelji. To su oni koje čekamo već dvadeset hiljada godina da ih opet vidimo. To su ljudi na koje smo čekali da im se osvetimo. Ceo zbir se slaže. To su ljudi sa jedne planete zvane Zemlja, koji su objavili rat Taolanu pre dvadeset hiljada godina, koji su nas držali u ropstvu, uništili nas i razorili groznom boleštinom. Onda su otišli da žive u drugoj galaksiji da bi izbegli onoj boleštini koju su nam ostavili pošto su opljačkali naš svet. Oni su zaboravili taj rat i to doba, i zaboravili su na nas. Ali mi nismo zaboravili njih. Ovo su naši neprijatelji. To je sigurno. Našem čekanju došao je kraj.
     "Smite, vrati se!"
     Brzo. Na crvenom stolu, sa rasprostrtim praznim kapetanovim telom, nove ruke počeše da biju bitku pokreta. U vlažnu unutrašnjost stavljeni su organi od bakra, mesinga, srebra, aluminijuma, gume i svile; pauci ispletoše zlatnu mrežu koja bi pribodena u kožu; pripojiše srce u lobanjsku šupljinu uglaviše platinski mozak koji je zujao i ispuštao iskrice plave vatre, a naniže kroz telo do ruku i nogu bile su sprovedene žice. Telo je za tren bilo čvrsto ušiveno, razrezi zaliveni voskom, zalečeni oko vrata i grla i po lobanji - savršeno, sveže, novo.
     Kapetan sede uspravno i protegli ruke.
     "Stoj!"
     Na ulici se ponovo pojavi kapetan, podiže pušku i opali.
     Smit pade, sa metkom u srcu.
     Ostali se okrenuše. Kapetan im pritrča.
     "Ta budala! Uplašio se grada!"
     Pogledaše u Smitovo telo kraj svojih nogu.
     Pogledaše svog kapetana, i oči im se raširiše pa skupiše.
     "Slušajte me", reče kapetan. "Imam nešto važno da vam kažem."
     Sada se grad, koji ih je izmerio i osetio im ukus i miris, koji je iskoristio sve svoje sposobnosti osim jedne, pripremi da upotrebi svoju konačnu sposobnost, moć govora. Nije govorio besom i neprijateljstvom svojih nagomilanih zidova i kula, niti svojim kaldrmisanim ulicama i tvrđavama sa mehanizmom. Grad progovori mirnim glasom jednog čoveka.
     "Ja više nisam vaš kapetan", reče on. "Niti sam čovek."
     Ljudi ustuknuše.
     "Ja sam grad", reče on i osmehnu se.
     "Čekam već dve stotine stoleća", reče on. "Čekam sinove sinovljevih sinova da se vrate."
     "Kapetane, gospodine!"
     "Da nastavim. Ko me je napravio? Grad. Izgradili su me ljudi koji su umrli. Stara rasa koja je nekada ovde živela. Ljudi koje su Zemljani ostavili da umru od jedne strašne bolesti, neizlečive forme lepre. I ljudi te stare rase, sanjajući o danu kada bi se Zemljani mogli vratiti, sagradiše ovaj grad, i ime tog grada bilo je i jeste Osveta, na Planeti Tame, u blizini obale Mora vekova, uz Planine Mrtvih; sve veoma poetično. Ovaj grad imao je da bude mašina za merenje, lakmus, antena za ispitivanje svih budućih putnika u svemiru. Za dvadeset hiljada godina ovde su se spustile još samo dve rakete. Jedna iz udaljene galaksije zvane Ent, i putnici te letelice bili su ispitani, izmereni, mera nije odgovarala, i pušteni su da odu slobodno iz grada, bez ozlede. Kao i posetioci na onom drugom brodu. Ali danas! Najzad, najzad, došli ste vi! Osveta će biti izvršena do poslednje pojedinosti. Oni ljudi su mrtvi već dve stotine stoleća, ali ovde su ostavili grad da vas dočeka."
     "Kapetane, gospodine, vama nije dobro. Možda bolje da se vratite na brod, gospodine."
     Grad se zatrese.
     Pločnici se otvoriše i ljudi popadaše, vrišteći. U padu videše svetla sečiva kako bleskaju da ih dočekaju! Vreme je prolazilo. Ubrzo se začu prozivka:
     "Smit?"
     "Ovde!"
     "Jensen?"
     "Ovde!"
     "Džouns, Hačinson, Springer?"
     "Ovde, ovde, ovde!"
     Stajali su uz vrata rakete. "Smesta se vraćamo na Zemlju."
     "Da gospodine"
     Urezi na njihovim vratovima bili su nevidljivi, kao i skrivena mesingana srca i srebrni organi i tanka zlatna žica nerava. Iz glave im je izlazilo slabo zujanje struje.
     "Trk!"
     Devetorica ljudi žurno ubaciše u raketu bombe sa kulturom, zaraznih klica.
     "Ima da se bace na Zemlju!"
     "Razumemo, gospodine!"
     Kapak rakete se zalupi. Raketa se vinu u nebo. Dok je grmljavina zamirala, grad je ležao na letnjem polju. Njegove staklene oči su zgasnule. Uho se opusti, veliki nozdrvni ventili se zaustaviše, ulice više nisu merile i premeravale, a skriveni mehanizam prestade da radi u svom bazenu sa uljem.
     Raketa se izgubi na nebu.
     Lagano, sa uživanjem, grad se prepusti raskoši umiranja.

Nulti čas

     Oh, ima da bude ludo! Što je igra! Godinama nisu osetili takvo uzbuđenje. Deca su pretrčavala na sve strane preko zelenih travnjaka, dovikivala jedno drugom, držala se za ruke, jurila u krugovima, pela se na drveće, smejala se. Gore su preletale rakete, i kola-bube su zvrjala ulicama, ali deca su se igrala i dalje. Kakvo veselje, kakva uzdrhtala radost, kakvo prevrtanje i vrištanje od srca.
     Mink utrča u kuću, sva prljava i u znoju. Za svojih sedam godina bila je bučna, snažna i odlučna. Njena majka, g-đa Moris, jedva da je vide dok je ona cimala i otvarala fioke i cangarajući izručivala šerpe i pribor u veliku vreću.
     "Pobogu, Mink, šta se to dogada?"
     "Najuzbudljivija igra što može biti!" odazva se Mink bez daha, zarumenela lica.
     "Stani i izduvaj se", reče majka.
     "Ne treba, dobro sam", odseče Mink. "Je l' smem da uzmem ove stvari, Mama?"
     "Samo nemoj da ih ulubiš", reče gospođa Moris.
     "Hvala, hvala!" uzviknu Mink, i tras! jurnu kao raketa.
     Gospođa Moris se zagleda u klinče koje je trčalo. "Kako se zove ta igra?"
     "Invazija!" reče Mink. Vrata se zalupiše.
     U sva dvorišta na ulici deca su iznosila noževe i viljuške, džarače i stare čunkove i otvarače za konzerve.
     Bilo je zanimljivo da su to divljanje i strka uhvatili samo mlađu decu. Stariji, oni od deset godina pa na više, prezirali su igru i prekorno se udaljavali ili se za sebe igrali jedne ozbiljnije verzije žmurke.
     U međuvremenu, roditelji su dolazili i odlazili u hromiranim bubama. Majstori su dolazili da poprave vakuumske liftove u kućama, da srede televizore što trepere ili da čekićima odglavljuju zaglavljene cevi za isporuku hrane. Civilizacija odraslih prolazila je i prolazila pored radom zanetih mališana, surevnjiva na žestoku energiju pobesnelih klinaca, popustljivo se zabavljajući njihovim čavrljanjem, čeznući da im se i sama pridruži.
     "Ovo i ovo, i ovo", reče Mink, upućujući ostale šta da čine sa svojim odabranim kašikama i otvaračima. "Uradi to, a to donesi ovamo. Ne! Ovamo, klinjo! Tako. Sada se vrati dok ja ovo sredim." Jezik joj je bio među zubima, lice se nabiralo od misli. "Ovako. Vidiš?"
     "Joo-ooo!" povikaše klinci.
     Pritrča im dvanaestogodišnji Džozef Konors.
     "Odlazi", isprsi se Mink na njega.
     "'Oću da se igram", reče Džozef.
     "Ne može!" reče Mink.
     "Zašto ne može?"
     "Samo bi nas izigravao."
     "Ne bih, časna reč."
     "Ne. Znamo mi tebe. Odlazi ili ćemo da te šutnemo."
     Jedan drugi dvanaestogodišnjak prozvrča na malim motornim kolicima. "Ej, Džo! Hajde! Pusti balavce da se igraju!"
     Džozefu se nije odlazilo, i kao da se malo nadao. "Ja hoću da se igram", reče.
     "Ti si star", odlučno reče Mink.
     "Nisam toliko star", razložno reče Džo.
     "Ti bi se samo smejao i pokvario Invaziju."
     Dečak na motornim kolicima posprdno zviznu. "Hajde, Džo! Oni i njihove vile! Budalaštine!"
     Džozef se polako udalji. Osvrtao se stalno za sobom, sve do kraja bloka.
     Mink je već opet bila zauzeta poslom. Od sakupljene opreme napravila je neku vrstu aparata. Bila je odredila još jednu devojčicu sa blokom i olovkom da pravi beleške, ova je s mukom žvrljala. Glasovi su im bili čas jači čas slabiji na toploj sunčanoj svetlosti.
     Grad je brujao svuda oko njih. Duž ulica dobro zeleno i mirno drveće. Samo je vetar pravio uzbunu prolazeći gradom, širom zemlje, preko kontinenta. U hiljadu drugih gradova bilo je drveće, bila su deca i ulice, poslovni ljudi u svojim mirnim kancelarijama koji su snimali svoj glas na trake ili gledali televizore. Kao šivaće igle, promicale su rakete na plavom nebu. Osećala se sveopšta, mirna umišljenost i opuštenost ljudi naviklih na mir, sasvim sigurnih da više nikada neće biti neprilika. Ruku pod ruku na celoj planeti, činili su jedan jedinstven front. Savršena oružja držala su se pod ravnopravnim starateljstvom svih nacija. Ostvarena je neverovatno lepa ravnoteža. Među ljudima nije bilo izdajnika. Nije bilo nesrećnih, niti nezadovoljnika; svet je počivao na stabilnom tlu. Sunce je osvetljavalo polovinu sveta, drveće dremalo na toploj struji vazduha.
     Minkina majka je gledala dole sa svog prozora na spratu.
     Deca. Pogleda ih i zavrte glavom. Pa dobro, dobro će jesti, dobro spavati, i u ponedeljak će biti u školi. Mali su, pa moraju da se istrče. Ona ih oslušnu.
     Mink je ozbiljno razgovarala sa nekim kod žbuna ruže - iako tamo nije bilo nikoga.
     Ta čudna deca. I ona mala, kako se zvaše? Ana? Ana je beležila u beležnicu. Mink je najpre postavljala žbunu pitanje, pa onda dovikivala Ani odgovor.
     "Trougao", reče Mink.
     "Šta je to tro", reče Ana mučeći se, "ugao?"
     "Nema veze", reče Mink.
     "Kako ide slovo po slovo?" zapita Ana.
     "T-r-o..." stade polako da sriče Mink, onda odseče, "ma, napravi ga sama slovo po slovo!" Onda nastavi sa ostalim rečima, "Zrak," reče.
     "Još nisam tro", reče Ana, "ugao zapisala!"
     "Pa požuri, požuri!" uzviknu Mink.
     Minkina majka se naže preko prozora, "U-g-a-o," izdiktira Ani slovo po slovo.
     "O, hvala gospodo Moris", reče Ana.
     "Tako je", reče gospođa Moris i povuče se sa prozora, smejući se, da magnetnim elektro-brisačem prebriše prašinu u holu.
     U treperavom vazduhu glasovi su se čuli čas jače čas slabije. "Greda", reče Ana. Glas se onda utuli.
     "Četiri-devet-sedam-A-i-B-i Iks", reče Mink, u daljini, ozbiljnim glasom. "I jedna viljuška i kanap i heks-heks-agonija - heksagonalno!"
     Za ručkom Mink sruči mleko u jednom gutljaju i već je bila kod vrata. Majka udari šakom o sto.
     "Smesta da se vratiš i da sedneš", naredi gospođa Moris. "Vruća supa dolazi za minut." Džarnu jedno crveno dugme na kuhinjskom poslužitelju, i kroz deset sekundi nešto se lupnuvši spusti u gumenu prihvatnu komoru. Gospođa Moris je otvori, izvadi jednu metalnu kutiju sa parom aluminijumskih držača, otvori je otvaračem i izli vrelu supu u zdelu.
     Za sve to vreme Mink se vrpoljila. "Požuri, Mama! U pitanju je život ili smrt! Joj..."
     "I ja sam bila ista takva u tvojim godinama. Uvek je bilo život ili smrt. Znam."
     Mink navali na supu.
     "Polako", reče Mama.
     "Ne mogu", reče Mink. "Dril me čeka."
     "Ko je sad pa Dril? Što ima čudno ime", reče Mama.
     "Ne znaš ga ti", reče Mink.
     "Nov dečko u susedstvu?" zapita Mama.
     "Pa jeste nov", reče Mirik. Krenu na drugu zdelu.
     "Koji je Dril?" zapita Mama.
     "Tu je negde", reče Mink izvrdavajući. "Ti ćeš nam se smejati. Svi se ismejavaju. Ma nek se nosi."
     "Je li Dril stidljiv?"
     "Jeste. Nije. Nekako jeste. Joj, Mama, moramo sad trkom ako hoćemo Osvajanje!"
     "Ko osvaja šta?"
     "Marsovci Zemlju. Pa, ne baš tačno Marsovci. Oni su - ne znam. Odozgore." Pokaza kašikom.
     "I iznutra", reče Mama, opipavši joj grozničavo čelo.
     Mink se pobuni. "Ti se smeješ! Hoćeš da ubiješ Drila i sve ostale."
     "Nisam nameravala", reče Mama. "Je li Dril Marsovac?"
     "Nije. On je - pa - možda sa Jupitera ili Saturna, ili sa Venere. U svakom slučaju, namučio se."
     "Mogu da zamislim." Gospođa Moris sakri usta šakom.
     "Nisu mogli da smisle kako da napadnu Zemlju."
     "Mi smo neprobojni", reče Mama praveći se ozbiljna.
     "Tu reč je upotrebio Dril! Nepro... Tu reč, Mama."
     "Boga mi, Dril je sjajan dečkić. Zna složenice."
     "Nisu mogli da smisle na koji način da napadnu, Mama. Dril kaže - on kaže ako hoćeš da uspeš u borbi moraš da nađeš neki nov način da iznenadiš ljude. A kaže da moraš da dobiješ i pomoć od neprijatelja."
     "Peta kolona", reče Mama.
     "Jeste. To je Dril rekao. A nisu mogli da izmisle kako da iznenade Zemlju ili da dobiju pomoć."
     "Nije čudo. Mi smo prilično jaki", nasmeja se Mama raspremajući sto. Mink je sedela, gledala u sto, shvatala o čemu ona govori.
     "Sve dok se jednoga dana", prošaputa Mink kao u melodrami, "nisu setili dece!"
     "Pazi, boga ti!" reče veselo gospoda Moris.
     "Pa su pomislili kako su odrasli toliko zauzeti da nikada ne gledaju ispod ruža niti na travnjake!"
     "Samo kad traže puževe i pečurke."
     "Pa onda ima nešto o dimen-dimama."
     "Dimen-dimama?"
     "Dimen-zama."
     "Dimenzijama?"
     "Ima ih četiri! Pa onda o deci ispod devet godina i mašti. Stvarno je zabavno kad Dril priča."
     Gospoda Moris je bila umorna. "Pa, mora da je zabavno. Sad puštaš Drila da te čeka. Već je kasno, i ako hoćeš tu tvoju Invaziju pre kupanja uveče, bolje da potrčiš."
     "Moram li da se kupam?" zareža Mink.
     "Moraš. Zašto li deca mrze vodu? Bez obzira u kom veku živiš, deca mrze vodu iza ušiju!"
     "Dril kaže da neću morati da se kupam", reče Mink.
     "A, kaže je l' da?"
     "To je rekao svoj deci. Nema više kupanja. I možemo da ne idemo na spavanje do deset sati i da u subotu idemo na dve televizorske predstave umesto na jednu!"
     "Pa, gospodin Dril bolje neka gleda svoja posla. Pozvaću njegovu majku i..."
     Mink ode do vrata. "Muku mučimo sa dečacima kao što su Pit Bric i Dejl Džerik. Oni rastu. Njima je to smešno. Gori su od roditelja. Prosto neće da veruju u Drila. Tako su se uobrazili što rastu. Da pomisliš da bi oni znali bolje. Bili su mali samo pre dve-tri godine. Njih najgore mrzim. Najpre ćemo njih ubiti."
     "A tvog oca i mene poslednje?"
     "Dril kaže da ste vi opasni. Znaš zašto? Zato što ne verujete u Marsovce! Oni će nam dozvoliti da vladamo svetom. Pa, ne samo nama, već i deci iz bloka do nas. Mogla bih da budem kraljica." Ona otvori vrata.
     "Mama?"
     "Molim?"
     "Šta je to log-ika?"
     "Logika? Pa, dete, logika je da znaš koje stvari su istinite a koje nisu."
     "Spomenuo je to", reče Mink. "A šta je to pri-jem-čiv?" Bio joj je potreban jedan minut da to izgovori.
     "Pa, to znači..." Njena majka pogleda u pod, tiho se smejući. "To znači - biti dete, dušo."
     "Hvala za ručak!" Mink istrča, onda proturi glavu nazad kroz vrata. "Mama, postaraću se sigurno da te ne boli mnogo, stvarno!"
     "Dobro, hvala", reče Mama.
     Tras - vrata se zalupiše.
     U četiri sata zazvoni audio-vizor. Gospođa Moris lako pritisnu dirku. "Halo, Helen", reče pozdravljajući. "Halo, Meri. Kako je u Njujorku?"
     "Lepo. Kako je u Skrentonu. Izgledaš umorna."
     "I ti. Deca. Samo gamižu", reče Helen.
     Gospoda Moris uzdahnu. "I moja Mink. Super-invazija."
     Helen se nasmeja. "I tvoji klinci igraju tu igru?"
     "Igraju, gospode bože. Sutra će da budu geometrijski lastiši i motorizovane školice. Jesmo li mi bili toliko nevaljali kad smo bili klinci četrdeset osme?"
     "Bili smo gori. Japanci i Nacisti. Ne znam kako su me moji roditelji podnosili. Muškaraču."
     "Roditelji oguglaju."
     Nastade ćutanje.
     "Šta nije u redu, Meri?" zapita Helen.
     Oči gospođe Moris bile su upola sklopljene; jezikom je polako, zamišljeno, prelazila preko donje usne. "A?" trže se. "A, ništa. Samo sam mislila o tome. O oguglavanju, i tako to. Nema veze. Gde smo ono stale?"
     "Mom Timu zavrteo mozak neki momak, zove se - Dril mislim da se zvaše."
     "Mora da im je to nova lozinka. I Mink ga voli. Nisam znala da je došla čak do Njujorka. Valjda od usta do usta. Izgleda kao neka akcija za sakupljanje svega i svačega. Razgovarala sam sa Jozefinom i ona kaže da njeni klinci - to je u Bostonu - pobesneše od te nove igre. Zahvatila je čitavu zemlju."
     U tom trenutku Mink upade u kuhinju da sjuri čašu vode u sebe. Gospoda Moris se okrete. "Kako ide?"
     "Gotovo je završeno", reče Mink.
     "Sjajno", reče gospođa Moris. "Šta je to?"
     "Jo-jo", reče Mink. "Gledaj."
     Hitnu jo-jo naniže na kanapu. Kad stiže do kraja, on - on nestade.
     "Vidiš", reče Mink. "Opa!" Zabode prstom nadole, i jo-jo se opet pojavi i namota uz kanap.
     "Napravi to opet", reče joj majka.
     "Ne mogu. Nulti čas je u pet sati! 'đenja." Mink izade, zamotavajući jo-jo.
     Na audio-vizoru, Helen se nasmeja. "Tim je jutros doneo u kuću jedan od tih jo-joa, ali kada sam se zainteresovala on neće da mi ga pokaže, a kad sam ja pokušala da ga pokrenem nije hteo da radi."
     "Ti nisi prijemčiva", reče gospoda Moris.
     "Šta?"
     "Nema veze. Nešto sam se setila. Je l' ti nešto treba, Helen?"
     "Htela sam da uzmem recept za crno-beli kolač..."

     Sat se dremljivo vukao. Dan je čileo. Sunce se spuštalo na mirnom plavom nebu. Na zelenim travnjacima izdužiše se senke. Smeh i uzbuđenje su trajali i dalje. Jedna devojčica pobeže, plačući. Gospoda Moris izađe na prednja vrata.
     "Mink, je li to Pegi En plakala?"
     Mink je stajala pognuta u dvorištu, u blizini ružinog žbuna. "Aha. Ona je kukavica-jeca. Više joj nećemo dati da se igra. Ostarila je za igru. Mislim da je odjedanput porasla."
     "I zato je plakala? Besmislica. Odgovaraj uljudno, gospođice, ili ulazi unutra!"
     Mink se uzvrpolji zabrinuto i razdraženo. "Sad ne mogu da napustim igru. Skoro je vreme. Biću dobra. Izvini."
     "Jesi li ti udarila Pegi En?"
     "Nisam, kažem ti. Pitaj nju. To je bilo nešto... Pa, ona se prosto utronjala."
     Deca zatvoriše krug oko Mink dok je ona namršteno poslovala sa kašikama i u kvadrat postavljenim čekićima i cevima. "Tamo i tamo", mrmljala je Mink.
     "Šta je zapelo?" reče gospoda Moris.
     "Dril se zaglavio. Na pola puta. Kad bismo samo mogli da ga provučemo, bilo bi lakše. Onda bi i svi ostali mogli da prođu za njim."
     "Mogu li ja da pomognem?"
     "Neka, hvala. Srediću ja to."
     "Važi. Zvaću te na kupanje za pola sata. Zamorila sam se gledajući vas."
     Uđe u kuću i sede u električnu stolicu za opuštanje, srkućući pivo iz poluprazne čaše. Stolica joj je masirala leđa. Deca, deca. Deca i ljubav i mržnja, jedno uz drugo. Ponekad su te deca volela, mrzela - sve u jednom trenutku. Čudna deca, da li ona zaista zaboravljaju i opraštaju one batine i stroge reči naređivanja? Zapita se gospoda Moris. Kako možeš zaboraviti, ili oprostiti onima odozgo, iznad tebe, onima visokim i blesavim diktatorima?
     Vreme je prolazilo. Neobična tišina, tišina očekivanja, spusti se na ulicu, zgusnu se.
     Pet sati. Negde u kući meko zapeva sat, tihim, melodičnim glasom: "Pet časova - pet časova. Ode vreme. Pet časova", otprede svoje i utopi se u tišinu.
     Nulti čas.
     Gospoda Moris se prigušeno zakikota. Nulti čas.
     Kola-buba zazujaše na ulazu. Gospodin Moris. Gospođa Moris se osmehnu. Gospodin Moris izađe iz bube, zaključa je, doviknu zdravo kćeri koja je bila zabavljena svojim poslom. Mink ga je ignorisala. On se nasmeja i zastade trenutak posmatrajući decu. Onda se uspe ulaznim stepenicama.
     "Zdravo, mila."
     "Zdravo, Henri."
     Ona se isteže napred na ivici stolice, osluškujući. Deca su se utišala. Bila su i suviše tiha.
     On isprazni lulu, pa je ponovo napuni. "Što je divan dan. Prosto si srećan što živiš."
     Zvrrr.
     "Šta je to?" zapita Henri.
     "Ne znam." Ona odjednom ustade, razrogačenih očiju. Nešto je htela da kaže. Uzdrža se. Smešno. Nervi joj zaigraše. "Ta deca nemaju ništa opasno tamo napolju, a?" reče.
     "Ništa osim cevi i čekića. Zašto?"
     "Ništa električno?"
     "Ma kakvi", reče Henri. "Pogledao sam."
     Ona ode do kuhinje. Zvonjenje se nastavljalo. "Svejedno, bolje idi pa im kaži da prestanu. Prošlo je pet. Kaži im..." Oči joj se raširiše pa skupiše. "Kaži im da odlože svoju Invaziju do sutra." Nasmeja se, nervozno.
     Zvonjenje se pojača.
     "Šta to oni smeraju bolje da pogledam."
     Eksplozija!
     Kuća se zatrese od potmulog zvuka. I eksplozije su se čule iz drugih dvorišta, sa drugih ulica.
     Nehotice, gospođa Moris vrisnu. "Ovamo gore!" vikala je besmisleno, ne znajući ni za kakav smisao, ni za kakav razum. Možda je videla nešto iz ugla očiju; možda osetila neki nov miris ili čula novu buku. Nije bilo vremena da se raspravlja sa Henrijem i ubeđuje ga. Neka misli da je luda. Da, luda. Vrišteći, potrča uza stepenice. On potrča za njom da vidi šta će ona. "Na tavanu!" vrištala je.
     "Tamo je to!" Bio je to samo jadan izgovor da ga dovuče na tavan na vreme. Oh, Bože - na vreme!
     Napolju se začu još jedna eksplozija. Deca su vrištala od radosti, kao na velikom vatrometu.
     "Nije na tavanu!" povika Henri. "Napolju je!"
     "Ne, ne!" Šišteći, boreći se za dah, petljala je oko tavanskih vrata. "Pokazaću ti, Požuri! Pokazaću ti!"
     Utumbaše se na tavan. Ona zalupi vratima, zaključa ih, uze ključ, baci ga u drugi ugao natrpan stvarima. Sada je brbljala ludosti. Izlazile su iz nje. Sve podsvesne sumnje i strah što su se potajno sakupljali celo popodne i previrali kao vino u njoj. Sva ona mala otkrića i saznanja koja su je uznemiravala celog dana i koja je ona logično, brižljivo i razumno odbacivala i cenzurisala. Sada je to eksplodiralo u njoj i raznelo je u komadiće.
     "Tako, tako", jecala je oslonjena uz vrata. "Bezbedni smo do večeras. Možda ćemo moći da se iskrademo. Možda možemo da pobegnemo!"
     I Henri je eksplodirao, ali iz drugog razloga. "Jesi li luda? Zašto si bacila taj ključ? Do đavola, dušo!"
     "Da, da, luda sam, ako to može nešto da pomogne, ali ostani ovde sa mnom!"
     "Ne znam samo kako mogu da izađem!"
     "Ćuti. Čuće nas. O, Bože, naći će nas oni već..."
     Dole ispod njih, začu se Mink. Muž stade. Na sve strane se čulo zujanje i cvrčanje, vrištanje i kikotanje. Dole je audio-televizor zvonio i zvonio uporno, uzbunjujuće, pobesnelo. Da li to Helen zove? pomisli gospoda Moris. I da li zove zbog onoga zbog čega mislim da zove?
     U kuću stupiše koraci. Teški koraci.
     "Ko dolazi u moju kuću?" ljutito zapita Henri. "Ko to trapa tamo dole?"
     Teške stope. Njih dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset. U kuću se nagura pedeset osoba. Zujanje. Kikotanje dece. "Ovuda!" uzviknu Mink ispod njih.
     "Ko je dole?" zaurla Henri. "Ko je tamo!"
     "Ćuti. Oh, nenenenenene!" reče malaksalo njegova žena, hvatajući se za njega. "Molim te, budi miran. Mogli bi da odu."
     "Mama?" pozva Mink. "Tata?" Ćutanje. "Gde ste?"
     Teške stope, teške, teške, veoma teške stope pele su se stepenicama. Predvodila ih je Mink.
     "Mama?" Oklevanje. "Tata?" Čekanje, tišina.
     Zujanje. Koraci se primiču tavanu. Najpre Mink. Drhtali su zajedno ćutke na tavanu, gospodin i gospođa Moris. Iz nekog razloga, električno zujanje, čudna hladna svetlost koja se odjednom videla kroz pukotinu ispod vrata, čudan tuđ miris i stran prizvuk žudnje u Minkinom glasu konačno dopreše i do mozga Henri Morisa. Stajao je i tresao se u mračnoj tišini, sa ženom pored sebe.
     "Mama! Tata!"
     Koraci. Kratko zujanje. Brava na tavanskim vratima se rastopi. Vrata se otvoriše. Mink zaviri unutra, visoke plave senke za njom.
     "Uja", reče Mink.

Raketa

     Mnogih noći budio bi se Fiorello Bodoni i slušao rakete kako uzdišu na mračnom nebu. Izvukao bi se iz kreveta na vrhovima prstiju, siguran da njegova dobra žena sanja, izlazio napolje u noćni vazduh. Nekoliko trenutaka oslobodio bi se mirisa stare hrane u kućici kraj reke. U jednom trenutku tišine pustio bi svoje srce da se vine samo u svemir, za raketama.
     Sada, upravo, ove noći, stajao je polunag u tami i posmatrao vatrene mlazove kako mrmore u vazduhu. Rakete na svom dugom ludom putu za Mars, za Saturn i Veneru!
     "Hajde, hajde, Bodoni."
     Bodoni se trže.
     Na gajbici za mleko, pored ćutljive reke, sedeo je jedan starac koji je isto tako posmatrao rakete kako promiču ponoćnom tišinom.
     "O, to si ti, Bramante!"
     "Izlaziš li svake noći, Bodoni?"
     "Samo da se nadišem vazduha."
     "Je l'? I ja više volim rakete", reče stari Bramante. "Bio sam dečko kada su se prvi put pojavile. Pre osamdeset godina, a ja još nikada nisam bio na raketi."
     "Leteću ja jednom", reče Bodoni.
     "Budalo!" uzviknu Bramante. "Nikada nećeš ići. Ovo je svet bogatih." Zavrte sedom glavom, sećajući se. "Kada sam bio mlad pisali su vatrenim slovima: SVET BUDUĆNOSTI! Nauka, Komfor, i Noviteti za sve! Ha! Osamdeset godina. Budućnost je Sada! Letimo li raketama! Ne! Živimo u šupama kao i naši preci pre nas."
     "Možda će moji sinovi..." reče Bodoni.
     "Ne, a ni njihovi sinovi!" povika starac. "Snovi i rakete su za bogate!"
     Bodoni je oklevao. "Starče, ja sam uštedeo tri hiljade dolara. Šest godina sam štedeo. Za moju radnju, da uložim u mašine. Ali evo već mesec dana ja sam budan svake noći. Čujem rakete. Mislim. I večeras sam se odlučio. Jedan od nas će leteti na Mars!" Oči su mu mračno, sijale.
     "Idiote", obrecnu se Bramante, "kako ćeš izabrati? Ko će da ide? Ako ideš ti, žena će te mrzeti jer ćeš biti samo malo bliže Bogu, u svemiru. Kada joj godinama budeš pričao o svom bajnom putovanju, zar je neće razgrizati gorčina?"
     "Ne, ne!"
     "Da! A deca? Hoće li im život biti ispunjen sećanjem na Tatu, koji je odleteo na Mars dok su oni ostali ovde? Kakav glupav zadatak ćeš postaviti svojim dečacima. Misliće na raketu celog života. Ležaće budni. Razboleće se od želje za njom. Baš kao što si ti sada bolestan. Želeće da umru ako ne mogu da idu. Ne postavljaj taj cilj, upozoravam te. Neka budu zadovoljni što su siromašni. Skreni im oči nadole na njihove ruke i na tvoje stovarište otpada a ne gore na zvezde."
     "Ali..."
     "Pretpostavimo, ode tvoja žena? Kako bi se ti osećao da znaš da je ona videla a da ti nisi? Ona bi postala nešto uzvišeno. Pomišljao bi da je baciš u reku. Ne, Bodoni, kupi ti novu mašinu za rasturanje koja ti je potrebna, rastrgni njom svoje snove, i zdrobi ih u komade!"
     Starac splasnu, zagledan u reku u kojoj su, potopljeni, odrazi raketa goreli nebom.
     "Laku noć", reče Bodoni.
     "Lepo spavaj", reče onaj drugi.

     Kada prepečen komad hleba iskoči iz svoje srebrne kutije, Bodoni gotovo zavrišta. Proveo je noć bez sna. Među svojom nervoznom decom, pored gromadne žene, Bodoni se uvijao i buljio u ništa. Bramante je bio u pravu. Bolje uložiti novac. Zašto ga štedeti kad samo jedan iz porodice može da leti raketom, dok ostali ostaju da se grizu što im je to uskraćeno?
     "Fiorelo, jedi to tvoje parče", reče njegova žena, Marija.
     "Steglo me u grlu", reče Bodoni.
     U kuću uleteše deca, tri dečaka koja su se tukla oko male rekete, dve devojčice sa lutkama koje su predstavljale stanovnike Marsa, Venere, i Neptuna, zelene modele sa po tri žuta oka i dvanaest prstiju.
     "Video sam raketu za Veneru!" uzviknu Paolo.
     "Uzletela je, zzzzzzzz!" zašišta Antonelo.
     "Deco!" povika Bodoni, stavljajući ruke na uši.
     Deca se zablenuše u njega. Retko je vikao.
     Bodoni se diže. "Slušajte, svi vi", reče. "Imamo dovoljno novca da jedan od nas ode raketom na Mars."
     Svi zagrajaše.
     "Shvatate li?" zapita on. "Samo jedan od nas. Ko?"
     "Ja, ja, ja!" povikaše deca.
     "Ti", reče Marija.
     "Ti", reče Bodoni njoj.
     Svi zaćutaše.
     Deca ponovo razmotriše stvar. "Neka ide Lorenco - on je najstariji."
     "Neka ide Miriamna - ona je devojčica!"
     "Pomisli šta bi video", reče žena Bodoniju. Ali oči su joj izgledale čudno. Glas joj je drhtao. "Meteore, kao ribe. Vasionu. Mesec. Treba da ide neko ko bi mogao lepo to da ispriča kada se vrati. Ti umeš da pričaš."
     "Glupost. Umeš i ti", pobuni se on.
     Svi uzdrhtaše.
     "Evo", reče Bodoni nesrećno. Iz jedne metle izlomi slamke raznih dužina. "Dobija najkraća." Ispruži stisnutu pesnicu. "Birajte."
     Svi se svečano izredaše.
     "Dugačka."
     "Dugačka."
     Još jedna.
     "Dugačka slamka."
     Deca su završila. U sobi zavlada tišina.
     Ostale su dve slamke. Bodoni oseti kako ga unutra boli srce. "Sada", prošapta "Marija."
     Ona izvuče slamku.
     "Kratka slamka", reče.
     "Ah", uzdahnu Lorenco, upola srećan, upola tužan. "Mama ide na Mars."
     Bodoni pokuša da se osmehne. "Čestitam. Danas ću ti kupiti kartu."
     "Čekaj, Fiorelo..."
     "Možeš da pođeš na put iduće nedelje", promrmlja on.
     Videla je kako je deca gledaju tužnim očima, sa osmehom ispod svojih pravih, velikih noseva. Polako vrati slamku mužu. "Ne mogu da idem na Mars."
     "Ali zašto ne možeš."
     "Imaću posla sa još jednim detetom."
     "Šta!"
     Ona nije htela da gleda u njega. "Ne bi bilo dobro za mene da putujem u takvom stanju."
     On je uze za lakat. "Je li to istina?"
     "Vucite opet. Počni ponovo."
     "Zašto mi ranije nisi rekla?" zapita on sa nevericom.
     "Nisam se setila."
     "Marija, Marija", prošapta on šljepnuvši je po licu. Okrete se deci. "Vucite opet."
     Paolo odmah izvuče kratku slamku.
     "Ja idem na Mars!" Zaigra kao lud. "Hvala ti, oče!"
     Ostala deca se izmakoše ustranu. "To je bajno, Paolo."
     Paolo prestade da se smeši i pogleda svoje roditelje i braću i sestre. "Ja mogu da idem, je l' da?" zapita nesigurno.
     "Da."
     "I volećete me kada se vratim?"
     "Naravno."
     Paolo se zadubi u dragocenu slamku iz metle u svojoj drhtavoj ruci i zavrte glavom. Zatim odbaci slamku. "Zaboravio sam. Počinje škola. Ne mogu da idem. Vucite ponovo."
     Ali niko nije hteo da izvlači. Svi se pogružiše.
     "Niko od nas neće ići", reče Lorenco.
     "To je najbolje", reče Marija.
     "Bramante je bio u pravu", reče Bodoni.

     Dok mu se doručak zgrušnjavao u stomaku, Fiorelo Bodoni je radio u svom stovarištu otpada, rezao metal, topio ga, izlivao ingote za upotrebu. Oprema mu se raspadala; već dvadeset godina konkurencija ga je držala na bezumnoj granici bede. Ovo je bilo vrlo loše jutro.
     Po podne jedan čovek uđe u stovarište i viknu Bodonija koji je bio na svojoj mašini za rasturanje otpada. "Ej, Bodoni, imam neki metal za tebe!"
     "Kakav metal, g. Metjus?" nemarno zapita Bodoni.
     "Raketa. Šta je sad? Zar ga nećeš?"
     "Da, da!" on zgrabi čoveka za ruku i stade, zbunjen. "Naravno", reče Metjus, "to je samo imitacija. Znaš. Kad planiraju da naprave raketu najpre izgrade model u punoj razmeri, od aluminijuma. Mogao bi malo da zaradiš ako je istopiš. Daću ti je za dve hiljade..."
     Bodoni spusti ruku. "Nemam te pare."
     "Žao mi je. Mislio sam da ti pomognem. Kad smo poslednji put razgovarali rekao si da svako ponudi višu cenu od tebe za otpad. Mislio sam da ti ono dam ispod ruke. Pa..."
     "Treba mi nova oprema. Za to sam štedeo novac."
     "Shvatam."
     "Kad bih kupio raketu, ne bih čak mogao ni da je rastopim. Prošle nedelje pokvarila mi se peć za aluminijum..."
     "Jasno."
     "Ne bih mogao da je iskorištim ako bih je kupio."
     "Znam."
     Bodoni zažmuri i zatvori oči. "Ali što sam ja budala. Uzeću novac iz banke da ti ga dam."
     "Ali ako ne možeš da rastopiš raketu..."
     "Isporuči je", reče Bodoni.
     "U redu, kad kažeš. Večeras?"
     "Večeras bi", reče Bodoni, "bilo dobro. Da, želio bih da imam raketni brod večeras."

     Bila je mesečina. Raketa je stajala bela i velika u stovarištu otpada. Imala je u sebi belinu meseca i plavetnilo zvezda. Bodoni ju je gledao i voleo svu. Želeo je da je miluje i legne pored nje, da pritisne obraz uz nju, da joj kaže sve tajne želje srca svog.
     Zagledao se naviše u raketu. "Cela si moja", reče. "Čak i ako se nikada ne pokreneš niti izbljuješ vatru, i ako samo ležiš tu i rđaš pedeset godina, opet si moja."
     Raketa je mirisala na vreme i daljinu. Bilo je to kao da ulaziš u časovnik. Bila je izrađena sa švajcarskom preciznošću. Čovek bi je mogao nositi na lancu za sat. "Mogao bih čak ovde noćas da spavam", uzbudeno prošapta Bodoni.
     Sede na sedište za pilota.
     Dodirnu jednu polugu.
     Zujao je zatvorenim ustima, sa zatvorenim očima.
     Zujanje se pojača, postade glasnije, glasnije, bešnje, čudnije, razdraganije, drhtalo je u njemu i naginjalo ga napred i vuklo njega i brod u tišini punoj urlanja i nekakvom metalnom vrisku, dok su mu pesnice letele po komandama, zatvorene oči treperile, i zvuk narastao i narastao dok se ne pretvori u vatru u snagu, u nadimanje i nalet energije koja ga je mogla raspoloviti. Hvatao je dah. Zijao. Zujao sve dalje, iznova i iznova, i nije se zaustavljao jer se nije moglo zaustaviti, moglo se samo nastavljati, sa još stisnutijim očima, pomahnitalim srcem. "Uzlećemo!" dreknu. Trzaj i udar vazduha! Grmljavina! "Mesec!" uzviknu on, stisnutih, slepih očiju. "Meteori!" Nemi juriš u vulkanskoj svetlosti. "Mars. Oh, Bože, Mars! Mars!"
     Pade nauznak, iscrpen i dahćući. Drhtave ruke mu ispustiše komande, glavu plahovito zabaci unazad. Dugo je sedeo, zadihan, dok mu je srce usporavalo.
     Lagano, lagano, otvori oči.
     Stovarište otpada je i dalje bilo tu.
     Nepokretno je sedeo. Gledao je nagomilane hrpe metala jedan minut, ne odvajajući oči od njih. Onda skoči, ritnu poluge. "Uzleći, prokletinjo!"
     Brod je ćutao.
     "Pokazaću ti ja!" viknu on.
     Napolju na noćnom vazduhu, spotičući se, pokrenu besni motor svoje grozne mašine za rasturanje otpada i krenu ka raketi. Upravi masivne tegove u nebo osvetljeno mesečinom. Pripravi svoje drhtave ruke da baci tegove, da zdrobi, razdere taj uvredljivo lažni san, glupavu stvar koju je toliko platio, koja nije htela da se pokrene, nije htela da ga posluša. "Naučiću te ja!" vikao je.
     Ali ruka mu ostade mirna.
     Srebrna raketa ležala je na mesečini. A iza rakete videla su se žuta svetla njegove kuće, jedan blok dalje, i toplo gorela. Čuo je radio u kući kako svira neku daleku muziku. Sedeo je pola sata i razmišljao o raketi i svetlima iz kuće, žmureo i širom otvarao oči. Siđe sa mašine i krenu i u hodu poče da se smeje, i kada stiže do zadnjih vrata svoje kuće duboko udahnu vazduh i pozva: "Marija, Marija, počni da pakuješ. Idemo na Mars!"

     "Uh!"
     "Ah!"
     "Ne mogu da verujem!"
     "Poverovaćeš, poverovaćeš."
     Deca su se vrtela po vetrovitom stovarištu, ispod sjajne rakete, još je ne dodirujući. Počela su da viču.
     Marija pogleda muža. "Šta si učinio?" reče. "Uzeo si naš novac za ovo? Nikada neće poleteti."
     "Poleteće", reče on, gledajući raketu.
     "Raketni brodovi koštaju milione. Imaš li ti milione?"
     "Leteće", ponovi on mirno. "Hajde, idite u kuću, svi. Moram da istelefoniram, imam da radim. Sutra polazimo! Nikome ne govorite, razumete? Ovo je tajna."
     Deca se udaljiše od rakete, spotičući se. Video je njihova mala, grozničava lica u prozorima kuće, u daljini.
     Marija se nije ni pokrenula. "Upropastio si nas", reče.
     "Naš novac dao si za ovo - ovu stvar. A trebalo je da njime platimo opremu."
     "Videćeš", reče on.
     Ona se okrete bez reči.
     "Bog neka mi je u pomoći", prošapta on i krenu na posao.

     Tokom ponoćnih časova stizali su kamioni, isporučivali pakete, i Bodoni smeškajući se, iscrpi svoj račun u Banci. Nasrtao je na raketu sa let-lampom i trakama metalnog lima, dodavao, oduzimao, izvodio nad njom vatrene mađije, zadavao potajne povrede. U praznu kabinu za motore uglavi devet prastarih automobilskih motora. Onda zavari ulaz u kabinu, da niko ne bi mogao da vidi šta je on krišom uradio. U svitanje uđe u kuhinju. "Marija", reče, "sad mogu da doručkujem."
     Ona nije htela da govori s njim.

     Kada je sunce zalazilo on pozva decu. "Spremni smo! Hajdete!" Kuća je bila nema.
     "Zaključala sam ih u sobici", reče Marija.
     "Šta hoćeš da kažeš", zapita on.
     "Poginućeš u toj raketi", reče ona. "Kakvu raketu možeš kupiti za dve hiljade dolara? Nikakvu!"
     "Slušaj me, Marija."
     "Eksplodiraće. U svakom slučaju, ti nisi pilot."
     "Ipak, mogu da upravljam ovim brodom. Sredio sam ga."
     "Ti si poludeo", reče ona.
     "Gde je ključ od sobice?"
     "Imam ga ovde."
     On pruži ruku. "Daj mi ga."
     Ona mu ga predade. "Ubićeš ih."
     "Ne, ne."
     "Jeste, hoćeš. Osećam to."
     On stade ispred nje. "Nećeš i ti da pođeš?"
     "Ostaću ovde", reče ona.
     "Shvatićeš; onda ćeš videti", reče on i osmehnu se. Otključa sobicu. "Hajdete, deco. Podite za svojim ocem."
     "Zbogom, zbogom, Mama!"
     Stajala je iza kuhinjskog prozora, gledala napolje u njih, veoma ćutke i veoma uspravna.
     Kod vrata rakete otac reče: "Deco, bićemo na putu nedelju dana. Vi se morate vratiti u školu, a ja na posao." Redom uze svako dete za ruku. "Slušajte. Ova raketa je vrlo stara i leteće još samo jedan put. Više neće leteti. Ovo će biti ono jedno putovanje u vašem životu. Dobro otvorite oči."
     "Da, Tata."
     "Slušajte, otvorite uši. Mirišite mirise rakete. Osećajte. Pamtite. Pa kada se vratite pričaćete o tome do kraja života."
     "Da, Tata."
     Brod je bio miran kao zaustavljen časovnik. Vazdušna komora pod pritiskom zatvori se šišteći iza njih. On ih sve prikopča pojasevima, kao mumijice, u gumene mreže za ležanje. "Spremni?" zapita ih.
     "Spremni!" odgovoriše svi.
     "Uzlećemo!" Okrenu deset prekidača uz trzaj. Raketa zagrme i poskoči. Deca zaigraše u svojim mrežama, stadoše da vrište.
     "Evo ga Mesec!"
     Mesec se prosanja kraj njih. Meteori se rasprštaše kao vatromet. Vreme otplovi vijugavom trakom gasa. Deca su vikala. Puštena iz svojih ležaljki, mnogo časova kasnije, virila su kroz prozorčiće. "Eno Zemlje!" "Eno ga Mars!"
     Raketa je ispuštala ružičaste latice vatre dok su časovi otpredali svoje krugove; deci se sklopiše oči. Najzad su visila kao pijane leptirice u svojim čaurastim mrežama.
     "Dobro", prošapta Bodoni, sam.
     Na prstima izađe iz komandne kabine i stade, poduže i sa strahom kod vrata sa vazdušnom komorom. Pritisnu-jedno dugme. Vrata se širom otvoriše. On iskorači napolje. U kosmos? U crne talase meteorske i gasovite vatre? U prostranstva koja proleću i u beskraj?
     Ne. Bodoni se osmehivao.
     Svuda oko rakete koja se tresla ležalo je stovarište otpada.
     Zarđala, nepromenjena, stajala je kapija stovarišta sa katancem, tu je bila tiha kućica kraj reke, sa osvetljenim kuhinjskim prozorom, i reka je oticala u ono isto more. A u sredini otpada ležala je raketa, tresla se i prela, proizvodeći jedan magični san. Drmusala se i urlala, bacala privezanu decu tamo-amo kao muve u mreži.
     Marija je stajala na kuhinjskom prozoru. On joj mahnu rukom i osmehnu se.
     Nije mogao da vidi da li je i ona mahnula. Malo je mahnula, možda. Lako se nasmešila.
     Rađalo se sunce.
     Bodoni se žurno povuče u raketu. Tišina. Svi su još spavali. On je lako disao. Vezujući se u ležaljci, zatvori oči. Molio se u sebi. Oh neka se ništa ne pokvari u iluziji sledećih šest dana. Neka čitav svemir dođe i prođe neka nam se crveni Mars pojavi ispod broda, i Marsovi meseci, i neka ne bude greške u kolor filmu. Neka bude tri dimenzije; neka se ništa ne pokvari u skrivenim ogledalima i ekranima koji uobličavaju tu tananu iluziju. Neka vreme prođe bez krize.
     On se probudi.
     U blizini rakete lebdeo je crveni Mars.
     "Tata!" bacakala su se deca da se izvuku iz mreža.
     Bodoni pogleda i vide crveni Mars, i Mars je bio dobar, bez greške, i on je bio vrlo srećan.
     O zalasku sunca sedmog dana raketa se zaustavi tresući se.
     "Stigli smo kući", reče Bodoni.
     Od otvorenih vrata rakete pođoše preko stovarišta, dok im je krv pevala, a lica sijala.
     "Imam šunku i jaja za sve", reče Marija sa vrata kuhinje.
     "Mama, Mama trebalo je da pođeš, da vidiš, da vidiš Mars, Mama, i Meteore, i sve!"
     "Da", reče ona.
     Pred spavanje, deca se okupiše oko Bodonija. "Hoćemo da ti zahvalimo, Tata."
     "Nije to ništa."
     "Pamtićemo ovo zauvek, Tata. Nikada nećemo zaboraviti."
     Duboko u noć Bodoni otvori oči. Osetio je da žena leži pored njega i gleda ga. Veoma dugo se nije micala, a onda ga odjednom poljubi u obraze i čelo. "Šta je?" uzviknu on iznenađeno.
     "Ti si najbolji otac na svetu", prošapta ona.
     "Zašto?"
     "Sad vidim", reče ona. "Shvatam."
     Leže i zatvori oči, držeći ga za ruku. "Je li divno putovanje?" zapita.
     "Jeste", reče on.
     "Možda", reče ona, "možda bi, neke noći, mogao da me povedeš samo na jedan kratak put, šta misliš?"
     "Samo na kratko putovanje, možda", reče on.
     "Hvala ti", reče ona. "Laku noć."
     "Laku noć", reče Fiorelo Bodoni.

Tetovirani čovek - epilog

     Bila je skoro ponoć. Mesec se sada uzdizao visoko na nebu. Tetovirani čovek je nepokretno ležao. Video sam šta je bilo da se vidi. Priče su bile ispričane; sa njima je bilo svršeno.
     Ostalo je još samo ono prazno mesto na leđima Tetoviranog čoveka, onaj prostor sa zbrkanim bojama i oblicima. Sada, dok sam gledao, nejasna mrlja poče da se pribira, lagano se pretapajući iz jednog oblika u drugi. Najzad se tu uobliči jedno lice, lice koje se zagleda u mene sa obojenog mesa, lice sa poznatim nosem i ustima, sa poznatim očima.
     Bilo je vaoma nejasno. Ono što sam ja video od Prikaza bilo je dovoljno da poskočim. Stajao sam na mesečini, bojeći se da se vetar ili zvezde ne pokrenu i ne probude čudovišnu galeriju kod mojih nogu. Ali on je i dalje mirno spavao.
     Slika na njegovim leđima pokazivala je Tetoviranog čoveka lično sa prstima oko mog vrata, kako me davi. Nisam čekao da se slika izoštri, da postane jasna i određena.
     Potrčah ulicom na mesečini. Nisam se osvrtao. Ispred mene je ležao gradić, u mraku i usnuo. Znao sam da ću, mnogo pre jutra, stići do grada...