Rambo Amadeus
 
Rambo Amadeus (rođen 14. juna 1963. godine u Kotoru, Crna Gora) pseudonim je crnogorskog rok pevača i tekstopisca Antonija Pušića, popularnog diljem bivše Jugoslavije.

Njegove pesme kombinuju satirične tekstove o prirodi običnog čoveka i besmislenosti lokalne politike, a koristi i mešavinu muzičkih stilova (razvijajući se do drum'n'bass zvuka u novijim delima, ali dodajući mnogo elemenata turbo-folka u ranijim radovima), kao i pošalice na sopstveni račun (npr. jedan od njegovih mnogobrojnih pseudonima je i "Rambo Amadeus Svjetski Mega Car" (RAMSC), dok se na početku karijere predstavljao i kao "Nagib Fazlić Nagon, rudar koji je snimio ploču"). Poznat i kao "šarmantni kralj šaljivog popa", na koncertima nikad ne reprodukuje doslovno studijske verzije pesama, već improvizuje, obilato koristeći humor u cilju istraživanja ljudske gluposti. Rambo Amadeus je takođe poznat kao kum naziva "Turbo-folk", što je njegov svojevrstan doprinos domaćoj pop-kulturi. Rambo Amadeus je ovako opisao sopstveni zvuk u vreme svog prvog albuma (1988. godine), a naziv je potom preuzet od zvezda novokomponovane narodne muzike, dobivši sasvim novo značenje ranih devedesetih godina. Neki njegovi fanovi porede stil i karijeru Rambo Amadeusa sa Frenkom Zapom.

Sadržaj
1 Diskografija
1.1 Samostalni albumi
1.2 Zajednički albumi
1.3 Kompilacije
1.4 Ostalo
1.4.1 albumi raznih izvođača
2 Spoljašnje poveznice



Diskografija


Samostalni albumi
 
O tugo jesenja (1988.)
"O tugo jesenja" (PGP-RTB, 1988.)
"Hoćemo gusle" (PGP-RTB, 1989.)
"Psihološko-propagandni komplet M-91" (PGP-RTB, 1991.)
"Kurac, Pička, Govno, Sisa" (DE Production/Master Records, 1993.) - uživo
"Lažni Car Šćepan Mali" (DE Production, 1994.) - kaseta; muzika za predstavu
"Muzika za decu" (B 92, 1995.) - dečija muzika
"Titanik" (Komuna, 1996.)
"Koncert v KUD France Prešern" - (Vinilmanija, 1997.) - uživo; namenjem slovenačkom tržištu
"Don't happy be worry" (Metropolis, 2000.)
"Čobane, vrati se" (Dallas Recors, 2000.) - album "Don't happy be worry" za slovenačko i hrvatsko tržište; sadržaj istovetan
"Bolje jedno vruće pivo nego četiri ladna" (Metropolis, 2002.) - uživo
"Oprem dobro" (B 92, 2005.)


Zajednički albumi
"Mikroorganizmi" (Komuna, 1996.) - Rambo Amadeus i Goran Vejvoda
"Metropolis B Tour-de-force" (B 92, 1998.) - Rambo Amadeus i Miroslav Savić


Kompilacije
 
"Izabrana dela 1989-1994" (PGP-RTS, 1994.) - sadrži i neobjavljene snimke
"Zbrana dela 1" (Vinilmanija, 1998.)- namenjen slovenačkom tržištu; sadrži i neobjavljene snimke
"Zbrana dela 2" (Vinilmanija, 1998.)- namenjen slovenačkom tržištu; sadrži i neobjavljene snimke


Ostalo


albumi raznih izvođača
"KST uživo" (KST, 1992.) - učešće; uživo
"Bez struje" (MTS, 1994.) - učešće; uživo (akustično)
"Nas slušaju svi, mi ne slušamo nikoga" (Radio Index, 1997.) - učešće; kao "Rambo Amadeus & DLM"
"Drž'te ih! To nisu Niet!!!" (Vinilmanija, 1998.) - učešće

Izvor: Wikipedia

ANTONIJE PUSIC ZNAN KAO RAMBO AMADEUS
Estradna ameba

Sada bih jako volio da se Haski tribunal pozabavi malo mojom ulogom u primitivizaciji medija, i nemam nista protiv da vjestaci utvrde da li sam kriv po tom pitanju
Dragana POPOV

Antonije Pusic, alias Rambo Amadeus, dovoljno je kontraverzan, egoista i ekscentrik, pa je siroj javnosti postao za veoma kratko vreme veoma poznat. U jedanaest albuma - prvi izdat 1988. ("O, tugo jesenja") do poslednjeg, objavljenog 2000. - promenio je nekoliko stvaralackih koncepata. Pored kontrabasa, gitare i saksofona, svirao je i na usisivacima. Njegovu muziku karakterise neobican spoj razlicitih muzickih zanrova. Cesto zbog lucidnih i autoironicnih tekstova, u kojima oslikava svakidasnjicu, godinama nije bio zastupljen u medijima, iako su, kako kaze, "mediji voleli kada cacka nos, prdi i slicno". Rodjen je u Herceg Novom pre 37 godina, u porodici mornara, pa mu je stoga, kako kaze, "more u krvi". Veliki je zaljubljenik jedrilicarstva i takmicar ovog sporta. Poznavaoci muzike Ramba Amadeusa shvatice nas povod da razgovaramo sa njim.

* Kako su protekle godine, raspad drzave, ratovi, ekonomska i drustvena degradacija, uticali na muzicku scenu Srbije i Jugoslavije?

- Bez obzira sta mladi kompozitori mislili o tome, istorija dokazuje da je umjetnost zapravo posljedica politike. Ali, u nekom smislu, i najava buducih politickih dogadjaja. Znaci, uvek reakcija na sadasnje, medjutim, i avangarda buducim. Otud, recimo objasnjenje zasto je grupa "Lajbah" stampala sebi pasose pet godina prije nego sto je Slovenija sebi stampala pasose, a pre nekoliko meseci napravila sajt koji se zove SFRJ.com. Zasto? Zato sto shvataju da ce trend interesovanja za tu virtualnu SFRJ, koja je bila jedan vrlo mocan kulturni prostor, barem na tom virtuelnom nivou, ponovo ozivjeti. Oni su registrovali taj sajt, a ja moram da kazem da je to vrlo inteligentan potez. Preduhitrili su me.

* Tokom devedesetih izdao si vecinu albuma i doziveo popularnost. Da li to znaci da su lose drustveno-politicke prilike za tebe bilo plodno tlo?

- Mora se reci sljedeca stvar: ja sam zapravo neka vrsta amebe, estradne amebe. U momentu kada sam dosao u Beograd kao student, bio sam vec navikao na cinjenicu da budem u centru paznje, u Herceg Novom, kao sportista i zabavljac. Cijeli grad je znao za mene... Kada sam dosao u Beograd, nedostajao mi je taj segment mog zivota. Da me ljudi prepoznaju na ulici i da mi se javljaju. 1985. godine, na primer, u SKC-u sam napravio koncert konkretne muzike - znaci Dzon Kejdz, Stok Hauzen... koncert za 28 usisivaca - i, zaista, skrenuo veliku paznju medija na sebe, te neko vrijeme bio u centru paznje. Krajem '80-tih i pocetkom '90-tih, doslo je do primitivizacije medija, koja je zapravo poslijedica legendarne Osme sjednice. U vrijeme Osme sjednice pojavila su se, stidljivo, dva autora i dva albuma na trzistu. Jedan je bio Dzej Ramadanovski, a drugi - Rambo Amadeus. I jedan i drugi nosili su izvestan duh: jedan je nosio duh asfalta, a drugi - duh kamena. Ja sam odrastao tamo gdje nema mnogo asfalta, a Dzej je odrastao na asfaltu. Zapravo, mi smo bili prvi predstavnici kontrakulture koja je dobila pristup medijima. Upravo zbog toga sto su mediji u to vrijeme krenuli u masovnu primitivizaciju. Svijesno. Ne mislim da je to islo slucajno. Naravno, ja nisam nista shvatao tog momenta, meni je samo vazno bilo da budem u centru paznje. Shvatio sam da kamera jako voli ako ja prdim, cackam nos, psujem i ponasam se kao kompletan idiot. S obzirom da mi je u to vrijeme "Barbarogenije" Ljubomira Micica bilo omiljeno stivo, u svom ekscentrizmu i egoizmu proglasio sam sebe Barbarogenijem i mislio da je upravo moja genijalnost - uzrok mom pojavljivanju u medijima. Medjutim, sada bih jako volio da se Haski tribunal pozabavi malo mojom ulogom u primitivizaciji medija, i nemam nista protiv da vjestaci utvrde da li sam kriv po tom pitanju.

* Godinu dana posle promena, sta se desilo sa muzickom scenom Srbije?

- Dobili smo slijedecu glupost: rokenrol je bio zanimljiv bas zato sto je bio mimo medija i zato sto je bio nesto egzoticno. Sada televizijski urednici, umorni, pokusavaju da kupe svoju poziciju time sto guraju rokenrol, koji je isti kao i ranije. Ja zapravo mislim da je rokenrol samo jedan mali segment vrlo zanimljive muzicke scene koja postoji u nas. Jednako me briga za rokenrol, kao i za etno, kao i za dzez i klasiku, kao i za kulturno-umjetnicka drustva koja njeguju plesove etnickih zajednica na teritoriji nase drzave. Ta zelja za rokenrolom, to jest za anarhijom, za mjenjanjem sistema, zapravo je samo autenticna adoloscentska zelja svakog srednjoskolca. U medjuvremenu, ja sam postao predstavnik tvrdje skole, to jest meni se cini da omladinu treba kultivisati prije svega kroz sport, a zatim kroz razvoj kulturno-umetnickih drustava. Rokenrol je jedan zgodan hobi, koji ce zapravo postati ono sto jeste tek kad izgubi svoju publiku, sto se, ako pogledamo statisticki grafikon, zadnjih trideset godina rapidno dogadja.

* Kakva je muzicka scena Crne Gore?

- Gospodin Petar Petrovic Njegos, koji je svoj autoritet osigurao cinjenicom da je sahranjen na najvisoj tacki te Republike, rekao je jedan stih: "Iz grmena velikoga lafu trudno izac' nije". Znaci, ako mi imamo drzavu sa jedinstvenom medijskom mrezom, drzavu koja ima 200 miliona stanovnika, na njoj cemo sigurno naci sarolikiju muzicku scenu nego u drzavi koja ima 500 hiljada stanovnika. Statisticki gledano, Crna Gora ima vjerovatno razvijenu muzicku scenu na broj stanovnika.

* Cesto gostujes u republikama bivse Jugoslavije...

- S obzirom da se ploce piratisu i da su agencije za naplatu autorskih prava, po mom skromnom misljenju, leglo najinteligentnijih i najsofisticiranijih prevaranata na planeti, moj jedini i osnovni izvor prihoda je sviranje na terenu. S obzirom da sam otac i gazda familije koja broji cetiri clana i koja ima odredjene mjesecne rashode, ti rashodi diktiraju intenzitet sviranja. Cinjenica da smo veoma skromni omogucava nam da zastitimo stil muzike kojom se bavimo, to jest da ga radikalno ne komercijalizujemo. Otud objasnjenje otkuda ja u svim krajevima nasih republika i pokrajina.

* Kako tamosnja publika reaguje na tvoju muziku?

- Iz nekog nevjerovatnog razloga, na moje koncerte dolazi samo moja publika, koja je svugde ista, tako da ja uopste ne znam da li se koncert odrzava u Skoplju, Kopru, Sarajevu, Novom Sadu ili Kotoru. Jer, zapravo, dodje moja publika koja zna sav taj repertoar, i poznaje me, i ja ne vidim nikakvu razliku izmedju njih.

* Kakav je tvoj komentar na danasnja politicka desavanja?

- Ko je procitao Orvelovu "1984", shvatice da se vlast najbolje drzi tako sto se virtuelno podeli na nekoliko partija, koje se izmedju sebe, kao, svadjaju. Mislim da je konfrontacija izmedju gospodina Djindjica i gospodina Kostunice najelegantnija moguca mjera sukoba da bi se neometano vrsila vlast. Ako bi zamislili fudbalski tim, Canak je krilo u ovom slucaju. Ako cemo da okrenemo mapu, tako sto nam je Zapad nesto cemu svi tezimo, on igra desno krilo. Lijevo krilo, naravno, igra gospodin Djukanovic, centarhalf- linija su Djindjic, Kostunica i Labus, bek lajnovi su Slavko Perovic, Zizic i Velimir Ilic

RAMBO AMADEUS hronologija:
Uspavanke za revoluciju

 Antonije Pušić rođen 14. juna 1963. godine u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio u Herceg-Novom. Pohađao i nižu muzicku, odsek klavir. U jednom intervjuu izjavio da ju je završio, a u službenoj biografiji (www.MegaBrain.org.yu) navodi da je napustio jer "zaglupljuje i dosađuje svojim učmalim komsomolskim programom".

Od 1972. do 1984. godine, bavi se jedrenjem na klasama Kadet, 420 i 470 i osvaja četrdesetak pehara i medalja jugoslovenskog i međunarodnog znacaja. Istovremeno u školi i regionu pobeđuje na takmićenjima iz matematike.

RAMBO: "U vrijeme kad je Bijelo dugme napravilo veliku karijeru, kad je Goran Bregović imo bijelog Stratocastera, visoke štikle i onduliranu frizuru i kad su on i Bebek nosili uske zvonarice s mudima na razdeljak, ja sam isto htjeo da imam bijelog Stratocastera i da budem rock zvijezda. Sljedeće godine prao sam jednu plažu u Herceg-Novom da zaradim za gitaru, da bi mi je na kraju kupila tetka iz Vrnjačke Banje. l onda smo 1979. godine u gimaziji napravili jazz-punk bend koji se zvao Radioaktivni otpad. Članovi su pored mene, bili: dr Jovica Dostinić (sadašnji specijalizant na psihijatriji u Beogradu) - saksofon, vokal i šef, llija Kraljević- bubnjevi i Dragan Kovačević - bas.

Posle toga, kad sam imao 17-18 godina, burazer je otišao u Sloveniju da studira, mi smo nešto kuću proširivali, digli kredite, nije bilo love i onda sam 1982. jedno tri mjeseca u Nacionalnom restoranu hotela 'Plaža" svirao mandolinu sa lokalnim sastavom, za kintu. Kad je grupu Egzodus. najpopularniji lokalni bend, koji je svirao po hotelima, na danima mimoze i proslavama, napustio gitarista, pozvali su me da im pndružim. Doduše, nisu baš očekivali da ću da pristanem, jer sam bio punker, no ja sam odmah zaboravio na punk, lijepo se očešljo, sredio, kupio dobre cipele."

Hotelska faza koju Rambo dugo nije pominjao u intervjuima, verovatno (ispravno) smatrajući da bi bio pogresno shvaćen, pokazaće se kao vrlo vazna, jer ga ie naucila zanatu. Šta to znači, zna svako ko je makar jednom bio na nekom njegovom nastupu ili slušao live albume Kurac Pička Govno Sisa odnosno novi Koncert v KUD France Prešeren.

"Sviranje u hotelu te nauči da namjestiš lijep ton na gitari, nauči te da se ponašaš, da shvatiš da te Ijudi gledaju. I ti Ijudi iz Egzodusa, Zoro Martineti i Anton Krstović, koji su vodili grupu, bili su, što se toga tiče, dosta strogi prema meni. Ako je bio dogovor da svi nosimo plave pantalone i crvene plisane košulje, nisam ja sad mogo da dođem u Če Gevara jakni sa radne akcije. Što sam želio, ali jednostavno nije bilo moguce. Isto tako, naučili su me da ne treba da odvrnem pojačalo do kraja kad sviram, nego da ipak treba da se uklopim u zvuk benda i, s obzirom da su to Ijudi koji dosta dobro poznaju šou-biznis, naučili su me od prilike kako to funkcioniše: kad treba odsvirat' veselu pjesmu, kad neku sporu... I dosta sam im zahvalan na činjenici da se nisu pravili važni kad sam ja ušao u bend, kao klinac za njih, nego su me tretirali kao ravnopravnog člana i odavali mi tajne posla, kojih nema mnogo, ali kad imaš koga da gledaš i učiš ih, to je super.

Inače, kemp je ovdje oduvjek bio pogrešno shvaćen, jer Ijudi uopšte ne kapiraju da je za umjetnost najvažniji kult uloženog rada. Da bi pjesma Jednoj ženi na koncertu zvučala duhovito, moras prije svega da znaš da je odsviraš. A mi možemo o njemu da pričamo šta hoćemo, ali Zlatko Manojlović zna da svira gitaru, njegov ton je dobar, svaka pjesma je formalno besprekorna i da bi ti od takve pjesme napravio konceptualni štos na svirci, moraš prije svega da je odsviraš kako treba. Što sam ja u Egzodusima uvijek moro... Sjećam se, ima jedan komad od The Beatlesa, koji do danas nisam uspio da naučim, All My Loving se zove. Mnogo akorda ima i nikad nisam znao gdje mi je dupe, gdje glava. Pa sam tad ukapirao da kad nešto ne znaš, onda treba da se stišaš i mudro ćutiš. A foliraš. Rukama radiš kao da sviraš. Pri tom ja tu pjesmu nikad nisam čuo u originalu. Dan-danas ne znam kako zvuči."

Od 1982. do 1984. Rambo je svirao zabavni repertoar u hotelu (sa Egzodusom je svirao na otvaranju Olimpijskih igara u sarajevskom hotelu "Bristol"), a vec 1981. je sa jednom ritam mašinom i Bass Lineom osnovao bend Tri Bruce Leea u Titogradu. Uradio je tada i dve-tri pesme, a 1985. je došao na studije u Beograd i upoznao Miroslava Savića Mipija, kompozitora, te sa njim napravio Uspavanku za revoluciju, pasiju po 28 usisivača, a 1986. godine formirao i kratkotrajni alter bend Otov Protokol. "Prvu fazu svog života u Beogradu sam iskoristio da sa devetnaest godina iživim sve one fascinacije koje ovdašnja djeca ižive sa trinaest. Na izmaku te faze upoznao sam Ijude iz SKC koji su i u kasnim osamdesetim fascinirani minimalizmom, konkretno u muzici John Cageom i sličnim stvarima. Kad sam uspeo da stegnem taj minimalizam u šaku, a to se desilo brzo, jer sam talentovano dijete, rekao sam: 'Dobro, vi radite svoje projekte, a ja ću napraviti koncert za usisivače'. Što je s moje strane bila laž. Znao sam da je to čista prevara, manipulacija, radio sam to da bih skrenuo pažnju na sebe... Suština takvih projekataje u kultu komplikovanog puta do ideje, koji se posle oko toga sagradi. A to je vrlo pogrešno. Komplikovan je put od ideje do realizacije. Ideju može da ima svako. Moja mama je, kad sam joj rekao za usisivace. bila decidirana: 'Bez veze! Istu stvar si mogao da uradis i sa klozetskim soljama, pa da preko kanapa puštaš vodu. I u pravu je. Masa takvih stvari postaje kult iz čiste Ijudske gluposti - iz nemoći da takve stvari gledaju sa distancom stoje opet, po meni, potpuno normalno." ("Borba"Jun 1989)

U septembru 1987. godine, Antonije sa Njegošem Serbezovskim, Mikromladoženjom i Yu ninjom, osniva tajnu organizaciju KPGS i menja ime u Rambo Amadeus, pod kojim deluje do danas (izuzimajuci period u kom se zvao Ranko Amadeus). Tokom prve polovine 1988. godine, u beogradskom studiju "O" (danas "Oliver"), snima krajem maja objavljeni album O tugo jesenja, iz bar dva razloga jednu od ključnih ploča jugoslovenskog rocka. Najpre zbog termina "turbo-folk", kojim je odredio svoju muziku; a zatim i zato što je to bio prvi slučaj da su na rock'n'roll muzičku matricu nakalemljeni orijentalno zavijanje i tekstovi s motivima direktno preuzetim iz pesama namenjenih najširim narodnim masama: Ijubav dva slučajna prolaznika prema istoj ženi - Vanzemaljac; picajzle -Životinjo mikroskopska (aluzija na Bregovićevu Pediculis Pubis). vara li me žena - Pilotbabo... Svi koji su do tada koketirali sa folkom radili su potpuno obrnutu stvar - rock manirom pevali su ruralne tekstove, nakalemljene na istu takvu zvučnu podlogu. Za one koji su ukapirali, taj album predstavljao je fantastičan štos. Bilo je, međirtim, elitista koji nisu shvatili o čemu se tu radi, te su izražavali gađenje tim bezobraznim narodnjačkim zahvatom. A apsolutno najneverovatnije delovalo je saznanje da je deo folk publike sa oduševljenjem prihvatio tu ploču kao svoju. Dolazeći virus onoga što se početkom devedesetih etabliralo kao turbo-folk, očigledno je čekalo plodno tle.

"Uzimao sam baš ono što je do te mjere ušlo u narod da ga svi, ili bar ogromna većina, odmah prepoznaju, ali sam pri tome vodio računa i o odmaku od originala. Jer mene ne zanimaju ilustracije nego karikature, mnogo više cijenim karikaturiste od slikara."

Nekoliko primera: Smoke On The Water rif u pesmi Žene, Štrausova Tako je govorio Zaratustra na početku uvodne - Vanzemaljac, dorađeni tekst Gaudeamus Igitur - Gaudeamus ("Šta će meni radovanje, kad ja nemam humus/gaudeamus igitur juvenes dum sumus"), Oda Radosti- prerađena u Amadeus kolo (antologijski dvostih - "Ako ti u školi škripi/upotrebi Cipiripi").

"... nisam htio da to ispadne kao pristup Nervoznog poštara i, bože me oprosti, onoga Bizetića... Oni su projekti urađeni potpuno iz rock kulture. Iz građanske kulture. Bacili su sondu u novokomponovanu kulturu, izvukli je i ono što je tu ostalo a trebalo im je, pomiješali a ostalo bacili. A mene je zanimalo da potpuno iz novokomponovane kulture, iz te svijesti, pokušam da učim da skupljam stvari iz drugih kultura i da tu novokomponovanu kulturu nekako uobličim. To nije iz građanskog u folk, nego iz folka u građansko i zato je turbo-folk, a ne narodnjački funk. Folk je tu u pitanju. Trebalo je dodati samo neki pridjev, da li je to spejs, turbo, mašin, ultra, apsolutno je nevažno... i turbo je postalo novokomponovani izraz. Imaš sad da kupiš turbo radio-kasetofon. To je cista novokomponovana kultura..." (Rock, jun 1988)

l još: ... "turbo kultura je nastala iz nevolje i uspjela je da nadživi i glad i žeđ i posleratno siromaštvo. Ali sad kad je uspjela da preživi i da se obuče, to joj više nije dovoljno. Nije joj dovoljno što ima dobru košulju, hoće da ta košulja bude zlatna, nije joj dovoljno to što ima dobrog Fijata, hoće Mercedes i to metalizirani... Sad se išćefljuju kompleksi i upravo je to jedan novi kvalitet. E sad, ja želim da izolujem taj zlatni Mercedes sa dijamantskim tockovima i da ga posmatram kao urnjetničko djelo, kao posljedicu citavog tog komplikovanog procesa. Jednako kao i tog čovjeka koji ima zlatnu kravatu, sluša Šemsu Suljaković i zna u kojoj se kafani dobro jede i kako se lako zarađuju pare. A osim toga ništa ne shvata i ne zna, ne zna ko mu glavu nosi i srećan je k'o ovca. Taj čovjek me zanima kao umjetnik, zanima me kako funkcioniše, što ga čini sretnim, što ga nervira, kako stvara. Želim da prodrem u njegovu svijest i da iz nje pravim građansku kulturu". ("Borba". jun 1989)

Producent albuma O tugo jesenja bio je Saša Habic, sa Rambom i koautor većine aranžmana, a grupu Rambo Amadeus (tako piše na zadnjoj strani omota) činili su, pored Ramba: Vladimir Peric - bas, vokali, SP 12, sempleri, EMAX, bass sinti; Aleksandar Vasiljević (ex U Škripcu i Košava, danas - Familija) - vokali; Saša Markovic Meksikanac - dallape; Aleksandar Habić - klavijature i Miroslav Miša Savić - mirage, daire, hand claps. U tom periodu, Rambo je iskreno uživao u šokiranju publike prostaklukom. Na jednom od nastupa pred izlazak ploče O tugo jesenja, u podrumskim prostorijama KUD "Krsmanovic'" u ulici Svetozara Markovica, oko pola sata je, samo uz podršku bubnjara (čak i bez gitare) izvodio razne verzije pesme Kurac Pička Govno Sisa. Prvi intervju koji je dao, završio je sledećom izjavom: "Želim da uđem u Ginisovu knjigu rekorda, pa makar to bilo u pišanju u što više pisoara iz jednog mlaza, što sam i probao. Stigao sam do sedamnaest" ("Rock", jun 1988)

0 psovanju je, par godina kasnije, rekao: "Nema brže ekspresije od psovke. Ja ako ti kažem 'jebem ti mater' - to je mnogo sadržajnije nego da ti kažem 'ne sviđa mi se to što si me pitao prekjuce, jer je to izazvalo u meni neke loše osjećaje'. Psovke su vrlo važne - svaki čovjek ima neki lični odnos prema psovkama. Jer ima ličan raspored energije vezan za njih. Ja za svaku psovku imam tačno određeno raspoloženje. Recimo - 'boli me kurac', to je meni jedna od najčešćih mantri koje upotrebljavam. Dnevno najmanje sto pedeset puta kažem 'boli me kurac'. Šta to znači - to je isto kao kad moja ujna ode na transcendentalnu meditaciju pa ponavlja 'kapci su vam teški, meni je super, meni je super...' i na kraju ne kapira više da je obična domaćica." ("Ritam", decembar 1992)

O tugo jesenja je, koliko me pamćenje služi, prvu koncertnu promociju imala na drugoj večeri subotičkog festivala Omladina '88, u sali Narodnog pozorišta, na kojoj je prvi i jedini put na tlu Srbije nastupio Franci Blašković, a osim njega i Mizar, Miladojka Youneed, osječki Roderick, SCH (Sarajevo), Fit, i još desetak grupa, koje su činile krem tadašnje alter-scene. lako je ploča bila odlično prihvaćena, pogotovo od mlađih naraštaja medijskih delatnika, nije se posebno dobro prodavala, te ni koncerata nije bilo previše.

Preokret se desio 1989. godine, kada je, od 25. maja do 24. juna Rambo na televizijskom OK kanalu (koji je posle mesec dana rada, najverovatnije na mig sa "najvišeg mesta", ukinuo Dušan Mitević) vodio "Znanje-imanje", jedinu pravu parodiju na kviz-programe ikad urađenu na ovim prostorima. Antonije Pušić je zahvaljujući tome doživeo da bude predložen za Oktobarsku nagradu grada Beograda za novinarstvo, zajedno sa ostalim članovima te šarene ekipe (Radoman Kanjevac, Petar Peca Popović, Tatjana Peternek, Zoran Petrović - Pirocanac, Ljiljana Jorgovanović, Dubravka Markovic, Milorad Vučelić, Ivana Bojić, Jadranka Janković...). Naravno, pobedili su neki drugi: Slobodan Jovanović (glavni i odgovorni urednik "Ekspres Politike"), Đoko Vještica ("Studio B"), Dejan Lucic ("Intervju") ili Bane Vukašinović("Doktove, kako je to..."), ali Rambo je u nekih 25 polusatnih emisija pokazao ogroman improvizatorski i zabavljački talenat (urođen, razvijan još u detinjstvu, a svakako usavršen tokom sviranja sa Egzodusom), pa je ekspresno postao prvorazredna medijska atrakcija, a u više navrata se po pola ekipe bukvalno valjalo po studiju kad bi on otpočeo neki od svojih neverovatnih, često višeminutnih, a na žalost i neprepričljivih monologa.

Krajem juna 1989, dajući intervju kao popularno TV lice, Rambo je prilično rezignirano konstatovao: "Kad sam snimio ploču, nadao sam se da će me prihvatiti kao zanimljivog tipa koji se dobro zabavlja. Ne. Prihvatili su me kao krajnje novokomponovanog. Ploče mi kupuju nekakvi tipovi bez škole, taksisti, privatnici... Vrti mi se kaseta po svadbama. Štos je, očigledno, ostao samo za odabrane." (Borba)

Početkom te jeseni, međutim, svakako zahvaljujući dobrim delom i voditeljskoj slavi, Rambo Amadeus je napunio veliku salu Studentskog kulturnog centra; održao je koncert posle kog je bilo jasno da je na scenu stupio tip koji će na njoj imati jednu od glavnih uloga onoliko dugo koliko bude hteo. Album Hoćemo gusle izašao je te iste 1989. godine. Sniman je u studiju Nenada Vilovića u Splitu, a producirali su ga Digital Mandrak (Andrija Pušić - Antonijev stariji brat, koji je i svirao klavijature i bavio se semplerima) i Saša Habić. Kao gosti u prvoj Rambovoj eksplicitno političkoj pesmi, fenomenalnoj Kataklizmi komunizma koja još nije smela tako da se zove, pa je krstena Amerika i Engleska (biće zemlja proleterska), pojavili su se tada jos uvek vrlo mali violinista Stefan Milenkovic (jedan od najrevnosnijih gledalaca "Znanja-imanja") i njegov brat Filip, Milica Ostojić- Mica Trofrtaljka (najveća trash-folk zvezda svih vremena) i Bora Đorđević. Pevao je Dino Dvornik, a Rambov kolega iz Radioaktivnog otpada - dr Jovica Dostinić je svirao saksofon i takođe pevao u Glupom hitu ("Halo, molim - Rambo ja te volim...").

Oni koji su očekivali turbo-folk koncept sa prve ploče verovatno su bili blago razočarani. Rambo se, pametno shvativši da isti štos nije lako dva puta prodati, ovog puta više pozabavio nekim drugim junacima, a najzabavnije jadranskim rođacima turbo-folkera i Laibachom. Prvi su obrađeni u jednoj pesmi u dve verzije (sa refrenom a la Mišo Kovac: "Ptico što Ijubiš zvijezde sklopi krila / jer gnijezdo je tvoje sad u oku mom"), Plombu za zelenog zuba je fantastičnim "falsetom" otpevao stomatolog Dusan Aksic. a Sokolov greben sam Rambo.

Pretenciozni zvuk najveće slovenačke izvozne rock atrakcije dobio je u pesmi Samit u burekđinici Laibach fenomenalnu tekstualnu "opremu": kombinaciju Santa Maria Dela Salute Laze Kostića, Ne, nemoj mi prici Desanke Maksimović, novokomponovanog hita Čaše lomim i Rambove turbo-poezije ("Nas dvoje smo bili trougao sreće/kao brata voleh tvog najboljeg druga...). Najbliža duhu prvenca je Čovek sam, ženo, sa muzikom Hendrixove Hey, Joe. Micom Trofrtaljkom u uvodu ("Hej Džo, jesi senuo/ kuda si to s pištoljem krenuo?/ Hej . Džo, jesi popizdio/ il si' se to sljive nazviždio?") i citatom Sabana Saulića (Sanela) u zaključku.

Na unutrasnjem omotu se nalazi tekst pesme Pegepe er-tebe i iza njega napomena da je ona "u zadnji momenat ispala sa ploče zato sto nije bilo mesta. Očekuje se da se pojavi na sledećoj ploči". Nije se pojavila do dana danasnjeg, što je i logično, buduci da je jos uvek apsolutno aktuelna.

Fenomenalni album Psihološko propagandni komplet M-91 objavljenje pred kraj godine. Najeksploatisanije pesme bile su: na radijima - Zastavnik Jemo (varijacija na Hej vojnici vazduhoplovci, jedan od najvećih hitova svih vremena sa vojničkog dela festivala "Beogradsko proleće"), koja se Rambu maksimalno ogadila jer su od njega svi posle toga očekivali samo takve pesme; na televizijama - Inspektor Nagib, a na kućnim žurkama - Halid Invalid Hari i Prijatelju, prijatelju... Na toj ploči nalazi se i jedna od najimpresivnijih stvari koje je Rambo uradio dosad - verzija dvadesetak godina stare guslarske pesme Smrt Popa Mila Jovovića. Na antiratnom koncertu, krajem aprila '92. godine na Trgu Republike u Beogradu, Rambo je ovu stvar najavio rečenicom: "A sad jedna pjesma o vremenu kad se nije živjelo po svaku cijenu". Na unutrašnjem omotu i nalepnici navedeno je da se na ploči nalazi pesma KPGS (koja će se pojaviti tek na live albumu istog naziva), a na njenom mestu na vinilu i kaseti nalaze se Halid... i Prijatelju... (koja nije smela ni da bude pomenuta na omotu zbog stihova: "Kao govna kroz kanalizaciju / plivaju komunisti kroz privatizaciju ") - sve u svemu, bio je to najbolji mogući album u najgore moguće vreme...

M-91 je nastavak dobio tek sa prošle godine objavljenim Titanikom. Live album Kurac Pička Govno Sisa snimIjen na koncertu u Skoplju u decembru 1992. godine (osim naslovne numere i Karamba-karambita), objavljenje 1993, kao zajedničko izdanje Gema & DE Production. Bend pod imenom Nemoralne Kaluđerice činili su, pored Ramba, Bata Božanić - bas, Neša Petrović - saksofon, Talent - buka i Trut - bubnjevi. Dobra svirka je izgubila na uverljivosti zbog niza studijskih intervencija uslovljenih činjenicom da se na snimku koncerta publika uopšte ne čuje (pa je naknadno dodavana sa nekog Pavarotijevog live albuma) i umetanjem govornih delova sa kasete Bezobrazne reči. Najbolji momenti: Karamba karambita, Prijatelju..., Kataklizma komunizma, H.I.H i odjavna - Kraj.

PGP RTS objavio je 1994. godine kompilaciju Izabrana dela, a B92 album Muzika za decu, sa pesmama iz TV serije Fore i fazoni, na tekstove Ljubivoja Ršumovića. Svirala je postava sa prethodne ploče, bez Talenta. Na ovom albumu nalaze se i poučna numera Sex, čiji je Rambo kompletan autor i ABVGD, koju su Rambo i Digital Mandrak snimili dosta ranije od ostatka materijala.

U poslednje dve godine, Rambo Amadeus drasticno je povećao produktivnost, objavivši čak dva studijska albuma - pretprošle godine pojavili su se Mikroorganizmi (sa Goranom Vejvodom), a prošle svakako najbolji njegov album - Titanik. Ako ne znate o čemu se tu radi, ili ste veoma sklerotični ili ne čitate redovno "XZ". Šta god da je, po vas dobro nije.

Vladimir Stakić

RAMBO AMADEUS: CITATI

O polivanju

"Ljudi bi morali da shvate da osam sati provedenih u preduzeću mora da donese bar toliko da se ne razmislja o tome kako da preživiš do kraja mjeseca. Ovo nije srednji vijek. Ako od svoje plate ne mogu da žive normalno, njihova obaveza je da reaguju, da štrajkuju, da iskažu svoj bunt.

Taj osjećaj sopstvene bezvrednosti, to polivanje govnima, meni strahovito ide na nerve. Svi mi kao da imamo neku rupu na savjesti, ko da smo puterom namazani po glavi pa ćutimo. Sad se Ijudi preispituju po sistemu: lako bih ja ustao protiv rastućeg fašizma, ali mi je prababa po majci katolkinja, pa će neko reć' da sam hrvatski špijun. Oni ne shvataju da problem nije u tome, već u potpuno razbijenom dostojanstvu.Niko ne treba da se drži poslovice koja kaže da je ćutanje zlato, jer su je izmislili robovi, a ne slobodni i dostojanstveni Ijudi."

(Rock Starz, jun 1992)

O čoveku koji će 8 godina kasnije postati predsednik

Znaš kako ćeš da pogodis ko će da dobije izbore kod nas - samo zamisli da svako od njih snimi ploču - ko bi više prodao, taj će i dobili izbore. Milošević će prodati dosta ploča , mada bi Ćosić bi možda i vise mogao. Što se Panića tliče, on je kao UB 40 ili B 52's prema Hulio Iglesiasu - Miloševiću. To ti je to, bez obzira ko šta svira.

Ja bih volio da me neko uzme za izbornu kampanju. Strašno bi voleo da me zove SPS i ponudi 50 miliona maraka, da sviram za njih. Ja bi ladno pristao, pa bi onda zvao telefonom Koštunicu i reko mu - oteo sam 50 miliona maraka, evo tebi i tvojoj partiji 40 miliona da se malo upristojite - kupite odijela od dve-tri hiljade maraka, idite kod kozmetičara, vidite kakvi ste klošari, sredite imidž. Kupi stan relaksiraj se - jer njemu fali samo relaksacija da bi bio pravi. Pošten je i sve ostalo, ali verovatno živi u nekoj garsonjeri pa je nervozan. Dakle, uzmem 50 miliona maraka, 40 njima - kud ćeš mirnije savesti - 10 meni u džep, samo moram da sašijem toliki. Ženi bi onda dao milion maraka - alimentaciju - 9 miliona bi odneo u Dansku i oročio a živeo bih od kamate, 1000 maraka dnevno dosta. Onda bi počinjao samo one ludačke projekte - izdresirao bi sto pitona da se penju uz Ajfelovu kulu, farbnao bih hidroelektrane u žuto, ulepšavao bih svijet, jednom rečju. Podigao bih sebi piramidu...

("Ritam", decembar 1992)

O undergroundu

"U startu sam video da je andergraund jedna nemoćna i impotentna stvar, ali jebi ga - mnogo su oni imali samopoštovanja, a ja kao vlasnik labilnog nervnog sistema pomislih - možda su oni ipak u pravu, možda ima tu nešto. I onda sam video da je andergraund posljedica grešaka u vaspitanju i lične paranoje pojedinaca - pogledaj malo, svi Ijudi koji su ostali u andergraundu, komplet - tu nemaš čovjeka koji se kupa, nemaš čovjeka koji ide kod zubara, nemas čovjeka koji se bavi sportom, nemaš ništa od one kulture koja je stara dve hiljade godina - nisu to stvari koje sam ja izmislio, da čovjek mora da se bavi gimnastikom i da Iijepo izgleda - a u andergraundu imaš gomilu nekih pacova, jebo te bog, dovedeš ih kući na kafu, oni ostanu do tri ujutro, zapuše i popiju i pojedu ti sve. A ja uvjek imam 'Remi Marten' konjak, bocu dobrog viskija i imam bocu 'Vekije'. Meni kad dođu Ijudi koji nisu iz rokenrola, kad mi dođe komšija, ja ga pitam šta želi, i znam - popiće jedan, dva maksimalno i super, njemu je dosta. I posle će me još pozvati kod njega. A ovaj andergraund kad mi dođe, nema, nego zagrli onu flašu dok joj dno ne vidi i na kraju ti se ispovraća po tepihu! Jebo ti andergraund kad on ne zna neke normalne Ijudske stvari."

("Ritam", decembar 1992)

O sebi

"Lukav sam ja, nisam nimalo naivan. Prvo - narcisoidan sam, volim da sam centar pažnje. Ako me petsto Ijudi istovremeno ne voli, ja sam nesretan čovjek. Broj dva - strahovito me zanima muzika, sviranje. Sam taj proces mi čini zadovoljstvo. Broj tri - zanima me kreacija, stvaranje novog. Četiri - želim da od toga živim, ne radeći ništa drugo.

Ja se 24 sata dnevno dosađujem i spreman sam na sve, samo da mi ne bude dosadno. (Imam stalno opterećenje da pokušavam nešto novo. Zanima me kabare, da me sluša petsto Ijudi, ali i da me sluša pet Ijudi u kafani".

(Rock - jun 1988)

O Rambu Amadeusu

"Sebe smatram umjetnikom, ali ne mislim da je Rambo Amadeus moje umjetničko djelo. On je samo poštapalica koju ću koristiti sve dok mi se ne omoguci da radim ono što me stvarno zanima i da od toga živim. Praktično, dakle, jedna prostitutka koju potegnem uvijek kad treba da na sebe skrenem pažnju javnosti i donatora..."



O turbo kulturi

"Početak joj vidim u posleratnim godinama u Jugoslaviji gdje su se sve kulturne vrijednosti okrenule naopako. Ljudi koji su po kućama imali violončela i klavire ili su pre rata završili fakultete gledani su popreko, za razliku od onih koji su bili sirotinja i neobrazovani, a kojima se, bez da se ozbiljno radi na njihovom prosvjećivanju, počelo ukazivati poštovanje kao da posjeduju neki novi kvalitet. Jednostavno se, bez nekog realnog razloga s obzirom na sadržaj, stalo na put predratnom obrazovanju, kulturi, umjetnosti, a nova, poletna, optimistična turbo kultura je krenula da se razvija. Ljudi koji su došli na čelo kulturno-umjetničkih institucija nisu po pravilu bili ljudi od obrazovanja i kulture. Mnogo je među njima bilo onih koji su mogli najdalje da bace bombu ili najbrže jurišaju na bunker.
To se kod nas izbrkalo, kao što se sada stvari izbrkaju svuda gdje se za neku idju prolije krv. Zato je nama u slijedecih sto godina potreban mir. Nikakav nacionalizam, nikakva buka, samo rad, mir, po mogućstvu što više uslovno shvaćene uslovne anarhije - da svako može da priča šta hoće da se ljudi osjete prividno slobodnim, da bi opet moglo sve da se izniveliše, da dođe na neka normalna mjerila..."



Uzrok propasti tradicionalne kulture:

"U tome što je bila zasnovana na bogatstvu. Lijepo je rekao Loša iz Plavog orkestra 'Koncertni klavir ne možeš da odneseš u šumu'. Možeš violinu. Ali možeš i harmoniku, a ne možeš violončelo. A s prstima koji su ukrućeni od pečenja hljeba lli od rada ne možeš jako dobro svirati harfu. Ali mozeš sasvim lijepo da zapušis rupe na fruli..."



O razvoju turbo kulture

"Potpuno pravolinijski što se ideje tiče. Pun stomak - zabava - seks, su njeni osnovni sadržinski sastojci. Amplitude su nastajale tehničkom revolucijom. Tehnički izumi, kao što su sintisajzeri i ritam-mašine, na primjer, potpuno revolucionišu turbo kulturu, u konkretnom slučaju novokomponovanu muziku. Novokomponovana kultura srž civilizacije vidi u tehnici koja je zapravo njen nus-produkt. I zato je to turbo kultura. E sad, ona kultura je bila dobra, ali ne i vitalna, ova je vitalna, a nije i dobra. Ja želim da tu napravim sintezu, i u toj svojoj slobodi i beskrupuloznosti u stvaranju, koja mi ne dozvoljava da sebi bilo šta zabranim, vidim svoju vezu s novokomponovanom kulturom.

Inace, svuda je došlo do zasicenosti tradicionalnom kulturom, samo su na Zapadu bili sretni da to ne bude presječeno mačem nego sitošću. Sitost rađa objest, i zato tamo na površinu isplivava jeftina, ulična umjetnost - i u muzici i u slikarstvu i u dizajniranju satova. Ljudi iz objesti postaju mazohisti, to je jasno. A onaj ko je stalno mučen, uvijek traži nešto nakinđureno, bogato, neki barok". (Borba, jun1989)

RAMBO AMADEUS monovju

"XZabava" br. 4, februar-mart 1997.
Vladimir Stakić
   
Rambo & Sloba

Razmišljao sam u zadnje vrijeme o načinu na koji sam postao popularan i na koji sam prestao to da budem. I shvatio sam da smo ja i predsednik Srbije Slobodan Milošević na istom talasu primitivizacije medija došli u žižu javnosti. Ja tu primitivizaciju tada, naravno, nisam primjecivao, ali sam '88. užasno psovao, kopao nos, ponašao se vrlo bahato i shvatio da to kamere jako vole. Baš u to vrijeme su bili oni mitinzi, Ušće i sve to, vršena je kolektivna lobotomija, kotektivna operacija mozga i priprema za onaj užasan rat. A ja sam u to vrijeme očigledno bio jako zgodan medijima kao anti-heroj, u stvari kao splet mana fokusiranih u jednu estradnu ličnost i kao takav zgodan da budem češće prikazivan na televiziji i da postanem miljenik publike. Stvar se razvijala kako se razvijala, ja sam shvatio da nije dobro biti popularan u nepopularno vrijeme, pa sam sebe malo skrajnuo tako što sam praktično svaki put kad sam imao priliku da nastupim na televiziji napravio neku sabotažu, rekao nešto protiv vlasti, protiv onoga što oni rade, tako da su oni vrlo brzo shvatili da ne treba da me puštaju na TV, na čemu sam im jako zahvalan. Stvarno je lijepo ovog momerrta kad je očigledno da ova vlast polako lapi, imati osjećaj da si od početka bio protiv njih.



Rulet & katastrofa

Pjesma Titanik, po kojoj sam i dao ime ploči, govori o jednom mom osjećaju. Kad je počeo rat, ja sam postao omiljen kod naroda, počeo sam da sviram, Ijudi su htjeli da me čuju, imao sam dosta posla... i osjećao sam se kao u kockarnici broda "Titanik"... Vidio sam da me rulet 'oće, ali je brod tonuo. Nikako nisam mogao da se odvojim od tog ruleta na kom sam dobijao, a voda mi je bila sve više i više. To je potpuno autobiografska stvar.

Sad ne bih imao ništa protiv da u jednoj erupciji dobroga budem totalno marginalizovan. Ako treba da uđemo u novi senzibilitet, ne bih imao ništa protiv da Rambo Amadeus bude ostavljen u ovom milenijumu. Ja sam počeo da se pripremam za to. Već s nekim mladim muzičarima probam, stvaram neku instrumentalnu muziku koja nikakve veze sa Rambo Amadeusom nema. Idem za tim da umjetnik mora da bude pola koraka ispred vremena. A i siguran sam da ja, koji sam imao 12 godina u zlatno doba socijalizma, i tinejdžerke koje su prvu menstruaciju dobile s padom Vukovara, bombardovanjima i gledanjem pokolja na televiziji, nemamo isti senzibilitet. Njima je potrebno nešto jače.

Turbo & Titanik

Ja sam s pločom O tugo jesenja, napravljenom '88, samo slušao kuda ide muzika i shvatio da ide ka turbo-folku. Isto kao što sam sa M '91. pola godine prije nego što je počeo rat, shvatio da će rata da bude. Sa ovom pločom (Titanik). koja je rađena u maju i junu prošle godine, htio sam da kažem da mi se čini da je tom nepotopivom brodu došlo vrijeme da ide na dno. l vrlo mi je drago sto je ovo oslobađanje od straha, koji se gomilao godinama kod Ijudi, toliko jako, da nikakva ploča ne može da im uđe u glavu. Ja ne mogu sad nikako da dospem u žižu javnosti, jer se neke mnogo važnije stvari događaju i to je dobro. Ne možeš ti čovjeku koji je osam godina akumulirao strah i sad ga se već više od dva mjeseca oslobađa tako što ide ulicom, zviždi, trubi, zeza se, da skreneš pažnju tako što ćeš da kažeš: "Ej, alo, majstore, evo ima ovdje nekih hitova, muzika neka." Ne može.

Šetnja & ćevapi

Ta šetnja je jedan psihijatrijski tretman - svakodnevna grupna terapija. l to je poprimilo jedan fenomenalan ton, jer su ljudi počeli da se zajebavaju. Najzad, kad izađem u grad, vidim ponovo one fizionomije koje sam prestao da srećem "91. - neka fina, pravilna lica, Ijude koji iz straha nisu izlazili iz kuće nigdje... l jako mi prija da ih sretnem ponekad, kad izađem. Ne idem da šetam svaki dan, pošto sam tako vaspitan da više volim da sam slobodan strelac nego da sam u četi. Ponekad prošetam i stvarno vidim da Ijudi koji me prepoznaju imaju neki vrlo pozitivan naboj prema meni. Ne zaboravIjaju stvari - znaju šta sam radio '91, '92, '93... i prakticno ja sad sebe hvatam kako likujem - što opet nije dobro osećanje. Ne kaže se bez veze - u zlu se ne ponizi, u dobru se ne uznesi.

Godine 1992. napravio sam pjesmu Karamba. karambita... Trebalo bi sad pogledati neke TV "Dnevnike" iz te godine, pa vidjeti kakva je atmosfera tada vladala i koliko je hrabrosti trebalo za to. Sad je lako pjevat': Glas! Ne daju mi glas! Kurac, palac, 'ajmo da repujemo svi kontra vlasti! Čudna mi čuda. Ja teško mogu da budem dio toga. Osjećao bih se kao neki ratni veteran, koji je preživjeo sve ofanzive, pa mu predsjednik opštine traži da za Dan pobjede na brdu od čepova od pive napravi natpis "Tito je naš"...

Mane & mentalitet

Ne bih volio da se pravim vazan, ali mi je drago što će ova ploča dugo biti aktuelna, jer ne govori direktno protiv vlasti, nego skreće pažnju na neke mane našeg mentaliteta. A pošto ne volim mnogo da trabunjam, pokušao sam da kroz nekoliko definicija taj mentalitet opišem. Jeste da cijelo čovječanstvo ima mane, ali naš problem je što mislimo da su naše mane šarmantne, da ćeto nekoga da šarmira i da smo zbog tih mana simpatični. A to nije nevažno - jer će ova vlast da se promjeni jako brzo, a mentalitet će trajati.

Šaka & glava

Šakom u glavu je sonda u našu sklonost da mnogo lakše prolivamo krv nego znoj, znači u našu lijenost. Pokušao sam tekstom da uđem u psihu tog, po Dvornikoviću, dinaroida - nekog visokog, pogurenog, sklonog svađi i agresiji, visokog primata, koji fakat ima obim lobanje 2-3 cm veći nego ostali indo-evropljani i otprilike 100 grama teži mozak, što stvara infrastrukturu za njegovu veću inteligenciju. Muzički mi je tu Trut dosta pomogao da napravim nešto kao pagansko-staroslovensko-dinarsku muziku i da kroz rock instrumentarij - bas. gitara, bubanj i sintisajzer - dođem do tog nekog, uslovno paganskog, jetijevskog zvuka. Mene to, u stvari, najviše podsjeća na disko za jetije. Čini mi se kad bi' ih zatekao negdje da plešu, da bi to bilo uz takav ritam.

Aca & pizza

Aca Popović je jednom rekao: "Novac je mala naknada za ono što ja radim. Nikad me nije napustilo uvjerenje da svojirn djelima mijenjam svijet na bolje." I u skladu s tim se i ponašao. A evo kako se ta "da komšiji crkne krava" crta naseg mentaliteta manifestovala u njegovom slučaju. Kad je uAteljeu 212 rađena Čarlama zbogom, po meni odlična predstava u stihu, praktično mjuzikl, uprava se nije baš proslavila odnosom prema njemu i predstavi. Pošto je Čarlama bila dosta angažovana protiv vlasti, kroz vrlo fino zajebavanje, meni je jedna od renomiranih osoba tog pozorišta rekla, kad su htjeli predstavu da ukinu, jer, kao, ne zadovoljava umjetničke kriterijume: "Znaš, problem je u tome što Aca mnogo voli lovu, pa samo zbog honorara piše stalno neke predstave koje ne valjaju." A "osoba" nastupa diljem Jugoslavije po picerijama i kafićima, recitujući nekakvu svoju monodramu, da bi uzela novac od kafedžija.

Intormativna & muzička

B-92 je počeo kao mali, nezavisni radio, sa urednikom Veranom Matićem, koji je za mene jedini ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za mir, i zahvaljujući njemu taj radio ima informativno-političku redakciju kakvu ima. No, s obzirom da je priroda radija takva da mora i neka muzika da se pušta, Ijudi koji su se slučajno obreli uz njih u to prvo vrijeme, sad uređuju muzički program koji je mnogo slušaniji nego što oni i pretpostavIjaju. A i dalje nemaju ozbiljnog muzičkog urednika, odnosno osobu koja ima barem elementarno muzičko obrazovanje, a koja im je neophodna, sudeći po trećerazrednoj stranoj muzici koju puštaju. Ako nemaju nikoga, evo ja se nudim da to besplatno radim, da im jednom sedmično dajem spiskove muzike koju mogu da puštaju. Čak mogu poneki disk i da im pozajmim. Iz toga bih, naravno, izdvojio Flekinu emisiju "Šišmiš", u kojoj muziku pušta Jugoslovenski nindža - Srđan Jerotijević, čovjek zaista jako dobro upućen u muziku i koji odlično radi.

Mada nije glupa ni varijanta da ta informativna redakcija počne da pravi Dnevnike RTS, a ovima ostalima nek' ostane mali - alternativni radio, na kom će i dalje da puštaju to što sad puštaju, i na kom će trećerazredni, polupismeni engleski disk-džokeji, sa po 13 ploča u kolekciji, biti više emitovani od jednog rasnog pjesnika Caneta ko ima tako dobar bend.

Rat & mir

Uskoro će, kao što je primitivno počeo rat, primitivno da počne i bratstvo i jedinstvo. Pa će prvo ovi što su sve zamutili i dizajnirali početi da se balave ustima punim jagnjetine i da se kunu na vječno prijateljstvo, da dijele jedni drugima počasne ključeve od gradova, plakete i diplome za mir. A onda će sportisti i pjevači, po službenoj dužnosti, na svojoj koži osjetiti novopečeno bratstvo i jedinstvo. Povraća mi se od svega toga, svejedno mi je ko će prvi ići u bratske države. Ja neću!

Prvi sam išao u Sloveniju, a novine to nijesu smjele ni da zabilježe. Onda su poslije godinu dana bili Partibrejkersi, pa je to objavljeno kao čudo u nezavisnoj štampi. Potom je Bajaga napunio halu u Ljubljani, a na kraju je otišao Balašević i napravio haos - sve puno, dolazili su autobusima iz Zagreba, love ko pljeve. E, volio bi' da sa Hrvatskom malo zamenimo redosljed da ja idem posljednji i da uzmem lovu.

RAMBO AMADEUS interview

fanzin "DISTORZIJA" - Pula;  1994.

D: Zbog blokade informacija nismo ništa čuli o tvom radu posle albuma M91. Šta si u međuvremenu radio?

Ja sam u međuvremenu napravio 'Karamba, karambita, bolje je bilo za vrijeme druga Tita', hit koji se pušta na Radio Brodu i napravio sam neki CD koji bi trebalo da iziđe za mjesec dana, muziku za dve pozorišne predstave, a ako bi ostao bez para i narodnjacima bih gostovao na ploči, narodnjaci vole rep. Malo im uvališ taj rep i tu a za jedno 500 do 1000 DM i imaš mjesec dana da se kurčiš.D: Čuli smo da si digao neke pare i na film?

Aha, 10000 DM, nikad gora situacija, ali nikad više para na gomili nisam dobio. Znaš OK, ja ću da se obrukam na tom filmu, ali jebeš bruku kada ti 10000 viri iz džepa.

D: Šta je sa tvojim novim materijalom?

Sada ide nova ploča, tu ćemo obraditi od SMAKA "0, kad će doci dan da sletim u Japan' i od DADE TOPIĆA jednu novokomponovanu verziju, onda obradu BOBI McFERIJA "Don' t happy, be worry". Ima ideja koliko hoćeš, nego je problem, ovi privatnici, klošari što imaju studio, niko neće caru da da popust nego svi misle da sam ja pun k'o vol, a banke nemam. Mislim, OK onih 10000 DM, to je za lično kurčenje. Bio sam u Pragu 15 dana. Kurčio se tamo, a tamo je skupo za kurčenje, tako da sam već spao na 7000 DM. Gledam one pare k'o pastir jagnjad, brojim svaki dan. Rekao sam da me isplate po 100 DM, da izgleda veće.

D: Da l još sviraš sa starom ekipom?

Trut je na bubnjevima, basista je novi, i uveli smo i saksofonistu. Tako da je saksofonista povukao malo na jazz, a basista na dobar funk

D: Čuli smo da je basista studijski muzičar?

Ma da, ubija čovjek. On je u L.A.-u završio institut za bas. 'ajde što ga je završio, nego ie kao najbolji đak dobio nagradu, bas gitaru koju je odmah, normalno, prodao. Boli ga kurac kada ima bas gitaru.

D: Kako si upoznao DINA DVORNIKA?

Pa, čuo sam onu njegovu 'Zašto praviš slona od mene' i super. Cuo sam da bi trebao doći taj sin od Borisa Dvomika, i ja rek o 'ajde da ga vidim. Dođem do njega i kazem: "Zdravo, ja sam Rambo" i on na to poviče: 'Ajme, Rambo Amadeus'. Uzme i poljubi mi ruku i kaže mi: 'Ti si najveći genije na planeti'. Ja odmah naravno, Ijubav na prvi pogled, uhvatim ga ispod ruke i odvedem ga napolje. Pitam ga ima li besplatno piće večeras i on kaže da ćemo popiti cijeli šank večeras. Ja već krenuo kada on kaze: 'čekaj, znao sam da ćeš doći, imam nešto za tebe', i isfura ovoliki joint (cca 10 cm). I tako smo tu večer napravili rnanjak na šanku i onda smo se stalno poslije viđali. čak mi je i pare davao nekoliko puta. Kada dođe kod mene poslije turneje ja u rerni nađem 1000 maraka.

D: Da li imaš sada kakve veze sa DINOM?

Pa, nismo se čuli dve godine. Rat je već bio uveliko oho-ho kada sam ga nazvao telefonom, on je meni kukao a ja mu kažem Dino, bodi pičku, ne gledaj televiziju, boli te kurac. Samo ostani živ i zdrav i laku noć, prijatno. Kada prođe ovo sve onda ćemo opet pjevati neke miroljubive, bratstvo-jedinstvo i tako to. Ja sam mu objasnio da je tu očigledno neka igra u pitanju koju ne mozemo kapirati ni ja ni on. Onda smo se sreli u toku neke ofanzive u Ljubljani. On je tamo imao tezgu u nekom klubu gdje su dolazili samo privatnici i prostitutke visoke klase. Dino se obukao u odjelo i hiljadarka je pala, boli ga kurac. Bilo je besplatno piće, tako da smo nažuljali po četiri boce dobrog slovenačkog vina. To je bio zadnji put da sam se vidjeo i čuo sa njim.

D: Priča se da si obrazovan čovjek, da si završio neki fax?

Ma završio sam kurčinu, zavriio sam neki glupi turistički faks, koji završavaju vaterpolisti, fudbaleri i estrada. Tu si mogao preko veze da dobiješ diplomu, platiš neki dinar i ne moraš ni da vidiš faks. Ja sam htio da budem u Beogradu, da mi roditelji daju lovu za studiranje i da imam pokriće. Htjeo sam da postanem zvjezda.

D: Koji ti je bio prvi koncert?

Prvi je bio onaj sa 28 usisivača. A drugi mi je onaj sa pevaljkom.

D: Kako si to izveo sa 28 usisivača?

Stavio sam ih na praktikabl za hor i povezao sam ih na miksetu za svijetlo koja obara napon. Rasporedio sam ih u tri glasa i onda kada obori napon oni su niži po glasu, a kada im rokne napon onda su visočije po glasu. I tako malo muljaš điđi-rniđi, publika se zabavija i laku noć, prijatno. I onda su tu došli neki konceptualci, intelektualci, pisali o tome, pravili analize, Radio Beograd je puštao direktan prenos, ispao je mnogo kulturan čovjek. Obukao sarn odjelo koje sam iznajmio u pozorištu i što god me oni pitaju ja samo ćutim, da se ne obrukam.

D: Jesu li ti usisivafi posle bili u funkciji?

Devet komada je crklo, ali s obzirom da nisu bili moji, jebi ga.

D: Od kuda ti silni usisivači?

Skupljali smo po kućama, tako da je tu bilo modela u pizdu materinu. Jedan je bio iz 1937. tako da sam ga stavio da bude solista, dere se ko mazga, a ovoliko mali, rek o ovaj mora biti solista.

D: Imaš li neke planove za svirku vani?

Evo, zovu nas mjesec dana, Belgija, Holandija, Luksemburg, mene i Partibrejkerse. Vjerovatno im je interesantno da vide kakvi su to ludaci, Indijanci neki.

D: Da li po koncertima još furaš spiku 'Hoćemo gusle'?

Ma, izgustirao sam to, sada gledam da sam onako điđi-miđi, kao ovi strani bendovi, to je sada modemo. Puštam kosu i vrtim glavom dok sviram, glumim narkomana. Ako se bolje prodaje ploča, boli me kurac. Stavim naočale za sunce i udaram glavom o zid,

D: Čuli smo da ti je žena psiholog, da je magistrirala na tvom slučaju?

Ma nemaju oni veze blage, to je mlada nauka. To je isto kao kad su prije 400 godina mislili da je zemlja pljosnata, tako oni misle da je mozak pljosnat.

D: Sta je sa tvojim pnvatnim životom?

Moj najprivatniji život je ono što radim. Ja nemam preča posla od toga. tako da ko hoće da se uklopi u šemu, a ko neće boli me kurac. Ljudi koji ne misle da sam genije nisu moji drugovi. Družim se samo sa obožavateljima.

D: MisIiš li šta svirati kod nas kad se ovo sredi?

Bez ikakvih problema. Zna se tarifa: oprema, razglas, 1000 DM i nema frke. Ne mogu ja vama da naplaćujem grdne pare, ja ću u inostranstvu da zaradim.

D: Kod nas bi te raja željela vidjeti uživo.

Jebi ga, ja sa nisarn obrukao, razumiješ, a ima Ijudi s obje strane što su se obrukali maksimalno. Ja se nisam obrukao, ostao sam čista obraza. Pazi, još mi je malo vatra, ovi ekstremisti da se smire. A s obzirom da mi je savijest čista, a da je teško udariti na poštena čovjeka, eto mene vrlo brzo. Pedeset godina se jebemo međusobno, đeca su izmiješana, izmješani su brakovi, tu se nije znalo ko koga, a sada treba tražiš nešto, koji si kurac. Isti smo, bre kurac, glupi Slaveni što su došli sa Karpata. Naselili se tu, malo stočarstvo, diđ-miđ i poljoprivreda, pa kako je ko koga okupiro tako je fasovao, nas Vizantija, a vas Vatikan, i kraj priče. E, jebi ga, to poslije ima uticaja na kulturu, mentalitet, sve. Nekad smo bili velika zemlja, ranije avionom si mogao iz Makedonije u Sloveniju. Sada možeš kamenom dobaciti (svaku državu), ali imamo više free shopova.

D: Iz kog si kraja?MAGAZIN

Iz Herceg-Novog.

D: Da li si imao koji koncert u Herceg-Nmom?

Jesam, jedan sa mrtvačkim sandukorn, ali to više nije da se zajebavaš s tim. Ograničene su sada mogućnosti zajebancije, ne možeš se zajebavali sa svim stvarima.

D: Da li su tvoji tekstovi izmišljeni ili su iz stvamog života?

Izmišljam, Ijudi misle da ja živim ne znam kako interesantno i onda da im ne bi razbio te iluzije izmišljam neke priče.

D: Kakva ti je tematika pjesama na novom albumu?

Pa, album se zove ' 100000 maraka* i samo ime govori. Na albumu su uputstva kako da zaradii 100000 DM. I samo prodajom tog albuma ja ću da zaradim 100000 DM.

Jesi li siguran?

Naravno da nisam.

D: Da li si našao nekoga ko će ti izdati album?

Ma, naći će se, nema frke. Sarno da mi to napravimo (album).

D: Gdje živiš ovdje u Beogradu?

Iznajmio sam stan. Sada sam se nešto uvukao u dupe ovima iz opštine, da mi daju neki stan. Rekao sam da mi je dosadilo da guzim u parku, a tako i u molbi piše.

D: Znači, kao i u tvojoj pjesmi 'Balkan Boy"?

U stvari, to je ideja DINA DVORNIKA. Jednom je došao kod mene kući i kaže: 'Ajde da napravimo pjesmu Balkan boy'. Sjeli smo i naravno on 'Balkan boy, Balkan boy' i ne zna ništa drugo da kaže. Jebi ga, za refrene je car, ali strofa mu malo teže ide. I onda sjednem i krenem, ja sam to napravio da ja i on budemo u duetu, gdje je on trebao da pjeva kako je išao ispred Jugotona i zviždao 'Zašto praviš slona od mene' a onda je s prozora Jugotona Škarica pomolio glavu i od toga momenta ja sam stekao svjetsku slavu. A onda sam ja imao svoj dio kako sam čekao ispred PGP-a itd... Jebi ga, nema njega na snimanju jedanput, drugi put, ja kazem: "Ko te jebe, ja ću sarn da napravim'. I on kaže da napravim. A onda smo poslije radili 'Manijaka". Zove me telefonom i kaze: 'Imam refren: Udri jače, manijače, ali opet strofa me jebe', ja mu onako preko telefona izdiktiram cjelu pjesmu.

D: Kako je došlo do suradnje sa BOROM Đorđevićem?

Na drugoj ploči PGP je bilo strah da izdaju pjesmu koja se zvala 'Kataklizma komunizma'. Tako ja nazovem Boru i kažem: 'Boro, tebe ne mogu odbiti, 'ajde da mi gostuješ na ploči'. I on pristane, tako da su to ipak objavili.

D: Kakvi su ti odnosi sa Bajagom?

Dobri, znaš to su ti sve kolege iz branše, ja, BAJAGA, MAJKL ĐEKSON i LEPA BRENA Evo baš neki dan sjedimo MAJKL ĐEKSON i ja u jednoj kafani i on mi se žali: "Zguzio sam klinca, sad me jure da dam neku lovu', a ja mu kazem: "Ko te jebe kada si perverzan'. Što jebe đecu? Jebi babe! Može da zaradi i koji dinar. Svaka bi baba dala bar po 100 DEM da je okine MAJKL ĐEKSON, a 100 po 100, bio bi za godinu dana pun love.

D: Ali bi mu se kurac osušio...

Ne mora da znači, obično su te ostarjele pičke pune vitamina i sokova, pa to onda preko kože može da se upija ili slaninom namaze pičku i opet je OK.

D: Jesi li čuo da PRINCE jebe samo nevine na groblju?

Jebo sam ja jednu nevinu pičku. Kaže ona: 'OK, ajde da se vatamo i ja ću gola da se skinem ali ne smiješ njufer da mi skineš. I ja joj kažem da nema problema... Onda je uhvatim i zguzim, ali nabio sam joj kurac i sarno mi je 5 cm ulazio tamo i nazad i nisam je oštetio, a meni dosta ovoliko od pičke (10 cm) da se zadovoljim. A ja ju jebo, jebo i ne skinem joj njufer, a vidim ja ona nekako poslije toga nije bila baš zadovoljna. Ali nisam htio da joj ja ulazim u historiju, pa da se kurči kako joj je RAMBO skinuo njufer.

D: Kada si zadnji put svirao u Sloveniji?

Pa, svirao sam prije godinu i pol dana. Bilo je to ono sa hamonikašem Enverom. Našli smo ga tamo u Ljubljani. Došli mi, naravno, u najjeftiniji hotel u gradu, u potkrovlju dobili sobu i počeli da vjezbamo, kad na vrata ulazi Enver. 'Hej, momci, šta ima? Evo ja sviram klavijature, isto sviram zabavne, k'o i vi." A ja rek'o: 'Ajde ne foliraj nego donesi harmoiuku!' Jebi ga, znao sam narodnjak. Ajde da nam dođe u goste, a on kao sve ne može jer svira u toj i toj kafani. Kao ja ga pitam da li ima. pauzu i da ćemo za vrijeme pauze doći po njega autom. Tako da je to ispalo super. Vidio Enver nas kako duvamo travu i pita šta je to, mi mu malo dali da proba i on otkačio, počeo je da svira jazz na harmoniku. Zove me prije neki dan i kaže: 'Rambo, kupio sam ti ono na nargile, bio sam u Italiji i kupio sam ti za ono tvoje pušenje, al' su mi uzeli ovi pederi na carini, a ja mu kazem: Pa normalno, manijače.

D: Čuli smo da ideš svirati i u Svajcarsku.

Da, idem i sviraću. Samo novokomponovane zvijezde idu za gastarbajtere. Ali zašto da ne? Jer to nisu više oni gastarbajteri od prije 20 godina. To su mladi momci koji su željni domace zajebancije.

D: Da li tamo sviraš na stage-u ili u kafani?

Ma kasete, playback. Ja im kažem: 'Molim vas, pozdravite Cara koji je došao da drmne 2000 maraka, ja ću malo da otvaram usta, između pjesama ću da se zajebavam, a vi tu aplaudirajte'. Oni me maksirnahio ispoštuju, aplaudiraju, ja ispričam nekoliko doživljaja iz djetinjstva i to je to.

D: Da li si u zadnje vnjeme svirao u Beogradu?

Svirao sam harfu neko veče. Bio je unplugged festival i ja rek'o: 'Doći ću, al 'oću harfu da sviram'. I oni donijeli harfu, a ja pitam čovjeka sa koje se strane priđe harfi i ja prišao i napao harfu, maksimalno išamarao, slepovao ju je i otpjevao "Računajte na nas'. To je inače rnoja kompozicaja.

D: Šta, nije to stvar od BALASEVIĆA?

Ne, on se je odrekao te pjesme. Sada je moja.

D: Šta ste napravili ugovor?

Nismo, on se javno odrekao, a ja sam je javno prihvatio, sada je moja. Zatrebaće mi.

D: Kakav ti je generalni plan u životu?

Pa, pošto sam vezan uz more, generalni plan mi je da se obogatim i da kupim jahtu, da plovim svjetom.

D: Onda bi napustio muziku...

Ma jebeš muziku, jedrenje čovječe.

D: Da li volis sport?

Dosadni su mi sportovi u kojim se moraš znojiti. Evo, recimo dobar je motocross, to je super, sjediš, a pičiš, a i skijanje nije loše jer se ide nizbrdo.

D: A skijaški skokovi?

E pa, pravo da ti kažem nije mi nešto milo kad vidim kako lete. Hrabro jeste, ali znaš li ti zaito oni nose dihtovane gaće? Da ne iscuri govno pred publikom. Kad ga uhvati gore promaja, pa mu se razlihta govno dođe mu do vrata.

D: A jesi li se ti usro kad u gace?

Pa, usro sam se zadnji put prije četiri godine, ispred Skupštine Jugoslavije. Ja htio da prdnem i jebi ga, pukla hidrocentrala i onako posran odem kući, šta ću. Na jednom rođendanu kada sam se naprezao da prdim al' mi tu nije izletio proliv nego samo pet-šest komada. To ti je bila igra ko će bolje prdnuti.

D: Da li si igrao još takve slične igre?

Jesam, meni je bio fazon da uzmem kupaće tri broja veće i stavim u njih jedan duguljasti oblutak i dva manja okruglasta i onda gospođe gledaju, oči im iskaču.

D: Da li si isao u muzičku školu?

Jesam, išao sam za klavir, ponekad mi koristi.

D: Šta voiš svirati sebi za dušu?

Ne sviram, moje duše nema, umjesto duše mi je novčanik koji stoji razjapljen.

D: Koje ti je pravo ime i koliko godina imaš?

Pušić Antonije i imam 30 godina. A volite li vi mladu pičetinu? Ja je volim u pičku materinu. Nisam ranije volio, majke mi, jer kad sam imao 19-20 godina meni je pička bila ružna, mislim lijepa mi je bila žena, ali pička mi je bila ružna, a sada mi je pička postala lijepa, gledam je i super mi se sviđa.

Već mi je dosadilo da kenjam u taj tranzistor. Napiši to, to ti je dobar kraj za fanzin.

Definitivno najveci lik od svih muzicara ali bio sam jednom na njegovoj svirci i iskreno da vam kazem smorio sam se jeste da on ima svojih provala ali me smorila njegova muzika

Definitivno Svjetski Mega Car!!!

Preslusati "Evribadi dens nau."     

Rambo Amadeus gradi neolitski čamac
Utorak - 03.02.2009
Povodom 100 godina od početka iskopavanja Vinče, Rambo Amadeus će u bliskoj budućnosti pokušati da oživi neolitsku muziku Vinče zajedno sa profesorom Nenadom Tasićem, Nenadom Jelićem i Ivanom Komadinom.



Njihova misija ima naziv „Total retro“ i neće se baviti samo muzikom. Naime, kao iskusni poznavalac plovila (godinama jedri i osvaja nagrade), Rambo je angažovan kao stručni konsultant na izradi neolitskog čamca na vesla i jedra identičan onome koji je pre 6.000 godina plovio Dunavom.


N. Gr.

Izvor: Alo