KAKO SU STIHOVI POSTALI GRANATE
Opasnost od Evrope vreba sa svih strana, evropski virus sve više uzima maha i među nama, pogotovo u gradovima. Mržnja prema gradu je stajaće mesto Nogove krvoslavne poetike. Čak i Gojko Božović primećuje da Nogo nije pesnik grada, pa veli: „Grad se u njegovim stihovima pominje u funkciji stvaranja kontrasta u odnosu na privilegovane planinske prostore, bez kojih je u ovoj poeziji nezamislivo počelo“. Sa jedne strane pomenutog kontrasta stoje stihovi Za ovaj grad samo me prkos veže,/u njemu živim jedino iz inata (Moj slučaj) ili To nijesu za ljude gradovi/Već tavnice za nevoljne sužnje (Rašta bolan ode u hajduke). Sa ovakvog polazišta lako se stiže do stihova Grade, kad te srušim (to će biti skoro),/ tvoj siroti duh uklet će da luta/(baš kao što ja sam oko tebe moro)/ponad zverinjaka. Da strašnog li puta! (Magla). Objavljeni u knjizi Zverinjak 1972. godine, ovi stihovi su morali da čekaju tri decenije da bi se volšebno preobrazili u granate koje su tri godine padale po Sarajevu. Ovakav razvoj događaja ne treba da nas čudi, ako imamo u vidu kakvom se to počelu Nogo vraćao u privilegovanim planinskim prostorima. Nezadovoljan zakonima profane civilizacije u anemičnom dobu, pesnik u prirodi traži neke druge, sakralne kanone, bliže hajdučkim precima i praocu belom vuku: Sve češće idem u planine/međ zveri, među krvoloke –/kad prospu drob tanke srne,/ja učim sveti zakon stoke. (...) bezazleno i krv se siše/sa zverinjakom dok se njušim (Među zverima). Pesnik je na svom alpinističkom poduhvatu pronašao žuđeno počelo, načelo po kome treba živeti i raditi – zakon džungle (koji se, usled odsustva elementarne pesničke veštine, pretvorio u sveti zakon stoke, uprkos činjenici da zveri ne mogu da se svrstaju u stoku; stoka – to su domaće životinje, kao što lepo piše u udžbeniku za poznavanje prirode i društva za prvi razred osnovne škole). Nasuprot gradu, privilegovani planinski prostor je mesto gde ne važe nikakva moralna ograničenja, gde jači tlači a slabiji biva umoren, mesto koje legitimiše svako nasilje a šarolikost života svodi na samo dve mogućnosti: pojesti ili biti pojeden. To je sve što krvoslavci imaju da suprotstave civilizaciji i kulturi – predatorsku žeđ za krvlju, goli nagon za opstankom, pseudopoetskom alhemijom uzdignut do sakralizacije i obogotvorenja.