Ala ce tek nakon Irskog NE Lisabonskom sporazumu biti zajebano evrounijatima. Nisam siguran da ce moci olako da se izvuku iz ove krize - koja je velika za njih -iako mozda oni nece da priznaju to.
Polako ce doci do osvescivanja i ostalih drzava a taman kada mi budemo na redu da budemo primljeni u EU ona ce se sama raspasti.
I bice u pravu svi oni oji su govorili da je to vestacka tvorevina koja nije dugog veka.
Srretna im bila sto brza propast-kao i njihovi idejnim vodjama SAD-u

@Rayela
Istorju ne mozes prevariti.
Samo malo bljim sagledavanjem shvatices da su sve velike sile -kroz istoriju-koje su bile osvajaci i silom sticali sve -na vrhuncu nestajale i gasile se .
SAD su dostigle neki vrhunac i polako ali sigurno zemlje clanice SAD-pocev od Portorika traze samostalnost.
Susaka se i o referendumu ili kako vec ce nazvati to izjasnjavanju stanvnika Kalifornije o osamostaljenju-a vecinsko stanovnistvo je - latinoamericko porekla.
da ne nabrajam da su Havajci -starosedeoci i mnogi uz njih nagovestili da nisu za to daa budu drzava u sastavu SAD ili da imaju labavu konfederaciju.
Polako ali sigurno istorija se ponavlja i dolazi sve na svoje mesto.
Osim toga SAd su sarenilo naroda, rasa i vera i samo zato sto Ustav SAD prospisuje da se moras izjasniti koa amerikanac -ali tog i tog porekla oni su amerikanci. Medjutim u dubini duse mnogi narodi drze do svojih korena-Irci, Italijani, Grci, Izraelci, latinosi,;......kinezi, japanci,......
I u SAD ponovo pocinje recesija-dolazr gubi bitku i nemaju svoje rezerve za oporavak svoje valute vec im  $ drze vestacki jakim kinezi i japanci pre svega( vidi koliki je udeo njihovih ulaganja u nacionalne rezerve SAD) .
Stalna ratovanja i izazivanja novih zarista ne doprinose nekom napretku SAD i zato - ameriko -uskoro-( sta je to uskoro u istoriji) divodjenja i ne postojis u ovim ranicama, a onda nema qurcenja jer ce ih mnogi popisati jer ih i ovako"jake" pisaju samo nisu svesni toga.

E bre Stami..o čemu ti pričaš prijatelju.

Evropska unija i "evrounijati" nisu nikakva naučna fantastika nego stvarnost za pola milijardi stanovnika Evrope.

Slazem se s tobom samo u vezi dolara. Zaista gubi na vrednosti i verovatno ve jednog dana Euro biti
glavna valuta. To nece biti bash mn ogo povoljno za americku privredu.

Nisu mi poznata stremljenja nekih americkih drzava da bi kao najradije izasle iz USA.
Amerikanci su patriote ( valjda i jedine na svetu) ,nacionalizam i verska netrpljivost
nije poznata. Zasto su svi gladni i verski proganjani otisli bash tamo?
Zasto i dan danas Latinoamerikanci sanjaju da dodju u Ameriku,makar kao i ilegalci?

Ne smemo i ne treba da podcenjujemo mogucnosti Amerikanaca.

Sva pamet ovog sveta odlazi bash tamo jer je to jedina zemlja koja daje
bezgranicne mogucnosti svakome ko zeli da se bavi naukom. Zasto su
zadnjih desetak godina vecina dobitnika Nobelove nagrade za fiziku,hemiju,
medicinu bash iz Amerike.

A osim toga da njih (Amera) nema, evo ni ti ni ja ne bismo mogli ovde i sada
da se prepisujemo i nadmudrujemo

Lisabonski sporazum (ni)je uslov za proširenje
Novinar: N. A.,   Fotoreporter:

BRISEL – Nemačka kancelarka Angela Merkel i italijanski premijer Silvio Berluskoni izjavili su juče u Briselu, po završetku samita predsednika i premijera država EU, da dalje proširenje Evropske unije na zemlje zapadnog Balkana neće biti moguće bez ratifikacije Lisabonskog sporazuma, koji je Irska odbacila prošle nedelje. Merkelova je naglasila da se to odnosi i na Hrvatsku. Ipak, Berluskoni je ocenio da "niko ne može dovesti u pitanje ulazak Hrvatske u EU, ali da je za ostale zemlje nužno da Lisabonski sporazum bude ratifikovan".

Prethodno je francuski predsednik Nikola Sarkozi izjavio kako se zalaže za ulazak Srbije u Evropsku uniju, ali da on neće biti moguć bez usvajanja Lisabonskog sporazuma i reforme institucija EU. Sarkozi očekuje da će kriza u EU biti okončana pre narednih izbora za Evropski parlament, u junu 2009.

Sa samita je poručeno da Srbija može ubrzati napredak ka EU, uključujući dobijanje statusa kandidata za članstvo u evropskoj dvadesetsedmorici, s tim da uspešno sprovodi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s Unijom i ispuni uslov pune saradnje s haškim sudom. Podvučeno je da se "očekuje formiranje nove vlade u Beogradu s jasnim evropskim programom koji će biti sprovođen preko nužnih reformi".

Šefovi država i vlada EU stavljaju do znanja da je ubrzanje evropskih integracija Srbije ostvarljivo "čim se ispune uslovi u saglasnosti sa zaključcima zasedanja šefova diplomatija EU od 29. aprila". Tada je zaključeno da za stupanje na snagu Privremenog trgovinskog sporazuma i ratifikaciju SSP-a Savet ministara EU mora prethodno oceniti da Vlada Srbije "čini sve moguće napore da se uhapse i izruče optuženi" od haškog suda.

Ministarka inostranih poslova Austrije Ursula Plasnik, međutim, uznemirena je zbog ponovo oživljene diskusije o obustavi širenja EU nakon negativnog ishoda referenduma u Irskoj o Lisabonskom sporazumu. – Hrvatska i naši prijatelji na Balkanu ne smeju postati žrtve irskog referenduma – poručila je ona juče na samitu EU u Briselu. Prema njenim rečima, izjave pojedinih političara EU prema kojima Unija ne može nastaviti proces širenja bez stupanja na snagu Lisabonskog sporazuma "nisu tačne" i samit mora potvrditi dosadašnja obećanja data zapadnom Balkanu.

Evropski lideri su, kako piše Beta, istakli i da je "Evropska unija i dalje rešena da odigra vodeću ulogu u obezbeđivanju stabilnosti na Kosovu, delovanjem misije Euleks na Kosovu, specijalnog predstavnika EU i njegovog doprinosa Međunarodnoj civilnoj kancelariji".

Izvor : Gradjanski list

Генијално речено!
Видим да ме еуро-комесарка Рајела нешто избегава... но истина ипак излази на видело.
Нешто сам гугловао па видим да и другде тумаче ирско одбијање у светлу историјских чињеница видљивих у мом потпису и пароли
Без лажне скромности ћу рећи да су ту управо подаци које сам ја пронашао, уз оне које је раније нашао Лазански. Тумачење је од извесног dusanp, нећу рећи на ком форуму, да не бих рекламирао. Ако некога баш занима, нек ме пита.

Osnovne principe na kojima počiva EU su postavili nacisti.Zato ne treba da čudi strah malih država, kao što je Irska da će njihova država biti marginalna u odlučivanju.I pre 65-70 godina je postojao vrlo sličan koncept kao što je danas EU.
- Na Kongresu o Evropi, od 14. do 20. novembra 1932. u Rimu, Alfred Rozenberg je izneo ideje evropskog ujedinjavanja.
-Hitler je u Nirnbergu 1937. godine rekao: „Nas više interesuje ujedinjena Evropa kao harmonična porodica naroda od bilo koje države”.
-Gebels, je 1940. godine govorio: „Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje razdaljine između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije, veliki nemački rajh će reorganizovati Evropu, srušiti granice koje još razdvajaju evropske narode i omogućiti im da lakše žive zajedno; za 50 godina ljudi više neće razmišljati u kategorijama nacije”.
-1942 je NSDAP(nacionalsocijalistička partija) u saradnji sa Berlinskim društvom za industriju i trgovinu, i Komorom industrije i trgovine planirala osnivanje Europaische Wirtschaftsgemeinschaft (u prevodu Evropska ekonomska zajednica) i osnivanje EuropaBank u Berlinu kao centralne banke za EEZ.
-Walter Funk, ministar ekonomije Rajha i predsednik Rajhsbanke je govorio:"Razmena roba između nacija neće još biti posmatrana kao domaća trgovina zato što je još rano razmatrati potpuno uklanjanje barijera. Kao velika trgovinska oblast ipak će uživati sve privilegije kao tržište pod državnom upravom. Rumunski farmer, norveški drvoseča, holandski baštovan i danski stočar , neće više brinuti o tome gde će prodati svoje proizvode ili da li će odgovarajuća cena nagraditi njihove napore. Oni će znati da međudržavni ugovori određuju sigurnu proizvodnju i prodaju, i da su spekulacije i krize stvar prošlosti.
Još jednom je ekonomski i tehnički progres taj koji gura ka formiranju velikih kontinentalnih ekonomskih oblasti. Sadašnja tehnologija nudi mogućnosti koje ne mogu potpuno iskoristiti nacionalne ekonomije. Granice nacija su se približile kroz sve veću brzinu vozova, proširenje mreže puteva i plovnih tokova, transkontinentalne lance nabavke energenata, koji nude mnogo potencijala, i najzad, aviona. Izvan Evrope su već formirane ogromne ekonomske oblasti, ili su u procesu formiranja, dejstvom ovih faktora. Za svoje dobro, Evropa mora biti gurnuta iz romantične nazadnosti".

Znači da nacisti nisu nudili samo gasne komore već i "evropsku perspektivu",carinsku i monetarnu uniju i zajedničko tržište roba,usluga i radne snage, naravno pod preovlađujućim uticajem Trećeg Rajha i Italije.
Danas se nudi vrlo sličan koncept u EU, samo što će posle prihvatanja Lisabona to značiti preovlađujući uticaj Nemačke,Francuske,UK, i Italije kao najvećih država dok će male države imati sličnu ulogu kao i u Europaische Wirtschaftsgemeinschaft .
Kao i danas postojala je prilična zainteresovanost većine država u Evropi za "evropske integracije".Nemačka(sa Austrijom i protektoratom u Češkoj),Italija,Španija,Portugalija, Rumunija,Mađarska,Finska,Bugarska,,Slovačka su uoči početka 2 sv.rata dobrovoljno prihvatile "evroperspektivu" i "evrointegracije" bez rata i okupacije.
1940/1941 su se "evrointegracijama" "pridružile" i Francuska,Poljska,Jugoslavija,Norveška,Danska,Hola ndija,Belgija,Grčka.
Ako uporedimo stanovništvo država koje su dobrovoljno stupile u Europaische Wirtschaftsgemeinschaft-preteču EU i okupiranih država koje su prinudno pristupile okupacijom tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, vidimo da je to sadašnjih 260 miliona stanovnika dobrovoljno pridruženih država Europaische Wirtschaftsgemeinschaft i još oko 150 miliona stanovnika "prinudno pridruženih".Znači tada je jasna većina u Evropi (oko 60%) bila za "evrointegracije" i Europaische Wirtschaftsgemeinschaft

I tada kao i danas ima skeptika prema Europaische Wirtschaftsgemeinschaft/EU koji misle da to neće biti apriori dobro za male države.

Zemlje zapadnog Balkana taoci krize EU
Sarkozi stopira širenje Unije
Autor: N. Vlačo | 21.06.2008 - 06:03



Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, izazvao je nemir širom Balkana izjavom je da „bez ratifikacije Lisabonskog ugovora neće biti proširenja EU“. Lider države koja od 1. jula preuzima šestomesečno predsedavanje Unijom kazao je na dvodnevnom samitu EU, koji je juče okončan u Briselu, da se „ne može reći ‘ne’ reformama, a ‘da’ proširenju“.

Evropski savet će se ponovo pozabaviti Lisabonskim ugovorom na prvom sledećem okupljanju 15. oktobra, a do tada je Irska, čije je referendumsko odbijanje da prihvati sporazum i otvorilo krizu, obavezna da ponudi rešenje kako da sporazum ratifikuje.
Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, zatražio je od zemalja članica EU poštovanje za irsko „ne“, ali je u isto vreme izjavio i da je „uveren da će sve države uspešno završiti proces ratifikacije Lisabonskog ugovora“. Barozo je odbacio mogućnost ponovne rasprave o ugovoru, kojim je predviđena reforma EU koja uključuje i uvođenje funkcije predsednika Evropskog saveta i jačanje zajedničke diplomatije.
Janez Janša, premijer Slovenije, zemlje koja trenutno predsedava EU, pokušao je da uteši potencijalne članice rekavši da će „Unija naći rešenje za situaciju u kojoj se našla nakon irskog odbijanja Lisabonskog sporazuma pre nego što bilo koja zemlja kandidat bude spremna da joj pristupi“, i da „zbog toga nema razloga za usporavanje procesa proširenja EU“.
Ursula Plasnik, ministarka inostranih poslova Austrije, izjavila je na samitu EU da „Hrvatska i prijatelji na Balkanu ne smeju postati žrtve irskog referenduma“.
Hrvatska se našla najdirektnije pogođenom Sarkozijevom izjavom, budući da se Zagreb nada zvaničnom članstvu u 2010. ili 2011. Ivo Sanader, hrvatski premijer, izjavio je juče u Zagrebu povodom samita EU da je „siguran da će Unija da pronađe način da Hrvatska postane 28. članica EU“.
Žan-Klod Junker, premijer Luksemburga, izjavio je da „bez novog EU ugovora nema proširenja“.
Francuski predsednik, koji ne krije velike ambicije povodom predstojećeg evropskog predsedavanja njegove zemlje, neposredno pre samita evropskih lidera posetio je Prag, očigledno svestan da bi posle Irske upravo Češka mogla da zada novi udarac reformisanju Unije. Vaclav Klaus, predsednik Češke, izjavio je posle irskog „ne“ da je „Lisabonski ugovor mrtav“.
Mirek Topolanek, češki premijer koji je umesto Klausa prisustvovao samitu EU u Briselu, na direktno pitanje evropskih lidera da li će zaustaviti proces ratifikacije Lisabonskog sporazuma, izjavio je da neće. Prihvaćeno je da Češka samo odloži ratifikaciju dok Ustavni sud te zemlje ne odluči da li je taj dokument u skladu sa češkim ustavom.

Moguće ubrzano pridruživanje Srbije
Evropski lideri poručili su na samitu EU da „Srbija može ubrzati dobijanje statusa kandidata za članstvo ako uspešno sprovodi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s EU i ispunila uslov pune saradnje s Haškim sudom“. Nikola Sarkozi izjavio je da se Francuska zalaže za ulazak Srbije u EU, ali je rekao da će Srbija biti dobrodošla „tek kad se reši kriza sa usvajanjem Lisabonskog ugovora“.

Francusko predsedavanje
Predsedavanje EU 1. jula od Slovenije preuzima Francuska, a njen predsednik je više nego spreman da bude glamurozna zvezda tog predsedavanja. Iako mu je irsko „ne“ pokopalo planove da njegovo vođenje EU prođe bez trzavica, Nikola Sarkozi već tokom leta planira susrete na najvišem nivou u Indiji, Rusiji i Južnoj Africi, kao i u avgustu na otvaranju Olimpijade u Pekingu. Pre toga, 13. jula Sarkozi u Parizu ozvaničiće početak rada Mediteranske unije, prema kojoj su Turska i arapske zemlje i dalje ozbiljno rezervisane.

Izvor: Blic

Kako razumeti Lisabonski sporazum?

„...ministar finansija (...) upozorio je da bi odbijanje (...) sporazuma (...) bilo korak u izolaciju...“

„...ministar pravde upozorio je da bi „ne“ (...) sporazumu moglo da (...) nanese štetu budućem zapošljavanju... On je rekao da bi bilo koji negativan stav prema Evropi koji bi došao odavde mogao da odvrati potencijalne investitore...“

Francuski ministar spoljnih poslova, Bernar Kušner, upozorio je narod (...) da će „kazniti sam sebe“ ukoliko odbije (...) sprorazum...


Ako vam se čini da ste argumente već čuli, retorika vam deluje poznato i sasvim ste sigurni da se radi o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, moramo vas razočarati. Lakune u tekstu biće pravilno popunjene ako umesto reči „srpski ministar“ upotrebite reč „irski“; „sporazum“ shvatite kao „Lisabonski sporazum“ o reformama u EU, a umesto Beograda skoknete u Dablin. Prst na okidaču „ekonomije“ uperen u čelo prosečnog glasača i „uzmi ili umri“ papir na stolu nije samo domaći specijalitet, već standardna terapija u tretiranju svih oblika insuficijencije evroentuzijazma.

Panika u Briselu i paket iz Irske sa jasnim „ne“ na poleđini, pokazali su da pretnje, bar u slučaju ostrvske demokratije, nisu dale rezultate. Svako traženje razloga za odbijanje sporazuma, bez uvida u način na koji se donose odluke u okviru EU, osuđeno je na lutanje i mrak neznanja. Sa druge strane podsećanje na „proces“ ubeđivanja Iraca, zašto se Lisabonu ne sme reći „ne“, predstavlja najsigurniji put kojim se stiže do odgovora.

Kolebljivo opredeljenje irskih glasača pred prošli referendum o Lisabonskom sporazumu bilo je dovoljan razlog da se pozove „doktor“ koji će malevolentog nosioca glasačkog prava uveriti kako odustajanje od dalje terapije može biti fatalno i kako ona samo što nije počela da daje rezultate. Iako je Lisabonski sporazum sa država članica preneo na Brisel mnoga ustavna ovlašćenja, političke elite ostalih zemalja Evropske unije smatrale su da je referendum nepotreban. Tako je odlučeno da se kocka baci samo u Irskoj. O daljoj sudbini Unije od 300 miliona ljudi odlučilo je 3 miliona irskih glasača, što naravno nije ni u kakvoj vezi sa demokratskim „deficitom“, nego je navodno opravdano pokušajem da se proces odlučivanja ubrza, a institucije učine „efikasnijima“. Irska politička klasa, koja je kušala plodove sa briselskog drveta „privilegija“ i „ovlašćenja“, ozbiljno je shvatila svoju obavezu da pogura lisabonsku agendu, kada je već sebi dozvolila luksuz „populizma“. Ovoga puta njihove izjave prenosimo u integralnom obliku.

„...ministar finansija, Brajan Lenihan, upozorio je da bi odbijanje Lisabonskog sporazuma u njegovoj zemlji 12. juna bilo korak u izolaciju...“ ( Parlament magazin 5. 15. 2008.)

„...ministar pravde, Dermot Aheren, upozorio je da bi „ne“ Lisabonskom sporazumu moglo naneti štetu budućem zapošljavanju u Irskoj... On je rekao da bi bilo koji negativan stav prema Evropi koji bi došao odavde mogao da odvrati potencijalne investitore...“ (pres konferencija u Dablinu 5. 6. 2008.)

U Uniji, koja je utemljena na ekonomskim sporazumima i trgovačkim ugovorima, više nego na tradiciji i kulturi, jedini argumenti kojim možete da motivišete glasača jeste „novac“, kod većine obračunat u formi plate, a kod srećnijih u formi profita. Međutim, u debatu o tome sa koliko će nula ispred magične oznake € biti ispisano referendumsko „da“, odnosno „ne“ – niko od evrokrata u Irskoj nije hteo da se upusti. Deo misterije, u nastupu iskrenosti, razrešio je irski predstavnik u Evropskoj komisiji Čarli Mekrivi, priznavši da veći deo lokalnih zagovornika reformi u EU zapravo nikada nije pročitao Lisabonski sporazum, ponosno dodajući kako ne očekuje da bi „ijedna razborita i normalna osoba“ bila u stanju da ga pročita ( Dojče vele 24.5.2008).

„ Pretpostavio bih da u populaciji Irske, koja broji 4,2 miliona ljudi, nema 250 osoba koje su pročitale sporazum od korica do korica. Povrh toga, pretpostavljam da ni deset odsto od tih 250 ljudi neće razumeti sve sekcije i podsekcije“, dodao je Mekrivi u intervjuu koji je preneo EUobserver .

Da su fondovi i subvencije iz Brisela potrošeni, a da se nove subvencije ne očekuju, pokazala je bledunjava kampanja za irsko „d a“, koja je umesto argumenata mogla da ponudi samo standardne marketinške trikove kojima se inače prodaje farba za kosu, hrana za pse ili usluga hiruškog uvećanja „fizičkih nedostaka“. Cinici su propustili da primete kako je glas za „Lisabonski sporazum“ siguran znak sumnje u sopstvenu muškost, koja, eto, bez pomoći Brisela ne može da ispuni ni osnovnu bračnu dužnost.



 Nedostatak čvrstih razloga za „pristajanje“ prikriven je frazama koje se koriste u slučaju kada „nagrada“ nije ni predviđena.

Argumenti kao što su „poboljšanje položaja“ i „snažniji glas u bolje organizovanoj strukturi“ ne motivišu jednako snažno kao: „dobićemo puno novca kroz Zajedničku poljoprivrenu politiku“ ili „dobićemo puno novca iz Fondova za strukturna prilagođavanja“ primetio je i sam Čarli Mekrivi u već pomenutom intervjuu Euobserveru.

Nešto direktniji u obraćanju glasačima bio je lično francuski ministar spoljnih poslova, Bernard Kušner, izjavivši bez uvijanja da će Irska u slučaju odbijanja „platiti visoku cenu“ i „da bi bilo veoma neugodno ukoliko ne bi mogli računati na Irce, koji su za sebe izdvojili dobar deo evropskog novca“ (Frans 24 11.6.2008). Najdalje je otišao Fajnenšel tajms (9.6.2008), koji se u uvodnom članku pita kako „Irska može da bude tako očigledno nezahvalna“ uz otvorenu pretnju da: „nema besplatnog glasa„ne““.

Odsustvo razumevanja za poruke koje su pokazali irski birači nije toliko bilo motivisano ni anemičnom propagandom, ni prkosom spram pretnji, koliko jasnom računicom. Najjači argument glasu „ne“ za Lisabonski sporazum dao je zapravo Evropski sud pravde svojom odlukom u slučaju „Laval“ u decembru 2007. godine, koja je time postala obavezujuća za sve države članice.

Do spora u kom je Evropski sud pravde odredio „granicu“ prava građana Evropske unije došlo je kada je litvanska građevinska firma „Laval“ bila agnažova na adaptaciji škole u švedskom gradiću Vahlomu. Pošto je litvanski izvođač radova odbio da potpiše kolektivni ugovor, kojim se u Švedskoj garantuje minimalna zarada, slučaj je dospeo na Evropski sud pravde. Presuda Evropskog suda pravde, u korist dampinških cena litvanske firme, obrazložena je tvrdnjom da pravo na štrajk i sindikalno udruživanje jeste fundamentalno pravo, ali da se iznad njega ipak nalazi pravo na slobodan protok roba, usluga i kapitala među zemljama članicama. Na osnovu te odluke, prosečan nosilac irskog glasačkog prava izgubio je mogućnost da odbrani cenu svog sve jeftinijeg rada. Od političkog bića, koje odlučuje o svojoj sudbini, irski glasač je tako sveden na običnu robu, o kojoj odlučuje zajedničko tržište radne snage.

Za razliku od prolisabonskih poruka, razlozi za „ne“ bili su mnogo argumentovaniji i pogodili su tačno u cilj. Nejasna obećanja o „boljoj strukturi“ i „većoj efikasnosti institucija“ i svakodnevni pad standarda usled žestoke konkurencije radnika iz istočnoevropskih zemalja nisu ostavili puno izbora glasaču, ma koliko njegova odluka izgledala „nezahvalna“.


Pitanje koje Lisabonski sporazum ponovo pokreće glasi: ko je zapravo dobitnik zajedničkog tržišta? Ako Irci na tržištu radne snage treba da plate cenu, onda novoprimljene članice verovatno treba da računaju na rast zarade. Međutim, slučaj „Laval“ pokazao je da istočnoevropske zemlje jedino mogu da račanaju na rast konkurentnosti, ali ne i na rast zarade. Manje dnevnice za Irce ne znače i više novca za Litvance. Povećanje broja radne snage na tržištu vodi manjoj ceni za njen rad, neumoljiva je logika. Ono što prosečnom evroentuzijasti redovno promiče jeste to da će sa planiranim ulaskom 70 milona turskih radnika u EU i porastom broja imigranata iz severne Afrike čak i cena litvanske nadnice postati neodrživo visoka. To što su Irci shodno visini svog standarda već shvatili kuda vodi „jedinstveno tržište“, ne oslobađa Litvance, kao i mnoge druge, obaveze da nauče tu lekciju.

Oštra podela, sa jedne strane, na briselske evrkorate i interes krupnog kapital, večito gladnog jeftninije radne snage, i brojno glasačko telo, koje u okvirima nacionalnih država pokušava da zaštiti ostatke svoje političke i građanske suverenosti – osnovni su razlog zašto je referendum kao najdemokratskiji oblik odlučivanja proglašen za nepoželjan. Ako većini dozvolite da kaže ono što misli, tada možete da čujete i „ne“. Ukoliko mislite da su ocene preoštre, slobodno ih uporedite sa onim što se moglo čuti u Evropskom parlamentu.

„Svedoci smo početka otvoreno nečasnog predsedavanja, koje ne samo da oživljava evropski ustav nego to radi na način kojim će izbeći referendume u ključnim državama članicama. To nije samo uvreda Francuzima i Holanđanima, već klasični primer novog fenomena, koji jutros viđam posvuda – klasični primer evropskog nacionalizma , gde vi nikada ne prihvate „ne“ kao odgovor . (Engleski poslanik Najdžel Faradž u obraćanju Evropskom parlamenutu, tokom nemačkog predsedavanja Evropskom unijom. 2007. godine.)

Reči engleskog poslanika potvrdio je lično Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo izjavom da članice Evropske unije treba da nastave sa ratifikovanjem Lisabonskog sporazuma, uprkos tome što je odbačen na referendumu u Irskoj.

„Smatram da je sporazum živ i da sada treba da pokušamo da pronađemo rešenje“ , rekao je Barozo na konferenciji za štampu u Briselu dan posle saopštavanja rezultata, poručivši tako javnosti, da klasa evrokrata nema nameru da se zamajava sa mišljenjem građana, pa makar ono bilo izraženo referendumom. Pošto glasanje ne služi ničemu, osim što s vremena na vreme dovede u nepriliku nekog od evropskih žvaničnika, treba ga odložiti u muzej dragih, ali ipak „nepraktičnih“ političkih mehanizama. Ako briselski „ perpetuum mobile“ , koji je davno postao sam sebi svrha, nisu zaustavili ni francuski, ni holandski referendum nemamo razloga da verujemo da će to uspeti Ircima.

Deo teksta u kom se po običaju nalazi zaključak, prepustićemo još jednom poslaniku Nezavisne britansk partije, Najdželu Faradžu:

Ono što je Evropski parlament danas započeo ovom debatom nije ništa drugo do izvođenje masivne prevare. Govori se gomila laži i govore se jer vi ne želite da narodi Evrope imaju referendume, koje ste im obećali! To je nametanje volje političke klase nad građanskom. Svi znamo istinu! Lisabonski sporazum je isto što i evropski ustav! Tačno ista ovlaštenja. Tačno isti broj odustajanja od prava veta! Praktično su isti u svakom pogledu! Ustavan je, jer daje Evropskoj uniji pun zakonski karakter, ali što je još gore, daje ovlaštenje da sama sebi dodaje amandmane bez ikakvih međudržavnih konferencija. Daje Evropskoj uniji ovlaštenje da kroji zakone nad svakim aspektom naših života! No, govore mi da ne bih treba l o da brinem zbog toga, jer su odustali od zastave i himne. Pa onda povucite onu drugu, „crvenu“. To je besmislica! Sve je to deo laži! Istina je da ste prevelike kukavice kako biste imali referendum! Ne želite čuti glas naroda i sada se služite totalitarističkim sredstvima kako bi progurali ovaj Ugovor! Čuli smo Denija Kejbendea kako govori da su oni koji se opiru ovom ugovoru mentalno bolesni! Čuli smo g. Šulca kako govori da se mi koji se bunimo protiv očitog nepoštovanja ovog projekta ponašamo kao nacisti tokom 1930! E, pa, ja mislim da će prosečni, pošteni građanin Evrope razaznati sam ko su ekstremisti! I moramo reći da želimo narodu Irske, želimo onima koji veruju u demoktatiju uspeh za nekoliko meseci. Nadam se da će poslati jedno veliko, odzvanjajuće NE! I nadam se da će se glas naroda Evrope čuti, a ne samo vi - politička klasa. I možete biti samozadovoljni danas, ali prezir prema vama raste! (Najdžel Faradž u obraćanju Evropskom parlamentu tokom glasanja o Vigo-Korbe amandmanu, koji podržava izveštaj o Lisabonskom sporazumu. 20.2.2008. godine.)

НСПМ

Na staklenim nogama

LISABONSKI sporazum prošao je 18 stepenica u isto toliko parlamenata zemalja Evropske unije, a sapleo se na 19, u Irskoj. Na referendumu. Glasači ove zemlje odbili su usvajanje ugovora koji menja način upravljanja velikom evropskom porodicom, čini je efikasnijom i otvorenijom za nove članice. Time su, moguće je, postavili rampu za države koje žele da postanu deo Unije.
Potvrda je stigla i od predsednika Francuske Nikole Sarkozija, koji je kazao da je za primanje zemalja zapadnog Balkana u EU potrebno da se usvoji Lisabonski sporazum u svih 27 zemalja članica. To su ponovili u petak i Angela Merkel o Silvio Berluskoni.

Namera je bila da se ugovorom iz Lisabona poveća efikasnost EU posle proširenja iz 2004. godine kada je primljeno deset zemalja. Lideri EU potpisali su sporazum u lisabonskom manastiru Žeronimoš, simbolu moći Portugala u 15. i 16. veku, sa ciljem da njime prevaziđu krizu koja je izazvana odbacivanjem evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Ipak, Lisabonski sporazum je, posle referenduma u Irskoj, doživeo sličnu sudbinu.

- Ovo je samo još jedna od kriza koje se Evropskoj uniji dešavaju periodično od 1953. godine kada je nastala - kaže Tanja Miščević, direktor Kancelarije za evropske integracije. - Referendum u Irskoj nije u potpunosti zatvorio stvar, dato im je još vremena da se to ispravi. Možda će biti i drugi referendum. Sigurno je da usvajanja Lisabonskog sporazuma neće biti do 1. januara 2009. godine kako je to planirano, ali to ne znači da ga, ipak, neće prihvatiti sve države članice. Moguće je i da se donese neki novi sporazum ako ne prođe Lisabonski...
Na pitanje da li neusvajanje ovog sporazuma može da zakoči prijem novih članica u EU, Miščevićeva kaže da je to moguće.

- To bi moglo da zasmeta Hrvatskoj, koja je najbliža EU od zemalja zapadnog Balkana. Srbija ima još dosta vremena do članstva, mora da sprovede reforme, a do tada može da bude usvojeno mnogo sporazuma u EU. Sigurno je da ovakve krize ne mogu dovesti do kraja postojanja velike evropske porodice - objašnjava Miščevićeva.
Na stranu zapadnog Balkana stala je ministarka spoljnih poslova Austrije, koje je kazala da „Hrvatska i naši prijatelji na zapadnom Balkanu ne smeju biti žrtve irskog referenduma i da Samit ministara mora da ispuni obećanje dato ovim zemljama“.
Lideri EU najavljuju da će se sa ratifikacijama nastaviti u svim zemljama i skupštinama, verujući da će Irska u narednom periodu
položiti popravni ispit.

EVROPEJSTVO KAO ESPERANTO

ČEŠKI predsednik Vaclav Klaus zahvalio je Ircima na tome što su u referendumu odbacili Lisabonski reformski sporazum i uporedio evropejstvo sa esperantom, to jest, kako ga je označio, „mrtvim“ i „veštačkim“ jezikom.
Klaus, koji je jedini od evropskih predsednika i premijera otvoreno pozdravio irsko „ne“ na referendumu, napisao je u najuglednijom češkom listu „Lidove novini“ da je lično čestitao mnogim Ircima zato što su „zakočili sadašnje pogrešne procese u smeru veće unifikacije i potiskivanja nacionalnih država“.
On je protiv jačanja Unije, a svaki novi sporazum smatra suvišnim. „Bilo kakav dokumenat je poslednji korak. Potrebno nam je novo, drugačije viđenje integracionog procesa (...) Tražimo drugi evropski model, ne taj s nadnacionalnom državom u Briselu. Vratimo se zajednici prijateljskih, efektivno sarađujućih država“, poručio je iz bolnice češki predsednik koji se oporavlja od operacije posle ugrađivanja veštačkog kuka.

SA PREDSEDNIKOM, BEZ KONSENZUSA

Lisabonski sporazum predviđa:
- Predsednik unije se bira na dve i po godine, a ukida se dosadašnje rotirajuće predsedavanje država na šest meseci.
- Ukida se pravo veta u 50 oblasti, među kojima su i unutrašnji poslovi i pravosuđe.
- U sporazumu se ne spominju simboli, himna i zastava.
- Odluke se donose ukoliko za njih glasa 55 odsto zemalja koje predstavljaju najmanje 65 odsto stanovništva EU. Konsenzus je potreban samo za spoljnu politiku, odbranu, socijalna pitanja, oporezivanje i kulturu.
- Evropski parlament će imati 750 poslanika i predsednika.
- Evro može da se piše i ćirilicom.
- Velika Britanija se izuzela iz područja pojačane policijske i pravosudne saradnje, a ne prihvata ni odredbe Povelje prava čoveka koja jamče široka prava na štrajk.
- Evropska komisija imaće 17 umesto sadašnjih 27 komesara.
- Nacionalni parlamenti dobijaju više prava da nadgledaju rad Evropskog parlamenta.
- Evropski sud pravde će moći da odlučuje da li je nacionalno pravosuđe usklađeno sa zakonima EU, osim u slučaju Velike Britanije i Irske.
- Povelja o temeljnim pravima čoveka važiće za sve sem za Britaniju kada je reč o pravu na štrajk, i Poljsku, koja se usprotivila promeni zakona o porodici i abortusu.
- Ukoliko neka država bude napadnuta, sve ostale je moraju podržati


Izvor: Novosti