i ne kažem ja da mi sada jedino što treba da radimo je da sedimo i molimo se Bogu,život ide dalje ali život je mnogo lepši kada u njega uvrstiš pravoslavni krst i Boga,

a sada cu ti dati jedan primer kada ideš i bitku nećeš ti samo stojati i moliti se Bogu da te neko neubije,naravno da će te neko ubiti molio se ti ili nemolio, ti u bitku moraš poći,ali prije nego što kreneš onda se pomoliš i onda kreneš u odbranu Svetog Isusovog Groba

@plimut

Jbg, neki ljudi zele i dusu da sacuvaju pa nisu bas toliko proracunati kao ti. Svakom svoje...

izvinite, nisam znao da pricam sa monasima

znači za tebe su svi ljudi koji ljube Pravoslavlje monasi,ako je za tebe tako hvala na komplimentu 

ako niste monasi onda ste minimum oni iz "obraza" 

Red Zmaja je bio u stvari satanisticki opredeljen. U javnosti su svi Hriscani pa cak i George Bush u privatnom zivotu nesto drugo.

DVOSTRUKA PRIRODA STEFANOVA ('Prkos' - Dušan Tešić )

Mnogo se kontroverzi plete oko despota Stefana. Deo srpskog sveštenstva ga ubraja među svece, mada ga crkva zvanično nije kanonizirala. Kontroverze potiču iz njegovog načina življenja i ponašanja kao vrhovnog gospodara zemlje koji se teško mogu razumeti kao racionalni. Propustio je mnogo prilika da Srbiji, ako ne baš vrati nekadašnji sjaj, a ono bar da joj očuva i nešto umanjenu teritoriju. Slobodu i nezavisnost Srbije je, sasvim sigurno, mogao očuvati da, na neobjašnjiv način, celog svog života, nije ostao veran zakletvi datoj sultanu Bajazitu, a potom njegovim sinovima. Stefan je posle Kosova izvesno vreme očuvao kakav-takav mir u zemlji. Narod je, reklo bi se, bio zadovoljan tom kratkoročnom tekovinom, a Stefan, očevidno, zadovoljniji što zakletvu datu Turcima nije pogazio. Dve zablude u jednom kontextu! A, okolnosti su mu, za vreme njegovog gospodarenja zemljom i narodom, pokazivale da je mogao Turke odbiti daleko od svojih granica. Ni za vreme Lazara, ni kasnije, za vreme vladavine Brankovića, među Turcima nije bilo toliko razdora i međusobnog ratovanja, kao kad je on gospodario Srbijom. Ni jedan se vladar pre njega nije, u odbrani interesa zemlje, toliko zaklanjao iza tuđina koliko je to činio despot Stefan. Opasnost koju su Turci nosili sobom nije, ipak, bila tolika da se ne bi mogla otkloniti ili bar suzbiti, ali je podsticala visoku dozu solidarnosti zapadnih sila sa Srbijom. Čak je njen večiti protivnik - Ugarska, iskazivala zapažene naklonosti i bila spremna da se Srbiji nađe na pomoći protiv Osmanilija.

Kao Stefanov ljuti protivnik, istupala je srpska vlastela i Stefan se sa njom surovo obračunavao. Iz tog su sukoba proistekle posledice slične onima iz Dušanovog vremena - svako se okrenuo sopstvenim interesima, tražio svoje mesto u hijerarhiji despotovine, što je i sam despot činio, u želji da se uzvisi iznad svih i nametne se kao gospodar, protivno onome kako se njegov otac knez Lazar odnosio prema svojim podanicima. Dodeljivanje krune ili dostojanstava druge vrste uvek je kod Srba išlo po ustaljenom redu i postupku za šta se pitalo i sveštenstvo i vlastela. Sve je teklo uz dogovor, a obavljalo se u manastirima. Samo je Stefanu Lazareviću despotsko dostojanstvo, koje državi osigurava određeni položaj i ugled među ostalim državama, dodeljeno u usputnoj poseti, na tuđem dvoru i inicijativom izvana. Kad mu je poginuo brat, Stefan je pitanje jedinstva zemlje mogao razrešiti sam. On je i tu tražio podršku Osmanlija i opet propustio priliku da ih udalji od svojih granica. Turci sa Srbima nikad nisu imali povoljnih izgleda na bojnom polju, ali su Srbe držali u podaništvusamo tako što im se srpski gospodar podmetao i prizivao ih i kad je trebalo i kad nije. Despot je više puta držao tursku sudbinu u svojim rukama - branio ih je od Mađara kod Braničeva 1390, drugi put na Rovinama 1394, kod Nikopolja ih je 1396. odbranio od evropskih krstaša. Samo su njegovom zaslugom Osmanlije izbegle težak poraz. Četvrti put je branio Turke opet kod Braničeva, na Moravi 1397. Peti put kod Angore u Maloj Aziji 1402. tukao se na njihovoj strani  protiv silnog Timura pred kojim je i Kina strepela. Branio ih je u mnoštvu drugih okršaja od njih samih u dugim vremenima kada su se braća otimala o presto.

Nebrojeno puta i u dužim vremenskim razmacima Turska bila ranjiva i iscrpljenja, kao težak bolesnik kad pred smrt onemoća. Ni u jednoj prilici Stefan nije okupio Srbe da bi se razračunao sa ovim protivnikom koji ga je zaluđivao savezništvom i siromašio osvajanjima. Bajazitov sin Murat saopštijo mu je da polaže pravo na Srbiju po osnovu toga što mu je sestra Olivera bila očeva konkubina, a odmah potom od Brankovića je tražio da mu u harem pošalje svoju kćer Maru. Po principu stog tog prava će Muratov sin Muhamed zatražiti od Đurđa Brankovića ostatak Srbije sa Smederevom. Sultani su pustošili Srbiju bez otpora, a despot je satirao srpsku mladež ratujući na strani Turaka i u Aziji i u Africi i u Evropi. U ime čega je to činio? U ime krhkog i neuverljivog mira koji je u Srbiji trajao samo onoliko koliko su Turci bili zauzeti izvan Evrope i koliko su među njima trajali bratoubilački ratovi. Čim bi bune uminule, a ratovi se proredili, Srbija je bila napadana i pljačkana.

...

postoji izvesna bitka kod Despotovca!!! neki Bajazitov sin Musa se tu pominje!!!

greska je gledati na istorijske podatke kao na crno-bele! ima tu mnogo sivila!

DESPOT STEFAN U TURSKOM TABORU ('Prkos' - Dušan Tešić )

...

Dobra zaleđina sa ugarske strane nije Stefanu u svemu pružala blagodeti. Smirujući jednog protivnika spolja, javio mu se novi - unutar zemlje u sopstvenoj kući. Kada je 1405. umrla udovica Milica, njegov mlađi brat Vuk zatražio je polovinu države. Zahtev je istaknut pod okriljem Sulejmanovim. Dva puta su Turci tim povodom provaljivali u Srbiju a despot je bio sam. Ugarski kralj nije želeo da se meša u porodične svađe oko nasleđa, pa se Stefan, ostavši bez podrške, sklonio u beogradsku tvrđavu, i na kraju - popustio. Vuk je dobio južne delove zemlje 1409. i postao turski vazal. Srbija, podeljena u samoj sebi, našla se tako u stanju dvostrukog vazalstva.

Jednako kao među srpskom, sukob se otvorio i među turskom braćom - Sulejmanom i Muhamedom, sinovima Bajazitovim. Postojao je i treći brat, Musa, koji će se, takođe, uplesti u sukob. Sulejman je nasledio sultana, držao prestonicu u Jedrenu i vladao evropskim delom Turske. Muhamed i Musa su upravljali turskim provincijama u Maloj Aziji, na Srednjem istoku i u severnoj Africi. Sulejmanu evropski deo države nije bio dovoljan, pa je krenuo da od braće otme maloazijsko deo. Braća su prihvatila rat, a Muhamedu se činilo korisnijim da se rat prenese na evropsko tlo, računajući da će tamo imati više uspeha, najpre zbog toga što je Evropa bila izdašnija u pogledu hrane, a Sulejman se više brinuo o piću i dobrom društvu nego o Carevini. U pripremama za ovaj boj Srbi nisu izostali - i Stefan i brat mu Vuk, zajedno sa Brankovićima, pristali su uz Muhameda. Pobedu je odneo Sulejman u bici ispod zidina vizantijske prestonice, juna 1410. Onda je nastala zbrka. Stefan je pobegao: grčkim lađama je Crnim morem i Dunavom krenuo prema Beogradu. Kopnenim putem su, po Sulejmanovom nalogu, požurili Vuk i Đurađ Branković prema Stefanovom delu Srbije da ga zauzmu pre nego što despot stigne kući. Usput ih je napao Musa; u bici su poginuli Vuk Lazarević i Đurđev brat Lazar Branković. Od srpskih knezova u životu su tako ostala samo dvojica - despot Stefan Lazarević i sestrić mu Đurađ Branković.

Stefan i Đurađ su se, posredovanjem majke Mare, a Stefanove sestre, izmirili, ali su Bajazitovi sinovi i dalje međusobno ratovali bez milosti. Pomirenje nije podstaklo ujaka i sestrića da iskoriste priliku, dok su Sulejmanovi (ovo je verovatno greška i misli se na Bajazitovi) sinovi bili u zavadi, da udare na njih. Oni su se, međutim, i dalje mešali i pomagali čas jednog, čas drugog ili trećeg i tako sami čuvali Tursku od raspada. Muhamed nije mogao drukčije, osim uz Đurđevu pomoć, da 1413. savlada svog brata Musu, uhvati ga i zadavi. Tako su srpski despoti radili na stabilizovanju Turske, ratujući i sami jedan protiv drugog. Istovremeno su i Lazarevići i Brankovići i Balšići u Gornjoj Zeti držali vazalstvo prema Turcima. Turska nije bila toliko moćna, ali je u Evropi već dopirala do linije Sofija - Priština - Zvečan - Trepča - Skadar. Bez ovih kolonija i bez prava prolaska kroz oblast Brankovića ne bi se dala razumeti Turska prodiranja prema Bosni.   

ta cela prica je toliko konfuzna da je prava meksicka sapunica! verovatno ni sam pisac Dusan Tosic nije razumeo sta je napisao!

po njemu ispada da je Stefan mogao da postane vizantijski car, al nije hteo, pa je pustio turke da ojacaju i kasnije opsedaju i Bec! i Vizantinci su u pocetku zvali turke i druge u pomoc u borbi protiv Slovena odn. Srba! tek kasnije se vidi da je to bila greska!

saltanje saveznika je bilo uobicajeno u srednjem veku narocito u zemljama koje nisu imale jaku centralnu vlast! i Stefan Nemanja je zaverama i prevarama napravio zupaniju, pa i njegovi sinovi su se kidali ko ce da bude glavni!