Постоји ли идеја сеобе душа у Библији?

Ђакон Андреј Курајев


Не мало новопаганских секти данас проповеда сеобу душа. При том они ову идеју проповедају не у своје, него у име хришћанства. По њиховом мишљењу, идеја реинкарнације је била "тајна доктрина древног хришћанства", коју су "људи Цркве" после заборавили.

Пре свега, овде није јасно зашто би идеја реинкарнација морала бити скривена. Ту су идеју сви Европљани вековима примали са ентузијазмом - за разлику од индијских религија које стењу од мрака бесконачних преваплоћења и траже начина да се ослободе точка самсаре.

Окултизам је увек био врло тражена роба на тржишту. Апостоли би били осуђени на успех, ако би сачинили било какву "тајну доктрину" с кармом, астралом и вашарским обиљем "еона".

Не, није "корист" и настојање да се то учење "заштити од гомиле" наводило хришћане-мученичког века да се клоне опште раширеног окултизма позне Римске империје. Њихова вера је стварно била "друга", "ново учење" (по признању како пагана - Д. Ап. 17, 19, тако и Јудеја, - Мк. 1, 27).

Сва савремена "езотеријска" пропаганда гради се на уверености у невероватну глупост својих "катихумена" (оних којима се проповеда, нап. прев.). Али, у самој ствари, - како је, с једне стране, могуће уверавати да је то "тајна доктрина" зато што ју је било опасно дати у руке религиозно незналачке руље (и притом је реч о "руљама" које су живеле у епохама чија је религиозност сасвим неупоредива по квалитету са нашим материјалистичким веком), и при том издавати уџбенике "Езотерија за почетнике"? Шта се то десило са људима па су после седамдесетогодишњег атеистичког деградирања одједном постали способни за примање "највиших тајни" религиознога живота?

Треба бити идиот па да се не схвати да "Тајна доктрина" која се штампа у милионском тиражу заиста не може бити тајна, него је реч о пукој пропаганди.

Начин на који теозофи тумаче Свето Писмо да би у њему нашли доктрине сеобе душа и карме сасвим је далек од научнога. Прво, они не примећују најочитија супротна сведочанства Писма, на пример: "Људима предстоји једном умрети, а потом суд (Божји)" (Јев. 9, 27).

Друго, они не обраћају пажњу на то да је старозаветно учење о смрти било толико неразвијено да није омогућавало врло сложено кармичко учење. Стари Завет не наглашава чак ни идеју о посмртној награди праведницима и казни за грешнике.

Стање у коме су обитавале душе умрлих у старојеврејском језику је означавамо речју "шеол" - непрозирно, сумрачно и безоблично место, у коме се ништа не види (Јов 14,12) него место неких конкретних мука. То је "царство сенки". Тај привид својом фатаморганичношћу скривао је људе од Бога. Најстарије старозаветне књиге не говоре о идеји посмртне награде и очекивању раја.

Пошто до Искупитељеве Жртве нико није могао да раскине окове духовне смрти, Промисао је спустио покров ћутања на тајну живота после живота. Говорити људима Старога Завета истину о мраку шеола значило би изазивати код истих наступе безизлазнога очајања или силовитог епикурејства: " Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети!" Како о томе вели Свети Теофан Затворник: "Без Еванђеља би буђење нашега духа било погубно, јер би нас неизбежно бацало у очајање".

Кад би у библијској религији постојала идеја сеобе душа, онда у оквирима званичне јудејске религије не би могла да постоји садукејска секта, која је радикално порицала бесмртност душе. Ако би у јудаизму постојала идеја реинкарнације, онда је постојање  "садукејске јереси"  у свештеничкој средини, у синедриону, сасвим неразумљиво.

Било како било, Јудеји се нису надали у посмртно лутање душе, него на васкрсење у свом сопственом телу. Управо то - телесно васкрсење пророка - су и очекивали становници Палестине, настојећи да сазнају да ли им је поново дошао Илија. Та вера израиљскога народа може да изгледа као варварство тананим хималајским спиритуалистима, али се историјске реалије не могу уклањати по свом нахођењу. Јевреји и хришћани су чували древну веру у телесно васкрсење и одбијали помодну метемпсихозу - и на то су имали пуно право. На крају крајева, у самој Индији вера у реинкарнацију била је непозната у најстаријој епохи састављања "Ргведа". Не називају Упанишаде случајно учење о преваплотењу "знањем које није пребивало ни са једним брахманом" (Бр. Уп. VI, 2, .

  Заступници реинкарнације се позивају на избрање Јакова уместо Исава - тобож, за заслуге из претходног живота.   Ипак, о том догађају Апостол Павле пише другачије: "Јер док   још дјеца не бијаху рођена, ни учинила добра ни зла, да остане   онако како је Бог по избору одредио, не због дјела, него због   Онога Који призива, рече јој се: Већи ће служити мањему. Као   што је написано: Јакова завољех, А Исава омрзох. Шта ћемо, дакле, рећи? Зар има неправде код Бога? Никако! Јер Мојсеју   рече: Помиловаћу кога помилујем, и сажалићу се на кога се   сажалим. Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога   који трчи, него до Бога Који милује" (Рм. 9, 11-16). Тако,   дакле, "не због дјела", то јест није од "кармичких заслуга"   претходнога живота зависило избрање, него од Божјег предзнања будућих судбина тих близанаца и њиховога потомства.

Тако је епизода са Исавом и Јаковом појмљива без "кармичке мудрости" - и појмљива је управо из сопственог и целовитог контекста Библије.

У резерви теозофа стоји још и питање о Јовану Претечи. Ако га је неко сматрао Илијом, значи, веле они, Јевреји су претпостављали могућност реинкарнације Илијине душе у Јованово тело.

Али, као прво, ако неко из масе пита о нечему Јована или Христа - то не значи да се упитани слаже са теоријом на којој се питање заснива. Мене на предавањима често питају о НЛО-има, али то не значи да ја заступам уфологију или да је уфологија - традиционална и народна религија Русије.

Међутим, ни из чега се не може видети да су и сами питаоци полазили од теорије реинкарнације (Јог Рамачарака "Живот Исуса Христа у окултном обасјању").

Друго, господа теозофи би требало да чују одговор самога Јована на постављено питање. На директно питање да није он Илија, Јован одговара да није (Јн. 1, 21).

Сведочанства Писма по том питању толико су јасна да чак ни Ориген, склон идеји преваплотења, одлучно одбацује идеју о могућности да се Јован Крститељ сматра за инкарнацију Илије.

Да би потврдили своју идеју о томе како је библија упозната са идејом сеобе душа, теозофи воле да се позивају на речи Христове о Јовану: "Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га"(Мт. 17, 12). Друга сведочанства Еванђеља о Илији и Јовану, са овим повезана, наравно, теозофи прикривају. Не говоре о томе да је Претеча дошао у "духу и сили Илијиној“ (Лк. 1, 17). Зато што Јудеји нису могли да приме Месију пре кога није проповедао Илија, Исус је требало да укаже на онога који је испунио службу Илијину. Јован Претеча и Илија имали су једну службу, једну функцију - да људима укажу на истинитога Месију. Зато их Христос и поистовећује - не као личности, него њихову службу - "у духу и сили Илијиној".

Поново подсећам: Илија није умро. Где је, онда, тело Илијино пребивало ако се његов дух ваплотио у Јована Крститеља? И зашто се у време Преображења Господњега (Мт. 17) Илија није јавио у свом последњем ваплоћењу, него у свом "старом" телу?

Уопште, гора Преображења представља озбиљну препреку теозофима. Ствар је у томе што је, осим Илије, тамо био још и Мојсеј. Он се, очито, тим поводом није саветовао са духом Јелен Рерих, руске окултисткиње и теозофкиње, зато што је последња, слабо се сећајући Еванђеља, после двадесет столећа забележила: "По најстаријим јеврејским списима, Месија у књизи својих јеврејских живота мора имати такве инкарнације какве су Мојсеј и Соломон". Није јасно какве списе има у виду Јелена Рерих, али испада да је Мојсеј на гори Тавору срео сам са собом - у два тела истовремено...

Али Јелена Рерих, која Христа схвата боље од хришћана, Буду боље од будиста, "Веде" боље од брамана, сасвим тачно зна да у Еванђељу има онога чега нема. И зато она заповеда еванђељској причи о слепорођеноме да буде потпора реинкарнационистичкога мита.

У њој ученнци питају Христа: "Ко сагреши: он или родитељи његови?" (Јн. 9,2). Коментар теозофа је јасан: ако је човек био слеп од рођења, како је он сам могао да сагреши? -Никако другачије него у прошлом животу.

Али какав је био Христов одговор? - Исус је рекао: "Не сагреши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему". И излечио је слепога. Тако Христос пориче грехе слепорођенога пре рођења. И "кармичка мудрост" опет не стаје у Еванђеље. Али на исти начин на који теозофи не слушају Јованов одговор, не слушају ни Христов.

Тада се Јелена Рерих хвата за последњу сламчицу. "У речима "опет у мукама рађам" (Гал. 4, 19) потврђује се закон реинкарнације". Ево целог текста обраћања Апостола Павла ученицима: "Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! Хтио бих пак да сам сада код вас". Зар је брига учитељева - реинкарнација? И то ли је "истински научно истраживање Еванђеља"?

Јог Рамачарака, наводећи два новозаветна текста из којих окултисти настоје да сваре "езотеричко хришћанство" (питање о Јовану Претечи и случај слепорођенога), сасвим разумно сматра да брзо треба напустити поље библијских истраживања...

 Православни одговор

 nikako ! - bog ne poznaje ni pravdu ni nepravdu ,vec radi kako mu se cefne  .

zakljuchak : slobodno radite shta hocete , od vashih dela ne zavisi kako bog gleda na vas 

“Larošfuko je rekao da se ni Sunce ni smrt ne mogu netremice gledati.”

 
Otada su astronomi, koristeći bezbrojna lukavstva koja im je stavila na raspolaganje nauka kojom se bave, a svaka nauka mora da se služi lukavstvima - odredili težinu Sunca, izračunali njegovu starost i predskazali njegovo gašenje. Ali nauka je ostala nekako zaplašena i ispunjena strepnjom pred onim drugim suncem, to jest pred smrću.

I danas istinito zvuči ova Mečnikovljeva opaska: »Naš razum, koji je postao tako smeo i tako preduzimljiv, do sada se veoma malo bavio smrću.« On se njome do sada veoma malo bavio zato što čovek čas odustaje od toga da gleda smrti u oči, potiskuje je u drugi plan i zaboravlja da ona postoji (baš kao što zaboravlja da i Sunce postoji), a čas, naprotiv, gleda u nju netremice, opčinjenim pogledom koji se gubi u umnoj ukočenosti i iz koga izviru opsene.  On, pre svega, nije video da glavnu tajnu ne predstavlja smrt, nego stav koji sam pred njom zauzima.


Treba, dakle, potpuno promeniti ugao iz koga se smrt posmatra, izokrenuti sve ono što izgleda očigledno, tražiti ključ stalno gde se mislilo da se nalazi brava, zakucati čoveku na vrata pre nego što se zakuca na vrata smrti. Treba otkriti duboke strasti koje vladaju čovekom suočenim sa smrću, razmotriti ono što je ljudsko u mitu o smrti i proučiti samog čoveka kao nesvesnog čuvara te tajne.


O smrti i reinkarnaciji je pisano sa različitih stanovišta; biološko-medicinskog, filozofskog, psihološkog, kulturno-istorijskog, religijskog i mističkog. Ova stanovišta su delom povezana, a delom nezavisna.

Prema jednom shvatanju smrt je kraj u svakom pogledu (nema ničeg posle smrti). Zastupali su ga pojedini mislioci Kine, Indije i Grčke, a u naše vreme to je stav prirodno-naučnog materijalizma.


Druga tri shvatanja odbacuju ideju da je smrt kraj egzistencije, ali različito određuju nastavak. Prema jednom određenju, pojedinac nastavlja neku vrstu netelesne, ali individualne egzistencije u nezemaljskoj ravni (u podzemlju ili nadzemIju, nebesima). U poznoj taoističkoj i jogičkoj (tantričkoj) tradiciji razvija se jedna podvarijanta ovog shvatanja. Taoisti i jogini koji su preobrazili sebe i navodno, postigli jednu ravan nepropadljive telesne egzistencije, ostaju na zemlji, ali u udaljenim predelima ili visokim planinama.


Shvatanja reinkanacije takođe ima više varijanti. Latinski termin (re-incarnatio) je ključno ponovno otelovljenje vraćanje u meso, (iste duše, osobe, ili identiteta), bilo da se govori o seljenju duše (grčki, metem-psychosis), ponovnom bivanju (skt. punarbhava) ili ponovnom rađanju (grčki, palingenesia). Varijante se iskazuju u pogledu opsega otelovljenja, njegovog smisla, kao i mogućnosti oslobađanja od ponavljanih reinkrnacija.

Reinkarnacija (u ezoteriskom) tumači se kao proces kojim duša, duh koja je živela u nekom ljudskom telu, posle smrti i prelaznog života, prelazi u telo drugog čoveka koji se tek rodio. Ceo proces se može mnogo puta ponavljati.

Nekad se smatra da se reinkrniranje odvija u krugu Ijudi, nekad u ravni svih živih bića (uključujući demone i polubogove), a nekad uključuje čak i nežive objekte (s tim što se takva shvatanja javljaju u sklopu animističke slike sveta, u kojoj, zapravo, nema neživih objekata).

U budizmu se na drugačiji način shvatala reinkarnacija nego u hinduizmu onda kada je uzimano u obzir da budizam odbacuje postojanje trajne suštine ili identiteta ličnosti. Naime, tvrdilo se da pri ponovnom bivanju (punarbhava) to nije niti ista, niti druga osoba. Ista je samo ulančanost koja vodi ponavljanju. Ono što načelno razlikuje shvatanja reinkarnacije u primitivnim društvima, od shvatanja u razvijenim kulturama starog veka, jeste etička uloga reinkarnacije.

U prvima, reinkarnacija je uobličenje ideje o neuništivom lancu života i otelovljenju predaka u potomcima. Mnoge kulture imale su pojedince koji su tvrdili da su ranije živeli i da o tome imaju neka sećanja. To je pre svega odgovor na etički problem ili pitanje: čime objasniti različite (dobre i zle) Ijudske sudbine i kako uvesti etičko poravnanje koje će prevazilaziti granice jednog života. U hrišćanstvu tu ulogu vrše praroditeljski greh, besmrtnost duše i »neznani putevi Gospodnji«.

Kao svojevrsna reakcija na ideju reinkarnacije razvijaju se u Indiji i Grčkoj učenja o oslobođenju. Ona su pretežno filozofskog karaktera, ali su često data u religijskom kontekstu ili su isprepletana sa religijskim shvatanjima izbavljenja.

U ideji oslobođenja objedinjena su dva cilja: da se ne pribegne prvom shvatanju (smrt kao potpuni kraj), a da se izbegne beskrajno ponavljanje reinkamacija. Stoga je oslobođenje često shvatano kao stapanje sa apsolutom (ekstasis, ili osećanje bezmernog širenja preko granica vlastitog iderititeta).

Po tome se oslobodenje i razlikovalo od religijske ideje spasenja koja je obećavala spas individualnosti, uz otklanjanje uobičajenih ograničenja telesne egzistecije, a zadržavanje prijatnih strana telesnosti. Ponekad se misli da su azijska učenja o oslobođenju (uključujući tu i oslobađanje od reinkarnacije) nastala kao reakcije na teške životne prilike.

Na isti način se tumači hrišćansko učenje o spasu i vera u uskrsnuće, rajsko naselje, nagradu (odnosno kaznu) posle smrti itd. Obično se, pritom, ima u vidu težak život u odnosno težak položaj jevrejske sirotinje i robova u Rimskom carstvu.

Učenje o oslobođenju, reinkarnaciji uče mnogi gnostičari, grčki filozofi Pitagora, Empedokle, Platon..

Fenomeni

 

U knizi Propovednika Solomon kaže:
"Raduj se, mladiću, za mladosti svoje, i neka se veseli srce tvoje dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud. Ukloni dakle žalost od srca svojega, i odrini zlo od tela svojega, jer je djetinjstvo i mladost taština." (Propovednik 11:9,10)

Potom kaže i sledeće:

"Ali opominji se tvorca svojega u mladosti svojoj prije nego dođu dani zli i prispeju godine, za koje ćeš reći: nisu mi mile;
 Pre nego pomrkne sunce i velo i mesec i zvezde, i opet dođu oblaci iza dažda,
 kad će drhtati stražari kućni i pognuti se junaci, i stati mlinarice, što ih je malo, i potamjeti koji gledaju kroz prozore,
 i kad će se zatvoriti vrata s ulice, i slabiti zveka od mlevenja, i kad će se ustajati na ptičji glas i prestati sve pevačice,
 i visokoga mesta kad će se bojati i strašiti se na putu, kad će badem ucvetati i skakavac otežati i želja proći, jer čovek ide u kuću svoju večnu, i pokajnice će hoditi po ulicama;
 Pre nego se prekine uže srebrno, čaša se zlatna razbije i raspe se vedro na izvoru i slomi se točak na studencu,
i vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao. "

Problem je u ljudskom shvatanju. Svaka nepravda koju nam Bog šalje namjenjena je čišćenju naše duše.

Za nas je pravda - dobro; nepravda - zlo. Za Boga su oba pojma dobro i oba su nephodna za razvoj ljudskog duha.

Sva dobra koja stičemo služe za razvoj ljubavi prema Bogu. Sve nepravde, uvrede i poniženja imaju ulogu da čiste tu ljubav.       

Ljubav da se cisti - hmmmm - ako je ljubav prljava znaci da je Bog prljav i da njmu treba ciscenje. Bog ne salje niti se uplice u nas izbor. Sve sto nams e desava desava se kao posledica nase licnog izbora - nekada je taj izbor svestan, a u vecini slucajeva nije a u drugim slucajevima je posledica kolektivnog izbora (tkzv kolektine svesti). Svaka nasa misao svakog trenutka stvara nasu sopstvenu realnost. Nema dobra i zla jer sve sto stvaramo ima samo jedan cilj da nam pomogne da iskusimo i spoznamo nasu sustinu. Nekada je to iskustvo direktno - i govori nam sta JESMO , nekada ke ono indirektno i govori nam sta NISMO - u oba slucaja poruka i cilj poruke su isti.

 kad neko dozivi nepravdu ,pa josh od boga , to ga ne preciscava nego se jednostavno okrene zlu ... 

inache ,primetio sam ovo : magic master zamishlja boga na semitski nachin ,kao nekakvog vladara koji upravlja . deckyjev bog je s druge strane - abdicirao  i ne mesha se u ljudska poslove.

Jedini Bog koji postoji je onaj koji se ne mesa u nas izbor. Kada bi se mesao negirao bi nas izbor a samim tim i nas a kao posledica toga i samog sebe. Kakav je to Bog koji negira samog sebe? Samo onaj koga su ljudi napravili kao idola - produkta njihove iluzije i obsene.

Bf, mislim da si u vezi abdiciranja pogresio ( ne zalazim u misljenje koje je pre toga ). Sustinu onoga sto sam do sada iznosio, upravo je rekao Deki iznad, s tom razlikom sto on pise sa velikim "B", a ja koristim termin Tvorac. Ne koristim rec Bog, iz jednostavnog razloga, sto se ovde vise i nezna na sta se misli.
Elem, to je sada nebitno. Zasto se ne slazem, s tvojom tvrdnjom. Ako podjemo od toga da je Tvorac odradio sve, samim tim je i pripremio uslove za sve kasnije. Jedan primer. Vodi se polemika ko je stvorio coveka, On ili je to evolucija. Sa ovog stanovista mogu biti oba odgovora uzrocno-posledicno tacna. Ako je tvorac stvorio uslove za neko stvaranje, i u odredjenoj tacki prostor/vremena se desi da su ispunjeni uslovi iili uslov, za realizaciju toga, to ce se i desiti. Medjutim ako bi se Tvorac, naknadno umeso, ponistio bi definitivnost zadatih uslova, zakona, i postavio mogucnost njihovog menjanja sto bi dovelo do neprincipijelnosti, i nevazenja za sve, vec samo za odredjenu odredjenost, a time i do nedoslednosti Tvorca. Time bi se izgubila i slobodna volja. U tome je i deo poente oko jedinstvene sile, za kojom se traga. Jer se postavlja pitanje predodredjenosti.