Distingvo

U jednom autobusu (nisam rekao u globusu) video sam (jednog, ne osam) čoveka (a ne čvor veka) sa plavim filcanim šeširom (a ne s cicanim peškirom), sa šeširom (dakle) na kome je bila pletena traka (a ne metena raka). On je raspolagao dugim vratom (a ne dugim alatom). Kako se gomila gurala (a ne mila gola turala), jedan novi putnik (a ne povinutnik) zameni gore rečenoga (a ne meni gore reče noga). Ovaj je drugi galamio (a ne gala, mio), no ugledavši jedno slobodno mesto (a ne probodno meso) trkom mu se poprimače (a ne šmrkom mu se mokri mače).

Malo zatim ga spazih (a ne sa tim ga zgazih) na stanici Sen Llazar (a ne na klanici Srem Pazar) kako razgovara sa drugom (a ne vara za strugom) o dugmetu sa svog kaputa (koje ne treba pobrkati sa dugom metom takvog puta).

Homeoptote
Ili
Cica-mica

Jednog dana, ravnodnevica, sedoh u kolica, mala šetnjica, kad jedna ptičica, s lica prava majmunica, šijica ko iglica; balava mu vilica, glavica ko čuturica, pa neka smešna kapica, na njoj mašnica-uzica. Jedan čičica poče da ga gica i laktom golica u predelu porebrica; zato onaj ko iz hica: „Prznica! Sa mnom nema cica-mica, bez vica!“ No oštrica posta trica čim stražnjica-ulizica ugleda: stolica-slobodnica s nekoliko flekica od tuđih zadnjica.

Ne prođe ni zerica, pozornica: stanica Svetica Lazarica, kad šta vidi zenica: ista ona stenica, nova mu je smernica jedna dugmeternica sa kaputa-dernica.

Zvaničan izveštaj

Imam čast izvestiti vas, kao nepristrasan svedok i strogi sudija, o sledećim događajima.

Toga dana oko podne našao sam se na platformi autobusa koji je išao Ulicom Kursel u smeru Trga Šampere. Rečeni autobus bio je popunjen, čak više nego popunjen, ako smem tako da se izrazim, jer je kondukter primio nekoliko „padobranaca“ preko reda, i to bez ikakvog dubljeg razloga, samo iz preterane dobrote srca koja ga je naterala da prekrši pravila, te stoga mu se može oprostiti. Pri svakom zaustavljanju putnici koji su se penjali i silazili izazivali su izvesnu gužvu koja je jednog od istih putnika naterala da uloži svoj ne baš stidljivi protest. Sa svoje strane mogu još potvrditi da je pomenuti putnik seo u najkraćem mogućem roku.

Ovom svom kratkom izlaganju mogao bih dodati još ovu dopunu: pružila mi se bila prilika da gorepomenutu ličnost ponovo spazim, nešto malo kasnije, u društvu jedne druge ličnosti koju nisam uspeo da identifikujem. Konverzacija koju su oni vodili sa dosta veštine ticala se, po svemu sudeći, nekih estetičkih pitanja.

Imajući u vidu sve gorenavedene činjenice, najponiznije vas molim, gospodine Inspektore, da me uputite kakve sve konsekvence mogu da izvučem i kakva mi dajete uputstva u vezi sa pomenutim događajem.

U očekivanju vašeg odgovora, gospodine Inspektore, primite izraze mog najdubljeg i najiskrenijeg poštovanja.

Recenzija izdavača

U svom novom romanu, kojem ne nedostaje ovom piscu već svojstvena toplina, romansijer X, čija su nam mnoga remek-dela već poznata, potrudio se da izvede na scenu samo vrlo izrazite ličnosti koje se kreću u jednom poznatom i svima, starima i mladima, bliskom svetu. Radnja romana zbiva se, dakle, u jednom autobusu, gde se junak ove povesti susreće s jednom dosta zagonetnom ličnošću koja započinje s njim svađu. U završnoj epizodi čitalac će se ponovo sresti s misterioznim junakom koji sad s napregnutom pažnjom sluša savete svog prijatelja, jednog čuvenog dendija. Ceo roman odiše ljupkom i u isto vreme tajanstvenom atmosferom koju je naš romansijer uspeo da naslika s neobičnom spertnošću.

Onomatopeje

Na platformi, pla pla pla, jednog autobusa, trus trus trus, na liniji S (čemu te zmije što se sijaju i suludo svijaju svoj bes) oko podne, bim bam bom, neki smešan mladić, ha ha ha, sa nekim čudnim kapelinom, uf uf, okrenu se (obrnu, obrnu, nu) odjednom ka svom susedu i s izrazom ljutnje, oh ah uh, reče mu, hm hm hm: „Vi me namerno gurkate, gospodine“. I fju. Ovaj se, tap tap, baci na jedno slobodno sedište i sede, bu-hum!

Istog dana, nešto kasnije, bim bim bom, bim bim bom, videh ga ponovo u društvu nekog mangupa, ohoho, koji mu je govorio nešto o dugmetu na kaputu (brr, brr, brrr – nije bilo baš tako toplo...)

I – tap.

Logička analiza

Autobus.
Platforma.
Platforma autobusa. Mesto radnje.
Podne.
Otprilike.
Oko podne. Vreme radnje.
Putnici.
Svađa.
Svađa među putnicima. Događaj.
Mladić.
Šešir. Dug, tanak vrat.
Mladić sa šeširom i pletenom trakom. To je glavna ličnost.
Dotični,
Jedan dotični. To je druga ličnost.
Ja.
Ja.
Ja. Kao treća ličnost, pripovedač.
Reči.
Reči. Izgovorene reči.
Slobodno mesto.
Zauzeto mesto.
Slobodno, pa zauzeto mesto. To je ishod.
Stanica Sen Lazar.
Sat kasnije.
Jedan prijatelj.
Jedno dugme.
Druga izgovorena rečenica. To je zaključak.
Logički zaključak.

Insistiranje

Jednog dana oko podne popeh se u jedan gotovo popunjen autobus na liniji S. U tom gotovo krcatom autobusu na liniji S bio je jedan dosta smešan mladić. Popeo sam se, dakle, u isti autobus u koji i on, to jest u autobus na liniji S koji je bio skoro pun, oko podne, a mladić je nosio na glavi šešir koji mi se učinio vrlo smešnim, meni, dakle, dok sam sedeo u istom autobusu u kome i on, taj mladić, na liniji S, jednog dana oko podne.

Taj šešir bio je okružen nekom vrstom pletene uzice poput gajtana, a mladić koji je nosio taj šešir – i tu uzicu – bio je u istom autobusu u kojemu sam bio i ja, dakle, u jednom skoro sasvim punom autobusu, jer je bilo podne; a taj se šešir, čija je uzica bila kao u kavog đilkoša, nastavljao jednim licem na dugom vratu, na jako dugom vratu. Ah! Kako je bio dugačak vrat u tog mladića koji je nosio šešir okružen nečim poput gajtana, a u autobusu na liniji S, jednoga dana oko podne.

Gužva je bila velika u tom autobusu koji nas je vozio do poslednje stanice na liniji S, jednoga dana oko podne, mene i toga mladića koji je imao pod smešnim šeširom dug, duuuug vrat. Potres koji je nastao izazava odmah proteste, proteste koji su poticali od tog mladića sa dugim vratom na platformi autobusa na liniji S, jednoga dana oko podne.

To je bila optužba izgovorena cmizdravim glasom povređenog dostojanstva, jer na platformi autobusa S bio je jedan mladić sa šeširom okruženim nekom vrstom gajtana i sa dugim vratom; našlo se takođe odjednom i jedno prazno mesto u tom skoro punom autobusu na liniji S, punom, velim, jer bilo je podne, a mesto je odmah zauzeo onaj mladić s dugim vratom i sa smešnim šeširom, mesto za kojim je žudeo, jer nije više hteo da se trucka na platformi tog autobusa, jednoga dana oko podne.

Dva sata kasnije ponovo ga videh pred stanicom Sen Lazar, tog mladića, dakle, koga sam bio zapazio na platformi autobusa S tog istog dana oko podne. Bio je sa jednim komplanjonom iste fele koji mu je dvao savet koji se odnosio na dugme s njegova kaputa. Drugi ga je pažljivo slušao. Taj drugi, to je bio onaj isti mladić koji je imao nekakav gajtan oko šešira i koga sam video na platformi punog autobusa S, jednog dana oko podne.

Neznanje

Ja, bogami, ne znam šta hoće od mene. Da, uzeo sam S oko podne. Je li bilo sveta? Po svoj prilici, znate, u to vreme. Mladić s mekim šeširom? Vrlo moguće. Ja ne zavirujem ljudima u njušku. Baš me boli za njih. Neke pletena vrpca? Oko šešira? To je zbilja neobično, no ja, što se mene tiče, baš me briga za takve stvari. Pletena vrpca... svađao se s nekim gospodinom? To me nimalo ne čudi, ima toga.

Da li sam ga ponovo video sat koji posle? I to je moguće. U životu ima i čudnijih stvari. Tako, na primer, sećam se otac mi je pričao da...

Prosto prošlo vreme

Ušao sam u autobus u Port Šampereu. Bilo je mnogo sveta, mladih, starih, dece, vojnika. Platio sam, zatim sam počeo da gledam oko sebe. Nije bilo baš interesantno. Ipak sam najzad primetio jednog mladića koji je imao dug vrat. Posmatrao sam njegov šešir i primetio sam da je umesto trake imao neki pleteni gajtan. Svaki put kada bi se popeo neki novi putnik, nastajal bi gužva. Ja nisam ništa govorio, ali je mladić sa dugim vratom opomenuo svog suseda. Nisam čuo šta mu je rekao, ali su se gledali popreko. Onda je mladić s dugim vratom odjednom otišao da sedne.

Vraćajući se sa Port Šamperea, prošao sam pored stanice Sen Lazar. Ugledao sam mog tipa u razgovoru sa nekim drugom. Ovaj mu je pokazivao prstom na jedno dugme tačno iznad razreza na kaputu. Zatim je autobus krenuo i ja ih više nisam video. Sedeo sam i nisam mislio ni o čemu.

Sadašnje vreme

Podne, lebdi jara oko glava putnika u autobusu. Ona raspaljuje mozak jednog tikvana sa smešnim šeširom koji je začas spreman da zametne kavgu. I da se odmah utronja u toj atmosferi, i suviše teškoj da bi se mogle lako podneti oštre psovke. Onda on seda, pečen, na jedno slobodno sedište.

Kasnije putnici mogu da postave pred stanicom s duplim kolosekom mantilska potpitanja povodom nekih tričavih dugmadi koje znojavo-prljavi prsti smelo opipavaju.