Reli-reči

(Miraz, bajonet, neprijatelj, kapela, atmosfera, Bastilja, razlog.)

Jednog dana nađoh se na platformi autobusa koji je svakako bio deo miraza kćeri gospodina Brâka koji upravlja pariskim GSP-om. Bio je tamo jedan dosta čudan čovek, ne zato što nije nosio bajonet, nego zato što se imao utisak da se nosi, a da ga uopšte nije imao. Odjednom, ovaj se mladić ustremi na svog neprijatelja: na jednog gospodina koji je stajao kraj njega. Napao ga je što se ne ponaša pristojno kao u kapeli. Zategavši tako atmosferu, laf sede.

Dva sata kasnije, sretnem ga na dva-tri kilometra od Bastilje u društvu jednog njegovog prijatelja koji mu je savetovao da dâ da mu se prišije dugme na kaput, savet koji je i onaj mogao da dâ ovome sa isto toliko razloga.

Kolebanje

Nisam baš siguran gde se sve to dogodilo... u crkvi, u kanti za đubre, u sušnici za meso? Možda u nekom autobusu? Bilo je tamo... šta je ono bilo tamo? Bilo je jaja, džakova, rotkvica? Ili su tamo bili kosturi, šta li? Da, ali obloženi mesom i živi. Čini mi se da su baš oni bili u pitanju. Neki ljudi u autobusu. Ali među njima bio je jedan čovek (ili dva?) koji se po nečemu isticao, ne znam baš sigurno po čemu. Po svojoj megalomaniji? Pre će biti... i tačnije... po svojoj mladosti koju je krasio dug... nos li? brada li? palac li? ne: vrat i jedan šešir, čudan čudan, čudan. On poče da se svađa, da, tačno, sećam se, upravo tako, s jednim drugim putnikom (čovek ili žena, dete ili starac?). To se završilo, to mora da se već nekako završilo, verovatno time što se jedan od suparnika povukao, šta li.

Mislim da je to isto lice koje sam već negde morao sresti, ali gde? Pred nekom crkvom? Pred nekom sušnicom za meso? Pred nekom kantom za đubre? Bio je, čini mi se, s nekim drugom koji mu je, po svoj prilici, govorio nešto, ali šta, o čemu i kako?

Precizno

U autobusu na liniji S, dugom 10 metara, širokom 3 metra, visokom 6, na 3 km i 60 m od polazne stanice, u trenutku kada je bio pod opterećenjem od 48 ličnosti, tačno u 12 časova i 17 minuta, jedna ličnost muškog roda, stara 27 godina 3 meseca i 8 dana, visine 1 m i 72 cm, težine 65 kg, broj šešira 35 cm, dužina pantljike 60 cm, obrati se jednom čoveku od 48 godina, 4 meseca i 3 dana, visine do 1 m i 68 cm, težine 77 kg, sa 14 reči čije je ukupno trajanje bilo 5 sekundi i koje su aludirale na prisilno premeštanje od 15 do 20 cm. On zatim sede na nekih 1 m i 10 cm dalje.

Ravno 58 minuta kasnije on se nalazio na 10 metara od stanice Sen Lazar, ulaz u predgrađe, i šetao se tamo-vamo stazom od 30 metara dužine, a sa jednim drugom od 28 godina, visine 1,70 m težine 71 kg, koji mu je dao savet od 15 reči: da premesti u pravcu zenita jedno dugme od 3 centimetra u pečniku.

Subjektivan stav

Toga dana nisam baš bio loše obučen. Lansirao sam jedan nov šešir, dosta zgodan, i obukao mantil koji je, verujte mi, bio perfektan. Sretoh onog tipa pred Stanicom Sen Lazar, a on je hteo da mi pokvari zadovoljstvo dokazujući mi da je na tom mantilu i suviše veliki razrez i da bi stoga trebalo da dodam na njega još jedno dugme.

Nešto malo pre toga pošteno sam začepio gubicu jednom izlapelcu koji me je namerno gazio po nogama svaki put kada bi neko prošao. To se dogodilo u jednom ogavnom autobusu koji se napunio rajom upravo u ono vreme kada mi je napotrebnije da se negde prebacim.

Drugi subjektivni stav

Danas u autobusu bio je pored mene na platformi jedan od onih šmokljana kojih, srećom, nema mnogo, inače bih ubio nekog od njih. Ovaj mi je, jedan fakin od svojih dvadeset pet- trideset godina, bio naročito odvratan, ne toliko zbog svog vrata, golog kao u ćurana, koliko zbog pantljike boje patlidžana koju je dasa vezao oko šešira. Ah! Taj vašljivac! Kako mi se bio smučio! Pošto je u autobusu u to vreme bilo mnogo sveta, koristio sam gužvu koja je u to vreme bila nastala na stanicama da ga s vremena na vreme gurnem laktom u rebra. Laf je, naravno, strugnuo čim mu se dala prilika, tako da nisam stigao još da ga i pošteno opalim po papcima. A na kraju sam mu rekao, kako bih ga malo zeznuo, da mu fali jedno dugme na mantailu s velikim razrezom.

Priča

Jednog dana oko podne kraj parka Monso, na zadnjoj platformi jednog skoro sasvim popunjenog autobusa na liniji S (sada linija 84), spazih jednu osobu s jako dugim vratom i sa mekim šeširom na kome je bio pleteni gajtan umesto pantljike. Čovek se odjednom obrati svom susedu tvrdeći da mu ovaj gazi po nogama svaki put kada se putnici penju ili silaze. No on odjednom napusti diskusiju i baci se na jedno slobodno mesto.

Dva sata kasnije ponovo ga ugledah pred stanicom Sen Lazar gde uveliko razgovara s nekim prijateljem koji mu je savetovao da smanji razrez na kaputu, tako što će dati nekom spretnom krojaču da mu još malo podigne gornje dugme.

Građenje reči

U autobusno-platformno-kostolomateljnoj držne-danciji lutecio-meridionalno racioniziran i susedovan od jednog longivratinalnog pletenotrakovana-okoloklobuknog sakagijaša. Ovaj glagoljati stade nepoznanstvovanom: „S vaše sam strane svakiputovan“. Ovaj, naljućen, proždrljivo se slobodnomesti. U jednoj spaciotemporalnoj poslevremenosti ponovo ga videh kako prolazarseniše s nekim Iksom koji mu govoraše: „Trebalo bi da na svoj kaput deluješ dugmeupotpuniteljnije“. I on mu celu stvar stade zaštokakovati.

Negacije

To nije bila ni lađa, ni avion, nego neko suvozemno saobraćajno sredstvo. To nije bilo ni ujutro, ni s večeri, nego u podne. To nije bila ni beba, ni starac, nego mladić. To nije bila ni traka, ni pantljika nego pletena uzica. To nije bila ni procesija, ni gungula, nego metež. To nije bio ni prijatan, ni zao čovek, nego prznica. To nije bila ni istina ni laž, nego izgovor. Nije ni stajao, ni ležao, nego je hteo da sedne.

To nije bilo ni uoči tog dana, ni sutradan, nego još istog dana. To nije bila ni stanica Nord, ni stanica PLM-a, nego stanica Sen Lazar. To nije bio ni roditelj, ni neznanac, nego prijatelj. To nije bilo ni psovanje, ni sprdnja, nego modni savet.

Animizam

Jedan mek, siv šešir, povijena oboda, omotan pletenom vrpcom, pokretao se u gomili drugih, podrhtavajući katkad u ritmu izbočina na tlu kojima su se valjali točkovi automobila koji je nosio taj šešir. Pri svakom zaustavljanju putnici koji su se vrzmali tuda zadavali bi mu bočne, katkad vrlo izrazite udarce, što se završilo tako što se naljutio taj šešir. On je onda izrazio svoj gnev posredstvom ljudskog glasa koji je bio vezan uz njega mesnataom masom strukturalno raspoređenom oko jednog kavazisferičnog koščatog stuba izbušenog nekim rupama koje su se nalazile pod njim, šeširom. Zatim on, šešir, sede.

Sat-dva kasnije ponovo videh taj šešir kako se kreće na nekih metar i šezdeset pet iznad zemlje, tamo-amo kraj stanice Sen Lazar. Neki mu je prijatelj savetovao da doda jedno dopunsko dugme na kaput... dopunsko dugme... na kaput... reče mu to... njemu... šeširu.

Anagrami

U autobusu S u verem janćeve gužev jedan pti od svojih dadesvet inogad koji amio šemsan i gud trav i šireš sa nakapom mesotu raket đavosa se sa jednim mrgudi tupnikom koji ga je dovnao veku ugurko ramenom. Plećikoljač kota on se mrtavosaj na jedno nosbodlo desište.

Jedan sač kasnije ja ga sretoh na Kur de Umor pred stanicom Nes Azlar. Obi je sa nekim gurdom koji mu reče: „Trebalo bi da prišiješ podsukno mugde na svoj tupak“. I zakopa mu gde (na rarzute).