I to jutro mirisalo je na crnu kafu koja je čekala pored računara. Obično bi otpila jedan gutalj i počela da radi, ali tek što je primakla šoljicu ustima zazvonio je telefon. Gazda je pozvao da hitno dođe u njegov kabinet. Bio je, kao i uvek, učtiv, šarmantan i nasmejan i saopštio joj kako ceni njenu marljivost i znanje, ali firma se transformiše i njene usluge im više neće biti neophodne. Mehanički je pokupila stvari sa stola i krenula u dugu besciljnu šetnju -do sutona. Pored računara je ostala nepopijena šoljica kafe.
Milica Š. je inženjer elektrotehnike i majka troje dece. Muž joj je profesor istorije- predaje u gimnaziji. Danima nije imala hrabrosti da im kaže da je dobila otkaz. Izlazila je ujutru pre svih iz kuće, kao da ide na posao. Hodala, hodala i hodala po gradu gonjena jednom mišlju:kako sada krenuti sve iz počtka?

ISKUSNI, A SUVIŠNI

Sve dok se jednom, sa prvim zracima sunca, izdajnički miris crne kafe nije uvukao u njen novobeogradski stan. Zaridala je iz sveg glasa. Ukućanima je dugo trebalo da shvate šta joj se desilo. Milica Š. ima 45 godina i sada, posle šestomesečnog lečenja od nervnog sloma, traži novi posao. I pored svih kvalifikacija koje ima, znanja dva strana jezika i dvadesetogodišnjeg iskustva, već je dva puta odbijena. Ne zna samo da li zbog godina, ili zato što je žena.
Milica Š. je jedna od stotine hiljada pripadnika srednje generacije preko čijih života tranzicija prelazi kao parni valjak. Statističke brojke su neumoljivo surove i kažu da je od gotovo 900.000 nezaposlenih, najbrojnija grupacija onih između 31 i 40 godina života, čak 26 odsto. Slede ih vršnjaci Milice Š. koji su u zlatnim "četrdesetim", njih 190.225 ili 21 odsto. Starijih od 50 meću nezaposlenima ima 165.000 , odsnosno 18,6 odsto.
Na tržištu rada za one mlađe od 40, a starije od 30, koji se još jedino kod nas zovu mladi, mada to odavno nisu, poneki posao može i da se nađe. Ali, oni koji su prešli četrdesetu su, kako se to kaže u žargonu, načisto ugasili. Većina, ili gotovo svi poslodavci, koji su danas uglavnom privatnici, traže mladu, kvalifikovanu, poletnu radnu snagu. Mada u oglasima više ne naglašavaju, kako su to do nedavno činili, kandidate eliminišu prema "krštenici".
Nisu mnogo pomogle ni poreske olakšice koje je država uvela za poslodavce koji zapošljavaju iskusnu radnu snagu. Od otpremnina koje dobijaju uz otkaz, oni sa dvadesetak godina radnog iskustva teško da mogu da započnu sopstveni biznis. Ostaje im da konkurišu kod Nacionalne službe za programe samozapošljavanja, gde mogu da dobiju povoljne kredite od 80 do 150 hiljada dinara, ili kod Fonda za razvoj koji daje od pet do 20 hiljada evra. Rizici koje nosi preduzetništvo su za mnoge sredovečne prevelik zalogaj i ne usuđuju se da se otisnu u privatni sektor samostalno. Nadaju se da će doći do nekog posla.
MITOVI I SUDBINE

- Jedan od mnogih stereotipa koje nameću društvo i kultura je da su mlađi ljudi agilniji, spremnijni da se prilagode novim tehnologijama, da brže uče, što nije tačno, jer svaki čovek ima svoje individualne sposobnosti koje nemaju veze sa njegovom životnom dobi- objašnjava beogradski psiholog Maja Bubanja.
Ovo međutim, nije jedina zabluda o čije zidove lupaju oni koji traže posao, naglašava naša sagovornica. Obijajući pragove raznih preduzeća moraju da se uklapaju i u komercijalizovani stereotip slike i prilike poslovnog čoveka (tašna, mašna) ili žene( suknja iznad kolena). Tim stereotipima, kaže nam Bubanja, mogu i da se prilagode, ali ne i onim koji se odnose na godište i pol, koji ih automatski eliminišu i diskriminišu.
- Diskriminacija po polu je postojala i ranije, odnosno polovi su se razlikovali po poziciji moći, muškarac se smatrao dominantnijim i više poslovno orjentisan, a žena po stereotipu više bila okrenuta porodici i njenoj organizaciji, pa samim tim manje "upotrebljiva" na poslu, samo što je to sada poprimilo ekstremizovan oblik- tvrdi Maja Bubanja.- U sklopu tranzicije mnogi se mitovi sa kojima smo živeli dekonstruišu na najsuroviji način, što utiče na ljudske sudbine i čini ih tragičnim. Dugo smo živeli u mitu o jednakosti i iluziji da smo svi isti. Tranzicija je taj mit srušila, sve su ogoljenije pozicije moći, a stereotipi i predrasude društva razotkrivaju se na najbrutalniji mogući način.

PRIČATI I PRITISKATI
U mnogim zapadnim zemljama zakonom je zabranjeno da se na kokursima kandidati pitaju za godište i ukoliko su žene da im se postavi pitanje bračnog stanja. Kod nas te prakse, kao ni bilo kog drugog oblika zaštite od diskriminalizacije nema. Da bi do toga došlo, smatra naša sagovornica Maja Bubanja, mediji moraju da otvore ovu priču mnogo više, da se izvrši pritisak na društvo i one od čijih odluka zavise sudbine mnogih.
-Priča o diskriminaciji mora da postane transparentna, da uđe u socijalnu komunikaciju, da bi se našlo rešenje da se ona eliminiše- kaže Bubanja.- Jedino tako i kod nas će moći da se stvore uslovi da se zaštite prava marginalizovanih.


Izvor: Novosti