Razarač svih romantičnih mesta

Političke elite nisu sa umetnicima odredile strategiju umetničkog sistema u kome bi Muzej imao centralno mesto. Pojmovi države i Evrope, služe im kao dekorativni elementi. Zato umetnik mora biti glavni razarač svih romantičnih mesta

Živko Grozdanić, novi direktor Muzeja savremene likovne umetnosti u Novom Sadu je i umetnik sa posebnim pedigreom. Kao direktor, nametnuo je pakleni tempo muzejskih izložbi koje ponovo aktuelizuju domaće avangardne tendencije sedamdesetih, koje su u potpunosti raskinule sa tradicionalnim jezikom umetnosti. Grozdanić je osnovao i Bijenale mladih u Vršcu i organizovao preko sto izložbi kao umetnički direktor Galerije Konkordija u Vršcu. Grozdanić ne priznaje hijerarhiju vrednosti koju su domaći muzeji uspostavili tokom devedesetih.
      

U pravo vreme na pogrešnom mestu

Šta vas je navelo na rad "Meteorska kiša"? Rad je propraćen neprobojnim zidom ćutanja u medijima.
- Priznajem da već deset godina opsesivno pratim angažman Crkve u Srbiji. Nekoliko puta sam pokušavao da napravim adekvatan rad sa kojim bih pokrenuo javnu polemiku. Moj stav je da SPC predstavlja akumulator tradicionalnog i ksenofobičnog iz kojeg se pokreće cela politička elita Srbije. Upornost Crkve da promoviše i podržava sve oblike religioznog romantizma i da se nađe u pravo vreme na pogrešnom mestu specifična je strategija. Moja ideja jeste ukazivanje na jedan nedodirljiv crkveni sistem. Znao sam da će rad izazvati pažnju pojedinih medija, bes većeg broja javnih ličnosti iz sveta zabave ili nepoznatih pojedinaca koji su mi privatno pretili i obećavali da će mi polomiti kosti i je... mater. Crkva je ćutanjem još jednom propustila šansu da poentira na mojoj instalaciji, odnosno da rad javno podrži ili uspostavi diskretnu komunikaciju sa savremenom umetnošću.
      
   
   

Muzej savremene umetnosti nastavlja sa vašim konceptom diktature avangarde izložbama koje daju uvid u nastanak konceptualizma na ovim prostorima.
- Diktatura avangarde! Konstatacija kojom se najupečatljivije može odrediti moja programska strategija. Dramatična situacija u kojoj se nalazi Muzej savremene likovne umetnosti, koji posle 40 godina još nema svoj izlagački prostor, determiniše ceo način borbe da se to pitanje trajno reši. Problem je mnogo dublji i refleks je nepostojanja dugoročne kulturne politike. Političke elite nisu još nijednom sele za sto sa strukom, kustosima, umetnicima i odredile strategije koje bi uspostavile umetnički sistem unutar kojeg bi Muzej bio centralno mesto. Pojmovi države, nacije, Evrope, služe im kao dekorativni elementi. Zato ponašanje savremenog umetnika danas mora biti avangardno, odnosno on mora biti glavni razarač uporišta svih romantičnih mesta.

Vaš rad je uvršćen na izložbu "O normalnosti ", prvi pokušaj muzeološke klasifikacije alternativne scene devedesetih. Kako vama izgleda sama postavka, kataloške teze i, uopšte, sama scena?

- Umetnička scena tokom devedesetih imala je nekoliko refleksija. Istakao bih angažmane institucija nevladinog sektora, Centar za savremenu umetnost, Kuda Org, Remont, Led Art, Centar za savremenu kulturu Konkordija, Savremenu galeriju u Pančevu, ... te organizacije su praktično obezbedile da opstane jezik savremene umetnosti. To je važan segment koji još nije istražen. Izložba "Devedesete" mora se sagledati u egzistencijalnom kontekstu. Ona potencira mehanizme otpora savremene umetničke scene, od kraha Jugoslavije do sloma sna o "Velikoj Srbiji". Ono što sve aktere čini važnim je činjenica da je opstao sam pojam - Umetnost.

Vaši radovi posvećeni udarnim perima domaće likovne kritike, tipa "Limun za Jerka Denegrija" ili "Puška za Slavka Timotijevića" mogu se shvatiti kao asocijativni psihološki portreti.
- Ciklus radova koje sam krajem 2003. godine prikazao u Galeriji Konkordija pod nazivom "Alegorije o teoriji" doveli su u sumnju angažmane umetnika na srpskoj sceni tokom devedesetih godina u korist kritike. "Alegorije o teoriji" preispituju prisutnu hegemoniju kritike.

Suočavam se sa činjenicom da elitna kritika u Srbiji nije u funkciji opisivanja, objašnjavanja i vrednovanja, već je glavni kreator same scene. Imena za mene najboljih teoretičara umetnosti, Jerka Denegrija, Branislava Dimitrijevića, Slavka Timotijevića i drugih, direktno uvodim u nazive svojih radova. Ironija koja provejava iz navedenih radova-instalacija je namerna i samo potencira psihološke karaktere istoričara umetnosti.


Izvor: Glas Javnosti \ S. Đ. M.