Transkript dokumentarnog filma


„RAT KOJI SE MOGAO IZBEĆI“

Uvod: “Iz noći u noć, televizija je donosila slike smrti i patnje tokom rata koji je besneo u bivšoj Jugoslaviji između 1991. i 1995. Kada su borbe prestale, zemlje NATO, posebno SAD, pokušavale su brzo da prigrabe zasluge za okončanje rata. Naučena lekcija je bila, po mišljenju mnogih, da se mora odmah intervenisati u etničkim sukobima, i to po mogućnosti uz pomoć NATO. Ali, da li je Zapad zapravo pretvorio mali šumski požar u surovi građanski rat? Da li je Zapad prerano sebi pripisao zasluge za okončanje rata koji je sam rasplamsao?“


Lord Piter Karington:
“Mislim da su međunarodna zajednica – Evropljani,  Amerikanci i UN omogućili da uopšte dođe do sukoba.“

Džordž Keni:
“Obaveštajne službe su bile jedinstvene u oceni da će doći do eskalacije ukoliko priznamo Bosnu.“

Nora Belof:
“Pošto nisu postojale jasno utvrđene garnice i pošto su svi bili naoružani, ako biste razbili Jugoslaviju jednostarnim proglašavanjem nezavisnosti, zaparavo secesijom – ako se odlučite za secesiju, ne postoji način da se to desi mirnim putem.“


PRVI DEO:

POTPALJIVANJE FITILJA

KOMENTATORKA (K): „ Devedesete godine su počele nadom i optimizmom posle pada berlinskog zida i okončanjem hladnog rata. Nova Ujednijena Nemačka stajala je kao stub oslonca za ujedinjenje ostatka Evrope pod vođstvom Evropske Unije, prijateljskog, ali moćnog rivala SAD. Ali jedinstvo Evrope je bilo kratkog veka. Samo dve godine kasnije, veliki deo Jugoslavije je bio u plamenu. Mali rat u republici Sloveniji vodio je ka većim krvavaijim sukobima u Hrvatskoj i Bosni. Osim toga, Evropljani i zemlje Bliskog Istoka su podržavale različite frakcije u građanskom ratu. Javno, zapadne diplomatije su krivile neodgovorne vođe etničkih zajednica u različitim republikama, uključujući Milana Kučana u Sloveniji, Franju Tuđmana u Hrvatskoji i posebno Slobodana Miloševića u Srbiji. Svakako među zaraćenim stranama nije bilo nevinih. Privatno, izaslanik EU lord Karington i međunarodni posrednik UN Sajrus Vens su bili besni na nemačkog ministra inostarnih poslova Hansa Ditriha Genšera zbog njegovog angažovanja na priznavanju naoružanih separatista u Sloveniji i Hrvatskoj. Kada je došlo do eskalcije sukoba,  Sajrus Vens je to nazvao „ rat gospodina Genšera“.

Džordž Keni: Vens je tvrdio da će ovo priznavanje poništiti diplomatske napore kojima je on pokušavao da smiri sukob u Hrvatskoj i da će raspaliti ratni požar u Bosni.

K: Bivši nemački ministar inostranih poslova je tvrdio da njegova vlada nije podržavala raspad Jugoslavije dok nisu započeli sukobi.

Hans Ditrih Genšer: Mi smo čvrsto zastupali ideju jedinstava Jugoslavije, ali smo videli da želja za zajedničkim životom sve više nestaje pod pritiskom vojnih dešavanja.

K: Ipak nemačka obaveštajna služba, BND, bila je duboko umešana u obuku hrvatskih separatista koje su predvodili pronacističke ustaše. Oni su posle Drugog svetskog rata pobegli u Nemačku gde su organizovali veći broj terorističkih akcija protiv ambasada i vlada jugoslovenskog komunističkog vođe, Josipa Broza Tita.

N.S.1: Početkom 60-ih BND je odlučila da potpuno sarađuje s ustašama. To je postalo jasno posle tzv. „ hrvatskog proleća“ početkom 70-ih. Posle Titove smrti oni su ojačali svoje veze sa ustašama s ciljem da se Jugoslavija dezintegriše u nekoliko manjih država.

K: Ključnu podrška Nemačke u podržavanju  separatista potvrđuje i Antoan Duhaček, bivši šef jugoslovenske kontraobaveštajne službe, koji je i sam bio Hrvat.

Antoan Duhaček: Nemci su hteli apsolutno i potpuno potčinjavanje hrvatske obaveštajne službe. Oni su bili spremni da urade sve što su Nemci tražili, a Nemci su tvrdili da je sve to u interesu buduće slobodne i nezavisne Hrvatske.

K: Na površini, Jugoslavija je živela bolje od svojih suseda tokom 70-ih i 80-ih godina. SAD su smatrale da je nezavisni komunistički lider, Josip Broz Tito, njihov adut u haldnom ratu s Moskvom. Jugoslovenska ekonomija je oživljavana zajmovima sa Zapada, čak i posle Titove smrti 1980. godine.  Pažljivo osmišljene Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine pružile su svetu sliku mirne multi etničke zemlje u kojoj svi rade zajedno. Iskusni posmatrači su, ipak, mogli da vide nevolje ispod površine.

Dejvid Bajdner: Prvi nagoveštaj onoga što se spremalo je bio 1983. kada sam putovao po različitim republikama. Čuo sam mnogo separatističkih osećanja posebno u Sloveniji i Hrvatskoj, ali ne smao tamo. Čuo sam mnogo pretećih reči o tome “šta bismo mi uradili njima“.

K: Same za sebe, ni Slovenija ni Hrvatska nisu imale dovoljno diplomatske ni vojne moći da se odvoje. Nisu mogle da se suprostave jugoslovenskoj vojsci, tada četvrtoj po snazi u Evropi. Nemačka nije dala samo diplomatsku pomoć, već i oružje, čak i posle međunarodne zabrane isporuke oružja iz 1991.

Dejvid Hakvord: Napisao sam priču o tome pod naslovom „ Blokada je šala“ i otišao da obiđem luke kao što je Split i ostale duž dalmatinske obale. Koliko sam mogao, proveravao sam ono što je stizalo i video sam da nema nikakvih ograničenja.

Ted Galen Karpenter: Video sam hrvtaski MIG 21 koji je oboren u Krajini. Hrvati su tvrdili da je ranije pripadao jugoslovenskom vazduhoplovstvu. Međutim, bilo je očigledno da je on bio iz flote Istočne Nemačke. Imao je istočnonemački radar u kabini. Znali smo da oružje stiže iz Istočne Nemačke i da se kamuflira tako da ne liči na zapadnonemačko oružje. Očigledno je da su stizali iz Zapadne Nemačke uz blagoslov njihove vlade. Nije postojao drugi način za snabdevanje ovako teškim oružjem.

K: Naoružavajući separatiste, Nemci su upozoravali jugoslovenske vlasi i premijera Ante Markovića, da ne sme da upotrebe saveznu vojsku u cilju očuvanja federacije. Ante Marković, Hrvat koji se zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, predsedavao je razjedinjenom vladom i nije mogao da se odupre nemačkom pritisku. SAD su ga podržavale kao reformistu, ali Marković nije bio u stanju da održi slabu i razjedinjenu vladu.

D.Bajdner: On nikada nije tražio koalicionu podršku. Uvek je nastupao sam. Bio je dobrodošao u Beloj Kući, ali nije uživao nikakvu podršku kod kuće. U nekom smislu on je bio pravi gubitnik, jer je održavao iluziju da Jugoslavija može opstati.

K: Jugoslovenska narodna armija koja je držala zemlju na okupu, postala je meta onih koji su hteli da se otcepe. Tokom mitinga hrvatskoh separatista u Spliti, maja 1991. godine, demonstarnti su zadavili mladog vojnilka i njegovo telo bacili na ulicu. Ovakvi i slični događaji su bili ostavrenje predviđanja koje je dala CIA.

D. Bajdner: U oktobru 1990. CIA je rekla da se Jugoslavija suočavala s nasilnim raspadom i to u roku od šest meseci, ali niko iz viših ešalona vlasti nije na to obratio pažnju.

K: U junu 1991. američki državni sekretar Džejms Bejker, je dolučio da učini pokušaj da spreči izbijanje rata. Otišao je u Beograd da bi suočio lidere šest republika.

D. Bajdner: Rekao je da se niko ne usudi da preduzme korake s kojim se ostali ne slaže.

K: Milan Kučan i Franjo Tuđman, lideri Slovenije i Hrvatske, bili su uvereni da mogu da ignorišu američkog državnog sekretara. Samo par dana kasnije, 25. juna proglasili su nezavisnost, potpuno se oslanjajući na podršku nemačkog ministra Genšera i austrijkog ministra Alojza Moka. Ciklus nasilja koji će uništitii Jugoslaviju pokrenut je naredbom slovenačkog predsenika Kučana kojom on od svojih trupa traži da zauzmu granične prelaze iz Jugoslavije prema Italiji i Austriji, kao i prestonicu Slovenije, Ljubljanu. Skinute su Jugoslovenske zastave i zamenjene slovenačkim.

Nora Belof:  Slovenci su smatrali da imaju pravo da skinu zastave i ukinu granicu. Nijednog trenutka ne mislim da je Beograd očekivao nasilje.

K: Da bi izbegao nasilje, jugoslovenski general Andrija Rašeta privtano je pozavo predsenika Kučana i rekao mu da većina vojske pod njegovom komandom nema bojevu municiju.

N. Belof: Ali, Slovneci su se spremali. Oni su dobili ohrabranje iz Austrije i  Nemačke. Predvideli su da će dobiti veliki međunarodni publicitet svojim ratom za nezavisnost koji to uopšte nije bio.

K: Da bi demonstrirao podršku slovenačkim separatistima, nemački ministar Genšer je otputovao na jugoslovensku granicu da bi se sastao sa slovenačkim predsednikom Kučanom i da bi istovremeno upozorio federalnu armiju da ne pokušava da koristi silu radi očuvanja kontrole nad saveznim granicama. Kučan je naložio svojim vojnicima da pucaju na federalne trupe, uključujući i one koji nisu imali bojevu municiju. Suočen sa međunarodnim pritiskom koji je predvodila Nemačka, jugoslovenski premijer Marković naredio je federalnoj armiji da se povuče iz Slovenije bez ozbiljnijeg pokušaja da se suprostavi separatistima. Slovenački lideri su izveli sjajan propagandni potez. Reporteri su držani u podzemnom medija centru i informisani da su slovenačke snage uspele da savladaju četvrtu najjaču vojsku u Evropi. Novinari su rutinski slali kao vest mnoge izmišljene izveštaje slovenačkih vlasti o raznim bitkama, od kojih se neke nisu nikada ni dogodile.

N.S.2:  Događaji u Sloveniji  u vreme proglašenja njihove nezavisnosti prikazivani su na televiziji kao agresija jugoslovenske vojske na Slovenijeu, a ne kao secesija Slovenije.

K: Manipulacija stranim novinarima je nastavljena u sledećim ratovima za secesiju. U Hrvatskoj i Bosni stalno je naglašavano da je JNA okupatorska vojska kojom mahom dominiraju Srbi. Stvarnost je bila drugačija. Načelnik Generlaštaba JNA, Veljko Kadijević, je bio pola Hrvat, pola Srbin, komandant vazduoplovstva Zvonko Jurjević je bio Hrvat a glavnokomandujući mornarice admiral Stane Brovec je bio Slovenac.

N. Belof: Federalna armija je držala Jugoslaviju na okupu bez protesta o kršenju ljudskih prava. Tito je insistirao na etničkoj ravnoteži  i na određenim mestima pripadnici vojske su bili lokalno stanovništvo. Bilo je apsurdno nazivati ih okupatorima. Mi na Zapadu smo morali da budemo svesni toga  sve dok se ne stvore uslovi za raspad države koje je bila Jugoslavija. To je moglo da traje godinama ili decenijama, ali tada su to bile međunarodno priznate granice.

K:  Ako su nemački i austrijski lideri verovali da se Slovenija i Hrvatska mogu odvojiti  bez rata širih razmera, Amerikanci su mislili drugačije.

Džejms Bejker: Mi smo rekli da će, ako se Jugoslavija ne raspadne mirnim putem, doći do žestokog građanskog rata. Ona se raspala jednostranom odlukom o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske i peuzimanjem graničnih prelaza što je bio akt sile i kršenje helsinških principa. Ali, evrospke sile i SAD su na kraju priznale Sloveniju kao nezavisnu državu, a zatim Hrvatsku i Bosnu i primile ih u UN. Pravi problem je bio u tome što je nezavisnost postignuta jednostarnim odlukama, a ne mirnim pregovorima o nezavisnosti.

. . .

Kompletan tekst možete preuzeti u .pdf formatu: Rat koji se mogao izbeci - transkript.pdf
(* morate imati instaliran Adobe Acrobat Adobe reader Logo)

---

to je ono sve ostavljam samom sebi , pa onda posle pokolj , samo bi u ovom slučaju Pantelija bio Tito , a ostali Topalovići države ex-YU , a Ustaše i Balije , ovi od Bilija Bitona , dobro i interesantno poređenje Perudji....

Alal vera za poredjenje,zaista. 

Izbeci?Ne,jer se radi o balkancima (da ne duzim pricu),medjutim s' druge strane imate drzave slicnog uredjenja toga vremena koje su mirno uz sampanjac i vatromet napravili nezavisne drzavne zajednice.

Mozda je Dzonatan Stulic bio u pravu kad u textu pesme Balkan kaze "Mi smo ljudi cigani sudbinom prokleti..."

politika - interes - novac

Do zuba naoruzani muslimanski teroristi i ekstremisti i fundamentalisti i fanatici i mule i jule i rugobe i ... dodati po izboru , su PRVI I IZNENADA napali svoje susjede ni krive ni dužne koji su se dotat uglavnom bavili sejanjem cveća i skakutanjem po rosnim livadama , pa se jadna engleska i francuska morale uključiti ( ne totalno direktno doduše ali zato vrlo efikasno) u odbrani ostatka balkana od pokvarenih mulofašista .

Epilog je poznat .

Тужити Енглеску и Француску за геноцид у Сребреници!

SFRJ se mogla razjediniti mirnim putem, kao SSSR ili Čehoslovačka.

Pa bi se već tada početkom 90tih otpočelo sa privrednim i državnim reformama tj prelaskom na kapitalizam i demokratiju.

Pa nije Kovacevic kuce od juce al je fino upakovao to u komediju, po meni satiru u danasnjem dobu. Na kraju se obistinio kraj filma: "Prosucu mu creeevaaaa!"