Akido,dzudo,tekwondo i ne znam sta jos,tvorci toga su ti Japanci i Kinezi...Mi pojma o tome nemamo.Samo se tripujemo da znamo 

Bravo Vlastimire, u pravu si.
Ja inace treniram. To je najsavrsenija odbrambena borilacka vestina i sto je najvaznije nije nasilna.Ljudi koji su fizicki monogo slabiji od svojih protivnika olako mogu da ih savladaju ako dobro barataju tehnikom.
Orfanelin treba mnogo vise vremena da se trenira da se spoznaju prave tajne ove vestine.
Narocito preporucujem devojkama da ovo treniraju jer je sve vise manijaka a nece uvek imati ko da vas zastiti.
Da li mozda neko trenira?

Trenira moj sin.Sad ce da polaze za plavi.

Ja treniram AiKido!!!Evo nesto o njemu!

Naziv aikido nastao je od tri japanske reči koje ovako spojene mogu biti prevedene kao Put -do ( ) postizanja harmonije - ai () sa kijem Univerzuma. Ki () se u svome najjednostavnijem tumačenju može označiti kao "pra-energija" kojom je ispunjeno sve oko nas i mi sami. Ravnoteža i tok te energije u našem telu i njena razmena sa prirodom određuje naše psihofizičko stanje i zdravlje. U borilačkom smislu, kroz tehnike aikidoa, ovaj princip harmoničnosti se ogleda u ideji da se uklopimo u napad i da energiju napadača iskoristimo za odbranu. Primena ovog i svih ostalih principa na kojima se zasniva aikido može se spoznati samo vežbajuci na treninzima.

" Put ratnika zasniva se na humanosti, ljubavi, i iskrenosti; suština ratničke smelosti odražava se u istinskoj hrabrosti, mudrosti, ljubavi i prijateljstvu. Naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine je besplodno, jer je moć tela uvek ograničena."

" Tehnike aikidoa se stalno menjaju; svaki susret je jedinstven i pravi odgovor treba da se javi prirodno. Današnje tehnike sutra će biti drugačije. Nemojte dozvoliti da vas zaokupe oblik i izgled tog izazova. Aikido nema oblik - on je proučavanje duha."

Krećite se kao zrak svetlosti:
letite kao munja,
udarajte kao grom,
vrtite se u krug
oko stabilnog centra

Odrazite se od velike zemlje;
njišite se kao talasi mora;
stojte kao drvo, sedite kao stena;
koristite jedno da biste napali sve.
Učite i zaboravljajte!


Autor Philip Smith 5 Dan. So Hombu
Preveo sa engleskog Mire Zloh
Ki je jedna od najčešće pogrešno upotrebljavanih reči u aikidou. Često je shvatan kao nešto "mistično", izvan uobičajene vežbe, neka vrsta "super moći" čiju tajnu mogu da dostignu samo nekolicina odabranih. Ne postoji direktan prevod reči Ki na engleski (kao ni na srpski, prim. prev.), ali obično se prevodi kao "životna sila" ili "unutrašnja snaga", pri čemu oba izraza mogu da zamagle objašnjenje još više.
Ovaj članak nije napisan sa ciljem da se porekne postojanje Ki-a ili da se pokaže da postoji neka vrsta magične sile moćnija nego prosta fizička snaga, već je samo pokušaj da se demistifikuje ova strana aikidoa.
No, sta je Ki? Ja mislim da se Ki sastoji od četiri elementa: koncentracija, koordinacija, imaginacija i verovanje u sebe.

Koncentracija
Aikido kao i sve ostale borilačke veštine, neguje razvoj Mushin-a (bukvalno - bez uma), što je često opisivano kao princip ne-vezivanja. U vezi Ki-a i naročito u primeni Ki-a u izvodjenju tehnike, mislim da to znači zanemarivanje snage ili moći našeg partnera. Drugim rečima, vaša koncentracija je jednostavno na pokretu koji pokušavate da izvedete, a ne na tome da li će taj pokret da bude efikasan ili ne. Ako se koncentrišete samo na pobedjivanje vašeg protivnika, tada se gubi jasnoća pokreta i aikido postaje neefikasan. U suprotnom slučaju, ako se koncentrišete na usavršavanje pokreta, tada aikido postaje efikasan i bez ulaganja napora u izvodjenje tehnike. Što se tiče primanja tehnike , uke bi trebao da se koncentriše na pokret koji uključuje održavanje kontakta sa tori-jem što je moguće duže i u pojedinim slučajevima na pružanje ograničenog otpora tori -ju.
Koordinacija
Aikido razvija fizičku koordinaciju, ravnotežu i neguje mogućnost pokreta na fluidan i opušten način. Ali šta je sa mentalnom koordinacijom, bilo šta da je to? Fizička koordinacija je mogućnost da se uskladi osećaj tehnike sa realnom situacijom. Drugim rečima, to je mogućnost da se podesi stav, položaj ruku i tela da bi se dostigla "dobra tehnika". To je mogućnost vežbača da oceni položaj svog tela u prostoru i da ga uporedi sa pozicijom u kojoj je želeo da bude. Mentalna koordinacija u ovom kontekstu znači stvaranje fizičke stvarnosti koja odgovara toj slici. Aikidoka nosi sliku aikido-a (na primer svi znamo kako ikio izgleda) i ta mentalna koordinacija omogućava da se tehnika izvede što je bliže moguće "idealnom" modelu.

Imaginacija
Kada predajem o Ki-u ja uvek pokušavam da studenti zamisle da Ki teče kroz njihove ruke na isti način na koji voda teče kroz crevo i da zamisle da ističe kroz prste kao mlaz vode. Na taj način studenti mogu da vizualizuju protok Ki-a i steknu taj osećaj. Slično tome, kada vežbaju Torifune undo , naročito je važno da zamisle da izmenjuju sav vazduh iz pluća (fizički nemoguće) i grabe svu energiju iz dojo-a da bi osvežili svoje telo.
Verovanje u sebe
Aikido je živa umetnost koja se stalno razvija sa svakom osobom koja je vežba. Kada počinjemo sa vežbanjem zamišljamo mnogo toga u vezi Aikido-a i imamo viziju naše budućnosti u njemu. Jako često to je slika nas samih sa crnim pojasem ili jednostavno vidimo sebe kao osobu sa mnogo više samopouzdanja. Jedan od problema koji nas često muči je i vežbanje sa partnerom sa višim stepenom i ideja kako nećemo moći nikad da ga nadmašimo. Na sličan način, naravno, mi ne možemo da vidimo sebe kako radimo "nemoguće" stvari. Ako želite da upotrebljavate Ki, morate da verujete da možete to "nemoguće" da uradite uvek kada zaželite. To ne znači da treba da postanete besni egoista koji se bori sa drugima sve vreme, već treba da verujete u svoju mogućnost da vežbajući aikido nadmašite sebe.

U zaključku ja bih rekao da se kombinovanjem gore pomenutih principa Ki razvija i postaje dostupan za upotrebu. Kao i za sve u aikidou, i za to je potrebna duga i kontinuirana vežba. Tek onda možemo očekivati da će nam Ki postati realnost.

Trening aikidoa počinje od momenta ulaska u dođo! Oni koji treniraju moraju nastojati da se pristojno ponašaju svo vreme. Pravilno je nakloniti se kada ulazite ili odlazite iz dođoa, i kada stupate na strunjače ili ih napuštate. Otprilike 3-5 minuta pre zvaničnog početka časa, oni koji treniraju trebali bi da se poravnaju i tiho sede klečeći (seiza) ili sa prekrštenim nogama (anza).

Jedini način da se napreduje u aikidou je kroz pravilan i redovan trening. Pohađanje nije obavezno, ali imajte na umu da ako želite da napreduje u aikidou verovatno treba da vežba najmanje tri puta nedeljno. Uz to, kako se aikido smatra načinom razvijanja samodiscipline, samodisciplinovanje počinje redovnim pohađanjem treninga.

Vaš trening je vaša odgovornost. Niko vas neće uzeti za ruku i voditi vas ka majstorstvu u aikidou. Naročito to nije odgovornost instruktora ili starijih učenika da vide da li išta učite! Deo aikido treninga je da naučite da valjano zapažate. Prije nego zatražite pomoć, dakle, trebalo bi da pokušate da uradite tehniku sami posmatrajući druge.

Aikido trening uključuje više od tehnika. Trening u aikidou uključuje opažanje i promene fizičkih i psiholoških šablona mišljenja i ponašanja. Posebno morate obratiti pažnju na način na koji reagujete u različitim okolnostima. Prema tome, deo aikido treninga je i poboljšanje samosvesnosti.

Sledeća tačka je veoma važna: Aikido trening je sarađivački, ne takmičarski. Tehnike se uče kroz trening sa partnerom - ne sa protivnikom. Morate uvek biti pažljivi i vežbati na takav način da prilagodite brzinu i snagu u skladu sa sposobnostima vašeg partnera. Partner vam pozajmljuje svoje telo da bi vežbali na njemu - nije nerazumno očekivati od vas da se dobro brinete o onome što vam je pozajmljeno!

Aikido trening može ponekad biti veoma porazan. Učenje da se nosite sa tom frustracijom je takođe deo aikido treninga. Vežbači treba da posmatraju sami sebe u nameri da utvrde koren lične frustracije i nezadovoljstva u skladu sa svojim napretkom. Ponekad je razlog ovoga sklonost da se poredi sa drugima koji treniraju. Međutim, obratite pažnju da je to onda samo po sebi forma takmičenja. Fino je diviti se talentu drugih i nastojati da ih podražavate, ali treba voditi računa da se poređenjem sa drugima ne javi ogorčenost, ili neumerena samokritika.

Veštine koje polažu pravo na to da omogućavaju transformativnu osnovu za svoje vežbače ukorenjene su u religioznu i filozofsku tradiciju kao što su Budizam i Taoizam (uticaj Šinto-a na japanske veštine je u poređenju sa predhodnim obično mali). U Japanu je Zen Budizam izvršio najjači uticaj na razvitak transformativnih veština. Mada je Morihej Uešiba bio mnogo manje pod uticajem Taoizma i Zena u odnosu na ''novu religiju'' Omotokjo, sigurno je moguće spojiti određena gledišta Zen i Taoističke filozofije i prakse sa aikidom. Šta više, Omotokjo, je široko ukorenjen u raznovrsni sastav neo-Šintoističkih koncepcija i verovanja. I pored ovoga, bilo bi potpuno pogrešno pretpostaviti da je usvajanje ovih stavova neophodan uslov za psihofizičku transformaciju kroz aikido.

Koliko se tiče ujedinjenja Zen i Taoističke prakse i filozofije sa aikidoom, psihofizička transformacija kroz vežbanje aikidoa će biti malo drugačija od psihofizičke transformacije kroz vežbanje veština kao što su karate, kjudo ili ceremonija čaja. Sve ove veštine imaju zajednički cilj da uliju svojim vežbačima spoznaju staloženosti, spontanosti akcije/reakcije, i shvatanja karaktera stvari upravo onakvim kakve jesu (šinjo).

Činjenica da je aikido trening uvek sarađivački daje jednu specifičnu dimenziju izgrađivanju ličnog transformisanja kroz aikido. Kooperativan trening olakšava napuštanje takmičarskih razmišljanja što pojačava opažanje drugih sopstvenih dualizama. Kooperativni trening takođe polako uliva osećaj za dobrobit partnera i sigurnost. Ovaj stav ( vođenja računa o drugima) se onda proširuje i na druge situacije izvan vežbanja aikidoa. Drugim rečima, kooperativna osnova za aikido vežbanje se prenosi direktno u okvir moralnog ponašanja u svakodnevnom životu.

Osim toga, treba da bude jasno da ukoliko je moguć lični preobražaj kroz aikido trening, to nije automatski proces. Ovo je očigledno opažajući činjenicu da ima i onih koji vežbaju aikido godinama i koji još uvek prave moralne i zakonske prekršaje. Tehnička veština i široko iskustvo u borilačkim veštinama nisu svakako garancija moralnog i ličnog napretka. Ova činjenica se često javlja kao veliko razočarenje za aikido studente, posebno ako bi otkrili da njihovi instruktori još uvek pate od raznih vrsta nedostataka. Ustvari, ovo predstavlja dragocenu lekciju: Tehničko znanje je cilj koji se lakše postiže od ličnog napredovanja. Mada oba ova cilja mogu predstavljati obavezu za čitav vek, znatno je lakše učiniti vrstu žrtvi i napora koji se traže za tehničko napredovanje nego uložiti napor i žrtve koje zahteva lični preobražaj i napredak.

Put samousavršavanja i ličnog preobražaja mora, u svakom slučaju, negde početi. Možda je najvažnije zapamtiti i za učenika i za učitelja aikidoa (lako se zaboravi) da stalno imaju na umu da su ljudi sa kojima treniraju ljudska bića kao i oni sami, i da svaki od njih ima svoju jedinstvenu perspektivu, sposoban je da oseti bol, frustraciju i sreću, i da svako od njih ima svoj vlastiti cilj zbog kojeg trenira.

Ako nekada tokom aikido treninga postanete isuviše umorni da bi mogli da nastavite ili ako vas povreda spreči da izvodite aikido kretanja i tehnike, dozvoljeno je privremeno prestati sa vežbanjem dok se ne budete osećali sposobnim da nastavite. Ukoliko morate napustiti strunjače, pitajte instruktora za dopuštenje.

Mada se aikido najbolje uči sa partnerom, postoje brojni načini izvođenja solo treninga u aikidou. Prvo mogu se vežbati kate sa jo-om i bokenom. Drugo, moguće su ''shadow'' tehnike, jednostavno izvođenje pokreta aikido tehnika sa zamišljenim partnerom. Čak i čista mentalna vežba aikido tehnika može poslužiti kao efikasna forma solo treninga.

Preporučljivo je vežbati najmanje tri sata nedeljno da bi se napredovalo u aikidou.

Vežbanje uma u aikidou

Osnivač (Morihej Uešiba) je nameravao da aikido bude daleko više od tehnika za samoodbranu. Njegova namera je bila da stopi borilačku veštinu u skup etičkih, društvenih, i upravljačkih ideala. Uešiba se nadao da će ljudi trenirajući aikido, usavršiti sebe duhovno podjednako kao i fizički. Međutim, nije odmah očigledno kako bi vežbanje aikidoa tebalo da rezultira i nekom duhovnom (psihofizičkom) transformacijom. Štaviše, mnoge druge veštine polažu pravo na to da svoje učenike vode do prosvetljenja ili psihofizičke transformacije. Možemo se sa pravom zapitati onda, da li se i kako aikido razlikuje od drugih veština u pogledu efekata transformacije.

Trebalo bi da nam bude jasno da transformativna sila aikidoa, ako takva postoji uopšte, ne može ležati samo u izvođenju fizičkih tehnika. Pre ako aikido omogućava samousavršavanje i psihofizičku transformaciju duž puta koji je predividio osnivač, vežbači aikidoa moraju da usvoje određene stavove prema aikido treningu i moraju nastojati da gaje određene vrste naklonosti koje se tiču saznanja.

Neko je pomenuo da je Luba Vracerivic akademik. Cega akademik , koju je skolu zavrsio , gde doktoriraro , koje radove objavio , i na kojoj akademiji je redovan profesor .

Stvari koje je izbacio su savrseno nepotrebne. Procitaj ovo: Realni Aikido. Primecujes nesto? Koliko je realno da te u danasnje vreme napadne ninja sa katanom??? Sto se tice filozofije vestine, japanci su se previse primili na to. Prave nauku od gluposti, a sustina je upornost i vezbanje, nista drugo.

odoh da se upisem na isti

Za svoj rad dobio je niz domaćih i međunarodnih priznaja, od kojih izdvaja specijalno priznanje Evropske budo akademije.
Najznačajnije u nizu priznanja, stiglo je iz Moskve. Ruska Akademija nauka o Zemlji izabrala je majstora Vračarevića za svog redovnog člana. On je jedini Evropljanin kome je dodeljeno zvanje akademika aikidoa. 2005. godine Akademija za nacionalnu bezbednost dodelila mu je čin general majora.
Od 1996.god. Ljubomir Vračarević je profesor po pozivu na Višoj školi za sportske trenere beogradskog Univerziteta, za oblast realni aikido.

Stoshka neces pogresiti

Ne slazem se da su ove stvari nepotrebne. Naprotiv, one su osnov za savladavanje vjestine. Slazem se da nikog od nas nece napasti ninja sa katanom, ali vjezbe sa macem i stapom ne sluze za odbranu od istih. Naime, one sluze za vjezbanje koordinacije pokreta, koje realni aikodo nema. U vojsci sam vjezbao realni aikido, i mogu Vam reci da smatram da nije ni upola efikasan koliko i izvorni. Tek sad, kad se bavim ovom drugom vrstom mogu da savladam i protivnike koji su i po 50 kg tezi od mene (znaci, mrcine).
Jos nesto. Realni aikido zahtijeva upotrebu snage protiv fizicki jacih protivnika, tako da djevojke, cak i ako se bave sa ovom vjestinom nece biti u stanju da savladaju protivnika u realnoj situaciji. Iwama ryu, izvorni aikido uopste ne zahtijeva snagu tako da se moze koristiti u realnim situacijama.
U svakom slucaju, ako zelite da naucite da se tucete, trenirajte boks, a ako zelite da savladate vjestinu...