razlike između pravoslavlja, katoličanstva i islama? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Citat: Sillypuppie 22. Maj 2007, 19:18:22

aj da ja probam da rezimiram

to praktično znači da se vi slažu sa nečim što se desilo pre 2000 i koju godinu

Citat

Све 3 вере су проистекле из старе вере Аврама, Исака, Јакова званог Израиљ и Мојсија и покушавају да наставе њену традицију.

gde su se razdvojili?

Па не баш... Основа је слична, али је резултат различит. Стара вера Аврама, Исака, Јакова званог Израиљ, Мојсија итд. се на интернету може наћи под именом Абрахамска вера и томе слично, али бих овде употребио Хришћански термин - старозаветна вера.

Основу ове, старозаветне вере, је чинило Мојсијево петокњижје, 10 Божијих заповести и остале књиге старог завета, богослужење се вршило у Јерусалимском храму, који је имао своје свештенство и богослужење а жртве се се приносиле Богу више пута дневно. Јерусалимски храм су срушили Римљани средином 1 века нове ере, и од тада престаје са постојањем старозаветна вера у било ком облику.

Јудаизам је настао касније под утицајем учених тумача светих списа - рабина и јеврејске странке Фарисеја. Рабини нису свештеници и они се не баве верским обредима, они су познаваоци закона и његови тумачи. Они су и учитељи закона, зато се рабини ословљавају и са "учитељу". Основа Јудаизма је Талмуд, који представља записани усмени закон (који се још назива и Мишна ) и његова тумачења, која су се додавала како је време одмицало. Моше Мајмонидес, као велики Јеврејски филозоф, дао је подстрека рационалистичком схватању Библије и Талмуда, па се као реакција на то, међу Јеврејима, јавља мистични правац изражен у Кабали и Зохару. Кабала, чија је садржина намењена само уском кругу посвећених људи, па према томе непозната широј јавности, имала је силан утицај на јеврејске масе, а исто тако и на јеврејске филозофе, као на пример на Спинозу, у чијем се пантеистичком систему осећа утицај Кабале, затим на разне личности које су се представљале јеврејским масама као месије, па чак и на Хришћане у Шпанији, Немачкој и на Оријенту. Шулхан Арух је такође света књига Јудаизма. Он је уствари скраћени Талмуд. Богослужење, у смислу у каквом постоји у Хришћанству и строзаветној вери, не постоји у Јудаизму: отворе се свети списи, прочита се неки цитат, разговара се о томе, заједнички се помоле, Рабин одржи проповед и то је то. Синагоге нису храмови, већ најобичнији домови молитве.

Ислам себе сматра продужењем, или тачније обновљењем, старозаветне Аврамове религије коју су Хришћани и Јевреји, по тврдњи Ислама, искварили. Ни код Муслимана, муфтије и имами нису свештеници, већ учени тумачи исламских верских списа. Свете списи Ислама су Куран, Суна и Хадис (предање). Ислам учи да је Бог један, а докази о постојању Бога су из посматране природе, али још више из саме чињенице да постоји натприродно Божије откривење, које је људима дато преко Мухамеда а изложено у светим списима. Јединство Божије исламска догматика схвата истоветно као и јеврејска, то јест Бог је један једини како по суштини, тако и по лицима. Хришћанску догму о Светој Тројици ислам најенергичније одбацује као грех многобоштва. Исламска догматика приписује Богу иста она својства која му приписује и свака монотеистичка религија и теистичка филозофија. Међутим постоји извесна разлика између исламског и хришћанског схватања Божијих својстава - обе догматике се слажу да је Бог добар и милосрдан, али хришћанство иде и корак даље - Бог је не само добар и милосрдан, већ је и љубав. Он је управо Отац наш небески. За исламску догматику и куран ово је нешто нечувено. Муслиман нема ниједну молитву у којој би Алаха назвао Оцем. Ни код муслимана џамија није храм, већ зграда у којој се верници окупљају ради заједничке молитве.

Овде би тебало да сада дође Хришћанство, али неко ће питати зашто баш на задњем месту, када је Хришћанство настало пре Ислама,а свакако у исто време кад и Јудаизам? Разлози су то шти је Хришћанство по својим одликама потпуно другачије и нешто ново, у односу на ислам, Јудаизам и старозаветну веру, како по догматима, тако и по суштинском односу између Бога и човека. Ова промена односа се огледа у томе што основна обавеза човека није више да испуњава Божије заповести и да се плаши да не наљути Бога, уколико не испуњава заповести, као припадник изабраног народа, већ да воли Бога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом, као и ближњега као самог себе. Значи однос није више ропски, као у старом завету, већ је очевско-синовски, јер Бог Отац, преко Бога Сина и његове жртве, а кога верни примају на причешћу, и сам људима постаје отац. Дакле, оно што човек треба да чини ради Бога, више није тежак терет, који проистиче из обавеза извршавања закона, а иза кога следи Божија казна уколико се не испуни, већ је последица љубави коју човек осећа према Богу, као његов син.