Razvoj identiteta

Kako postajemo zrele, nezevisne osobe sa razvijenim osećanjem identiteta? Kako dolazimo do toga da jasno znamo i osećamo ko smo, šta hoćemo od života. Šta čovek treba da ispuni da bi razvio svoj identitet?

Teorija Erika Eriksona-osam stadijuma psihosocijalnog razvoja čoveka

Gradeći svoju teoriju razvoja Ego identiteta i bazičnih ljudskih sposobnosti i vrlina poznati psihoanalitičar Erik Erikson vodio se takozvanim epigenetičkim principom. U osnovi tog principa je tvrdnja da sve što se razvija ima u sebi ugrađen osnovni plan. Iz ovog osnovnog plana niču delovi, od kojih svaki deo ima svoje predodređeno vreme za razvoj i vreme naročitog uticaja. Ovo je očigledno kada posmatramo razvoj fetusa. Svaki deo tela ima svoje kritično vreme razvoja i opasnost od formiranja nedostataka. Tako se i ličnost razvija sledeći unutrašnji plan po kojem se određene osobine i sposobnosti intenzivno razvijaju u određenim uzrastima, nezavisno od kulture u kojoj se razvija. Ovladavanje razvojnim stadijumima na određenom uzrastu je od ključnog značaja za razvoj pozitivnih ljudskih sposobnosti i identiteta osobe.
Po Eriksonu, ljudske sposobnosti idu u paru sa ljudskim nesposobnostima. Kada nam životni razvojni plan postavi predodređeni zadatak pred nama je da ga rešimo i razvijemo određenu sposobnost, ili da ga ne rešimo i razvijemo nesposobnost koja ide u paru sa tom sposobnošću. Možemo da izaberemo jedno ili drugo, ali ne možemo da ne izaberemo. Na svakom stadijumu razvoja koji osvoji čovek dobija neku ljudsku vrlinu, ili njoj suprotnu ljudsku manu. Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi, izlazeći iz svake krize sa povećanim osećajem unutrašnjeg jedinstva, sa više smisla za dobro rasuđivanje, i uvećanom sposobnošću “da čini dobro” prema njegovim standardima ili prema standardima onih koji mu nešto znače. Iz Eriksonovih pogleda na razvoj čoveka može se zaključiti da on smatra da postoji urođeni program razvoja u nama koji nas, ako ga sledimo i realizujemo razvojne zadatke, vodi do toga da postanemo dobri ljudi-ono što smo predodređeni da budemo. Ako ne podlegnemo nekom od “grehova”( kako hrišćanstvo naziva neke od ljudskih mana, osećanja i ponašanja), ako prevaziđemo iskušenja razvojnih kriza, postaćemo ostvarena ljudska bića-dobri ljudi. Ako, pak, podlegnemo iskušenjima razvojnih kriza, ne razvijemo ljudske sposobnosti, veštine i vrline, čeka nas izvesna “kazna”-osećanja i stanja suprotna postignućima razvojnih stadijuma.
Ličnost razvija sledeći unutrašnji plan po kojem se određene osobine i sposobnosti intenzivno razvijaju u određenim uzrastima. Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi.

Da vidimo koji su to stadijumi razvoja po Eriksonu, koji nas razvojni zadaci čekaju na svakom stadijumu, koje se sposobnosti ili nesposobnosti razvijaju ako osvojimo ili ne osvojimo taj stadijum razvoja.

Razvojni stadijumi identiteta po Eriksonu
Stadijum
Bazični konflikt
Važni događaji
Ishod

1. Stadijum bebe- od rođenja do 18 meseci
Poverenje nasuprot nepoverenja
Hranjenje, nega, prihvatanje, uzajamno prepoznavanje
Pozitivan: Dete razvija osećaj -poverenja u druge i sebe i -sposobnost da prima.
Vrlina koja se razvija je Nada
Negativan:nepoverenje, gubitak nade i vere.

2. Rano detinjstvo-od 2. do 3. godine
Autonomija nasuprot stida
Trening za čistoću (navikavanje na nošu...)
Detetu je potrebno da razvije osećaj lične kontrole nad fizičkim veštinama i osećaj nezavisnosti. -Uspešan razvoj vodi do osećanja nezavisnosti,
-neuspešan razvoj vodi do
-stida i sumnje u sebe (neodlučnosti)
Vrlina koja se razvija: -Volja, samostalno donošenje odluka

3. Predškolski uzrast-3-5 god.
Inicijativa nasuprot krivice
Istraživanje. Dete ima potrebu da počne sa izražavanjem osećaja kontrole i moći nad okolinom.
Uspešan razvoj vodi do osećanja svrhe, radoznalosti i inicijative
Deca koja pokušavaju da nametnu previše moći okolini doživljavaju neodobravanje i razvijaju osećaj krivice
Neuspeh-osećaj krivice, gubitak inicijative i radoznalosti
Vrlina koja se razvija: Svrha, usmerenost ka ciljevima

4. Školski uzrast 6-11 god.
Umešnost-marljivost (Kompetencija) nasuprot inferiornosti
Škola. Detetu je potrebno da ovlada socijalnim i školskim zahtevima.
Uspeh vodi do osećaja kompetencije
Neuspeh vodi do osećanja inferiornosti
Vrlina koja se razvija je osećaj kompetencije

5. Adolescencija 12-18 god.
Identitet nasuprot konfuziji udentiteta
Socijalni odnosi. Tinejdžerima je potrebno da razviju osećaj sebe i ličnog identiteta.
Uspeh vodi do sposobnosti da se bude iskren prema sebi-autentičan
Neuspeh-konfuzija uloga i slab osećaj sopstvenosti.
Vrlina koja se razvija je Vernost, odanost

6. Mlađe odraslo doba od 19-25
Intimnost nasuprot nepristupačnosti, izolaciji
Veze. Mlade odrasle osobe imaju potrebu da razviju intimnu ljubavnu vezu sa drugim ljudima.
Uspeh-vodi do duboke, snažne veze
Neuspeh- vodi do osećanja usamljenosti i izolacije.
Vrlina koja se razvija-Afilijativnost, zrela ljubav

7. Srednje doba od 25-40
Generativnost (plodnost, produktivnost) nasuprot stagnaciji (sebičnosti)
Rad I roditeljstvo
Odrasla osoba ima potrebu da kreira ili razvija, odgaja nekoga ili nešto što će nadživeti nju samu. Generativnost je briga o stvaranju i usmeravanju sledeće generacije. Najčešće su to sopstvena deca ili kreiranje pozitivnih promena koje će pomoći razvoju i dobrobiti drugih ljudi.
Uspeh vodi do osećanja korisnosti i ostvarenosti.
Neuspeh vodi do plitke uključenosti u svet i stagnacije
Vrlina koja prati produktivne osobe je briga, staranje o onome što treba razviti, uraditi...Zaštita.

8. Zrelo doba-40-do smrti
Integritet nasuprot očajanja
Refleksija o životu. Starije odrasle osobe imaju potrebu da se osvrnu na život i da budu prožete osećajem ispunjenosti. Prave životni bilans i integrišu životna iskustva.
Uspeh: Oni koji su shvatili da njihov život ima smisla u širem kontekstu stiču osećaj Integriteta
Neuspeh: Razvija se osećaj kajanja, propuštenosti i promašenosti, orčine, nemoći, straha od smrti i očaja.
Vrlina koja se razvija je mudrost

Iako se način ispoljavanja razvoja na određenim stadijumima može razlikovati od kulture do kulture, on mora ostati “u okviru ispravne stope i ispravnog redosleda koji vlada svakom epigenezom”. Mora se poštovati redosled i vreme. Svaki deo vitalne ličnosti koji se razvija u određenoj fazi sistematično je vezan za sve druge i svi oni zavise od pravilnog razvoja svakog dela u pravilnom redosledu. Svaki deo postoji u nekom obliku (kao potencijal koji se ispoljava u nekoj rudimentarnoj formi) i pre nego što dođe “njegovo” presudno i kritično vreme. Svaka od navedenih ljudskih sposobnosti dolazi do svog perioda nadmoćnosti (kada se razvoj te sposobnosti oseća kao dominantna potreba i kada je osoba neverovatno uporna baš u onim stvarima gde je najranjivija), doživljava svoju krizu, i nalazi svoje trajno rešenje.

1. Faza sticanja poverenja (ili nepoverenja)

Ovo je period života (prva godina) kad stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Kakav će biti ishod, zavisi od prvih iskustava deteta u odnosu sa odraslima, posebno sa majkom. Beba je potpuno zavisna od okoline i razvoj osećanja poverenja zavisi od nege koju dobija od odraslih. Ako dete uspešno razvije poverenje osećaće se i u budućnosti sigurnim u svetu. Umeće da prima od drugih sa poverenjem.
Uspeh: Razvija se optimizam i nada-istrajna predispozicija da se veruje u ostvarljivost svojih želja i potreba. Najkraća formulacija identiteta stečenog u najranijem detinjstvu mogla bi se izraziti kao: “Ja sam nada koju imam i pružam”
Neuspeh u razvijanju poverenja vodi do depresivnih osobina, takozvanog “oralnog pesimizma”-koji se ogleda u strahovanjima osobe da će je “ostaviti praznu”, “lišiti podstreka”, u depresivnim oblicima “osećanja praznine” i “osećaja bezvrednosti”. Takva strahovanja mogu, zauzvrat, dovesti do specifičnog kvaliteta pohlepnosti (jedan od smrtnih grehova) koji se u psihoanalizi naziva “oralnim sadizmom”-koji se odražava kao potreba da se sve dobija i uzima na način koji će štetiti drugima i njoj samoj. Postoji i optimistički oralni karakter kod ljudi koji su navikli da im davanje i primanje budu najvažnije stvari u životu, što vodi do preteranog osećaja zavisnosti od drugih. Oralna očekivanja podstaknuta osećanjem praznine mogu voditi do raznih adikcija, kockanja, doživljaja da nam svet nešto duguje, da bismo trebali da imamo povlašćeni status (kao bebe, da nam se daje bez napora...)
U prvoj godini života stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Razvijaju se optimizam i nada. Neuspeh vodi do depresivnih osobina

2. Faza sticanja autonomije (ili stida i sumnje)

Ova faza razvoja (rano detinjstvo-druga i treća godina života) fokusirana je na razvoj osećaja lične kontrole. Kao i Frojd, i Erikson je verovao da je navikavanje na čistoću (učenje kontrole mokrenja i deficiranja) bitan deo tog procesa. Ova nova sposobnost u razvoju nije, međutim, ograničena na kontrolu sfingtera. Stvara se opšta sposobnost, u stvari, potreba da se zadržava i prazni alternativno-po sopstvenoj volji, i da se čvrsto drži i voljno baca šta god se drži. Uopšte, učenje kontrole nad telesnim funkcijama daje detetu osećaj nezavisnosti. Važni aspekti sticanja kontrole su i kontrola nad izborom hrane, izborom igračaka sa kojima se dete igra, samostalnim izborom garderobe koju će da nosi...Na ove, i mnogo drugih načina, dete koje je još uvek zavisno počinje da doživljava svoju autonomnu volju. Dete može biti kapriciozno i često tvrdoglavo u ispoljavanju svoje volje. Čitava ova etapa postaje bitka za autonomiju. Osećaj samokontrole bez gubitka samopoštovanja je ontogenetski izvor osećanja slobodne volje. Iz osećanja gubitka samokontrole i prevelike roditeljske kontrole rađa se trajna sklonost ka sumnji i stidu.
Za razvoj detetove autonomije potrebno je konstruktivno usklađivanja. Da bi izašlo iz ove krize ono mora da razvije rano pouzdanje da njegova vera u samog sebe, roditelje i svet neće biti ugrožena snažnom željom da sam bira, da zahteva i prisvaja i da tvrdoglavo eliminiše. Da ga potrebe za ispoljavanjem svoje volje neće postideti i dovesti u sumnju to da li je prihvaćen (da li da prihvati sebe kao dobrog). Prenaglašeno postiđivanje neće razviti osećanje pristojnosti već pre potajnu rešenost da se isfušeri, da „prođe voz“ kad niko ne gleda ili čak nesvesnu bestidnost. Dete može naći i neke druge načine za uspostavljanjem kontrole nad roditeljima kao što su opsesivni rituali (začetak opsesivne savesti), opsesivna izbegavanja obaveza...Ta pasivno agresivna kontrola nad roditeljima ne dovodi do autonomije već do postiđenosti i stvara se začarani krug...Može se razviti i kompulsivna potreba za redom, tačnošću i čistoćom.
Potrebna je izdržljivost i fleksibilnost da bi se detetova volja vaspitala tako da mu pomogne da prevaziđe preveliku samovolju, da u njemu razvije osećanje „dobre volje“ i da (dok uči da bude poslušno u bitnim stvarima) zadrži autonomno osećanje slobodne volje. Konflikti ove faze se ponavljaju u pubertetu kada mlada osoba mora da pokaže svoju samostalnost i volju van porodičnog okruženja i da ponovo osvoji svoju emancipaciju. Ako nisu dobro ovladali ovim stadijumom, mnogi buntovni mladi ljudi u pubertetu pokušavaju da agresivno ispolje sopstvenu volju, dok se u isto vreme vraćaju staroj potrebi za vođstvom (idoli, pravila grupe vršnjaka...)
Uspeh: Deca koja uspešno ovladaju ovim stadijumom razvijaju samoopouzdanje i sigurnost. Razvijaju snažnu volju (dobru volju) i odlučnost. Samouverenost i nezavisnost.
Najkraća formulacija identiteta stečenog u ovoj fazi mogla bi se izraziti kao: “Ja sam slobodna volja koju posedujem.”
Neuspeh: Razvija se stid i sumnja u sebe. Opsesivnost i kompulsivnost. Sklonost da se zabušava i fušeri, pasivna agresivnost. Neodlučnost, nesposobnost donošenja odluka, strah od gubitka kontrole.

U drugoj i trećoj godini života razvija se osećaj autonomije i volja. Neuspeh vodi do stida i sumnje u sebe, neodlučnosti, nesposobnosti donošenja odluka...

3. Faza sticanja inicijative (nasuprot osećanju krivice)

U ovoj fazi života (predškolski uzrast-od 3-5 godine) kada je dete uvereno da je samostalna ličnost, ono mora pronaći kakva će ličnosti postati. Tri nove razvojne mogućnosti potpomažu ovu fazu: 1. Dete se kreće slobodnije i može da ima širi radijus ciljeva. 2. Njegov govor se razvija do te mere da može da shvati mnogo toga i da neprekidno zapitkuje o svemu i svačemu 3. Razvija se mašta koja može da se proširi na mnogo uloga-pa i na one koje dete samo zamisli. Sve to može da pomogne detetu da iz ovog perioda izađe sa osećanjem za inicijativu koja će biti osnova za kasniji realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti. Ovo je faza u kojoj su deca veoma radoznala i zainteresovana za pitanja seksualnosti. Na planu ponašanja, seksualnost koja se razvija kod dečaka se ispoljava kao “probojnost”, potreba za postizanjem uspeha, uživanje u nadmetanju (“nadmeću se kao petlići”...), a kod devojčica potreba za osvajanjem i pridobijanjem umiljatošću i dopadljivošću. Deca tako stvaraju preuslove za žensku i mušku inicijativu koji će biti bitni sattojci njihovog budućeg identiteta.
Dete na ovom uzrastu otkriva šta sve može i šta sve sme da radi. Ono pokušava da shvati svoje potencijalne buduće uloge ili bar da dokuči koje uloge vredi zamišljati. Pojava novih mogućnosti od deteta zahteva i to da traži nova rešenja i da preuzima nove „rizike“, što stvara osećaj nove krize.
Uspeh: Ako prevaziđe krizu ovog perioda na razvojno konstruktivan način dete se oseća „određenije“, puno ljubavi, opuštenije i bistrije u rasuđivanju-vitalno na sasvim novi način. Oseća da je u većoj meri aktivirano kao i to da je ono aktivizator. Poseduje izvestan višak energije koji mu omogućava da zaboravi prilično brzo mnoge neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima, makar izgledale i opasne . Dete razvija osećaj svrhe, radoznalost i inicijativu. Prevazilaženje krize ove faze od velike je važnosti za narednu fazu u kojoj dete razvija osećaj smisla za zadatke odraslih koji obećavaju (ali ne mogu garantovati) ispunjavanje njegovih mogućnosti i potreba. Ono razvija čvrsto, sumnjom nezaplašeno uverenje, koje je „lajtmotiv“ ove faze razvoja: „Ja sam ono što mogu zamisliti da ću biti“. Vrlina koja se razvija je svrha, usmerenost na ciljeve.
Neuspeh: Ako su ekspanzija i pokušaji inicijative u ovom periodu praćeni prevelikim strahom, osećanjem krivice zbog rivalstva i seksualnih fantazija, može doći do zastoja i odustajanja od inicijative. Neuspeh u razrešavanju ove krize vodi do učvršćivanja osećanja krivice, uznemirenosti, strahovanja za život i udove (tzv. “kastracioni strah”-mnogo sam se isticao, pokazivao svoju moć, pa mogu da me kazne tako što će da mi iseku penis. Kod devojčice nesvesnog uverenja da je imala muške genitalije pasu joj odsečene po kazni zbog tajnih dela i mišljenja). Gubi se inicijativa i razvija “progoniteljska savest”-unutrašnji glas koji nas stalno posmatra, optužuje, opterećuje krivicom i nagoni na samokažnjavanje. Ovakav ishod krize može da vodi do stalnih samoograničavanja koja jedinki ne dozvoljavaju da živi u skladu sa svojim kapacitetima. Drugo moguće rešenje je inicijativa koja se ispoljava uprkos snažnom osećanju krivice. Napetost koja se pri tome stvara u telu osobe može dovesti do “neumornih nastojanja” da pokaže svoju inicijativu besomučno radeći (radoholizam) kao da se njena vrednost sastoji samo iz onoga što nastoji da uradi. Ovakav način rešavanja krize često vodi do psihosomatskih oboljenja.
Od 3-5 godine razvija se inicijativa, realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti, usmerenost na ciljeve. Neuspeh vodi do osećanja krivice, uznemirenosti, samoograničavanja.

4.Faza sticanja kompetencije, marljivosti, umešnosti (nasuprot inforiornosti)


U ovoj fazi (7-11 god.) dete je najspremnije da uči brzo i zainteresovano je da odraste u smislu prihvatanja dužnosti, discipline i rada. Spremno je da zajednički pravi stvari, da učestvuje u gradnji i planiranju, umesto da obuzdava drugu decu ili provocira restrikciju. (razvija se kooperativna participacija, osnova kasnije sposobnosti timskog rada.) Deca se vezuju za učitelje i postaju im interesantniji za gledanje i imitiranje ljudi koji obavljaju njima razumljiva zanimanja (kao što su policajci, piloti, vatrogasci, automehaničari, lekari…) Počinju da razvijaju interes za društvene delatnosi i profesiju, kao i želju da steknu izvesnu društvenu kompetenciju. Iz sveta mašte i “kobajagi” igara sve više prelaze na delatnosti koje im daju osećaj da su nešto sposobna da naprave, da ih prave dobro, čak savršeno. Erikson to osećanje naziva osećanjem trudoljubivosti. Kao da dete zna da je ono sada, psihološki gledano, već rudimentarni roditelj i da će jednog dana postati potencijalni zaštinik i hranilac porodice. Dete oseća da je, u izvesnom smislu radnik. Ono, približavajući se periodu latencije, sve više sublimira svoje nagone koji su ga vodili u sanjarenje i igru, na konkretne poslove i potvrđene ciljeve. U ovom periodu dete uči da priznanja dobija pravljenjem stvari i ispunjavanjem obaveza. Postaje istrajno i spremno da se voljno uključi u “proizvodne situacije” (pod proizvodnim situacijama Erikson podrazumeva produktivnost u društveno postavljenim ciljevima. Škola je jedna od takvih aktivnosti. Dete produkuje znanje, domaće zadatke…”Posao” mu je da uči i zna.) Ono se priprema za stvarnost privređivanja.
Uspeh: pozitivni ishodi ove faze su razvijanje osećanja kooperativnosti, pozitivna identifikacija sa onima koji imaju znanja i veštine, uživanje u radu i osećaj kompetencije. Najkraća formulacija identiteta stečenog u ovoj fazi mogla bi se izraziti kao: “Ja sam ono što naučim da ostvarim”. Vrlina koja se razvija je osećaj kompetencije.
Neuspeh: Opasnost ove etape leži u mogućnosti nastanka odbojnosti prema radu, produktivnosti, trudi, dužnostima-što vodi do razvijanja osećaja inferiornosti. Dete bi radije da se vrati na raniji status i da bude malo i zaštićeno u kući nego da bude “veliki dečko” ili “odrasla devojčica” u školi. Postoji opasnost da tokom dugih godina pohađanja škole dete nikada ne nađe zadovoljstvo u radu i ponos što bar nešto radi zaista dobro. Druga opasnost je da se identitet bazira isključivo na trudoljubivosti kada se zloupotrebi prirodna potreba dece udovolje starijima. Tada dece razvijaju nepokolebljivo osećanje dužnosti (“starmali”) i postaju “pravi mali radnici ili šegrti”. Kao odrasla, osoba koja je na taj način razrešila krizu ovog perioda, može stalno biti opterećena nepotrebnim samouzdržavanjem (obaveze, obaveze, obaveze...) i upropastiti svoju životnu radost i radost svojih bližnjih, a možda ubiti u svojoj deci prirodnu želju za učenjem i radom. Takve osobe su često konformisti i olako žrtvuju svoju kreativnost i maštovitost zarad konformističkog truda. Spremni su da se postanu robovi svoje profesije i da se podčine onome što Marks naziva “idiotizam struke” (“Fah idioti”).
Od 7-11 godine razvija se osećaj kompetencije, marljivost, umešnost. Prihvatanje dužnosti, discipline i rada,kooperativna participacija. Neuspeh vodi do osećanja inferiornosti.

5.Faza izgradnje identiteta (nasuprot konfuzije identiteta)

Ova faza traje opd 12-18 godine (faza adolescencije). Ovo je faza u koja je ispunjena “traženjem sebe”. Za vreme adolescencije mladi ljudi istražuju svoju nezavisnost i razvijaju sliku o sebi. Ovo je period naglih fizičkih i psiholoških promena koje izazivaju konfuziju i ranjivost, a u isto vreme i period kada mlada osoba mora razmiljati i odlučivati o životno važnim pitanjima (izbor profesije, formiranje slike o sebi, slike o svetu, društvu, životu...,stvaranje svoje “ideologije”, pripadanje određenim grupama...) Pošto još nema oformljen identitet, mlada osoba je jako osetljiva na stavove i ocene drugih (posebno grupe vršnjaka) i sklona je da se udružuje i uključuje u razne grupe što u velikoj meri utiče na formiranje njenog identiteta. Mladi ljudi, opsednuti psihološkom i fiziološkom revolucijom svog genitalnog sazrevanja i, u isto vreme, nesigurni u pogledu svojih uloga u odraslom životu koji je pred njima, izgledaju često veoma obuzeti hirovitim pokušajima da ustanove neku svoju “pubertetsku podkulturu” (šta je “in” i “aut” u grupi vršnjaka. Često protivno vrednostima odraslih) Ako se u ranijim razvojnim fazama dete “naoružalo” osećanjem poverenja, dobrom voljom, inicijativom i trudoljubivošći, ono će u adolescenciji tražiti ideale i ljude kojima se može verovati i u čijoj je službi vredno dokazati da si pouzdan. Biće inspirisano “načinima života vrednim truda”. Vrlina koja se razvija u ovom stadijumu jeste vernost i odanost.
Uspeh: One made osobe koje su sa uspehom prošle kroz krize ranijih razvojnih faza identiteta i koje su imale adekvatne podsticaje u samoistraživanju u ovoj fazi, razvijaju snažan osećaj sopstvenosti, osećanje nezavisnosti i sposobnosti samokontrole. Takvi mladi ljudi “znaju ko su” i šta očekuju od svog života u budućnosti. Razvijaju vernost i pouzdanost.
Neuspeh: mladi koji ne uspeju da razviju snažno osećanje identiteta ostaju nesigurni u svojim uverenjima ko su i čemu teže i postaju konfuzni po pitanju sebe i budućnosti. U koliko je identitet konfuzan, javljaju se osećanja izolovanosti, praznine, nepovezanosti (sa samim sobom), strepnje i neodlučnosti, što može biti opasno za ceo dalji tok njihovog života. Kod nekih mladih osoba formira se negativni identitet-osećanje da se poseduju negativna i bezvredna svojstva osobenosti (“ja ništa ne vredim”, “ja sam negativac”, “ja sam gubitnik”...takozvana “ograničavajuća uverenja”.) Često se mladi brane od tih negativnih ličnih svojstava projektujući ih na druge (“drugi nisu dobri, a ne ja”) i, kao proizvod takvih obrtanja, može se javiti socijalna patologija-delikvencija, kriminal, huliganstvo... Jedan deo mladih ljudi koji imaju teškoće u uspostavljanju identiteta na ovom uzrastu “povlači se sa linije fronta” u “sigurnu pozadinu”-tako što se vraćaju na sigurnija “ostrva” ranijih uzrasta i ponašaju se detinjasto. Nesposobnost da se odluče za profesionalni identitet često uznemirava mlade ljude. Mnogi se, zbog te uznemirenosti, povlače iz škola, fakulteta ili beže na drugi način (izlascima koji traju po celu noć, povlačenjem u nepristupačnost, “blejanjem” u kompjuter do besvesti...) Ophrvani konfuzijom identiteta mladi ljudi mogu postati izuzetno netolerantni, klanski raspoloženi i surovi u svom isključenju onih koji se od njih razlikuju po stavovima, ponašanju, talentima ili čak beznačajnim aspektima odevanja. Takva netolerantnost je često odbrana od osećaja gubitka identiteta, pokušaj da se veštački stvori nekakav čvrsti identitet.

Od 11-18 godine razvija se stabilan identitet. To su godine “traženja sebe”. Pozitivno razrešavanje adolescentne krize vodi ka snažnom osećaj sopstvenosti, osećanje nezavisnosti i sposobnosti samokontrole. Kao vrline razvijaju se vernost i odanost. Neuspeh vodi do konfuzije po pitanju sebe i budućnosti, izolovanosti, praznine, nepovezanosti (sa samim sobom), strepnje i neodlučnosti. Kod nekih mladih osoba formira se negativni identitet-osećanje da se poseduju negativna i bezvredna svojstva osobenosti (“ja ništa ne vredim”, “ja sam negativac”, “ja sam gubitnik”...takozvana “ograničavajuća uverenja”.)To može rezultirati i raznim antisocijalnim ponašanjima.

Adolescencija kao druga šansa

Ovaj period, koliko god bio bolan i buran, predstavlja i drugu šansu za prevazilaženje ranijih razvojnih kriza na konstruktivniji način. U adolescenciji, pod navalom novih sila i energija, sve se u ličnosti “razlabavi” pa time pruža i novu šansu da se ovaj put prevaziđe na bolji način i drugačije sastavi. Neka istraživanja ljudskih sposobnosti govore nam o tome da priroda u periodu adolescencije postavlja pred nas izbor tipa “iskoristi ili trajno izgubi”. Ta istraživanja pokazuju da one sposobnosti koje osoba aktivira i koristi u toku adolescencije koristi i tokom čitavog života. Ono što se ne koristi u adolescenciji kao da zakržlja, i ne koristi se ni kasnije u životu. Zato je adolescencija ključni period u kojem od velike koristi mogu biti pozitivni uticaji na formiranje identiteta i prevazilaženje zastoja na ranijim stadijumima razvoja. Za pozitivan ishod adolescentne krize od velike je važnosti da mlada osoba raspolaže izvesnim životnim veštinama koje joj mogu pomoći u rešavanju razvojnih zadataka koje život postavlja pred nju. Iz tog razloga naš centar za razvoj ličnosti razvio je program. “trenig životnih veština za adolescente”, koji se bazira na sličnim programima Ujedinjenih Nacija, UNESKOa i brojnih drugih organizacija koje se bave podsticanjem mladih ljudi da iskoriste svoje potencijale i na konstruktivan način prebrode krizu identiteta u adolescenciji.Životne veštine koje se uče i uvežbavaju na našim trening grupama su: Veštine komunikacije, veštine ispoljavanja (trening asertivnosti) i socijalne snalažljivosti, upravljanja emocijama, rešavanje konflikata, odupiranje povodljivosti, odupiranje lenjosti, kritičko mišljenje, veštine donošenja odluka, veštine postavljanja ciljeva, upravljanje vremenom, veštine planiranja, veštine izgradnje samopoštovanja i samopouzdanja...


6. Faza razvoja intimnosti (nasuprot nepristupačnosti, izolaciji)

Ova faza koja obuhvata približno period od 19-25 godine je početak perioda života nakon adolescencije koju Erikson naziva periodom “posle identiteta. Nakon formiranja identiteta osoba ima potrebu da svoj identitet proširi tako da on obuhvati i različite oblike zajedništva (partnerstvo, roditeljstvo, čovečanstvo...). Naravno, to donosi nove razvojne zadatke, a time i nove krize koje treba razrešiti. Prva od tih kriza je kriza intimnosti. Tek kada je formiranje identiteta dobro poodmaklo moguća je prava intimnost. Seksualna intimnost često prethodi sposobnosti da se razvija prava i uzajamna psihološka intimnost. Osoba koja nije sigurna u svoj identitet plašiće se intimnosti i gubitka identiteta u intimnom odnosu. Ta nesigurnost u sopstveni identitet dovešće do toga da stidljivo izbegava intimnost ili će se nasumično upuštati u činove intimnosti bez pravog spajanja i istinskog odnosa (nesigurnost identiteta je često osnova promiskuitetnog ponašanja, čestog, neselektivnog i površnog menjanja partnera)
Uspeh: Osoba stiče intimnost, prisnost sa drugima ali i sa sobom. Ova sposobnost da se sopstveni identitet udružuje sa identitetima drugih, bez straha da će se izgubiti nešto od sebe, vodi ka trajnim i dubokim prijateljstvima i ka težnji za zajedničkim životom i sklapanjem braka. Osećanje identiteta koje se razvija u ovoj fazi moglo bi se izraziti ovako: “Mi smo ono što volimo”. Vrlina koja se razvija:afilijativnost, zrela ljubav.
Neuspeh: Ako se ne razvije sposobnost za intimnost razvijaju se nepristupačnost i izolacija. Takve osobe ulaze u površne heteroseksualne odnose jer žele da imaju odstupnicu od veze. Nepristupačnost često sa sobom nosi: spremnost da se odbace, izoluju i, ako je potrebno, razore one sile u drugima čija suština izgleda opasna po našu. Tako je trajna posledica potrebe za nepristupačnošću trajna sklonost da se odredi svoja teritorija intimnosti i solidarnosti i da se na sve “autsajdere” gleda sa fanatičkim “precenjivanjem malih razlika” između poznatog i stranog. Nesposobnost da se bilo šta rizikuje od sopstvenog klimavog identiteta kroz intimnost sa drugom osobom često je pojačana strahom od mogućih rezultata intimnosti-potomaka i njihovog odgajanja. Osobe koje se plaše za svoj nesigurni identitet plaše se gubitka “slobode” i zarobljavanja u roditeljstvu.
U periodu od 19-25 godine razvija se sposobnost za intimnost. Tek kada je formiranje identiteta dobro poodmaklo moguća je prava intimnost-sposobnost da se sopstveni identitet udružuje sa identitetima drugih, bez straha da će se izgubiti nešto od sebe . Razvijaju se vrline afilijativnost, zrela ljubav. Neuspeh: Ako se ne razvije sposobnost za intimnost razvijaju se nepristupačnost i izolacija. Takve osobe ulaze u površne heteroseksualne odnose jer žele da imaju odstupnicu od veze.

7. Faza generativnosti, plodnosti, produktivnosti (nasuprot stagnaciji i sebičnosti)

Ova faza obuhvata zrelo doba u periodu između 25 i 40 godina. Odrasla osoba sa formiranim stabilnim identitetom ima potrebu da kreira ili razvija, odgaja nekoga ili nešto što će nadživeti nju samu. Generativnost je briga o stvaranju i usmeravanju sledeće generacije. Najčešće su to sopstvena deca ili kreiranje pozitivnih promena koje će pomoći razvoju i dobrobiti drugih ljudi.
Uspeh: vodi do osećanja korisnosti i ostvarenosti. Osoba koja pozitivno razrešava krizu ove faze spremna je da stvara, da bude plodna i produktivna, da stvara trajnu emocionalnu (bračnu, roditeljsku) vezu, potomstvo, društveno korisne materijalne i duhovne proizvode...Razvija se smisao, osećanje i potreba da se čini za druge, da se bude koristan član zajednice. Vrlina koja prati produktivne osobe je briga za druge, staranje, zaštita.
Neuspeh: vodi do plitke uključenosti u svet i stagnacije. Neuspešne osobe se bave fantazmima i “propuštenim šansama”. Ličnost takvih osoba je neproduktivna, jalova, i osiromašuje se. Kod parova čiji se identiteti ne obogate ovom potrebom dolazi do regresije na opsesivniju potrebu za pseudointimnošću, često sa opštim osećanjem stagnacije, dosade i međusobnog osiromašenja. Tada jedinke počinju da se prema sebi odnose kao da su svoja (ili nečija) deca-razmaženi jedinci. Sama činjenica da neko ima ili čak želi decu ne znači automatski i generativnost. Generativnost je ulaganje sebe i uživanje u razvoju drugih.
Od 25-40 godine razvija se generativnost, plodnost, produktivnost-potreba da kreira ili razvija, odgaja neko ili nešto što će nadživeti samu osobu. Uspeh: vodi do osećanja korisnosti i ostvarenosti. azvija se smisao, osećanje i potreba da se čini za druge, da se bude koristan član zajednice. Vrlina koja prati produktivne osobe je briga za druge, staranje, zaštita. Neuspeh: vodi do plitke uključenosti u svet i stagnacije. Ličnost takvih osoba je neproduktivna, jalova, i osiromašuje se.

8. Faza integriteta (nasuprot očajanja)

U ovu fazu ljudi obično ulaze nakon 40 godine i ona traje do kraja života. Starije odrasle osobe imaju potrebu da se osvrnu na život i da budu prožete osećajem ispunjenosti. Prave životni bilans i integrišu životna iskustva. Ako je osoba “izravnala svoje račune” sa životom i ljudima, ako se prilagodila trijumfima i razočarenjima življenja kao tvorac drugih i stvaralac stvari i ideja, u njoj postepeno sazreva plod ostvarenja prethodnih etapa-integritet. Ta nagrada Egu dolazi kao potvrda njegove sklonosti za red i sadržaj. Ona predstavlja prihvatanje čovekovog jedinog životnog ciklusa i ljudi koji su u njemu postali značajni na nov način-kroz prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Osobe sa integritetom dobro poznaju i poštuju sebe i druge. Čovek kao psihodruštveno biće će se suočiti pred kraj života sa novim izdanjem krize identiteta koje se može izraziti rečima “Ja sam ono što od mene ostane”.
Uspeh: Oni koji su shvatili da njihov život ima smisla u širem kontekstu stiču osećaj Integriteta. Vrlina koja se razvija je mudrost. Mudrost se razvija iz promišljenosti koja se akumulirala iz vlastitih i preuzetih plodonosnih iskustava.
Neuspeh: Razvija se osećaj kajanja, propuštenosti i promašenosti, gnušanja, gorčine, nemoći, straha od smrti i očaja. Očajanje izražava osećanje da je vreme kratko, prekratko za pokušaj da se započne novi život i da se isprobaju alternativni putevi ka integritetu. Takvo očajanje se često krije iza fasada gnušanja, mizantropije, ili hroničnog prezrivog nezadovoljstva određenim institucijama ili ljudima. Gnušanje, zapravo, predstavlja prezir prema samom sebi.
Nakon 40 godine razvija se integritet. Osobe sa integritetom se osećaju ispunjene i shvataju da njihov život ima smisla u širem kontekstu. Vrlina koja se razvija je mudrost. Neuspeh vodi do osećaja kajanja, propuštenosti i promašenosti, gnušanja, gorčine, nemoći, straha od smrti i očaja.

Izvor

  za temu!

Mnogi stručnjaci smatraju da je Erik H. Erikson, američki psiholog, svojim idejama udahnuo nov život u psihoanalitičku teoriju. Istina neki misle i da to što on radi nije više psihoanaliza. Sam Erikson, međutim, sebe smatra psihoanalitičarem, Frojdovim učenikom.

Erikson se od Frojda razlikuje u sledećim stavovima i gledištima:Manje naglašava nesvjesno i id, a više ističe značaj svijesti, razuma, kao i važnost ega za ličnost i njen razvoj;Razvoj ličnosti je usmeravan ne samo odnosima u porodici, već i zbivanjima u široj socijalnoj, kulturnoj sredini. Razvoj ega nije toliko psihoseksualan, koliko psihosocijalan;Rano djetinjstvo,premda izuzetno važno, ne određuje fatalno čitav potonji razvoj. Razvoj ličnosti traje kroz čitav život, do smrti; Pojedinac je po svojim ljudskim mogućnostima prije dobar nego rđav.

Neopsihoanalitička teorija ličnosti Erika Eriksona spada djelimično u socijalnoanalitičku ali dobrim dijelom i u ego psihologiju.

Eriksonova epigenitička teorija identiteta naglašava značaj socijalnih činilaca razvoja, ali i ističe stupnjevitost i neizmjenljivost redosljeda stupnjeva u razvoja ega, koji je genetski predodređen. U svakom psihosocijalnom stadijumu postoji karakterističan odnos između ličnosti i njegove socio-kulturne sredine, kao i osobene psihosocijalne krize, čiji načini rešavanja određuju dalji razvoj ličnosti.

Pojam identiteta

U psihologiji ličnosti identitet (lat. identitas = istovetnost) označava doživljaj suštinske istovjetnosti i kontinuiteta ja tokom dužeg perioda vremena, bez obzira na njegove mijene u različitim periodima i okolnostima.

Osjećanje identiteta je, smatra Erikson, samo djelimično svjesno. Ovo osjećanje je rijetko ekstremno svjesno, kao, recimo, u periodima nadolaženja krize identiteta, kada prijeti opasnost rasplinjavanja (npr. kod mladih koji su izuzetno zaokupljeni sobom, svojim izgledom, mogućnostima i potrebama). Doživljaj identiteta je, dakle, inače, u normalnim prilikama, nesvjestan (mi rijetko svjesno mislimo o vlastitom polnom, profesionalnom, ili ličnom identitetu), a ako počnemo da se pitamo ko smo, da li smo mušarci/žene, koje su nam osnovne vrijednosti, i sl., to je pouzdan znak konfuzije ili krize identiteta. U periodima konsolidacije identiteta, kada smo zadovoljni sobom, kada znamo šta hoćemo i kuda idemo, kada smo sigurni da nas cijene ljudi koje uvažavamo, osjećanje identiteta, negde u pozadini svijesti, više je nesvjesno ili polusvjesno.

Kriza identiteta je po Eriksonu specifično psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, vjenčanje, penzionisanje i sl.) u kojem usljed narušavanja osjećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osjećanju identiteta. Kriza identiteta otkrivena je prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osjećanje ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta" (promijenjen doživljaj sebe samog, osjećanja nesigurnosti, depersonalizacije itd.), kao i kod mladih delinkvenata koji su imali probleme sa samoodređenjem .

Tako je Erik Erikson, preko proučavanja abnormalnih pojava došao do otkrića normalne krize u razvoju identiteta, u stadijumu oformljenja identiteta. Ova razvojna kriza odnosi se na prolazne, mada ozbiljne teškoće u oblikovanju stabilnog identiteta mladića ili devojke, odnosno na zbrku uloga koja se tada javlja. Ova kriza može imati dalekosežne posledice na čitav potonji razvoj ličnosti, i zato ima izuzetno mesto među razvojnim krizama. Traganje za ličnim identitetom je neizvjestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa različitim ulogama.

Nije svaka kriza identiteta nezdrava, neurotična, naprotiv, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa za uspješno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promjena i do psihosocijalne izolacije. Normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho-socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrijevanja. Novi stadijum u razvoju uvijek je izazov i "potencijalna kriza usljed radikalne promjene perspektive". Kriza ne mora da predstavlja “prijetnju ili katastrofu, nego prekretnu tačku i, otud, ontogenetski izvor snage i neprilagođenosti”

Ukoliko se kriza formiranja identiteta pozitivno razriješi, osoba iz nje izlazi kao samostalna, samosvjesna, jedinstvena ličnost, sa stabilnim ličnim identitetom, što je najvažnije dostignuće rane mladosti i zalog budućeg uspješnog razvoja ličnosti. Uspješno oblikovanje ego identiteta zavisi od čvrstog uvjerenja pojedinca da je njegovo samoopažanje, opažanje sopstvenog kontinuiteta i istovetnosti u skladu sa opažanjem drugih njegovih osobina. Osjećanje ličnog identiteta zasnovano je, dakle, na dva istovremena zapažanja:zapažanja samoistovjetnosti i neprekidnosti sopstvenog postojanja u vremenu i prostoru; opažanja činjenice da drugi ljudi zapažaju i priznaju ovu činjenicu.

Pojedinac koji je stekao osjećanje ličnog identiteta ima doživljaj kontinuiteta između onoga što je bio nekada, što je danas, kao i onoga što zamišlja da će tek biti.Identitet, mada podrazumijeva kontinuitet i stabilnost, nije nešto apsolutno, statično, nepromjenljivo, već se mijenja sa uzrastom, sa iskustvom, sa istorijskim i društvenim promenama.

Razvoj identiteta u djetinjstvu

Proces sticanja identiteta odvija se, prema Eriksonu, kroz cio život, prolaskom ličnosti kroz određene stadijume razvoja, koji su praćeni krizama identiteta. Iz svake od njih, ukoliko se uspešno prevlada, osoba izlazi sa povećanim osjećanjem unutrašnjeg jedinstva i sa više smisla za dobro rasuđivanje.

Razvoj identiteta Erikson je prikazao kao osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti. Tih osam stadijuma iscrpno je opisao u knjizi Identitet i životni ciklus (Zavod za uybenike, Beograd 2008), ali i u nekim drugim svojim djelima, a to su prije svega, Djetinjstvo i društvo (1950, 1963), Uviđanje i odgovornost (1964) i Identitet: mladost i krize (1968). Svakom od tih stupnjeva odgovara određeni osnovni kvalitet ega, njegova snaga i određena "vrlina". Prvi stupanj jeste sticanje osnovnog povjerenja, drugi je, sticanje autonomije, treći, inicijative, četvrti je marljivost, peti je oformljenje identiteta, šesti intimnost, sedmi, stvaralaštvo i posljednji, osmi, integritet.

Oblikovanje negativnog identiteta

U izvjesnim nepovoljnim situacijama, ishod razvoja identiteta može biti formiranje negativnog identiteta. U određenim specifičnim situacijama (npr. poznati ili pretjerano zahtjevni roditelji) umjesto gubitka identiteta, adolescent osvetnički, iz očajanja „bira negativni identitet, to jest, identitet izopačeno zasnovan na svim onim identifikacijama i ulogama koje su u kritičnim fazama razvoja jedinki predstavljane kao najnepoželjnije ili opasne, a ipak kao najrealnije«. Izbor negativnog identiteta, naizgled nerazuman i neobjašnjiv, postaje razumljiv kada se zna da ovakav izbor donosi olakšanje i spas od konfuzije identiteta. Biranje negativnog identiteta je u skladu sa radikalnošću i isključivošću mladih i slijedi princip aut Caesar aut nihil, tj. logiku: Ako već ne mogu da budem car, onda ću biti - ništa.

Negativni identitet označava doživljaj svojih suštinskih karakteristika ličnosti kao rđavih ili bezvrijednih, a sebe kao opasnog, zlog, nemoralnog ili inferiornog stvorenja. Prema Eriksonu, istraživanja pokazuju da “u svakom sistemu koji je zasnovan na tlačenju, isključivanju i izrabljivanju, oni koji su tlačeni, isključeni i izrabljivani nesvjesno vjeruju u lošu sliku koju predstavljaju, a koju su o njima napravili oni dominantni”. U posebnim društveno nepovoljnim okolnostima (npr. kod pripadnika progonjene nacije, rase, vjeroispovijesti),rezultat razvoja identiteta često može biti obrazovanje negativnog identiteta.U adolescenciji ovaj vid identiteta formira se kod izvjesnih pripadnika maloljetničkih bandi, narkomana ili duševnih bolesnika.

Ukoliko društvena sredina odbacuje neko dijete zato što je pripadnik “niže” rase ili etničke grupe, kod njega može doći do prihvatanja negativnih atributa kao bitnih sačinilaca ličnog identiteta. Erikson navodi kao paradigmatičan primer slučaj Malkolma Dž. koji je bio dobar učenik i hteo je da studira prava, ali mu je profesor savjetovao da, s obzirom da je Crnac, odabere “realno” zanimanje, i da bude – stolar! Tada je on postao očajan, a onda je prihvatio negativni identitet i postao preprodavac droge, delinkvent. Najzad, svoj identitet je našao kao vođa radikalnih, borbenih Crnih Muslimana.

Eriksonova velika zasluga je što je u psihologiju uveo i razradio pojam identiteta, izgradivši vrlo uticajnu i mnogostruko praktično primjenljivu psihosocijalnu teoriju razvoja identiteta. Njegov značajan doprinos je što je ego i čovjekov identitet i njegove krize smjestio u društveni i istorijski milje, povezujući čvrsto ono što je intimno, krajnje subjektivno sa onim što je objektivno dato, društveno i kulturno. „Upravo smještanje ja u kulturni i istorijski kontekst – okvir vremena i prostora – najkreativniji je Eriksonov doprinos teoriji o ja“, smatraju poznati teoretičari ličnosti Hol i Lindzi. Najzad, on je proširio istraživanje ljudskog razvoja na cjelokupni životni ciklus, od rođenja do smrti.

Žarko Trebješanin

Štivo za dalje čitanje:

Kako odgovoriti na pitanje „Tko sam“?



Možda nikad niste čuli za psihologa Erika Eriksona. Ipak, sigurno ste čuli za izraz „kriza identiteta“, a možda ste se s onim što označava taj izraz i sami susreli. Upravo je Erik Erikson autor tog izraza, kao i autor jedne od najutjecjanijih teorija o razvoju identiteta. Taj čuveni psihoanalitičar svoj je život posvetio upravo istraživanju problematike identiteta koja je, smatrao je, fundamentalno pitanje u životu svakog čovjeka.

Erikson je za to imao vrlo osobne razloge; njegova životna priča je u pravom smislu riječi priča osobe koja nije imala čvrstu podlogu na temelju koje bi mogla shvatiti tko je. Rođen je kao produkt jednonoćne avanture između već oženjene majke iz utjecajne židovske obitelji u Danskoj i bezimenog oca kojeg nikada nije ni upoznao. Okolnosti njegovog rođenja bile su sakrivane od njega u prvoj obitelji u kojoj je živio, gdje je nosio prezime svog prvog poočima. Ubrzo nakon toga majka s njim seli u Njemačku, gdje Erik dobiva prezime svog drugog poočima. Već tijekom odrastanja Eriku se stalno činilo da je drukčiji od drugih: bio je visok i plav, nordijskog izgleda, radi čega su ga djeca u školi često zadirkivala. Drugi predmet poruge bilo je u Njemačkoj i njegovo židovsko porijeklo. Već je ovdje mladi Erikson bio suočen sa zahtjevnim nedoumicama o vlastitom identitetu, a kad su se u obitelji rodile još tri polu-sestre počeo se sve više osjećati kao stranac. Pitanje vlastitog identiteta nametnulo se iz okolnosti u kojima se našao.

I tako je Erik kad je odrastao –odlučio sam sebe definirati. Za početak je promijenio prezime u ono koje je dao samo sebi: Erikson, što je trebalo značiti „svoj vlastiti sin“. Naravno da se ta odluka ne treba shvatiti kao doslovna uputa, jer je Eriksonova životna priča ipak vrlo specifična. Ipak, iz njegove se priče može naučiti mnogo toga o tome tko ste, ako niste baš sigurni u to koja je vaša uloga u životu, što biste točno trebali ili htjeli raditi, kojim biste se poslom mogli baviti. Možda ste samo zbunjeni, a možda imate i ozbiljnu krizu identiteta.

Kriza identiteta normalna je stvar u životu svakog čovjeka, smatrao je Erikson. Nekima se ona dogodi u kasnim dvadesetima kada shvate da nisu završili na mjestu na kojem su htjeli, iako su možda sami krenuli tim putem jer im se u tom trenutku činio pravim. Nekima se dogodi kasnije u životu, nekima odmah na početku života. Erikson je smatrao da takvi ljudi na neki način imaju sreću – jer dobiju priliku koji drugi nemaju – priliku za ponovo rođenje. Ljudi koji se rode i odmah nađu svoje mjesto u svemiru su „jednom rođeni“, smatrao je Erikson, dok su ovi drugi kojima to malo teže ide „rođeni dva puta“. Prvo rođenje je ono stvarno, a drugo je ono simboličko, pronalazak vlastitog identiteta kojemu često prethodi faza konfuzije, zbunjenosti i patnje. Njima je teže nego onoj prvoj grupi, ali uspiju li proći kroz tu fazu i ponovo se „pronaći“ često u svijetu ostave veći trag od onih koji nisu imali priliku „drugog rođenja“.

Kako se taj proces odvija Erikson je prikazao na primjeru svoje slavne psihobiografske analize Martina Luthera. Martin Luther rodio se u vremenu neupitne poslušnosti prema crkvenim dogmama, prije 600 godina. Psihoanalitički gledano, bilo je to vrijeme strogog superega i društvenog autoriteta, gdje se u društvenoj atmosferi religiozno poticana krivnja izmjenjivala sa čestim javnim kažnjavanjem onih koji su se o nju ogriješili. Potlačenost ega od strane superega bila je neupitna; riječ društvenih autoriteta bila je posljednja, bilo da se radilo o ocu ili crkvenim dogmama. Vlastite vrijednosti nisu bile opcija.

Izvor