Rane :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Da li moze neko da mi kaze ime glumca koji glumi Pinkija u filmu ''Rane'' i da mi kaze da li je taj decko stvarno preminuo od heroina?

Moze i misljenje o filmu,od onih koji su ga gledali....

EDIT:Nasao sam...pa koga zanima,neka procita...

Smrt u snu

Pinki i stvarni Pekić bili su pripadnici jedne zastrašujuće autentične, nimalo pozerske “izgubljene generacije”

Ima nečeg neprijatno, zazorno simboličnog u smrti – i u načinu smrti – Dušana Pekića, mladog glumca-naturščika iz Dragojevićevih Rana (Pinki), nečega toliko skliskog, a jakog, da se pristojan čovek mora ustručavati i dvoumiti kako da uopšte priđe toj temi. Stvar, naime, prosto ne može biti osetljivija: Pekić je imao svega devetnaest godina, umro je u Kraljevu, u vojsci, u snu; uzrok smrti nigde nije zvanično saopšten, mada, kao, “svi znaju” da je u pitanju heroinski – ili kakav već – overdose. Nemam nikakvih saznanja da li je to tačno, i stoga je tu priču dopušteno tretirati samo kao urbanu legendu, kao success story bez hepienda, tipičan za današnju Srbiju, kao “žanrovsku doslednost” junaka Rana koji je svoju filmsku egzistenciju “ovaplotio” u životu, a bogme i u smrti. Uostalom, “istina” – ona medicinske sorte – čovekova je privatna stvar, koju treba štititi od voajera: šta se koga tiče od čega neko živi ili umire?

Smrt jednog dečaka koji je možda mogao da postane veliki glumac – samo da nije živeo u državi prepunjenoj smrću, bolesnoj od overdosea ništavilom-kao-pogledom-na-svet – nažalost, osim “realistične” dimenzije jedne privatne/porodične tragedije dobija i obeshrabrujuću, kolateralnu “mitološku” ravan; kao da je njena “poruka” da niko Ovde ne može da se izvuče iz kandži Programiranog Pada. Pekićeva priča bila je, naime – ili tačnije: mogla je da bude – priča o pozitivnom srpskom snu: priča o tipičnom gradskom dečku, ni po čemu unapred “programiranom” za Uspeh, koji se srećnim sticajem okolnosti izvlači iz anonimnosti i socijalnog beznađa današnje Srbije, ali koji je takođe voljan i rešen da dokaže da je njegovo Isplivavanje više od slučaja, da slučaja zapravo i nema (što je, uostalom, uvek blizu istine); Veliki Scenarista – koji ne trpi pogovore – namenio mu je, međutim, drugu ulogu, onu koja uvredljivo direktno korespondira s njegovim filmskim debijem. Svi će se sada, naravno, setiti njegovog završnog – posthumnog! – monologa u Ranama, i zaleđujuće rečenice: “Sve mi se čini, rođaci, da sam ipak prošao bolje od vas.” Sve mi se čini, nazirući buduće dane u Srbiji, da se Pekić “na vreme” (mada to nikome nije nikakva uteha) pridružio Pinkiju u tom tužnom “boljem prolaženju”, jer ima izgleda da proizvodnja ove “robe” (tj. potpomognute smrti) u Srbiji tek eskalira.

Sve što nam, dakle, preostaje jeste neka kukavna nada u simboličku – a onda posledično i činjeničnu – pobedu Života nad Smrću; čak, u “osvećivanje” naših mrtvih, svih onih koji su, na ovaj ili onaj način, pali žrtvama najgore i najsramotnije decenije u pisanoj srpskoj istoriji, svih mladića koji su poostavljali glave po slavonskim kukuruzištima i kosovskim brdima, svih koji su sačuvali glavu zauvek se oprostivši s ovom zemljom i rezignirano je prepustivši Najgorima, i svih onih koji su ubijeni na daljinu, gde je njihova sopstvena ruka bila tek puki izvršilac presude, nemoćna da prestane da sledi nalog Beznađa. A to beznađe nije proizvod Haosa nego Sistema, ono je proizvedeno u laboratorijama njihovih ubica, ideologa i sprovoditelja jednog impresivnog autogenocida, pomora sopstvenog podmlatka za koji nikakav Hag nije nadležan, i od kojeg će se u Hag jednog dana bežati kao u neuporedivo manje zlo.

U dokumentarnom filmu Janka Baljka Vidimo se u čitulji junaci su bili pravi kriminalci, honorarni saradnici Nomenklature, portparoli vremena u kojem su Najgori Najbolji, nepatvoreni heroji srpskih devedesetih. Malo ko od njih je još živ. Dušan Pekić je u Ranama igrao jednog od njih, odigravši svoju (Pinkijevu) sudbinu do kraja, po pravilima zanata. Morbidna je travestija sudbine da je i svoj stvarni život skončao negde u Pinkijevoj dobi, jedva nešto mlađi od većine onih koji su se prostrli po famoznom “vrućem beogradskom asfaltu” da sa njega više nikada ne ustanu. Neko će reći da je to moglo da (mu) se desi bilo gde, da je svet – naročito svet slavnih – prepun onih što su “živeli brzo, umrli mladi i postali lepi leševi”. O, ne, ovo nije nikakva mondena storija o mladim dekadentnim bogatašima koji se “rade” jerbo ne znaju šta će i kud će od sebe. Ako je “spolja” nekome i ličila na to, Pekićeva priča to ni po čemu nije mogla da bude: Dušan svakako nije imao vilu s bazenom u rezidencijalnoj četvrti – to je ovde rezervisano za ništarije, manijake, secikese i masovne ubice, a ne za uspešne umetnike – i sve što je od “bogatstva i slave” i jet-seta osetio bila je – kako svedoči njegov filmski partner Milan Marić “Švaba” – tek povećana pažnja devojčica. A ne verujem da je s tim ionako imao nekih problema, i bez naprasne “filmske slave”. Radi se samo o tome – i to je tek ono strašno – da su celuloidni Pinki i stvarni Pekić bili pripadnici jedne zastrašujuće autentične, nimalo pozerske “izgubljene generacije” (u kojoj je iščilela svaka konvencionalna “romantika luzerstva” na koju su se lepili “boemski” tipovi iz srećnijih vremena), naraštaja zlikovački žrtvovanog ostvarenju bolesnih nadriutopija jednog teško obolelog društva vođenog od strane Kleptokratije u poređenju s kojom sicilijanska mafija izgleda kao Udruženje katoličkih usedelica Virgo intacta.

Milan Marić “Švaba” ispravno je shvatio ulogu i značenje sopstvenog i Pekićevog lika, rekavši da su to momci “rođeni (i odrasli) na pogrešnom mestu u pogrešno vreme”. Ali, ladies and gentlemen, nije li to, dakle, baš ovo mesto i baš ovo vreme u kojem se odvijaju – ili skončavaju – njihovi životi? Postoji li nekakav “opozicioni” politički program, postoji li nekakva novinarska “oštra kritička reč” (koju srpski novinari plaćaju zadriglim samozadovoljnim fićfirićima, Gazdinim kicošima i ostalim upropastiteljima naših života po najvišoj tarifi na kleptokratskom i maroderskom taksimetru), postoji li nekakva “naučna akribija” koja ispisuje strašniju optužnicu od ove jednostavne, rezignirane dijagnoze mesta i vremena na kojima Unapred Izgubljeni treba da se izbore za svoju šansu, za goli život, pa onda možda – ako ne tražimo previše, gospodaru! – i za nekakvo suvislo postojanje, dostojno civilizovanih dvonožaca današnjeg vremena?

Razume se, Banalnim Umovima treba objasniti, pa i nacrtati, da niko ovde ništa ne “politizuje” oko tragične smrti jednog dečka koji je možda mogao da od svog života napravi The Big Thing. Radi se o tome da je smrt “ovde i danas” politička po sebi, da se ovde već desetak godina samo izuzetno, nečijom greškom ili nemarnošću, umire prirodno, u krevetu, od bolesti i starosti. Srpska smrt (kao masovna pojava), taj originalni patent Nomenklature, uvek je ovaploćenje užasa života, (pogrešno) razrešenje jednog nepodnošljivog stanja. Zato je Pinkijeva smrt, koju je Pekić nažalost sledio, sve samo ne benigna metafora: ona je istina Srbije devedesetih, istina koja će trajati (barem) onoliko koliko bude trajao i poredak koji je onomad – masovno izvikan – ustao protiv svetinje Života.

Teofil Pančić