Традиционално васпитање мушкарца не види у кућним пословима и подизању деце, па када се после развода нађу у новој ситуацији много се теже сналазе

Постоји нешто посебно дирљиво, рањиво и симпатично у лику оца који сам брине о својој деци, припрема им ручак и вечеру, мења пелене, брише сузе због свађе са другарима, пегла сукњице или крпи чарапе, везује пертле и гланца ципеле, мери температуру.
Колико разведених очева познајете, који пожртвовано и уз невероватне напоре обезбеђују егзистенцију за себе и своју децу? Иако самохраних очева има много мање него самохраних мајки, чини се су њихови проблеми много већи. Тешко им је да се снађу у новонасталој ситуацији, поготово ако пре развода нису бринули о домаћинству и подизању деце.

- Традиционално, наши мушкарци се не припремају за ту улогу, каже Вера Тотић, председница Удружења самохраних родитеља, које броји 790 чланова, од чега 137 очева. – Због тога многе од њих већ и на саму помисао да ће морати да брину о домаћинству, деци, набавци, кувању и прању – хвата паника. Од детињства су васпитавани да буду глава куће и да зарађују новац. Девојчице, опет, уче да брину о млађој браћи и сестрама, да се баве кухињом и кућом, а свесне су да ће морати негде и да се запосле. Зато жене, и кад остану саме, некако лакше координирају све обавезе у кући и на послу, док мушкарци имају утисак да им се живот потпуно распада. Одједном морају да јуре на сто страна и да раде послове у којима су невешти, и то у првом тренутку доживљавају као елементарну катастрофу. Међутим, већина се брзо прилагоди ситуацији и показују се као врло брижни, нежни, одговорни, родитељи. Њихова деца су подједнако уредна, васпитана, негована као и деца о којима брину мајке - наше чланице.

Проблеми самохраних очева су специфични, али они, према речима Вере Тотић, показују више стрпљења у односу са децом, сталоженији су и смиренији. Очеви који имају ћерке посебно "кризно" доживљавају тренутак њиховог уласка у пубертет и прву менструацију, и тада им – не знајући шта би друго - купују стручну литературу, или их препуштају некој тетки да се побрине о "женским стварима". Уколико имају нову партнерку – онда она преузима на себе обавезу да упуту девојчицу у тајне женског тела, сексуалности, физиолошких промена.

Какви су, међутим, изгледи да самохрани отац, поред свог редовног посла, бриге о кући и деци, одласка на пијацу и на родитељске састанке (што је ситуација у којима је његов мушки либидо и иначе помало пољуљан или бар потиснут)  упозна нову жену, успостави с њом трајну везу или чак оснује и нови брак.

Поновна женидба је некада био једини и нужан избор за удовце, али ствари су се у међувремену промениле, па је све више разведених очева којима није лако да, поред још нерашчишћеног претходног односа, граде неки нови. Ни жене више нису исте.

- Самохрани очеви, поготово разведени или они који имају дете из ванбрачне заједнице, због лошег искуства са претходном партнерком, много више страхују од нове везе, каже Вера Тотић. – И морам признати да је њихова брига оправдана. Жене нису увек спремне да уз мушкарца заволе и његову децу, док мушкарци, кад се заљубе у жену, најчешће без поговора прихватају и њену децу.

Не знамо да ли је ово правило, резултат дугогодишњег искуства или само лични утисак наше саговорнице, али уколико је запажање тачно – онда су жене које зазиру од мушкарца са децом у најмању руку неразумне. Јер, уколико га заиста воле, онда је чињеница да је он одговоран и брижан отац – само још један и то значајан плус на његовој листи квалитета. Никако не и његов недостатак. Јер, ако је одговоран према својој деци, онда ће такав бити и према њој и према њиховој заједничкој деци. Мушкарац на кога у сваком тренутку можете да се ослоните.

Осим што су стрпљивији у разговору са децом, у односу на мајке које стално нешто друго раде (пеглају, перу, рибају и чисте), очеви су изгледа и мање посесивни, односно не гуше своје потомке превеликом бригом, пажњом и љубављу, која од деце производи неспособне и неадаптивне особе. Већ сама чињеница да је сваки пети члан Удружења самохраних родитеља – отац, потврђује да мушкарци све чешће преузимају на себе бригу о деци, али и да томе прилазе врло одговорно, не стидећи се да затраже и помоћ – психолошку, педијатријску, правну, па и финансијску ако треба.

Све у интересу своје деце, да би њима било лепше и боље и да би што мање патили. Искуство госпође Тотић говори да је већина самохраних очева и пре развода изградила приснији однос са децом него њихове супруге, тако да су деца сама изабрала да буду са татама. У том случају и мање пате због одсуства мајке.

Животна прича Криса Гарднера доживела је и своју писану, а не само филмску верзију, а он је постао јунак класичног америчког сна. Многи овдашњи очеви вероватно су прошли сличну голготу покушавајући да опстану без посла, подршке, финансијске сигурности. О њима досад нису написане књиге нити снимљени филмови, али ту су њихова деца – као највеће признање за сав труд и несебичну љубав коју су им пружили.

Појавиће се већ и нека права жена, способна да препозна њихове квалитете.

Сања Лазаревић

Izvor: Politika