http://www.vimeo.com/9226070
34 minut

nadam se da ima jos ljudi koji se interesuju ne bih voleo da zamre tema mislim da ima tu dosta jos nedorecenog.  .  .   

inace moj drug koji je apsolvent istorije kaze da je to pismo napisano tek negde u 15. veku, tj da je neko pokusao da menja istoriju i mit o toku kosovskog boja.

Hajde malo raširi tu priču...?

Jedan od nasljednika Zmaja. Mozda cak i sa najvise zmajske genetike,bar sto se tice izgleda.

http://www.youtube.com/watch?v=f_7YfkOmPj0

ЗАКОНИК РАСE...

Наш крвни змај је голем, здрав и моћан. Добро је у телу повезан и складан, изгледом нам уравнотежен и грађом снажан. Раса је донекле дугља него вишља у телу, али мора се чинити једнаком и усклађеном. Постоје му двије врсте по величини и висини, три врсте по дуљини и саставу длаке, и четири врсте у обојености. У изгледу змаја су оситне неправде дозвољене, пошто нам је ово работна раса, где је здраво и племенито срце надалеко важније од лажне лепоте. Лозе нечистог порекла чија је расност најмање три пута истинита, а да им је изглед и особеност у сходности са расним нам мерилима се никако не смију сматрати џукелама, уколико су њихове радне врлине задовољавајуће. Нечисте лозе што у себи имају више стране крви него што је у претходној реченици прописано, али што поседују истинске одлике се морају доказати у нашим работама и затим пречистити и ослабити њихову страну крв парењем са истинитим змајевима. Изворне и крајинске врсте, као и наше змајеве што их расејаних има свуда по Божијем свијету се морају ценити у сходу са њиховијем истинским одликама и никако у поређењу са вољеним нам лозама, биле нам по традицији или личном нахођењу. Крвних змајева нам не остаде много, што због ратовања, што због мировања, према томе дозволити се мора парење међу вољеним нам лозама, барем док се не накоти довољан број истинитих змајева да би се старе поделе могле наново испоштовати. Бог наш му даде големо знање и истински дух, а мајка га земља обдарила ватром и храброшћу, па нема места незмајскоме кукавичлуку и неборбености у овој нам раси. Не верује никоме, припада себи и не да своје, а брату витезу је одан до смрти. Змај се мора држати подалеко од туђинаца и бранити нас од њих по потреби, али не смије бити слабог ума или зао. Будан је и муњевит у брзини кад брани од неправде, али му није у срцу да казни невине у туђини. Другим змајевима и псима јесте непријатељ, а страног човека не воли никако, док му неће наудити без изазова или из страха и злобе. Стоку мора чувати и добро поступати са истом, али се никако не смије устручавати да њоме влада и, ако затреба, гони и тера онде где му је газди мило. Они међу змајевима који зубима штету начине стоци или је усмрте ће бити упослени другде, а пожељно је да нам чувају имање и буду у приплоду са бољима од себе. Издајицама свога рода што храбрости немају да бране нам земљу, живот и стоку нашу мора бити забрањено да својим злом заразе расу. Ако који од њих усмрти и наједе се икакве стоке, тај ће и сам под ножем да страда. А доброг змаја који није за работу са стоком треба доказати као честитог ратника, заштитника огњишта, верног пријатеља и разумног љубимца, у супротном само постојање ће му бити виђено као увреда старој слави целе расе нашег змаја. Где год се змај пусти ту и сија, према томе они међу њима што светло не познају не смију ни приплода познавати. Који воли бројеве нека броји нешто друго, јер бројност наших змајева није то богатство које нам су наши стари дали. Треба поштовати традицију, а тиме ценити дух и срце далеко више од онога што је оку драго.
У змаја има истинитих врста од давнина, од њих свака драга витезу за гледати, али без битних разлика у особености и духу. Подела овијех врста и њихових праведних одлика нам у змају стоји овако: Долинска врста је јаких је костију и велике моћи, а да је сваки у њој складан и полетан. У покрету је овог змаја приметити као усклађеног, окретног и брзог... Још о овоме..., али никако прелаког и нејаког. Ова нам је височија врста у змаја, мада омањи међу њима и највећи међу планинцима могу бити исте висине. Леђа су долинцу права, некад меко спуштена ка репу, али такви нису цењени колико су они са равним или благо издигнутим сапима. Овом змају је глава од Бога уска, али не и танка, него моћна и пуна, иако је на око мала спрам тела. Врат му је подуг, но није као у оних за хајку, јер је и снажан као у лава. Прса се овом змају спуштају до лактова, али не ваља имати таквог где пређу даље но што треба. Складни међу њима се чине ногатима у свакој висини. Упоредити ову врсту змаја са братом му планинским је најпростије по дужини леђа, јер јесте ту краћи и складнији од њега. Планинска врста нам даде надасве тежег змаја, али никако не смије бити дебео и претежак да му засмета кретњи, брзини и работи. Челичних је костију овај планински сој и има му два обична пса у прсима и међу ребрима, али није као туђински брдски изроди, јер нашем змају је тело јако и моћно, а не претешко и меко. Наспрам долинске врсте овај нам змај има Богом дана леђа, која могу и до три мушке шаке бити дугља, јер они што се не могу окренути на планини и нису за планину. Леђа су му широка и права, са нешто вишим сапима упоред средине леђа код бољих међу њима. Глава је у овог змаја широка, али не преголема или тешка. Врат има нешто краћи од долинске врсте, али га ипак има, јер му је за видети и јесте оснажен. Ноге су му подугачке, мада изгледају краће од оних на којима му стоји његов долински брат, али ово је ради прса што знају висити испод лактова, иако има и по који ногатији се наћи. Овијех нам змајева има мање од осталих и морају се очувати, без цепидлачења у мерилима. Дуге длаке нам има више међу планинским змајевима, али је радо виђена у обје врсте. Дужина штитне длаке може бити од четири прста до осам прстију, док змајеви са длаком дужом од ширине седам прстију нису по мери, јер им се длака лако упетља и ућеба. Ова врста нека је или равно или валовито одлакана, али не смије бити коврџава. Под штитом, длака ће му бити густа и мека, а они који је немају нису за приплод. Најбројнија врста длаке је кратка у свих змајева, али уобичајена за долинску врсту по природи, а оваква длака може бити од једног палца до четири прста у дужини. Кратка одлаканост у штиту мора бити равна, густа и чврста. Без подштитне длаке, овакви змајеви да се не множе. Змајева коврџаве длаке нам понајмање има, а овој је врсти длака осреднје дугачка, вунаста и по који пут зна бити упетљана. Брада, брци и чупаве обрве на глави змаја ове врсте морају постојати, јер они којима је тело коврџаво, а глава ћосава нису истинити у својој раси, мада има и невољених налик овима међу дугодлаким нам змајевима. Брадатим змајевима под штитом може, а и не мора длака постојати. Мало их је, па какви да јесу нека их има, док год су истинити. У било које врсте змаја, црнима је боја чисто црна, без и једне мрље других боја и жутомркља на читавом телу. Длака под штитом је овој, као и свим врстама нашег змаја, у обојености црна, камена, кестењаста или крвава, док му кожа мора бити угљена. Табани да су црни као и сви нокти. Има нам у раси и белина, а ова је обојеност таква да се на црном змају нађу беле мрље, што на лицу и прсима, што на ногама, трбуху и репу. Црни змајеви са белим лицем нису никоме мили, али ако белина већ има, нека су такве да не поруже очи. Беле чарапе на ногама покривају шапе, али могу се наћи и неке што скоро до лакта се простиру, мада такви и гори змајеви од њих нису за понос. Табани да су црни, али ако има људске коже и ноктију, нека их не буде више од четири по змају.
Црних са жутомркљем је змајева Бог раси подарио највише и од старина су нам ови вољени. Некима је лице отворено, а некима затворено, док онима што имају по још два ока изнад очију се највише славе даје. Црна боја нека је истинито црна, а жутомркље може бити од жита до крви. Шаре по ногама нису за ругање, јер је и ово старинско. Табани и нокти да су... Још о овоме... црни. Тробарвна је врста истоветна црној са жутомркљем, али да има и по коју белину на глави, прсима, ногама, трбуху и репу. Беле чарапе једнаке дужине се цене, али не до лакта. Змају ове врсте коме реп није сечен има да се види бели знак на крају репа. Табани да су црни, али ако има људске коже и ноктију, нека их не буде више од четири по змају. Све истините врсте змајева се одличу здрављем, снагом и складном грађом, без икаквих претераних мерила што кретање кваре. У нашој раси има истинитих змајева високих нам тек преко врха кољена, а и по природи оних који нам раменима дорасту, а богме и прерасту наше појасе. По врстама им величину делимо како следи: Мушки змај планинскога соја је у рамену висок један лакат и три фртаља истог, не смије бити испод једног лакта, два фртаља и два палца, а није га ни по жељи имати у висини преко једног лакта, три фртаља и два палца. Планинске змајице су најдобрије у висини од једног лакта, два фртаља и два палца, а да нису височије од једног лакта и три фртаља. Змајице које су мање од једног лакта и два фртаља нека иду у работу, али нека се не множе. У долинском соју мушкоме је змају на Божијој вољи које висине он може бити, докле год му големост не успорава трк и окретност, а нама су најмилији они старински мужјаци што у рамену стоје два лакта високи. Мужјаке не би ваљало имати ниже од једног лакта и три фртаља, што је уједно и мера за најбољу висину сазреле му змајице. Женке које су височије за који палац од те висине и нису превелике, али која је у рамену нижа од једног лакта и два фртаља нам није на част и боље је за расу да се овакве не множе. Змај рођен у светлу је од Бога и његову истину морамо поштовати. Дозволити којекаквим изродима и издајицама расе да нам од змаја начине спрдачину је велики грех, према томе оне међу нама за које знамо да овакве држе треба правовремено опоменути, прије него што се огреше и упаре их са истинским змајевима. Змај по изгледу, а псето по особености и није змај. Није ни сваки витез светао нити је сваки сељак будала, значи оно што сељаку није за дозволити није ни витезу за опростити, као и што се оним сељацима што се нашијех правила држе једнака част мора указати као и праведним витезима. Што се тиче драгих нам лоза у раси, док год су истините нека су нам драге. У нашег је змаја више врлина но мана, али ћуд му не знати нити је праведно ни паметно. Они међу нама што држе ватрене змајеве и са њима побеђују звјери и злотворе, а удеси их да се огреше о нечије дјете или невиног туђина нам нису на част. Није ово пас, па да му се прашта слаба памет. Који змаја не зна, тај га ни не мора знати. Али они који знају правила, врлине и мане што их треба држати на уму, ти имају и ума да се ману икаквог посла са змајевима ако им се нашијех правила мрско придржавати или мешају мане за врлине. Уколико чине зло, а познају истину, њихов је грех седам пута већи од греха обичне будале. Од оних ратника међу змајевима што су земљу отачанства нашег бранили, а који се не опоравише од боја и насрћу и на старо и младо, и на своје и туђинско, да се везују и чувају, јер као и код људи, некима се из рата разум не поврати. Ако их је таквих и тисућу остало, нека их онда свих тисућу буде везано и да се ослободе икаквих работа. Срчаност и племенитост да се цене у оваквих змајева, али као што и витезу који је на крв навикао, тако и нашем змају коме се борба осладила може време мира бити и пакленије од бездушности. Нека им је сваки супружник доступан, јер ће нам одржати славну истину у раси, али ако који од оваквих усмрти нечије дјете, мора му се судити као и обичноме псу или каквој звјери. А ми што нашу расу знадемо, не смемо се спрдати ни Рашким, ни Маћедонским, ни Грчким, ни Приморским, па ни Арнаутским псима, јер све до једне су то племените расе и на част својим крајевима и нашем роду.
Не ваља заборавити да у свију њих су наши змајеви уденули злата у давнини, па су нам и те расе миле, јер ако није змај, онда јесте лав, а наши су лавови бољи од сваког туђинског пса. Има нам на свакој планини у царству добрих народних и крвних лавова што огњишта и стоку бране од давнина, па ако их и не воли, е нека их онда сваки змајар поштује, јер... Још о овоме... су срчани и честити, а наши су колико и змајска нам раса. Крајишницима да се не замери што су им пси, лавови и змајеви омањи, јер у нјиховијех зна срце бити и веће и племенитије него у нашијех овамо. Западним крајишницима што нам тамо море чувају ако устреба послати по којег змаја, нека им се најбољи од нашијех шаљу, јер нам земљу чувају и славу старинску од јереси латинске. Восточним нам крајишницима што нам тамо море чувају, а са Бугарима деле и пању и земљу, да се змајеви не дају док се са Бугарима наново не поратује, јер то нам је братство са њима нејако, а тамо нашем Карпатском роду да се радо помогне и змаја пошаље. У јужним крајинама нам Грчка браћа славу и оно море чувају од црног зла, па зато кад им понестане змајева, да им се одведе онолико добрих колико им срце пожели. Докле год нам се простиру равнице на сјеверу, мора ту бити и змајева, јер тим нам се крајишницима увек неко латинско зло спрема од којеликих полувјераца. Сваки наш духовник, био он игуман или поп, па и калуђер коме устреба змај, да му се не прода, него да се поклони. али само мушки. Свим нам војводама и кнежевима у туђини се мора по један љути змај у службу дати, а уколико пожеле и тисућу, и тисућу да им се да. Који змајар подари и једнога змаја отровнику или мађијнику, томе да се сви змајеви одузму. Који се нађе да се змајем помаже у разбојништву, да му се змај одузме и суди за два злочина. Са приселицама о нашем змају не ваља зборити, али кад им унуци отроке добију и расу пожеле, да им се добар прода. Свакоји поштен работник, ратар или сточар, па и Влах и присни Арнаут који пожели змаја, нека им се прода, али уколико се докаже њихово држање да је нечастиво, змаја да им властелин одузме. Змају коме је газда погинуо или умро да се нађе нови, као и газди коме је змај погинуо или угинуо да се подари нови. Селима што уз псе држе и змајеве да се забрани икакво парење међу њима без властелинске дозволе. Уколико се ничијом кривицом по који змај отме са имања газдиног и озлати туђег пса, да се потомство пошаље у работу и од њих проберу добри и упаре са истинитим змајевима. Трговцима нашим што и псе воде у свијет на продају странцима, ваља се забранити држање змајева, јер су нам их и превише расејали по туђини у старим данима. Који трговац из свијета доведе неког отуђеног нам змаја, мора га дати у работу да се покаже и докаже, а ако ваља мора му се крв пречистити и истините врлине повратити. Од сељака што држе више од два змаја за поштену работу се добри међу њима морају узети кад нам војска зарати и у бој их ваља послати. Змајевима што битку преживе, а не врате се из битке, да се уђе у траг прије него што се у шуму врате и забораве своје људе. Сељаку чији змај главу изгуби у боју има да се нови нађе и то од добре лозе. Овај законик да се свима жто држе змајеве у ум постави и довјека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од прије него што смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би ни било, тако нас без змајева неће ни бити. Свако лето је Господње.

Ali sam takodje cuo da je ovaj zakonik prekracena verzija,sa dosta manjkavosti.Ali ipak zanimljivo stivo.

Nemojte slati vise komentara za redom. Postoji dugme izmeni ako ste nesto zaboravili reci. Postovanjem vise odgovora zaredom tema se samo razvodnjava i smanjuje se preglednost. Za ostala pravila ponasanja pogledajte pravilnik Burek Foruma.

Cava hvala na postavljanju ovog dokumenta, inace dobro si cuo, to je prekracena i izmenjena verzija, tj. koliko sam ja upucen jedan od zagovornika javne obnove rase u drugoj polovini prosloga veka je uzeo na sebe da prekroji stari zakonik i izbaci ono sto je po njegovom misljenju bilo suvisno i sto mu se nije svidjalo, pa se tako vise  ne pominju nigde Crljeni (crvenkasto-braon boje, boje rdje) ni Sarovi (tigrasti zmajevi) koji su u stara vremena smatrani jednako vaznim kao i crni.
Makedonski karamani jesu nosioci zmajske krvi, ali daleko od toga da su oni najblizi izgledom zmaju, ovaj na snimku je svetlosne godine daleko od zmajskog izgleda. Zmaj bi trebalo da je po izgledu tj. gradji nesto nalik na turskog Kangala ili Srednjeazijskoga ovcara, ili kako neki kazu najbolje slici na mesavinu Azijata i Nemacke Doge, samo sto nije nuzno da bude ii toliko visok.

Pa cuo sam da su epirski molos i karaman po genetici najblizi.Ali sam takodje cuo,a ta prica meni ima dosta smisla,da ako se u leglu sarplaninca pojavi izrazito crno stene ono bi se moglo nazvati zmajem.Ili bar necemu sto ima dosta te  genetike.Ali takodje mislim da razne srpske rase poput sarplaninca,spp,tornjaka i uopste Helmske rase imaju zmajskih gena.Al od kada su turci poceli sa svojim zulumcarenjem po srbiji takodje su i ubijali te agresivne ,velike,crne pse.A ni nasi kinolozi ne pomazu mnogo toj prici jer  ti crni sarplaninci,koji su vrlo rijetki,smatraju se losim primjercima rase.Cak je i medju tornjacima nestalo tipa koji se zove grlin,ima ga ali vrlo malo.A takodje sam procitao negdje da je i Aleksandar Makedonski imao saplaninca.

A ovo je sad jedan zanimljiv tekst o sarplanincima,koji je plod razmisljanja nekih kinologa:

ПОРИЈЕКЛО ШАРПЛАНИНАЦА
Досад прихваћена теорија говори нам да су, некада давно у праисторији, пастирски пси сишли са Тибета и заједно са својим чобанима кренули у свој незадрживи поход на запад све до Гибралтара. Ова теорија се заснива понајвише на фантастичним причама највећег свјетског лажова свога доба Марка Пола, који је тврдио да на Тибету постоје пси велики као магарци, са главом као у лава. Али историчари су према Марковим описима Кублај Канових гардиста неопозиво установили да овај маштовити младић никада није био на двору тада највећег свјетског владара. Пси које су тамо пронашли енглески колонисти једва да су били нешто изнад просјека већ познатих пасмина ( 65 цм ). Постоји међутим, једна друга истина, за чије изношење изгледа нема довољно храбрости ни међу историчарима, а камоли међу кинолозима. Истина - која точак европске историје покреће управо са брдовитог Балкана.
Познати археолог Сер Гордон Чајлд тврди да је баш на нашим просторима прије 7 хиљада година откривена бронза и њено ковање. Тада долази до незадрживог ширења овог античког народа који уз помоћ развоја металних алата и оружја успоставља потпуну контролу над племенима из позног каменог доба. Обожавају велики број богова, највише бога Бака, оличеног у најмоћнијој животињи, дивљем бику – Туру. У ратним походима предводи их војвода Рикс( назван и Рекс или Рик ) који на глави носи шљем са божанским ознакама, биковским роговима! Племство се називало Гети, које други народи касније називају Хетима, Келтима, Галима и Галатима, погрешно преводећи назив нашег владарског сталежа. Оно што је Чајлд доказао и признао, а што други историчари поричу, је то да су ови народи уствари Сербска племена. Ти најмоћнији ратници, ширећи своју територију, због своје заштите уз себе држе и своје највјерније и најхрабрије чуваре тога доба – велике пастирске псе – Шарпланинце. Они их прате у шетњи и лову и наравно боре се поред њих у ратовима, заштићени кожним штитницима са бронзаним плочицама и шиљцима. Култ бика, големи пси, и ратнички менталитет пратиће их кроз миленијуме. Нису кржљиви Шерпаси прокрстарили Европом и Средоземљем, нити су икада сишли са Тибета, већ су то учинили антички Серби са Балкана у потрази за славом, богатством и новим животним просторима.
Jедна најезда Серба била је усмјерена ка истоку све до Индије, а друга ка сјеверозападу уз Дунав, Лабу и Рајну до Балтика и Ламана, па преко њега у Британију. Један римски центурион пише: „ До тих удаљених обала (Британских) вриједи отићи, ако ни због чег другог, оно због ратничких паса којима по снази и свирепости нема равних “.
Идући стопама својих предака Бака ( који је саградио Вавилон ) и Сербона (грч. Херкул) на трећи легендарни поход кренуо је и Лесандар Велики (грч. Александар) са мотивом да понови њихове освајачке успјехе. Попут њих је и сам Лесандар водио ратничке псе са собом. Ти велики пастирски пси су били Шарпланинци. Касније у римским записима стоји опис тих крупних балканских паса: „ Велике, длакаве звијери са лављим гривама “ (епирски пас). Епир је област на сјеверозападу данашње Грчке. Илири су били само једно од многобројних племена са Балкана која су говорила истим језиком и творила један народ – Сербе (Далмати, Меди, Трибали, Дачани, Трачани, Македонци итд.). Шар Планина је буквално чинила само средиште Илирије, па није ни чудо што је пасмина са ових врлети пријављена по први пут под именом Илирски овчар. Каснија политика догађања преправила су га у Југословенског, а данас је велико питање да ли ће постати Српски или Македонски.
Очајничка жеља скоро свих нација да својатају пастирске расе са својих простора и приказују их као своју оригиналну националну креацију потпуно замагљује стварно поријекло ових раса. Слично је и са потребом западних земаља да скоро свакој друштвеној појави дају римске коријене или барем грчке, обезвријеђујући постојање претходних цивилизација, наро... Још о овоме...чито источних, које називају варварским а касније паганским! А баш из културних и технолошких тековина ових народа настала је њихова култура. Римљани су освојили Балкан и западну Европу у последња два вијека старе ере, док су Молоси ( названи по илирском, сербском краљу Молосу ) обишли континент са Сербским племенима читава два миленијума раније.
Али Шарпланинац, као прастари балкански, пастирски пас представља поријекло свим другим планинским псима Европе и дијела Азије (Пиринејцу, Торњаку, Карабасу, Кувасу, Подхаланцу, Бернском пастиру, Тибетском Мастифу, Кавказцу, и др.) докле су допрла сербска племена раног бронзаног доба. Миленијуми одвојеног живота и селекције оставили су трагове у мањим фенотипским разликама, али суштина је остала непромијењена, сви су били и остали снажни, робусни, мецокефални, дугодлаки (рјеђе средње одлакан), непоткупљиви браниоци својих господара и њихових стада. Колика је снага Античког исконског предања најбоље илуструје податак да је на Косовском пољу Кнез Лазар, као изабрани ратнички вођа Срба, носио шљем са биковским роговима, а комплетна властела је у бој водила и своје велике псе, Шарпланинце! („Девет Југовића и са њима девет љутих лава „).
И на крају, да ли је пука случајност што су и данас најчешћа имена која се дају великим псима Рекс, Рик и Бак? Или ти ипак има нечег?

Toliko. 

"Zmaj ognjeni vuk jeste i ime za Vuka Grgurovicja poznatijeg kao despota Vuka Brankovicja . . .  moj izvor je pesam,stihovi koje nemogu sada da nadjem ali potrazicju kao dokaz gde se prikazuju srpski vitezovi pa u nastavku svakog i mena pishe " i u njemu je zmaj ognjeni vuk" . Bitno je ovo "i u njemu je" jer se tada takva fraza koristila kada neko zeli da kaze sta taj subjekat ima. Kao naprimer "Zoran,u njemu je veliko blago" rastumacheno danas "Zoran ima veliko blago" tako i ovo "u njemu je zmaj ognjeni vuk" rastimacheno je kao "ima zmaj ognjenog vuka" a misli se zapravo na psa koga su vodili u boj. Radi se o stihovima predkosovskog ciklusa nabavicju. Odatle je izvuchena paralela. "

@Bellfago0r         
"У него есть"-буквални превод са руског на српски би био "У њему је", а уствари то значи "Он има".  Сличност ова два језика је огромна, па се ово "и у њему је" код нас врменом развило у "он има" док је код Руса остало као што је било.  Ово је нека моја нестручна теорија.  

За РЗ сам чуо од наставника у основној школи, а скоро сам се сетио овог реда и кренуо да гуглујем да би сазнао нешто више, тако сам завршио овде. . .