Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 28. Jan 2021, 09:29:11
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Radoslav Bratic  (Pročitano 3736 puta)
29. Okt 2005, 05:51:58
Prijatelj foruma
Jet set burekdzija


Blago kuci koju zaobidjem :D

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 5993
Zastava Tako blizu a tako daleko
mob
Nokia 6130
                                                   Eseji



Pisac i čitalac

Pojedini stvaraoci danas govore o završetku jedne ere ispunjene neslućenim dostignućima u nauci i tehnici, ere robota, kompjutera i letova na Mesec. Drugi govore o kraju neveselog veka koji je zagadio prirodu, vodu hranu i vazduh, i koji je ispunjen krvavim lokalnim ratovima, sa kolonijalnom dominacijom velikih sila nad malim narodima. Uvode se sankcije i vrši svojevrstan genocid nad delom čovečanstva. Kraj veka koji je ispunjen nasiljem i u kojem se, posle raspada istočnoevropske komunističke utopije, obnavljaju desne ideologije, a na scenu stupaju svakojaki šarlatani. Istovremeno ovo je vreme medijskog terora, kada štampa, radio i televizija, kod nas i u svetu, čoveka drže pod presijom u stalnoj napetosti i govore mu da je za sve sam kriv. Tako mu ruše svaku privatnost i intimu. Na jednoj strani postmodernistička strujanja u umetnosti – stišavanje one agresije avangardne književnosti s početka veka, slika dekonstrukcije. Svet koji se rastače i obezličava, bez Boga i ideala, bez moralnih uporišta, sav u rasapu i nestajanju. Svet koji se iscrpljuje u fragmentarnosti, bez punoće i celine, sa istrošenim i obeščašćenim jezikom. Na drugoj strani neverica, depresija. Kraj veka, kako je to Pekić lucidno predvideo, koji se završava terorom. Nikada se toliko nije pričalo o miru, a svedoci smo strašnih krvoprolića i zločina, kada reči postaju nemoćne. Nikada se nije više pričalo o razoružanju čovečanstva a baš ovih dana gledam osione i zloslutne probe atomskih bombi koje zagađuju i uništavaju cela prostranstva planete. Kažu da po glavi stanovnika dođe na stotine kilograma otrova, a u dobrom delu čovečanstva milioni sirotinje umiru u gladi i bedi. Zemaljska kugla je toliko otežala pod svakojakim oružjima da se svakog trenutka celo čovečanstvo i civilizacija mogu gurnuti u ponor i kataklizmu.

Danas čitamo razne knjige, memoare, ispovesti o bahatim i nezajažljivim moćnicima koji su potkradali svoj narod i hiljade pa i milione nesrećnika poslali na robiju. Takve književnosti će biti i ubuduće. Mnogi od njih koji su bili ili su još uvek na vlasti govore da nisu ništa znali o pljačkama i šikaniranju ljudi, o lažnim procesima i suđenjima, pa čak nisu čuli ni za Goli otok. Dojučerašnji junaci skinuti su sa božanskog trona i postali vitezovi tužnog lica. U frižideru jednog afričkog vladara našli su sveže telo deteta. Diktator je voleo takve poslastice. A koji se, uostalom, vladar nije slikao sa decom dok ih miluje po glavi.

Nikada se u svetu nije više govorilo o demokratiji i ljudskim pravima, a danas ima toliko nasilja. Eto zašto je piscu bliži onaj poniženi nesrećnik što kopa po kontejnerima od najvećih svetskih moćnika, kraljeva i careva. Uz to, pisac zna da je sudbina i uzvišenih spomenika pogotovo na ovim našim vetrovitim prostorima, da jednog dana budu gurnuti u blato.

I kako danas pričati o književnosti, ako se zna da je ona tema o smrti umetnosti dobila nove proroke. Pomišljam da još uvek makar i mali tiraži knjiga, na raznim jezicima u svetu, možda najbolje demantuju zloćudne gatare i vidovnjake.

Pitam se: šta pisac da čini u ovom i ovakvom vremenu koje mu ni po čemu ne pripada? Kada sluša i na malim ekranima gleda neshvatljive slike zločina, kakve istorija nije upamtila, kada na stotine hiljada ljudi gine i beži sa svojih pradedovskih ognjišta. Piščev je posao da se podsmeva svemu oko sebe, a on je danas i ovde i u svetu – koji mi sve više liči na neki krimić Stivena Kinga, u ulozi narikače koja može samo da lije suze. A književnost čitaocu ne može doneti mnogo dobra niti ga, kako bi rekao Harold Blum, može učiniti boljim građaninom i čovekom. Eto otkuda i ono pitanje: govoriti ili ćutati, a koje je još Adorno postavio rečima: «da li je književnost moguće pisati posle Aušvica?» Dučić kaže da je «ponekad ćutanje najbolji lek protiv nesreće i najdostojanstveniji otpor i odmazda sudbini. A opet, ako svi zaćute, pitam se: neće li nastati opšta pomrčina? Znam i za Batajevo upozorenje da je i književnost, po svojoj definiciji, za takvo stanje sveta kriva. Ali, i definicije su najčešće falične i nemoćne.

Biti pisac, a to vidim kao uzvišenu i nedostižnu metaforu, u svim vremenima značilo je i znači da si sa listom prazne hartije ostavljen na milost i nemilost pred svekolikim ništavilom. Napušten pred tolikim opsenama i nebrojenim lažima koje prete da svakoga ko hvata pero u ruke gurnu u ponor. Doduše, Danilo Kiš, u tom listu prazne hartije, je video otisak palimpsesta, celu književnost. Pisac kao onaj robijaš Šalamova neprestano kroti zmije. Možda je jedina olakšavajuća okolnost što s njim, kako to reče Margaret Diras, svi pišu, i čitaoci i junaci i naratori, bez obzira da li to rade, kako je to popularno danas reći, «mastilom ili krvlju». A mastilo je piščev znoj, gorke suze.

Pedeset godina kao mač nad glavom pisca nadvijalo se pitanje: ima li on i koliko odgovornosti pred istorijom? Da li se sme približiti arhivima koji su bili i još uvek su zabravljeni tajnim kalauzima, ograđeni bodljikavom žicom. Moj odgovor je da pisac nema nikakve odgovornosti pred istorijom, jer on i nije nikakav njen seizmograf. Odgovornost imaju oni što pokretom malog prsta usmeravaju njene tokove, makar je često pretvarali i u klanicu, a to su političari i vlastodršci. Pisac jeste bogohulnik i opasna stranka u arhivu. Kao što su istorija i njena građa s tolikim tabuima opasan materijal za pisca, pun eksploziva. A nasrtati na tabue može samo lakoverni. Pisac zna da su iznad mitske zavese uvek skrivene sve same ale i bauci. A on voli da neke beznačajne detalje i zaboravljena lica uzdigne do najvećih visina, a da slavne likove i događaje prezre i odbaci. Čini to i uprkos tome što zna da deo publike obožava slavlja i spektakle. I bez obzira što se Solženjicin zalaže za poštovanje istorijskih činjenica, da bi se možda tako ona odvratila od ponavljanja. Ne otkriva pisac laži istorije već na osnovu njene građe pravi neku svoju varijantu. Nadgrađuje nepodnošljivu stvarnost i opire joj se koliko ume i može. Pokušava da ispravi krive Drine i ukroti vetrenjače. Čini to na svoju ruku i po vlastitoj savesti, makar znao da će biti proglašen izdajnikom i otpadnikom, kršten sa ta dva najčešće upotrebljavana epiteta za proteklih pet decenija. On zna da u skrivenim arhivama najčešće leže leševi i falsifikati, kao i to da se tamo nalazi mnogo više demona nego anđela. Ostaje mu jedino da hrabro zađe i u zaboravljeno kao i u svoje vreme, jer tamo može da učestvuje u svakom ratu i kao pobednik i kao poraženi. Sve naglavačke može izokrenuti pa kome se sviđa – sviđa. A to što skidanje maski sa slavnih lica i događaja za deo publike može izgledati kao varvarski i tragičan čin, nije piščev problem. Istorija umetnika uvek optužuje da joj je loš sluga, želeći od njega da napravi slabića, zombija. Ona prezire piščev alat koji se zove: humor, parodija, ironija, alegorija. Njeno lice uvek je zastrto tajanstvenim velom, kao kod onog koji Kafkinog junaka tera kroz lavirint Zamka. Pisac je, dakle, samo onaj usamljeni očajnik koji ima odgovornost nad vlastitom savešću i ni pred kim više. On je uvek član Stranke svojih junaka i čitalaca. Do juče se govorilo o piscu kao o probuđenoj savesti svoga naroda, a videli smo koliko je značajnih stvaralaca kod nas i u svetu, naočigled tog istog naroda, poslato na robiju ili na vešala. Piščev poziv je sumnja, ono lice dvojnika Fjodora Mihajloviča, koje neprestano kuša zao duh. A zbog sumnje u vlast gubile su se i još uvek se gube glave. U eri dvoličnosti, tolikih ubistava, mafije u ludaka, sumnje nema. Uostalom najbolje knjige su posvećene temi tamnice, a mnoge su u njoj i napisane. Iako nije na piscu da se obračunava sa politikom i ideologijama, život ga često tera na to. On zna za opasnost da u delo ne sme uneti reklamu, parole i smutnju junaka. A Jago neprestano pravi smutnju lakovernom Otelu. Pisac koji traga za vlastitom istinom i nikoga ne štedi uvek je spreman da uzvikne: «Ipak se okreće!» bez obzira šta ga posle čeka, osmeh ili giljotina. Ne udvara se pri tome ni čitaocu niti kome drugom, jer udvorištvo nije umetnost. Trudi se da se makar čaranjem oslobodi tolikih strašila. Istorija civilizacije je i mnoštvo mumija, kultova, žrtvenih obreda. To je slika uveliko ispunjena odnosom žrtve i dželata. A pisac se trudi da mnoge događaje, bar za trenutak, otme od zaborava. Grčevito se bori protiv onih reči koje Marmeladov izgovara u Zločinu i kazni «da su sve nade na ovom svetu izgubljene». On postavlja pitanja, a odgovore daju samo retki geniji, uglavnom moćnici i vlasnici prestola.

U svojim prozama često sam za naratora uzimao dečaka. Svet je danas u jednom infantilnom stanju raspadanja. A kada se toj infantilnosti nasmeje dete, to je smeh koji potresa. Dete u podneblju mojih junaka u miraz dobija sve sama strašila, koja bi, kao predanje trebalo da ga štite. Meni su od takve zaštite strave saljevali. Detinjstvo je za mene skup mitskih opsena. One počinju da deluju u trenu kada dete na svet dolazi otvorenih usta i oglašava se plačom a ne smehom. Zašto je to tako? Pa zato što budući čovek pada u život, osećajući bol, a u tom padu je iskon ljudske patnje. Hiljade kandži na njega je ustremljeno da ga zgrabe i odvedu pod večni led. Na njegova pleća se odmah gura preveliki teret i ono postaje krivac bez krivice.

Bez obzira šta ko o Čitaocu govorio, Pisac je bez njega mrtav stvor. A ja kada govorim o Čitaocu, tada pre svega mislim i na sebe. Najgori je Čitalac koji će knjigu da odbaci posle nekoliko pročitanih redaka, bez obzira kakvo opravdanje našao za izgovor: obim, opremu, cenu, loš početak. U tom slučaju čitalačka lenjost se proglašava za vrlinu. I majstoru treba bar malo vremena da pokaže svoje umeće. Teri Iglton govori o pobuni današnjeg Čitaoca. Postmoderni junak postaje sam Čitalac, a uveliko se govori i o smrti autora. I Čitalac i Pisac moraju da se čuvaju preteranih fantazija, iako književnost ne može dozvoliti udar na svoj lirski glas. Opasno je imati srce od mašte i od oblaka. Iz mističnih uzleta, Čitalac se može vratiti i Ikarovim padom. Posle treperenja zvezda dolazi studen. Žan Luj Batist se u zanosu udario dirigentskom palicom toliko snažno da je dobio gangrenu i umro. Znam samo da će Čitalac, ma kakav bio – dremljiv, sumnjičav, kolebljiv, čitalac-banana, ili čitalac-biftek, kako reče jedan latinoamerički pisac, lakše pročitati knjigu iz epohe u kojoj je nastala a još lakše iz vremena o kojem govori. Guliver se danas čita kao knjiga za decu iako njen autor nije imao takve namere. Crvenkapa i Pepeljuga napisane su u novoj obradi. A Hamleta i Lira reditelji oblače u ruho novog vremena da bi ih i Šekspir jedva prepoznao.

Čitalac i Pisac su dve osobe ali su ponekada obučene u isto odelo. Nemam nikakvih saveta Čitaocu osim sebi kao onom koji čita knjige. A sebi kažem: čuvaj se, Čitaoče, zanosa u koji možeš upasti prateći samo radnju. Izmaći će ti tajna piščevog umeća. Moj ti je savet: savladaj radnju u prvom dahu, u drugom obrati pažnju na detalj. U njemu ćeš najbolje upoznati Pisca i Junaka. Osloni se na vlastiti instinkt i intuiciju. Vrati se, proveri utisak, čitaj između redova. Čuvaj se bremena školske lektire, opasno je delo svoditi na nekoliko redaka sižea. Ako osetiš da si se bar u jednom liku oglednuo, i to je nešto. Sve je bolje od račundžijstva i oholosti. Pokušaj se priloniti Piscu koji tragično pretvara u komično. Oslobodićeš se bar malo straha i nemira. Ne uprošćavaj, ne vršljaj po rečenici, kloni se banalnosti. Ne trči prekim putem, tamo su skrivene neravnine i katakombe. Nećeš uhvatiti ono glavno. Uđi kroz kapiju i kao najveći usamljenik zatvori vrata za sobom. Ne traži pomoć ničiju, ne beži. Ličićeš na uplašenog putnika koji se boji nepoznatog. Seti se hrabrosti i lukavosti jednog Odiseja. Ne oklevaj, ne kalkuliši, ne izmišljaj ono čega u priči nema. Ne unosi u knjigu svoju «teoriju zavere». Ne konstruiši, drži se kompozicije kao trim staze kroz gustu šumu, ona otklanja zamor, humor donosi svežinu. Ne preskači, čitaj lagano i uvek od početka. Ne tragaj za trikovima pisca, na njima se ne gradi umetnost. Ne plaši se da te je Pisac ostavio, on je uvek u ulozi Pavela Isakoviča iz Seoba, koji zajedno sa tobom putuje ali se vešto skriva. Ne odvajaj nasilno sadržinu od forme, jer «forma izlazi iz sadržine kao toplota iz vatre», kaže Flober. Ne tragaj za objektivnim, jer njega izvan piščevog sveta nema. Razlikuj lica u priči i romanu. Narator otkriva, a autor skriva. Čuda prošlosti nisu više čuda i današnjega proznog Pisca. Savremeni autor iznenađuje i zbunjuje Čitaoca i lažnim sižeom, lažnom građom, krivim podacima i citatima. I smrt najbližeg tek će uzgred spomenuti. Možda to dolazi i iz želje da se surove činjenice obezliče, jezik uprosti, ne bi li se i smrt obezvredila. Ne zaboravi da je delo u tvojim rukama sačinjeno po ugledu na košnicu. U ulozi matice je Pisac, a radilica je narator, u to nema sumnje. Status truta jednako je privlačan i za junaka i za Čitaoca. Ponekad oni liče kao blizanci iz jednog jajeta. Ali taj savez se zna raspasti kao grčka lađa. Pisac na prozoru, obično na Svetog Nikolu, u cipelicama ostavlja darove. Samo što Čitalac u njima može naći i prut, kao dete koje je suviše nestašno. O svojoj sudbini sam odlučuje. Pogotovo ako se zna da je prošlo vreme govora o zbunjenom Čitaocu.. S knjigom u rukama pruža ti se prilika da proputuješ kroz vekove. I to je jedina moguća nadoknada izgubljenog vremena. Samo što Pisac nije ni kondukter, ni kočničar, a ponajmanje je u ulozi slepog putnika. Drugi vole te uloge. Pisac nije ni prorok, ni mađioničar. Niti je pevač svog vremena, kako neko očekuje. Napokon, poslušaj savet Erze Paunda koji kaže:»Da bih smirio neupućenog Čitaoca, odmah ću reći da mi je namera da ga ne smućujem terajući ga da čita mnogo knjiga već da mu olakšam da čita manje s većim učinkom». Ne optužuj Pisca za status naratora i junaka. Znaj da on ima nebrojenih problema s njima. Uvek Pisac oseća onaj arsenik koji u ustima drži gospođa Bovari. «Boreći se sa junakom, Pisac se obračunava sa samim sobom», kaže Bahtin. Jer Pisac je i lekar i sveštenik svojih junaka. Ne dozvoli da ti uobrazilja pređe u taštinu, pogotovu ne u mržnju i bes. Jer mržnja je kao staračko slepilo, kao zagušljivi kavez u kojem se jedva diše. Inače ćeš dospeti u onu krčmu gde stari Karamazov razgovara sa đavolom. Ovo je vreme antiheroja i antijunaka. Prezri svakoga ko te pita uzima li Pisac junaka iz života? Jer taj ti kaže da on život poznaje kao na dlanu, do u tančine. Budi strpljiv i ne kloni. I ti si, kao Pisac i Narator, Šeherezadin ljubavnik. Zato nikada ne postavljaj pitanja o moralnoj odgovornosti pisca niti očekuj da ćeš videti njegov umrljani nos od suza za junakom. Ne pristaj na starinska pitanja poput onog zašto je Pisac usrećio jednog, a tobože unesrećio drugog junaka? Kao da pisac nije tragični izdanak svojih likova i njihov Prometej. I o kakvom to moralu može biti reči u svetu bez morala. Moj ti je savet da prihvatiš Piščeva pravila. Ne da bi igrao ulogu koju ne razumeš već onu koju si sam prigrabio. U protivnom zapašćeš ne u onu Borhesovu ulicu već u bespuće.

Drag mi je Čitalac koji je spreman da rizikuje, koji ne traga za piščevom autobiografijom u delu. Razumem Čitaoca koji u svakoj priči ili romanu želi da dotakne i svoje poreklo, jer kako kaže Brodski, za njim svako traga da bi dotakao svoju zlatnu granu. A Andrić kaže da Pisac želi da pobegne od svoje biografije. Ne razumem Čitaoca koji uzaludno ispituje da li je Pisac ili nije narušio granice žanra. Žanrovi su se toliko izmenili, približili, pa ako hoćete izmešali, da vape za novim imenima, Kanta za đubre, špajz, smetlište epohe poprimaju izgled žanra.

Čitanje kao novo pisanje, kao postizanje onog bartovskog zadovoljstva i naslade. Čitanje koje unosi eros i napetost. Na mestima «neodređenosti», «belina», «nejasnoća» u tekstu će sinuti nova značenja. Ono što je prećutano – a njega je najviše u književnosti i u životu – oživeće i progovoriti. Nije dovoljno da se Čitalac preda autoritetu kritičara već mora, kako kaže Bart, da sam čita.

Sretao sam razne čitaoce, svaki je svet za sebe. Postoji Čitalac koji uvek vodi monolog. On je Narcis koga ne zanima tuđe mišljenje. Druge ne čuje, sluša i citira samog sebe. Potegnuće i olovku iz džepa da zabeleži neku svoju misao u strahu da je ne zaboravi. Sreo sam Čitaoca koji na svako vaše pitanje odgovara uopštavanjem. Pred činjenicama beži kao onaj novinar pred Foknerovim psom. A zna da priča zajedljivo o knjizi, da se izruguje i svemu daje neozbiljnost. U suštini se oseća neshvaćenim i promašenim čovekom. Najčešće izmišlja i tako popravlja svoj svet. Upoznao sam Čitaoca koji smatra da s Piscem nema o čemu izvan knjige razgovarati. Kao i onog koji je otkrio koje su prećutane tajne u Prokletoj avliji. Na marginama knjige je ispravio greške da bi mu, navodno, i Andrić bio zahvalan. Slušao sam Čitaoca koji raznim piscima stavlja zamerke zbog nedovoljne kritike vlasti. U stanju je da pisca nazove i kukavicom. Čak ako je i sam bio na vlasti ili blizu nje, dodaće da je baš on najviše stradao. Računa na slabo pamćenje okoline. Ako ga i podsetite šta je radio – da je u svakoj vlasti bio mirođija – samo će se nasmejati i preći na drugu temu. Sreo sam se i sa Čitaocem koji voli samo ženske likove u romanu i koji nudi građu iz svog života za tri debele knjige. Pod uslovom da on napisano odobri. Upoznao sam i Čitaoca koji se žali kako nema vremena ni zašta, i kako se naš život iscrpljuje u večitoj jurnjavi. Od Pisca zahteva da piše kratko, jer on je astmatičar i ponestaje mu daha. Traži da se na prvoj stranici otkriju sve tajne o junacima kako bi odmah znao na čijoj je strani. Upoznao sam različite čitaoce i tako pomalo u svakom od njih i sebe upoznavao. Najdraži mi je onaj Čitalac koji je u stanju da uzvikne one poznate reči: «Optimista sam jer znam da je čežnja lukavija od straha!»

Ceni onog Pisca koji kaže – kloni se Čitaoče svakoga ko o knjizi i Piscu priča sve najgore, kao i onoga koji hvali samo jedan koncept književnosti, ma kakav on bio. Koji će reći: poštuj tuđe mišljenje, ali ga ne drži za presudno. Jer teško onoj knjizi čija sudbina zavisi samo od jednog Čitaoca, ma kakav i ma ko on bio. Kloni se svakoga ko kaže da je književnost postupak i ništa više, kao i onoga ko kaže da su postupak i forma nevažni. Kloni se onoga koji će bez rezerve reći da je knjiga o kojoj govori najbolja u poslednjih pedeset godina, jer možda je on samo tu knjigu pročitao. Ceni one Konradove reči: «Pisac ne traži da iza njega stoji partija, država, nacija, klasa, korporacija ili akademski svet. On radi na svoju ruku... Nikome ne mora da podnosi račune, sve je to njegov lični poduhvat, samoodbrana».

Ako Čitaoče sretneš negde pisca neobrijanog, oronulog i izgubljenog, znaj da se zaglavio u vlastito blato od mastila. Tolstoja su jedva odvratili kada je rukopis Ane Karenjine hteo da baci u vatru. Ako se ne varam tada je imao oko pedeset godina. Zato kada sretneš pisca koji je u dubokoj depresiji, uputi mu bar blaži osmeh. Možda će mu i toliko pomoći. Čak i ako ga vidiš u pocepanim čarapama i blatnjavim cipelama. Svako ima trapavih nedelja. Kada mu se narator izgubi, može da izgleda kao pred samoubistvom. Ako ga čuješ da priča naglas sam sa sobom, ne rugaj se. To on traga za svojim svetim gralom. Ili to možda, kao Veronika svojim velom, briše junakovo lice na putu za Golgotu.

(1996)
Svet oko nas

Intelektualac danas živi u opštoj zbrci i pometnji vremena i događaja.

Na istočnoevropskim prostorima, posle pet decenija, ostali su samo mitski krateri i pustoš jednog sistema. Spomenici porušeni, palate i dvorci imperatora ispražnjeni, sve moralne vrednosti pale, a za nove će trebati dosta dana i godina. Ostale su rane i ruševine Golog otoka, Gulaga i Kolime. U opštoj buci i galami, svi su se latili oštrih pijuka i kopanja po tradiciji, tražeći svoje korene i istine kojih nema. Otkopana su groblja skrivenih zločina, otkrivaju se arhive jednog tmurnog vremena i prerušenog lica istorije. Nikle su brojne partije, a da većina naroda u svemu tome još ne može da se snađe. Reč demokratija nikada nije bila prisutnija, a toliko zloupotrebljena. Govor o prošlosti postao je jezik očišćenja, ali i jezik optužbi i kajanja. Prvo je Temišvar zaplivao u krvi, zatim srušen Berlinski zid. Jugoslavija je počela da se raspada u građanskom i verskom ratu, a isto tako i velika sovjetska imperija. Čehoslovačka se raspala i to kada je na njenom tronu sedeo jedan književnik. U većini ovih zemalja život je nastavljen u ekonomskoj nemaštini i bedi. U Poljskoj se događa začuđujući kontrast, gde na vlast ponovo dolazi prokažena levica. U Rusiji na čelu zemlje su demokrate koji pucaju na svoj narod i topovskim granatama ruše parlament, zabranjuju stranke, listove i časopise, hapse poslanike. Vlast koja puca u svoj parlament ne može očekivati ništa dobro.

Zapadna Evropa ispisuje onaj pekićevski protokol nasilja i ludila kraja dvadesetog veka. Ujedinjene nacije su pretvorene u diktat jedne sile čije bombe danas u svetu padaju na preko osamdeset ratišta. U Panami Amerikanci hapse legalnog predsednika, kidnapuju ga i odvode da mu sude kao kriminalcu. Dok ih je slušao – bio je zaštićen. U Iraku, zbog sankcija, samo prošle godine umrlo je preko osamdeset hiljada žena, dece i staraca od gladi, a navodno im je stalo da zaštite muslimanski narod. Nekoliko zemalja strpano je danas u karantin sankcija, u koncentracioni logor, bez hrane, lekova i mogućnosti komuniciranja sa svetom. Na sceni je jedna nova vrsta fašizma i genocida.

Nikada se toliko svetskom pozornicom nije šepurilo opsenara i svakojakog ološa, toliko političara bez ikakve odgovornosti za budućnost ove civilizacije. Kao da je u njihovim rukama sudbina kakvog malog preduzeća, a ne sudbina celog čovečanstva. To su isti oni prsti koji su u prošlosti vršljali po krvavoj istoriji, a sada stoje na nuklearnim obaračima koji planetu mogu gurnuti u večni mrak. Planetu zemaljsku koja je ionako prepuna oružja, planetu zagađene vode, hrane i vazduha. Kažu da po glavi stanovnika danas u svetu dođe oko pedesetak kilograma atomskih otrova a ni kilogram hleba. I kod nas je siromaštvo, bezvlašće, kriminal i depresija. Vlast osiona, opozicija boluje od dečijih boginja. I jedni i drugi skloni krađama, pljački, proneveri.

I šta onda da radi intelektualac danas? Nešto mi se čini da su i najveća svetska imena postala tašta i potkupljiva. Malo je pisaca, koji poput jednog Konrada, Čomskog ili Solženjicina imaju onu više nego ikada potrebnu širinu, humanost i objektivnost. Politika razara umetnost kao najotrovnija kiselina.

Pisac, dakle, i danas kao i juče, može samo i jedino da govori svojim jezikom, svojim glasom otpora, pa makar on bio samo glas vapijućeg u pustinji.

(1993)
Dvadeset godina sa Andrićem i bez Andrića

Pre dvadeset godina, u onaj bolji svet, zakoračio je jedan od najboljih pisaca našeg jezika i prostora – Ivo Andrić. Pedeset godina je prošlo otkako je naš nobelovac objavio i svoje najveće romane. Ako se tome dodaju i dva nedavno objavljena naslova – knjiga razgovora i doktorska teza mladog Andrića, koje je priredio vrstan poznavalac njegovog života i dela, profesor Radovan Vučković, eto dodatnih razloga da se govori o ovom piscu, pogotovo u vreme krvavog rata u bosanskom tamnom vilajetu o kojem je naš nobelovac ispisao nezaboravne stranice proze. Kada preti sunovrat i istrebljenje srpskog naroda, poučno je i lekovito čitati Andrića. Pisca koji je svojim prozama gradio mostove između kultura razdvajanih svakojakim sukobima, ratovima, verama i religijama.

Galaksija znakova u Andrićevom delu je ogromna i ona se u ovom vremenu na nov način otvara u svetu apsurda, ili kako bi to pisac rekao "punog svakojakog gada, i krštenog i nekrštenog".

Andrić je mnoge tajne sveta oslušnuo još u detinjstvu, koračajući onom ubogom stazom i svaki korak u životu merio je prema toj stazi, osećajući slobodu detinjeg zanosa ali i čamotinju i teskobu svega što je na njoj raslo. Jer sve što strši postaje plen nevidljivih i nasrtljivih sila. Zato je mnoge strahove kojih se u detinjstvu nakupio Andrić kasnije dozivao po meri tog zanosa i teskoba iz kojih je u svet krenuo.

Knjiga razgovora sa Andrićem Pisac govori svojim delom, manje-više poznatih ali i nepoznatih, otkriva čoveka monologa, manje dijaloga. Retko je davao intervjue, još ređe izjave ili komentare o svom delu, o događajima i ljudima. Smatrao je da izvan svojih knjiga pisac nema o čemu razgovarati. Čak se trudio da u susretu sa novinarima ništa ne kaže, izbegavajući da uprošćava vlastitu poetiku. Autor remek-dela kakvo je Prokleta avlija, a danas ima ozbiljnih tumačenja da je to knjiga o našem Golom otoku, prezirao je sva mesta i ljude koji stvaraju buku i galamu, pogotovu gde niko nikoga ne čuje. Pisanje je za Andrića monaški poziv i isposništvo; on mrzi novinarska pitanja koja sugerišu odgovore, njihovu intonaciju smatra nasiljem. Čak se i pred pitanjem: "Kako ste", osećao nelagodno. Nije voleo novinarske teorije ni visoke reči pogotovu kada, kako sam veli, pišu o visokoj arhitekturi umesto o tolikim kućama koje prokišnjavaju. Izbegavao je priče o aktuelnim političkim temama jer otvoreno kaže da je ideologija opasna i trošna građa a da politika nije više materijalna. Drugim rečima – "što si više u javnosti manje si svoj" – kaže naš pisac. Pojedini njegovi prijatelji i poznanici, kao što su bili Dučić i Ćopić, nagovarali su ga da se mane tema iz davnih vremena turske kasabe i da piše o svom dobu. Veliki pisac to odbija jer je znao da novi književni pravci i mode najčešće odbacuju prošlost i njenu mitologiju. A vremena, i prošlo i sadašnje i buduće, uvek se na neki način prepliću i njih se pisac ne može odreći, veli Andrić. Naš nobelovac ne skriva da je Srbija početkom ovog veka najviše preko kulture i književnosti vršila veliki uticaj na njegovu generaciju s one strane reke Drine, kao što ih je 1914. godine, kako kaže, "pokosila i skršila toliko da se nikad više nismo mogli sabrati." To leto, kada je buknuo požar Prvog svetskog rata, opisuje kao vreme sa ukusom vatre i ledenim dahom tradicije na svakom koraku. Ne usteže se da prizna "i dok nas traje mi ćemo u sebi deliti svet na kojoj je ko strani i čime se zaklinjao".

Najviše pod uticajem Dostojevskog i Mana, kako sam na jednom mestu u ovoj knjizi veli, izbegavao je opise prirode i pejzaža da bi jasnije istakao sudbinu ljudi i svojih junaka. Na starost je gledao kao na vreme koje se smrska. Ali pisac mora da ostari, veli, da bi prevladao svoje zablude. Andrić nije mogao da prihvati savete prijatelja i svoje supruge da iz romana izbaci onu surovu scenu nabijanja Radisava na kolac – odgovorio je i sebi i drugima rečima: "Od kada je to napisana stvarnost surovija od učinjenog zla". Nije voleo odlikovanja i titule, doživljavao ih je kao napast i neprijatnost. Za svečanosti i slave je govorio da pripadaju samo mrtvima – lasno se hvaliti – najteže je biti svoj sudija. Bio je gospodstven čovek, škrt i uzdržan na rečima, uvek povučen i oprezan pred razmetljivcima. Vlastima se nije udvarao ali se čuvao da im se zameri. Upoznao je kao diplomata izbliza i najveće diktatore i video da su to ljudi opasnih ćudi i naravi. Držao ih je na odstojanju, tražeći put izvan njihovih sumnjičavih pogleda. Valjda i zato se družio s onima koji bi ga mogli zaštititi. Jedan pisac je analizirao Andrićeve fotografije u društvu sa raznim državnicima i napravio odličan zaključak – na svim slikama gde se Krleža slikao sa Titom, autor Glembajevih sedi, takoreći, zavaljen, a Andrić sedi uzdržano i oprezno kao da očekuje da ga svakog trenutka mogu uhapsiti.

Ugrađivao je Andrić moćnike na razne načine u svoje likove, poput Mehmeda Sokolovića i Omer-paše Latasa. Izbliza je video velike i opasne vođe, kakvi su bili jedan Hitler i jedan Musolini. Uz to, bio je i svedok dva svetska rata, osetio tamnice ondašnjih režima. Čitaoce je upućivao na Vukovu prepisku s Milošem, kako bi puno toga saznali i o svom vremenu. Jezik televizije smatrao je pozerskim, površnim, izveštačenim i starim. Govorio je da su sve knjige koje je napisao nastale iz susreta sa bosanskim ljudima a baš tamo je početkom ovog rata doživeo da ga satanizuju, oskrnave i sruše njegov spomenik. Sećamo se kako je iz bivše jugoslovenske republike stigao predlog da se Andrić izbaci iz lektire jer je kao najveći hroničar turske moći navodno bio nepravedan prema jednoj veri, a iz jedne bivše pokrajine stizali su napadi u kojima su ga nazivali čak genocidnim piscem. Nedavno je Andrićevo delo napadnuto u Hrvatskoj, gde su mu kreatori novogovora oštro prigovorili zbog ponašanja krajem Drugog svetskog rata – kada je, navodno, zaboravio na svoje poreklo. Petar Džadžić je citirao hrvatski tisak: "Egzorcira se srpski đavo iz nekadašnjeg hrvatskog tela." Ali Andrić je svima odgovorio svojim romanima i pripovetkama. A to što mnoge istine iz Andrićevih knjiga danas imaju drugačija značenja koja bole i peku – naš je problem. Polemike Andrić nije voleo, nazivao ih je krstaškim ratovima, niti je ulazio u njih kao što je to radio, recimo, Crnjanski.

Za Andrića je pisanje kao rad prelje, kao posao rudara, kopanje u mračnom tunelu. U haotičnom svetu stvaranje je video kao mogućnost da se osvetle tamni putevi života, a biblioteku kao mesto gde mrtvi žive a živi govore. I uvek sa obaveznim upozorenjem da je prava reč beseda krvi a ako se ona suviše upotrebljava, veli Andrić, može i da se prozlobi.

Ivo Andrić je ispisao jedan od najvećih epova junaštva i poraza srpskog naroda na ubogoj raskrsnici Istoka i Zapada; ispisao je jednu od najsnažnijih tragedija – otimanja dece koja su odvođena u daleki svet i prevođena u drugu veru. Posle su se u odorama moćnih carevina vraćala kao osvajači i porobljivači svog zavičaja i svog naroda. Zato su Andrića toliko privlačile teme tlačenja i stanja u kojima čoveku manjka slobode. I nije nimalo slučajno što je na kraju svake staze, u svojim romanima i pripovetkama, pravio mostove. Jer je upamtio da na drugoj strani reke uvek čeka provalija. Gradio ih je uprkos tome što je znao da varvara ima više nego graditelja, uvek i svuda. Možda je baš u toj dalekoj prošlosti Andrić tražio korene za sve one strahote koje su se na takvim ponorima i jamama u nas docnije odigrale, a odigravaju se i danas. Posle objavljene pripovetke Most na Žepi, graditelji elektrane tražili su od pisca podršku da se taj most sruši, a pisac kaže da se osećao veoma nelagodno i postiđeno. A kako i ne bi. Ko još može tražiti od autora da potpiše smrt svog junaka.

Kao pisac, Andrić je uvek na strani poniženih i uvređenih, a razumeo je i one silne i uzvišene. Ovim drugim nikada nije pisao posvete i hvalospeve, bar u delima, osim što bi u životu svakodnevnom učinio neki sitni gest kada bi ga pritisli uza zid. Tako je, po nagovoru Čolakovića, ušao u partiju i stavio svoj potpis na predlog da Josip Broz bude kandidat za Nobelovu nagradu.

U svojim romanima, Andrić je podsećao na nepotkupljivost naših predaka koji patnju i propadanje svog naroda nisu pretpostavljali ispraznom laskanju raznih smutljivaca i prebega. Ništa ne daje od sebe niti šta hoće da primi, reći će pisac za kršnog hercegovačkog kneza Zimonjića. To je onaj junak u čijoj se šaci, "teškoj kao nedopečen hleb", izgubi sićušna ručica turskog paše koji je došao da pokori i potčini.

Malo je pisaca kod nas i u svetu koji su toliko kao Andrić istoriju unosili u književnost i njene zaboravljene događaje uzdigli do takvih visina. Istoriji se vraćao samo onda kada je ona već složena u mit i legendu, kopajući po njenim sklonjenim ili zabranjenim arhivima. Radio je to znajući koliko istoriju živi svedoci često falsifikuju i iskrivljuju.

Kada u Andrićevoj prozi čovek pripoveda – on leči rane, katkada melanholično lirski kao uz gusle olakšava mu muke i surovost života. Svet je doživljavao kao veliku tajnu, zato je pred njom uvek bio uzdržanog i mirnog lica, baš kao što je Zimonjićevo lice pred Latasom. Možda bi najtačnije bilo reći da je Andrić u hercegovačkom knezu dao jednu od svojih projekcija. Njegov stil je opasno opisivati, još više ga je štetno uprošćavati, jer Andrić nije voleo konstrukcije a plašio se i preterane mašte i fantazije. Patetike jezika se grozio a kićenje rečenica nije podnosio. Niko toliko nije tragao za pravim rečima, uzdržano ih odmeravao, monaški ispitivao bez obzira da li ih pisac kazuje ili reči stavlja u usta onom siromahu što sedi u hladu pod drvetom, na ubogoj stazi višegradskoj, koji se vazda moli, i onda kada broji pazar.

Pričanje kod Andrića je odbrana od straha, odbrana od svakojakih strašila i zlih sila, kao kod onog deteta koje peva u pustinji da bi zavaralo svoj strah. Pričanje kao lekovitost koja će čitaocu otkriti da nade ima i na dnu samom.

Uz Vuka i Njegoša, Andrić je naša paradigma, majstor za koga nije bilo takozvanih lokalnih i univerzalnih tema. Za odabrane i uzvišene sve je tema.

Bio je gospodstven u životu, iskušenik u književnosti. Od onih retkih kome se prići ne može bliže a kamoli obmanuti ga, podmititi ili zastrašiti, kako to on već kaže za svog junaka Zimonjića.

Imao bi šta Andrić da kaže i u ovom vremenu. A možda je mnogo toga baš o njemu rekao i zato se valja stalno vraćati našem nobelovcu.

(1995)
Borhesov čitalac danas

Borhes je posve jedinstvena i neobična pojava u književnosti dvadesetog veka. Pesnik, esejist, pripovedač, antologičar, filozof, polemičar. Rođen na razmeđi dva burna veka, obuhvatio je svojim književnim delom milenijume i bacao pogled od početaka do naslućenog kraja naše civilizacije. Hvatao se raznih tema, a čitaoca se doticao više usput nego što mu je posvećivao ozbiljniju pažnju. Pogotovo nije imao ni želje ni potrebe da mu povlađuje ili da s njim opšti sa posebnim strahopoštovanjem. Više je govorio o sebi kao čitaocu i time otkrivao i sklapao poetiku čitanja i za druge.

U svojim radovima, Borhes je sagradio metaforu Vavilonske biblioteke, sve knjige simbolički objedinio u jednu enciklopedijskog izgleda i značenja. Govorio je o njihovoj različitosti i sličnostima praveći čitav mit o jedinstvenoj knjizi ljudskog postojanja. Nije li time ovaj "prorok" iz Buenos Ajresa, kako ga je nazvao jedan mlađi latinoamerički pisac, predviđao ili osećao kontroverzni kraj našeg stoleća: zagađenost duha i prirode, ekološku katastrofu, ratove, terorizam, atomsku kataklizmu, kompjutersku eru, medijsko nasilje, kao što je lukavo zaštitio i prostorom odvojio knjigu od svih tih nepredvidivih iskušenja. A čitaocu olakšao posao i uputio ga da lakše uđe među tajnovite police biblioteke hrabreći ga da je iluzija vremena opipljiva.

Znao je Borhes da je romantizam oblast za mladalačke dane i za lakoverne ljude, jer u suštini svih velikih događaja i potresa ne leži bajka već tragično, sama nesreća. Ipak, on je eksplicitno usvojio onu Kafkinu tezu o književnom delu kao činu vere, a mračne hodnike njegovog Zamka raširio i umnožio kao lavirinte rasprostrte svuda kuda ljudska noga korača. Na tom putu čitalac, uz dosta jeze i straha, dobija u miraz bezbrojna pitanja na koja odgovore, po Borhesu, samo iščezli Bog zna. Onim glavnim idejama pisca Procesa, koje Borhes definiše kao potčinjenost i besmrtnost, popločana je njegova i naša čitalačka staza. Na prvo je svaki valjani čitalac odveć navikao jer na plećima nosi razna predanja i kanone, a sa drugim mu ostaje da se bori do poslednjeg daha. Borhesova, kao i svaka prava književnost, stoji pred tim glavnim ciljem, makar samo stvorila iluziju da je tako nešto moguće učiniti. A to što će ga usput zaskakati i strašiti razni bauci i čudovišta, iz istočnih i zapadnih predanja, i mitska i novija, prerušena, to je njegov vlastiti problem. I tu neka ne traži pomoć sa strane jer je neće naći. Stvari u takvom lavirintu, a pisac kaže da su stvari za njega hrana, postaće nešto obezličenije kada se oko olovnih nogu čitaoca ukrste vreme i prostor, kada se zamrse kao gusta paučina. A tamo će biti dosta i bola i muke i znoja. Čitalac koji bude preskakao i trčao prekim putem u nadi da pomoću trikova u knjizi otkrije ono što se ne vidi – pašće u provaliju. Zato oprez, uz pažnju i predanost, uz dobru obaveštenost i poverenje, uz pomoć pisca doći će do nekog rešenja. Makar to bilo i sa onim borhesovskim iz ranije faze, ponekada i prenaglašenim, šopenhauerovskim idealizmom. Ako i u jednom treptaju oseti da je dotakao svoje poreklo – uspeo je. Između sećanja i govora o sadašnjem i budućem vremenu uvek ima dovoljno primamljivih mesta za malo odmora i uživanja. I tu je Borhes, ma koliko bežao na drugu stranu, romantičan i zavodljiv. A lekovit je zato što na čoveka gleda kao na jedinku, izvlači ga iz mase i rasterećuje teškog bremena nasleđa; postavlja ga na univerzalnu ravan odakle se jasnije vidi svet. Možda je Borhes i zbog toga bežao od levice, jer se plašio kolektivnog zanosa. Možda... Na detalju i pojedinačnom se gradi umetnost, celina je ionako suviše skrivena i u ilegali. Obezličena i nepredvidiva. U njoj se ne vide likovi, jer masa je simbol krda. I kada se Borhes igra služeći se raznim naukama, egzaktnim i prirodnim, on ne izvodi niti dokazuje najveće zakone koje je čovečanstvo usvojilo, već na njima vrši vlastite opite. I pre Borhesa su se upotrebljavali razni simboli, poput Tigra, Alefa, Ogledala, Dvojnika, Raja i Pakla. Njima je on pridodao nove sadržaje i izveo ih iz okoštalih matrica, dao im takoreći teorijsku potporu. Nije ih uzimao za svoje junake, već su junaci otkrili svoj svet i ponudili ga piscu. S tim što je građa neograničena i prostire se na celu književnost.

Borhesov čitalac oblači se nekonvencionalno i ima mašte. Može da se bavi raznim zanimanjima, slično piscu: učenik, bibliotekar, tržišni inspektor, profesor, svetski putnik. Obavezno voli ružičastu boju. Zalazi u razna društva, predgrađa, dvorišta. On je naoružan sumnjom i čuva se svoje praznoverne etike. Za Borhesovog čitaoca, kao i za pisca, "književnost je danas emfaza draža od svih zabluda". Jer ona podstiče čoveka na ljudskost i na život. Motiviše ga da se i sam umeša u onu trku Ahileja i kornjače, bez obzira da li u nabokovljevskom ili čehovljevskom ritmu, makar unapred osećao i nazirao svoj neuspeh. Tu trku čitalac može da shvati i kao odnos pisca i istorije, može kao metafizičko ili filozofsko pitanje. A može i kao sudbinsko, jer je Borhes i kada je oslepeo video više od mnogih drugih. Istorija je tada bez prisustva spomenika i kultova, dobila na imaginaciji i otkrivala brže svoje žrtvenike i pukotine. Tada se vidi da se i lica anđela prerušavaju u likove demijurga. To je dobar podsticaj za čitaoca da shvati zašto istorija traži da se njeni podvizi slave, a pisac voli da huli i na heroje i na najveće svetinje. Eto zašto su Borhesa često mnogi doživljavali kao neprijatelja i otpadnika. Kada su pisca napali da nije dovoljno nacionalan, on je odgovorio pričom o univerzalnom značenju simbola. A njih istorija mnogo ne voli jer ispuštaju iz vidokruga njena božanstva, pobednička koplja i šlemove. Borhes je zapravo govorio o izgubljenom vremenu, o falsifikatima i iskošenim (ili napuklim) ogledalima u kojima se pokazuju činjenice, stvari i događaji, pokazuje se sama duša. Tako pisac postavlja zahtev svom čitaocu da u knjigu koju drži u rukama uloži nešto i od vlastitih emocija. Bez obzira na to što današnje moderne teorije znaju da prezru lirsko u književnosti, obezvrede sam doživljaj i proglase ga za suvišno i nepotrebno.

Borhesova biblioteka je beskonačna zgrada, sa mnogo klizavih stepenica. Zato je u nju najbolje ući u čistim i gipkim patikama. Unutra radi onaj Borhesov nesavršeni bibliotekar, sa svim vrlinama i manama koje nosi i sama književnost. Svejedno je gde će čitaočeva ruka da posegne, ona će uhvatiti za onu kružnu knjigu, a to je po mišljenju našeg pisca sam Bog. Borhes je mislio i na savremenu arhitekturu pa je sagradio zgradu u obliku kugle – zemaljske ili nebeske svejedno, sa šestougaonikom i nedokučivim obimom. Materijal nije otkrio. "Na svakom zidu pet polica, a na svakoj polici trideset i dve knjige jednakog formata, svaka knjiga ima četiri stotine i deset stranica" i tako dalje. Takav bibliotekar, a ovde, pod krovom ovog svetog zdanja Narodne biblioteke Srbije, pravo je mesto da se o njemu govori, kako kaže Borhes, može biti delo slučaja ili pakosnih demijurga, a u stvari delo samog Svevišnjeg. U takvoj biblioteci Borhesove knjige stoje na jednoj od glavnih polica, odmah blizu vrata kako bi upale u oči svakom ko uđe. Takav bibliotekar zna, kao i Borhes, da kroz njegova vrata ulaze čitaoci sa raznim dilemama i zahtevima, i to čistih ruku, ali i službeni tragači, ili kako pisac kaže "inkvizitori, koji stižu bledi i iscrpljeni, skidaju poneku knjigu tražeći u njoj zloglasne reči. Biće tu naredbi da se uklone beskorisna dela". I sam Borhes je na svojoj koži osetio nemilost tih tragača. A dela su uklanjana, kao i njihovi autori. Setimo se da je ruski pesnik Brodski iz domovine proteran kao besposličar, beskoristan po društvo. Nije ni važno ko je izdavao takve naredbe, da li je to bio onaj kineski car Ših Huang Ti, ili Hitler, ili Staljin, ili neko četvrti. Spisak je prilično dugačak. Prisetimo se, dok govorimo ovde o Borhesovom delu, na desetogodišnjicu njegove smrti i uz prisustvo piščeve udovice, da je pisac Salman Ruždi osuđen na smrt zbog metafora, a to je činjenica velikog srama i stida kraja ovog veka. Kineski car Ti nije samo spaljivao knjige i slao pisce na giljotinu, već je u progonstvo poslao i svoju majku. Isti onaj za koga Borhes kaže da je zabranjivao da se pred njim izgovori reč smrt. Eto zašto je zanimanje onog Borhesovog i svakog drugog bibliotekara težak i častan posao.

U jednom trenutku čitalac na stepeništu Biblioteke može preuzeti ulogu stražara, kao što to može i pisac i svaki njegov junak. Ako oseti da je raspolućen i nesiguran – malo sujeverja neće biti na odmet. Važno je da se sačuva nejasnih i mutnih metafora kao što ih se i Borhes čuvao. Tada će zavoleti sonet i ceniti ga, a slobodni stih, kao što je to činio i Borhes, držati za najtežu formu. Ako čitalac kojim slučajem i sam uzme pero u ruke, ne sme zaboraviti na ono Borhesovo upozorenje mladim piscima, čije knjige odišu genijalnošću, pre nego što odbace pravila književnosti moraju nešto znati o njima.

Borhesov čitalac mora znati da su sve stare i moderne teorije nastale iz velikih pesama, romana i priča, a ne obrnuto. Kao što zna da je "svaki govor tradicija, svaka reč zajednički simbol". Zna i to da Borhes na prvo mesto stavlja atmosferu i napetost, čak ispred čudesnih obrta. Jer i pisac i čitalac jednako se plaše dosade i zamora. A za ponavljanje tema i priča jedini je lek vlastiti doživljaj, drugačiji i jedinstven. I zato sve priče nisu ispričane, i zato su sva dela različita. Ako čitalac ne može da izdrži nepodnošljivu stvarnost života, Borhes ga upućuje – neka sanja. Jer književnost jeste san, dugotrajan ili kratak, pamtljiv ili od zaborava. Bez obzira kakvu će u snu uspostaviti simetriju između stvari i događaja. Kada čitalac oseti da se kreće po začaranom krugu prostora i vremena, Borhes će ga uputiti na Aristotela i Platona, na ono što je tolike vekove preživelo. Inače sve mu je dozvoljeno, samo da ne posegne za onim za čim poseže onaj ratnik iz Golema koji pravi mehaničkog čoveka, a dobije čudovište koje mu oduzima slobodu.

Zreli Borhes, majstor kratkih formi, rekli smo – nije voleo ni kićenja ni rasplinutost. On ima poentu oko koje su sačinjeni potporni stubovi, vidljivu i jasnu. Valjda zato nije voleo formu romana, koju vidi kao prelaz od vrste do pojedinca na putu od nekoliko stoleća. Nije mu odgovarala ni romaneskna alegorija na koju je gledao kao na estetsku pogrešku. Istini za volju, ma koliko to čudno zvučalo, ona je u prošlosti znala da bude i metafora ketmanstva. Kao što nije voleo duge i dosadne predgovore i pogovore, čime je verovatno iskazivao poverenje u čitaoca. U kratkoj formi se lakše nosio s kafkijanskim problemom, koji ga je na razne načine, u životu i književnosti, pratio. Iako pojedini kritičari Borhesa naslanjaju na Džojsov književni put, za njega je suviše dugo i strano bilo ono Ulisovo putovanje.

Borhes nije cinik ni ignorant, on samo ne trpi laskanje onom što je tako neizbežno. Makar se tom, neminovnom, suprotstavljao samo iluzijom. "A da bi se pisalo, treba živeti od iluzija", veli Danilo Kiš.

Borhesov čitalac je podložan ironiji, skepsi i sumnji. Mistifikacija je neizbežna; samo da ne zaluta i ne udavi se u preteranoj mašti koja može biti omaž kukavičluku i laži. I kada se čitaocu učini da je Borhes suviše hladan, racionalan, i predvidiv, kada mu se učini da je piščeva glavna tema sama književnost, mora ostati pribran i izdržljiv. Jer uzbuđenja će doći. Nije ni važno pri tom da li veruje ili, kao pisac, ako ne veruje u zvezde. Borhes ne dopušta da mu razlažete i otkrivate metod, jer ga on sam analizira i otkriva. Svejedno da li to radi na Poovom prosedeu, na Kafkinoj neizvesnosti ili na vlastitom paradoksu.

U kratkoj priči "Borhes i ja" pisac imenuje drugu osobu, svog dvojnika, kome se zbivaju stvarni događaji. U tom drugom liku, u njegovom odelu, nalaze se i čitalac i kritičar. Ali i čitalac je opomenut, da ne kažem ograničen. Jer ga pisac upozorava da "ono što je dobro ne pripada nikome već jeziku i predanju". Poziv na sumnju, više nego direktan. Ova dva lica beže jedno od drugoga, ali ne mogu da se razdvoje. Dvojnik, kao sučeljavanje dve nestvarne stvarnosti. Pomišljam da je možda neke političke izjave za koje su optuživali i napadali Borhesa, dao njegov dvojnik, a možda i sam čitalac. Ako je, po Borhesu, Valeri simbol oličenja lavirinta duha, Vitmen simbol kliktaja tela, Borhes bi mogao biti simbol i jednog i drugog.

Bez sumnje, najveća zasluga autora Maštarija je što je prvi na nov način iskoristio dokument i uveo citat kao dorađenu građu, a izmišljene činjenice predstavio kao stvarne.

Postoje pisci koji za života postanu mit, trajniji od svog dela. Po Borhesu, takvi su bili Bajron, Po, pa i Kafka. Borhes je napravio mit od svojih knjiga čiji je glavni junak on sam. I on je kao i ovi brojni pisci, otkrio svoje prethodnike. Zašto nije dobio Nobelovu nagradu? Zbog političkih izjava? Malo čudno. Pogotovo ako se zna da je politika kao baruština sa ustajalom vodom. Jer više bi dobila nagrada nego sam pisac, Nobel bi bio nagrađeniji nego Borhes.

Borhesove knjige znaju da njihov pisac postoji, kao što dobro zna i čitalac. Čitalac makar naslućuje da "besmrtnost nije pokopana" iako pisac često tvrdi suprotno. Jedno je sigurno, čitalac ne mora da se prerušava, jer Borhesova Istorija beščašća, ili kako bi Hrvati rekli Istorija gadosti, narasla je na bezbroj stranica. Dobila je i nove teme. Kiš je, polemišući s Borhesom, toj knjizi dodao temu logora, a ima ih još mnogo sličnih.

Bodrijar o temi dvojnika kaže: "Od svih proteza koje su međaši istorije tela, dvojnik je bez sumnje najstariji". I dodaje da je dvojnik neuhvatljiva i besomučna smrt. Da li to znači da je onaj Borhesov pratilac, a koji obitava i u liku čitaoca, obezbedio sebi život smrću drugog, onog pravog. Zaključak treba donositi sa oprezom. Jer ona Borhesova "bedna utvara", koju pisac naziva imenom Tom Kastro, u ovom našem vremenu dobija nevino lice.

(1996)
Šala ili monstruozna vest

Prvo su novine javile da poznati engleski lekari ukrštaju gene čoveka i svinje. Odmah zatim, da je u Britaniji klonirana ovca Doli.

Nedugo potom: izvesni Amerikanac, fizičar i embriolog, Ričard Sid (74), najavljuje otvaranje klinike u Čikagu i proizvodnju kloniranih veštačkih beba. Kloniraće se muževi i žene, a ubrzo će se otvoriti još brojne klinike širom SAD. Hoće li to Evropa postati klon Amerike?

U svetu je dignuta uzbuna na ovu vest. Na kraju je potpisan sporazum o zabrani kloniranja čoveka, ali ga nisu potpisale Amerika, Engleska i Nemačka. I da jesu – ko im išta može verovati, njima i njihovim potpisima. Američki predsednik Klinton je ionako zauzet odbranom od pogroma zbog svojih seksualnih skandala.

Strava i užas! uzvikuju mnogi intelektualci širom planete. Postoji čak namera lekara da se proizvedu klonirane bebe bez glave kako bi delove svojih organa davale obolelim dvojnicima. Crkve, i Katolička i Pravoslavna, uglavnom ćute.

Čitam izjave naših lekara o ovom čudu. Doktor Zvezdana Popović, na pitanje: čega da se plašimo? odgovara: "Plašimo se da će neko da napravi hiljade dvojnika, jakih, izdržljivih, surovih i poslušnih kojima će da zavlada svetom; da će neko da stvori farmu ljudskih klonova, da ih čereči i prodaje pojedine organe; da će ljudi insistirati na deci klonovima sa određenim osobinama koje daju prednost u društvu; da će zbog ovoga raznovrsnost u ljudskoj vrsti da se smanji, to jest da ćemo da istrebimo pojedine ljudske osobine, kao što smo istrebili neke tigrove, orlove, kitove i drugo; da će ljudi želeti da imaju samo sinove, a umesto da klasičnim putem prave decu, platiće nekom da im proizvede klon sina (a i lakše je); da, kao kod Doli, gde ovnovi nisu bili potrebni za eksperiment, muškarci postanu potpuno nepotrebni, čak istrebljeni. Sve što treba jesu materica, jajna ćelija i jedro (ne mora da bude muško)."

Doktor Predrag Ognjenović nas teši da se duša ne može klonirati. A odmah potom dodaje da nikakve zabrane ovde ne pomažu, jer su i naučnici skloni korupciji. On smatra da je publika naivna kada traži da se klonira jedan Ajnštajn. Duhovito predlaže da Srbi na početku kloniraju Lepu Brenu, Čkalju i Peđu Mijatovića – ovog poslednjeg u deset primeraka. Zašto da ne, neka se raduje narod. I zaključuje da čovečanstvu preti opšte pomravljenje. "To strašno podseća na srećne idiote", veli Ognjenović, "zadovoljne bolesnike sa sklerotičnim mozgom u društvenim bolnicama, ili blažene pacijente kojima nedostaju ogromni delovi mozga."

Doktor Vladimir Glišin duhovito predlaže da bi kloniranje Srba na Kosovu bila jedina mogućnost da se stvori ravnoteža između šiptarskog i srpskog naroda.

A šta ako se na kraju otkrije, pitam sebe i sve druge, da su Hitler, Musolini, Staljin, Broz i mnogi drugi na ovim prostorima odavno klonirani, samo s maskama na licu?

Idu li to Darvin i Biblija u muzej starina?

I kuda to uopšte ide ovaj svet i ovaj vek?

(1998)
O Kosovu i Metohiji, za Kosovo i Metohiju

Neko je to već rekao, a veliki Njegoš davno uzdigao do visina, da su Kosovo i Metohija dve najskuplje reči srpskog naroda. Bilo bi to i patetično i odveć simbolično da nije istinito.

Na prostorima gde se stvarala naša rana i srednjovekovna istorija, gde su uzdignute najpostojanije srpske zadužbine, gde smo primili svoju veru, gde se odigrala najpresudnija bitka po srpsku državu, kao da je proteklih pedeset godina sve činjeno da srpski narod bude manjina u svojoj vlastitoj zemlji. I onda se čovek pita: otkuda toliko napada iz sveta; otkuda tolika malodušnost, bezvoljnost i apatija i kod naše vlasti i kod opozicije u potonjim godinama. Kao da nije u pitanju opstanak otadžbine već kakva sporedna politička tema oko koje se u stranačkom nadmetanju dobijaju mali šićardžijski poeni. Čudim se i divim onom malobrojnom našem narodu koji je tamo ostao i imao nade i poverenja u domaće i svetske političare da će nešto za njih dobro učiniti i da pravde ima.

Danas se sa svetskih pozornica i govornica čuju opsenari. Sve povelje i deklaracije Ujedinjenih nacija su izgleda izneverene i pogažene. Ministarka inostranih poslova najveće sile sveta kaže da su danas najvažnija ljudska prava, a da se granice država, gde su ugroženi američki interesi, mogu i menjati. Govori o ljudskim pravima, a to što danas njihovom zaslugom pod sankcijama u bedi umiru milioni ljudi širom sveta – nikome ništa. To je najsramniji podatak licemerja kraja dvadesetog veka. Terorizam je opasan samo u njihovim zemljama, a u malim državama oni ga potpomažu i dobija suprotno nevino ime i lice.

Pitam se šta smo to mi Srbi uradili i toliko zgrešili da nas drže u izolaciji i karantinu, progone ljude iz mog zavičaja zato što su branili svoja ognjišta, jure ih i hvataju noću po sokacima i šumama da bi im sudili kao ratnim zločincima. Kao da taj svet koji je danas u ulozi sudije i presuditelja nema udela u raspadu bivše Jugoslavije i izazivanju rata. Znam samo, gde su oni umešali prste i koga su počeli da mire, po čijim su zemljama oni počeli da špartaju uzduž i popreko – tu je nastao opšti haos i nasilje.

Najveća "Pulicerova" nagrada za novinarstvo se dodeljuje za sramne laži. Bezbroj njihovih knjiga i članaka sastavljeni su sve od samih laži i prevara. Skovali su i novi termin, kako reče jedan francuski intelektualac na televiziji "unutrašnji agresori". Srbi su po njima, dakle, unutrašnji agresori. Samo zato što rade isto ono što i oni – brane integritet svoje zemlje. A jedan od glavnih moćnika Si-En-Ena kaže da su potrebna dva dobra rata kako bi se povećala gledanost njihovih programa. Za njih su to dobri ratovi. Ratovi koje će oni iscenirati i videti virtuelnim očima.

Vajni nemački slavista Lauer optužuje celu srpsku epiku da je genocidna, a Vaska Popu, jednog od naših najvećih pesnika, da su njegove metafore o srpskim mitovima genocidne. To znači da nisu genocidni oni koji su Srbiju napali toliko puta u ovom veku i zajedno sa svojim tadašnjim i sadašnjim pajtašima poslali više od polovine Srba u smrt, već su po Laueru genocidne ožalošćene majke i očevi koji su opevavali svoje junake i bolje reći oplakivali svoje poginule sinove.

Kraj ovog veka izgleda da je ogrezao u nepodnošljivim lažima, u nedelima mafijaša i trgovaca.

Kada malo bolje razmislimo, danas se na svetskoj i domaćoj političkoj sceni javlja nekoliko tipova junaka: tip siledžije, tip gmizavca, tip puža, tip šićardžije i tip heroja-antiheroja. Ne čudi mene što Šiptari rade protiv nas, već što mi radimo protiv sebe: razjedinjeni i zavađeni.

Članovi ove kuće, Udruženja književnika Srbije, nažalost mogu samo još jednom da potroše bezbroj reči, ali su gluve uši tolikih stranih diplomata, dopisnika svetskih televizija, radija, novina, koji dobro ugošćeni žive u ovom gradu, a bogami i na veliko čuđenje često su gluve uši i mnogih domaćih medija.

Braćo Srbi s Kosova i Metohije – uz vas smo celim bićem – da sačuvamo svoju otadžbinu, drugo ništa nemamo da vam ponudimo. Ne bih se začudio da iz vaših usta čujem reči i one najstrašnije kosovske kletve. Ko vam sve i šta nije obećavao. I kome uopšte danas možete da verujete?

(1998)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Jet set burekdzija


Blago kuci koju zaobidjem :D

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 5993
Zastava Tako blizu a tako daleko
mob
Nokia 6130
Dva stabla Dučićeve poezije

Jovan Dučić je krenuo u svet iz ovog grada koji će ostati njegova večna ljubav i od kojeg je hteo da napravi srpsku Atinu. Krenuo je iz one trošne kućice na dve vode, koju je nacrtala vešta ruka Bete Vukanović. Delom je zaklonjena kamenim zidom, kao brana za sve one koji nisu bili ni ostali znani po dobru. Dva drveta, zasađena su jedno kraj drugog: jasika bez lišća, ogrnuta nemaštinom i bujni zeleni čempres. Biće to važno drveće njegove buduće poezije. Iza kuće brdo, zaklon od ljutog severca i svakojakih vojski koje su ovuda utrle puteve još za vreme hercega Stefana kada se Hercegovina rasprostirala duž primorja, preko Konavala do Kotora i nekoliko jadranskih ostrva. Od te kuće preko Mostara krenuće Dučić na put do večnosti. Mostara, za koji veli da je to onaj grad gde je «naš onomašnji svet živeo jedino od svog poštenja i junaštva, dve veličine i dve lepote, ali i dva očajanja, ako ništa više nije ostalo za ljudsku sreću». Mostara gde je pisac napisao svoje prve pesme, a Šantić ispevao najlepše stihove o svojoj braći druge vere koja su, svedoci kažu, nedavno obesili njegovu bistu o granu drveta i na kraju je minama razdrobili i uništili.

Dučić je znao da se iz zavičaja najbolje može videti svet, a iz sveta zavičaj. Ne treba zaboraviti da se Dučić rodio na granici gde se ukrštaju planinski i mediteranski vetrovi, gde se mešaju vučji glasovi s kricima morskih ptica. Možda baš zato što je Dučić «rođen blizu mora, on je gipkiji i blistaviji majstor», veli Pero Slijepčević. Mediteran mu je bio mogućnost da pobegne iz sure stvarnosti hercegovačke sirotinje. Otuda i toliko moreplovaca diljem sveta rođenih u Popovom polju, i toliko Hercegovaca po morskim otocima. Šturi su podaci o Dučićevom detinjstvu. Oni oko njega malo su ih iznosili u javnost, a on ih je, iz nekog razloga, izgleda krio. Dučić se detinjstvu retko vraćao – a u svoju intimu malo koga puštao.

Dučić nije zaboravljao onaj «mali trebinjski breg Leotar», koji je smatrao značajnim vidokrugom ljudi ovog kraja. Nije zaboravljao da taj vidokrug pored Trebinja obuhvata i Gacko, rodno mesto njegovog junaka i pretka Vladislavića, ali i mesto sa zloglasnom kulom Smail-age Čengića, a to je zavičaj onog Andrićevog junaka koji se, kao kakav stanac kamen, drži postojano pred silnikom, prebegom Latasom. U taj vidokrug spada i Šantićevo «pusto Nevesinje ravno», odakle su uvek započinjali bune i ustanci protiv svakojakog ropstva i tiranije. Tu je smešteno kamenito Ljubinje, te Stolac, sa dvorovima vekovnih haračlija, hercegovačkih paša i vezira. I napokon Bileća, s brojnim dolovima i zloglasnim jamama. U Hercegovini se Dučić, jamačno, nakupio straha od one svoje seni, ovde je ušao u doživotnu samoću, koja će se samo pojačati u raskošnim svetskim palatama i dvorcima. Možda Dučić, koji je prvi naš veliki putopisac, opterećen slikama svog detinjstva neće «umeti da se divi onom što je strašno, ni razumeti lepotu u kojoj nema gorčine». Dučić je voleo sjaj i moć našeg srednjeg veka, i nije mario za isposništvo, patnju i askezu. I onda kada se na narodnu leksiku i metriku oslanjao, Dučić je imao čudesni dar da sve to oduhovi i prosvetli, da svemu tome doda otmenu patinu starog zlata. Zaokret koji je u poeziji izveo tražio je suptilniju tradiciju nego što mu je nudila «epska rapsodija» od koje je, kako veli, «srećno umakao».

Tek nedavno, kada mi je slučajno do ruku dospela poznata Dučićeva knjiga rodoljubivih tekstova, koja je ubrzo i kod nas objavljena, bilo je jasnije zašto je on bio prokažen pisac. Istoriju je video na daljinu i pisao o istini od koje su – danas je to očigledno – svi bežali. Dučić je poučan primer ponašanja pisaca rodoljuba i patriote u vremenima kada je njegovom narodu bilo teško. Osetio je ono što se tada nije videlo ili se nije htelo videti. Jer je znao o svemu što se u prošlosti zbilo i naslućivao ono što bi se opet moglo zbiti. Vidoviti Dučić je zapravo napisao knjigu o nama i o našem vremenu. Da nije tako onda bismo se danas, ili tačnije juče, kada se navršila 51 godina od Dučićeve smrti, okupili oko njegovog povratka u zavičaj. A ovako i Dučićev poklon Trebinju – Njegošev spomenik pod platanima mora da se čuva i oblaže sanducima peska da bi ga odbranili od raketa koje dolaze otuda gde je on o albatrosima pevao. (...)

Ako i danas važi ona stara poslovica koja kaže da se u zavičaj možeš vratiti jedino slavan ili mrtav, Dučić je ispunio oba zahteva. Danas je možda više nego ikad potrebniji svom zavičaju i svom narodu.

(1993)
Piščeva stranka

Opšta buka i galama ovdašnjih stranačkih ljudi liči mi na nered kakav izazivaju junaci u životu pisca. Kao što je pisac uveliko izdanak svojih junaka, tako su kandidati na izborima izdanci svog naroda, kakvi-takvi. Nevolja pisca, kao i naroda, jeste u tome što junaci ne govore njihovim jezikom. Otuda toliko zbrke i zabuna. Narod pred izborima je u položaju pisca, kada bi svaki od junaka hteo da bude glavni. Svaki je od kandidata ubeđen da je u ulozi spasitelja, svaki preti da će doći do potopa ako baš njega ne izaberu. I da će doći do rušenja romana – države, kako je duhovito nazva jedan autor, a pisac, kao i narod, pasti u provaliju. Junak se otima da bude Agamemnon, a piscu daje ulogu Nestora iz Pila. Junak zna da se pobuni protiv pisca, kao i izabrani poslanici protiv naroda, da besne i psuju. Zna izbiti i tuča. Junak uskače kroz prozor usred noći, cvili i traži od pisca nemoguće. Baš kao i lica s malih ekrana koja urlaju: Ja sam najbolji! Pisac, kao i narod, izložen je pravom teroru medija. Sve gora od gore vesti, pretnje i crne slutnje. Zato se pisac, kao i narod, uvek nada boljem. Pisac mora svoje junake očistiti od mržnje da bi mogli videti drveće od šume. Kao što se bojim da će se mnoga lica s malih ekrana udaviti u međusobnoj mržnji.

Na čijoj sam strani i u kojoj stranci?

U onoj u kojoj jedino pisac može i biti. To je stranka mojih junaka i čitalaca. Ali u toj stranci pisac je i predsednik i sekretar i blagajnik. Sve zakone demokratski donosi i usvaja sam. Znam samo da na svetskoj sceni politika nikada toliko nije pokazala svoje jadno i smešno lice. Mnogi njeni junaci pre mi liče na kakve fariseje i komedijante nego na odgovorne ljude. Kada vidim u čijim je rukama sudbina sveta – prosto se naježim. Istina je postala najtrošnija reč i najvećih svetskih jezika. A reč ponižena, izgubila svako dostojanstvo.

(1992)
Kafkin čitalac

Svojim romanima Proces i Zamak može se reći da je Kafka učinio veliku nepravdu prema čitaocu. "Teskoba kojom odiše ta knjiga (Proces) na trenutke je skoro nepodnošljiva, jer kako je mogućno da stalno ne govorim o sebi: to progonjeno biće, to sam ja", kaže Andre Žid.

Da je Kafka u Procesu osvetlio jedno lice koje u rukama drži zakon, makar ono bilo i zamagljena metafora moći celokupnog sistema, njegov čitalac bi se bar malo oslobodio straha od sablasti i uskomešane stvarnosti koja preti da ga satre i uništi. Imao bi s kim da polemiše, mogao bi bar da pokuša da se odupre. Književnost bi posle Kafke izgledala drugačija i možda se ne bi toliko dugo održali staljinski gulazi i hitlerovski i ustaški krematorijumi u kojima je ubijeno i spaljeno na hiljade, na desetine hiljada i stotine hiljada ljudi. Možda ni socrealistička književnost ne bi u onolikom obimu imala svoje poklonike. Možda, kažem, jer bi običan čovek, a to znači čitalac, u tom skrivenom sistemu umeo da prepozna lica progonitelja.

Ovako, Kafka je spram zatamnjenog Vrhovnog kolektivnog žreca postavio usamljeno i nemoćno lice čoveka pojedinca, njegovu slabu i jadnu snagu. Veliki inkvizitor kod Kafke dobija planetarnu i univerzalnu moć koja ima za cilj da pojedinca ponizi, zgazi, uništi. Kazna je unapred smišljena, dokazi se ne mogu izvesti niti su potrebni. Jozef K. ne zna ko ga hapsi ni zbog čega, ne zna ko ga progoni ni kažnjava. On je krivac bez krivice. Čitalac koji se odmah identifikuje sa junakom može samo da lije suze i da pati a da mu pisac ne ponudi ni slamčicu spasa. Zašto? Zato što je kod Kafke ni u realnosti nema ili zato što je ona samo utopija.

"Neko je oklevetao Jozefa K", veli Kafka u prvoj rečenici svog romana. Čitalac se pita: ko ga je oklevetao i zašto ga pisac ne brani od kleveta? Dobro, reći ćete da se junak povremeno više oseća kao tužilac nego kao optuženi. Ali mi ne znamo koga on to optužuje. Osim toga, zapitajmo se kakav je odjek njegovih reči? Slab, nikakav. Junak je ispunjen samo iluzijom vlastitog govora. Stalno govoriti da nije kriv a nametati mu osećanje krivice, stanje je u kojem čitalac plaća visoku cenu.

Svuda je sudnica, svuda su žbiri, islednici i sudije. Jozef K. navodno veruje u državne zakone, a pisac zna da će mu oni upravo ubiti junaka. I sam sveštenik Kafkinom junaku kaže: "Od laži se gradi poredak u svetu". U kakav to onda poredak i zakone može junak da veruje kada je okružen sve samim paradoksima i apsurdima.

Neminovno se čitalac pita: zašto Kafkin junak pristaje na takva poniženja? Neko će reći: viša sila. Da. Zašto mu pisac o njegovoj pobuni ne kaže jasno da je u takvom građanskom društvu život bez smisla? Pa čak i da mu dozvoli bekstvo u onaj svedenborgovski okultizam.

Ako je Zamak prostor smrti u kojem vreme ne znači ništa, ako je više nego očigledno da zlo vlada svuda i da je promena na bolje nemoguća, zašto se taj "stranac" u životu i društvu odmah ne izjasni o svetu nemorala koji ga okružuje? Zašto ne kaže da je kraj na samom početku?

Vlast uvek želi da sve potčini, da se svi podanici osećaju krivim. Ako je čovek obezličen, ako je junak toliko ravnodušan prema svemu što mu se događa i ako poseduje prezir: zašto bar ne pokuša da ukaže na lica, na izvore straha i svoje patnje? Reći ćete da su lica skrivena. Zašto ne pokuša da ih otkrije, bar ona oko njega? Zašto ne pokuša da se uspenje po vertikali makar kroz događaje ako ne može kroz prostor? Ima li možda nagoveštaja za takvo otkriće u liku prostitutke Elze sa kojom stupa u vezu ili je to samo metafora za drugu stranu njegovih problema? A možda je venčanje sa Felicijom Bauer koja ima lice đavola nekakav odgovor na naša pitanja. Možda.

Kafka je govorio o svom poslužiteljskom radu u praškom sudu, a da nikada nije upoznao sudiju. Ne verujem da bi se to opravdanje moglo prihvatiti i u slučaju onolikog stradanja njegovog junaka.

Da je Kafka licu množine suprotstavio lice jednine, ili ga bar izvukao na videlo – sve bi drugačije izgledalo. Ovako umesto pojedinca naspram pojedinca imamo usamljenog i nesretnog Jozefa K. u uzaludnoj priči i stanju izgubljenosti.

Proces je priča o večnoj izgubljenosti između života i smrti. Da je Kafka skinuo one crne cilindre sa glava nepoznatih posetilaca koji će na kraju preklati Jozefa K., osuđenik bi video s kim ima posla a čitalac bi se ohrabrio da se bori jer bi znao protiv koga. Mogao bi se odupreti, jauknuti, potući, makar pri tome i poginuo. Ovako, ta mračna lica ulaze nenajavljeno u osuđenikov stan i razaraju mu privatnost i intimu. Da je bar u onom momentu nedoumice tih osoba, kada se ustežu ko će prvi ući u stan Jozefa K., bar za trenutak im otvorio usta – možda bi mnogo toga postalo jasnije. Možda bi i njihova ruka na kraju, kada nesrećnog junaka hvataju za grkljan da ga zakolju, kada mu zarivaju nož u srce i dvaput ga u njemu okreću, uzdrhtala i olabavila. A broj dva je šifra smrti.

Da li je Proces priča o ideologiji, fašizmu, nesreći, nacizmu, staljinizmu? Da. Ona je sve to i još mnogo više. Ona je priča o slamanju čoveka da sam sebe optuži, da shvati da je nemoguća pobuna protiv kolektiva. Jedinka izvan mase ne postoji. Može da postoji dok se Gregor Sams ne pretvori u bubu i počne da zaudara na smrdljivu gamad.

Zamak je metafora vlasti, države, totalitarizma. Ali i Zamak i Proces nemaju kraj koji bi bar malo zadovoljio potajnu nadu čitaoca. Da li zato što se po Kafki do istine ne može doći? Ako je i sveštenik koji ispoveda Jozefa K. isto tako nemoćan, znači li to da i Bog na sve to pristaje? Sveštenik mu ublažuje bol, jer Crkva kaže da bezgrešnih nema. Iako sveštenik ispoveda i sluša grehove vernika, kako to da ne pokuša da progovori o tako očiglednom i toliko užasnom grehu i zločinu drugih? Zar ne bi i Biblija tada sinula svom snagom, iako i ova knjiga, na ovaj ili onaj način, govori i o temi Procesa. Da je Kafka snažnije stavio u usta svog junaka veru u Boga, možda bi strašna tortura bezakonja bila manje važna i manje opasna, i za kažnjenika i za čitaoca. A to je ona priča koju je Meša Selimović osmislio u motu svog Derviša.

Čitalac će reći da se vlast ionako ne može razumeti, a ona još manje želi drugoga razumeti. Reći će: da bi se vlast održala, mora sve da uguši pred sobom. Ona vitla batinom i pred njom su reči i emocije ništavilo. Zato je Proces po svom sižeu na granici krimića. Sudski papiri i optužbe nedostupni su krivcu i javnosti. Zar time Kafka još u ono doba indirektno ne otvara teško pitanje o svetu bez nade, bez Boga, bez pravde. A. D. H. Lorens kaže da se kad-tad "svaki svetac menja u đavola".

Kafka donekle samo osvetljava lice onog nesretnika, čuvara sudnice, koje je podmitljivo ali samo kao spoljni dekor. Mi ništa ne znamo šta se krije unutra. Zar čitalac nije u istoj poziciji kao i onaj seljak koji umire a da ga ne puste da zaviri u mračni prostor sudnice.

Kafka, kao ubojiti pisac o čovekovoj egzistenciji i svojevrsni aforističar, kaže čitaocu da se od sablasti koje ga okružuju može pobeći jedino u san. A da li je to dovoljno? I da li je moguće živeti samo od snova? Pogotovo ako se zna da Kafka ne veruje ni u prošlo ni u sadašnje ni u buduće vreme. Njegov futur je sagrađen od straha, beznađa i stradanja. Ako je stvarnost nestvarna, čitalac se pita otkuda onda toliki mehanizmi stradanja i prisile? Da li je jedino rešenje da se čovek možda pretvori u insekta, u bubašvabu, da ljudi postanu stvari, a stvari živa bića?

Da je Kafka bacio svetlo na to tajanstveno lice progonitelja, možda Orvelova 1984. ne bi bila ni napisana. Tema apokalipse označila bi krivce i ukazala na oružje pomoću kojeg se možemo boriti. Tada i nemoćni junak ne bi govorio o svom stidu već bi možda video stid na onima koji ga ubijaju. Jozefu K. ljudi ne bi bili toliko odvratni i ne bi osećao da u celom svetu nema nijednog prijatelja.

Šta Kafka nudi čitaocu? Da li samo onu gorku jabuku što je grize njegov junak ili mu možda nudi crni kaput čija će ga simbolika usmrtiti.

Kod Kafke nema suza ni sažaljenja, a čitalac je nežna biljka i lako pušta suzu. Gubiti ljudsko, survavati se u ambis nemorala celog društva, slušati onaj prigušeni horski smeh oko sebe, udisati sav smog i smrad koji nadire kroz njegove prozore, znači da je život postao ništavilo, da je pred njim apokalipsa. Proces kao slika društva, kao priča o progonima njegovog naroda, kao bolest i kao smrt. A sudnica je svuda: na tavanu, u avliji, potkrovlju, sobi, na ulici.

Kafkin junak je izopšten iz ovog sveta; on je očajnik i prognanik. Njega kao i čitaoca razaraju razna pitanja na koja nema ko da im odgovori. Zašto to pisac nije uradio? Nije mogao, nije hteo, nije smeo?

Kao što onaj čovek na prozoru preko puta gde Jozef K. završava život ne čuje šta se u blizini događa, čini mi se da tako ni Kafka ne čuje svog čitaoca niti njegove vapaje. Ne haje za onu teskobu o kojoj govori Andre Žid.

(1997)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Jet set burekdzija


Blago kuci koju zaobidjem :D

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 5993
Zastava Tako blizu a tako daleko
mob
Nokia 6130
Smrt originala

Današnji ljubitelj savremene likovne umetnosti, koji kruži i zalazi u sve brojnije (prodajne) galerije, stavljen je pred veliku dilemu. Sve teže dolazi do originalne slike i grafike. Njegovo strpljivo traganje za originalom pretvara se u tumaranje, u donkihotovski posao i zanos koji je unapred osuđen na neuspeh, zato što je reprodukcija ili kopija ušla naširoko i popela se na zidove izložbenih prostora. Pravi naziv za kopiju jeste fotografija originala ili falsifikat unikata.

Pitao sam dražesnu galeristkinju: šta znači broj 75/15/100 napisan umetnikovom rukom ispod svog dela? Odgovorila mi je da je to sedamdeset peti primerak petnaeste serije rađene kao i prethodna u stotinu kopija. I dodala da je to još uvek mali broj (ovo je tek hiljadu četiri stotine i sedamdeset peti primerak), a potražnja je velika. Da je tako svedoči i već pomenuti slikarev potpis ispod grafike, on nas zapravo hrabri da smo zaista još uvek "blizu" originala.

Priznajem da mi se zavrtelo u glavi. Odjednom sam shvatio da umetnik čije radove pratim, idem na njegove izložbe, živim kao "pravi junak" u mnogim njegovim slikama, ne računa više na neku posebnost i autentičnost i samog ljubitelja slika, već ga prevodi u serijsko oko koje nema potrebe a ni smisla za onom uzvišenom originalnosti, da se i sam – kao što je to stvaralac učinio – popne bar za tren na Olimp. Tako sam na otužan način osetio da prisustvujem opelu originala. Ali pošto je tvorac takvog događaja sam umetnik, i to svojom voljom, nepristojno je padati u tugu i žalost. Čak i pred surovim pitanjem poput onog: ako se serije rade na originalu, u kakvom je već jadnom stanju original? Ne smemo ni pomisliti da se, ne daj Bože, kopije rade na osnovu kakve kopije, da zapravo gledamo reprodukciju reprodukcije. Objašnjenje da je kod grafike kopija gotovo jednaka originalu i da tu i nema originala u strogom smislu reči, ne prihvatam.

Znam, mnogi će reći zar ovo nije vek serijske proizvodnje, kada ceo život biva ispunjen serijskim predmetima kojima se služimo. Budimo se u serijski napravljenom krevetu, pokriveni serijski napravljenim pokrivačem, oblačimo serijski napravljeno odelo, umivamo se serijski izrađenim sapunom, jedemo serijskom kašikom, pijemo serijski proizvedenu rakiju i kafu, vozimo se serijski izrađenim autobusom ili na kakvu sreću automobilom, plaćamo serijski štampanim novcem. Na poslu radimo serijski, a verovatno da već i serijski mislimo i govorimo. Počela je i proizvodnja serijskih ljudi iz epruvete. Proizvedene su serijske atomske bombe i rakete koje su u serijama uskladištene i raspoređene po glavi svakog stanovnika na zemaljskoj kugli, i to u bezbroj primeraka. Tako se zapravo odričemo ljudske originalnosti i posebnosti i prepuštamo novom stilu života – serijskom življenju. I to je već ozbiljan dokaz svima koji tvrde da je čovek prilično zagadio svoju okolinu, narušio prirodu toliko da se može govoriti već o jednoj veštačkoj civilizaciji i veštačkom svetu.

Vratimo se slikarstvu.

Sve te današnje tehnike serijskog života u likovnim umetnostima, nazvane litografijom, bakropisom, mecotintom, akvatintom, helio gravurom, suvom iglom, visokom štampom, linorezom, tiporezom i tako dalje, kada umnožavaju delo, obrću stvar tako što tehniku umetnosti pretvaraju u umetnost tehnike. Nije više pitanje koliko neka kopija označena raznim brojevima izgleda verna i blizu originalu, već koliko sama serija za sebe izgleda autentično. Tada se u liku umetnika javlja tehničar koji pravi seriju a time uspostavlja i neki svoj original.

U berlinskom Partenonu sam gledao izložene originale jonskih i korintskih stubova. Ko ne bi zadrhtao od uzbuđenja pred takvim prizorom? Ali avaj, već na izlasku iz muzeja, videli smo kopije tih stubova. Izgledali su mi tužno i jadno, komično i nakaradno. Možemo samo zamisliti znane i neznane vajare kako se šepure da dostignu svoj ideal, da ponove ono što je sigurno neponovljivo. Kao što je neopisivo uzbuđenje videti slike – freske majstora Rubljova koje su poređane a pored njih slike njegovih učenika koji su radili pod potpunim uticajem svog učitelja. Jasno se vidi šta je original a šta "kopija".

Potpisujući neku od bezbrojnih kopija svog dela, umetnik zapravo potpisuje i overava propast originala u koji je ugradio svoju dušu. Tako se stvaraju putevi kojima će možda original iščeznuti. O njemu će moći samo da se naslućuje, da se ispredaju priče nesigurnih očevidaca. Zar biblijski uzor vrhovnog Tvorca ne govori i ne upućuje na to da se originalnost mora sačuvati, kao što je posebno i originalno i svako živo biće za koje nema ubedljive kopije čak ni u potomstvu. Zato je tužno danas videti kako izumiru stari zanati i zanatlije, a njihovo delo postaje serijski proizvod.

I televizija je ozbiljno umešala svoje prste u uništavanju originala umetničkog dela. Šta je drugo izložba priređena u studiju pa čak i organizovana aukcija slika, posredstvom kamere. Zar to nije svojevrsna reprodukcija umetničkog dela, zapravo fotografija slike. Isto kao što je koncert Bečke ili Moskovske filharmonije slušan preko ekrana neautentičan događaj za slušaoca i gledaoca programa jer naprosto on zavisi od sto stvari u koje je tehnika umešana – počev od mikrofona ispred umetnika do prenosnih veza i satelita.

Ako zavirimo u bilo koju enciklopedijsku knjigu, zanimanje falsifikator ili krivotvorenje nalazimo objašnjeno veoma opširno. U svakoj se pominju krivotvorenja monumentalnih likova kao što je lik Dioskura na Kapitolu u Rimu. Istoričari kažu da jedino srednji vek ne poznaje krivotvorenja i falsifikate u umetnosti. Kao da je pad Rimskog carstva pružio nadu originalnom delu, a kraj veka koji pada u vreme Kolumbovog otkrića Amerike najavio ponovnu vlast i razvoj falsifikatorskog duha koji je procvetao u vreme renesanse. Enciklopedija Leksikografskog zavoda daje temeljit pregled ovog zanimanja od antike i vremena Rima pa do današnjih dana. Pominje se ime čuvenog krivotvoritelja Hansa Hofmana koji je "ubacio na tržište niz Direra" i ime nekog Franšarda (iz 17. st.) "koji je proizvodio Rafaele". U Egiptu, kaže se dalje, krivotvorile su se čak i mumije, zatim sitna plastika, staklene čaše starohrišćanskog doba, vaze, skulpture, porculan, pokućstvo. U Italiji je sve krivotvoreno, od antičkog novca do slika Leonarda da Vinčija. Spominju se "proslavljena" imena falsifikatora stare majolike Feruča Mengazonija i Kasimira Tombe, kao i ime krivotvoritelja starog pokućstva – Đelutija Čečija. Navodi se i ime čuvenog Đovanija Bastjaninija koji je zasuo svet tako savršenim krivotvorenjima da su uneta i uvrštena u mnoge muzeje i privatne zbirke u svetu. Ali se smatra da je "genijalna" darovitost krivotvorenja Italijana Alčea Dosena (čije ime postaje poznato nakon Prvog svetskog rata) nadmašila sve. Svoje radove je prodavao za basnoslovne sume (navodi se podatak da je reljef s "renesansnom Madonom" plaćen tada tri miliona lira). Falsifikati su otkriveni tek desetak godina kasnije. I tada i danas najviše je u modi bilo krivotvorenje crkvenih relikvija. Naročito je za nas zanimljiv Danteov primer koji u Raju (XIX pevanje) navodi vladara iz Raške, da neznalački upotrebljava mletački novac kao obrazac i kalup za pravljenje raške monete i tako falsifikuje mletački original. Enciklopedija kaže da je Venecija zbog toga 1302. godine donela odluku da se uništi sav novac koji ima raško poreklo. Umetnost kopiranja i falsifikovanja zahvatila je i književnost pa su poznati falsifikatori Fedorovih basni, Šekspira, do Galileja čije su otkriće zakona zemljine teže hteli da pripišu sebi. U Engleskoj je čak krivotvorena iskopina ljudskog skeleta koja je proglašena za epohalni nalaz. Poučan je i primer, koji navodi isti izvor, kad je Ivan Tonko Mrnavić krivotvorio lične isprave da bi dokazao kako je u srodstvu sa srpskom porodicom Mrnjavčevića, sa Sabinjaninom Jankom, pa čak i Skenderbegom. Enciklopedije nabrajaju još mnoga krivotvorenja i falsifikate koji su godinama važili kao originali, a original je privremeno morao biti optužen kao kopija, odnosno falsifikat.

Današnji posvećenik likovnih umetnosti neminovno se mora naći u ulozi onog profesora o kome piše Crnjanski u Knjizi o Mikelanđelu, kada kaže "teškoća je u tome da svi profesori koji Mikelanđela dobro znaju, znaju samo, svog, Mikelanđela. Svaki ima svog." Jer zaljubljenik umetnosti, lutalica bez znanog puta, najčešće je daleko od originala dela. I on ima svoju zamisao o umetniku, svaki pojedinac svoju. Ako se ta predstava stvara na osnovu reprodukcija, na dalekom odblesku slike, onda je ona neautentična i falična baš kao reprodukcija sama. Serigrafija i druge tehnike su skrnavljenje dela. U tom umnožavanju, u potiskivanju autentičnog rada, ne gube li i umetnost i umetnik zanavek svoje pravo prirodno lice? Rekli smo već da pojavom kopija kao lažnih originala, sam original trpi i preživljava najžešću dramu gubljenja svog identiteta. Nisu li tako zanavek uveliko narušeni slast i uzbuđenje zaljubljenika pred originalom? Nije li tako donkihotovski zanesenjak koji traga za slikama i slikarima, čija dela voli, stalno u kušnji da pomeša Mocarta i Salijerija, da ne razlikuje kralja od prerušene hulje? Kako da se zaljubljenik umetnosti, zahvaljujući kome dela i žive, snađe kad i sam vidi puteve na kojima umetnik u faustovskom snu sakupljajući novac, prodaje svoju dušu pred mefistovskom opsenom sa bezbroj lica.

A umetničko delo može opstati samo aku mu se otkrije i prizna njegovo jedino autentično lice. Dakle, ako se izbegne iščeznuće ili smrt originala.

(1986)
Demokratija i apatija

Govoriti o demokratiji na kraju jednog posrnulog veka, prepunog svakojakih kontraverzi i nasilja, poprilično mi se čini uzaludnim poslom.

Vlast i demokratija retko su sinonimi, oni su najčešće antipodi. Vlast uvek nudi nadu, a demokratija otkriva i beznađe. Demokratija podrazumeva neutralnost sudstva, vojske i policije, pravnu državu, razvijena ljudska prava, jake kulturne ustanove. Demokratija je kada narod oseća da vlast postoji zbog njega, a ne kada vlast misli da narod postoji zbog nje. Demokratija je nenasilje, razgovor, tolerancija. Demokratija je sloboda. Ona postoji kada vlast poštuje, štiti i sprovodi zakone, kada se vlast bori protiv kriminala a ne bavi se kriminalom, kada suzbija lopovluk a ne bavi se lopovlukom. Demokratija je kada vlast isto misli, govori i radi, a ne kada jedno misli, drugo govori, a treće radi. Demokratija je kada su politika i državni poslovi javni, a ne tajni. I onda kada se politika ne vodi po kuloarima i po kafanama, već u skupštini, u institucijama sistema. Demokratija je život u izobilju, a ne u bedi; ona je društvo u kojem svi imaju šanse da pokažu koliko znaju i gde mogu da postignu uspeh. Demokratija vlada u zemlji iz koje mladi i školovani ljudi ne beže u svet da bi tamo našli ono čega u njihovoj zemlji nema. I gde penzioneri ne liče na prosjake, a pisci, profesori, lekari, inžinjeri ne žive u nemaštini, gde nisu poniženi. Demokratija ne poznaje haos i anarhiju, gde se vrše svakojake podele i huška na sukobe, gde prvak stranke kaže da će juriti četnike po Beogradu – kao da nije završen Drugi svetski rat, drugi prvak poziva narod da baca bombe i diže se na oružje, a treći kaže da su s krvlju došli na vlast i da će s krvlju otići s nje. Demokratijom se ne može nazvati kada važan političar naziva studente zavedenim, fašistima i poredi ih sa Hitlerom. Prirodno je da se omladina i studenti bune, da traže promene. Oni su u pravu čak i kada zahtevaju nemoguće. Demokratija podrazumeva i moral, a nije moralno kada se rektor univerziteta ograđuje od svojih studenata i naziva ih šačicom zavedenih pojedinaca. Kada đaci nadvise svoje učitelje tada je učiteljima mesto u penziji. Demokratijom se ne može nazvati kada ministar informacija jedne vlade podnosi ostavku svom bogatom gazdi – privatniku a ne vladi i narodu, jer to znači da taj gazda upravlja vladom. A pogotovo je nemoralno reći da to nije politički čin, iako je svakom jasno da je to politika i ništa drugo. Demokratija je kada štampa, radio i televizija pišu istinito o događajima i problemima svih slojeva društva i ljudi, kada su otvoreni za sve stranke i pojedince, a ne kada se činjenice skrivaju, prećutkuju, krivotvore u interesu jedne stranke, jer nijedna stranka ne predstavlja ceo narod. Demokratija je farsa ako olako na površinu, u vlasti i opoziciji i izvan njih, isplivaju svakojaka ološ, šverceri, mafijaši, ludaci, ulizice, golubovi prevrtači, prostitutke svake vrste. Kada se ulicama valjaju mase to je znak da je demokratija ozbiljno ugrožena. A revolucije i na Balkanu i drugde uvek donose krvave prevrate, građanski rat, nesreću. Pitam se da li je demokratija i to kada odavde viđeni pojedinci po svetu kukumavče, napadajući svoj narod i svoju zemlju, tražeći da nam stvari srede velike sile. Kada se pojedinci prodaju po svetskim buvljacima. Pogotovo je nemoralno i vrhunac cinizma kada pojedinci traže da se bombarduju Beograd i Srbija, jer zaboravljaju da se bombama ubijaju nevini ljudi. Jadan je narod, jadni su oni Srbi koji očekuju da će Amerikanci i Nemci uvesti kod nas demokratiju a ne mi sami, da će nam drugi doneti blagostanje. Videli smo kakva je njihova demokratija kada su pomogli da se oko nas stvori balkanski ratni metež, kada su uveli monstruozne sankcije i zabranili uvoz hrane i lekova za bolesne, starce i odojčad koji su umirali u bedi, kada su bombama Nato pakta zasipali naš narod koji živi sa one strane Drine, kada su na hiljade Srba pobegli u zbegove iz Ličke krajine i Slavonije, a američki ambasador stoji na tenku progonitelja, kada su na osnovu montirane granate na Markalama izopštili nas iz sveta i satanizovali ceo jedan narod, što istorija nije upamtila. Jadna je demokratija u kojoj nam je bolje sve tuđe nego svoje, kada s oduševljenjem slušamo laži svetskih dušebrižnika, onih istih koji su nedavno tražili da se bombarduje naš glavni grad i svi Srbi. Demokratija je i kada se mlad školovan čovek može zaposliti bez ucena i bez obzira da li pripada nekoj i kojoj političkoj partiji. Demokratija je kada se neguju prave vrednosti a ne lažne. Demokratija podrazumeva odgovornost, ali ne samo onda kada neko zglajza s funkcije i padne s vlasti već odgovornost dok je na vlasti. Demokratija je kada su promene, ostavke i smene normalna stvar. Demokratijom se ne može zvati razbijanje izloga i rušenje zgrada, jer to nije vlasništvo ni vlasti ni opozicije, već je to vlasništvo celog naroda, generacija. Demokratija nije huškanje naroda s ulica na demonstrante ni demonstranata na narod. Još manje je demokratija kada se zabranjuju nezavisni mediji. Demokratija poštuje glas naroda i na glasanjima i na referendumima i svuda, ona ne poznaje falsifikovanje i krađu izbornih rezultata. Kada to vlast radi, ona je i osiona i autokratska. Demokratija ne vlada tamo gde jedan čovek ili više ljudi misle da su vredniji od celog naroda i kada su u stanju da žrtvuju narod zbog održanja svoje vlasti. Ako je to uzrok nesreće masa, ma o kome se radilo – dužan je da ode s vlasti.

Demokratija – to nije dnevna priča, već priča o decenijama i stolećima. U kolevci demokratije, u Grčkoj, na vlast je u jednom trenutku došla vojna hunta. To znači da je demokratija varljiva biljka čiji su koreni nežni i krhki i treba ih na duže staze zalivati i negovati.

(1995)
Sumrak veka

Danas je cela zemaljska kugla posramljena. Mnoga lica su crvena od stida, a reči ponižene. Velika zapadna demokratija je doživela svoj sumrak – bombe su postale njen jezik. Prvi put posle Drugog svetskog rata ceo jedan suvereni narod napadnut je pod lažnim i nepravednim optužbama. Monstruoznije nego što je to radio Hitler.

Fašisti iz NATO pakta hoće bombama da reše probleme na Kosovu, koji, kako reče Kisindžer, traju šest vekova. Američki avioni su se vratili da dovrše ono što nisu stigli na Uskrs 1944, kada su bombardovali kao i sada bez razloga srpske gradove. Englezi i Francuzi da dovrše ono što su radili srpskoj vojsci posle albanske golgote. Nemački avioni samo upotpunjuju svoj crni dosije.

Posle zločina u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, posle okupacije srpskih krajeva s onu strane Drine – hoće da okupiraju i kolevku srpskog naroda Kosovo, gde se stvarala naša istorija i gde smo svi rođeni. Iz trinaest zemalja avioni su sinoć gađali gradove Srbije i Crne Gore. Da li će se stideti njihovi potomci? Mnogi svetski novinari i humanitarci postali su lešinari i dokazali da su samo produžena ruka američkih zločina.

Gađali su najveće svetinje srpske kulture: Gračanicu (pod zaštitom UNESKA), grobnicu streljanim đacima u Šumaricama koju su oni iskopali pre pedeset godina i prestonicu Crne Gore – Cetinje. Sa Lovćena se čuje Njegoševa jadikovka i ne samo zbog granata već i zbog svega onog što pojedinci oko njega govore. Čudi me da već na početku nisu srušili i Narodnu biblioteku, jer su nam jednu već zapalili. Evropa i njena hrišćanska baština danas su postiđeni i morali bi biti u žalosti.

Tri najveća ludaka i lažova u svetu danas sa svojim slugama ubijaju jedan drevni narod pod izgovorom zaštite ljudskih prava. Generalni sekretar UN je takođe ogrezao u nemoći i lažima. Štite teroriste zato što su i sami teroristi. Njihovi avioni poslednjih decenija ubili su na stotine hiljada ljudi po svetu, a Klintonu sude ne zbog tog zločina nego zato što je seksualni manijak. Uvode sankcije i cele nacije osuđuju na smrt. Njihove ruke su teško okrvavljene a lica prerušeni likovi sotone. Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti od srede uveče (24. marta) samo su jedna tužna ruševina. A razni Vestendorpi i Vokeri samo su klonirane face svojih gazda.

Amerika se danas obukla u fašističko ruho. Ili kako to beogradski studenti napisaše u jednom grafitu: "Kolumbo, sram te bilo što otkri monstruma".

Kada je pre nekoliko meseci u ovoj sali govorio gospodin Šerman iz Velike Britanije, rekao je: "Šta god da radite – oni će vas bombardovati. Bolje vam je da to urade kada imate Kosovo, Sandžak i Vojvodinu, jer i ako im to sve date – i tada će vas bombardovati."

O greškama naših vođa i partija nekom drugom i boljom prilikom.

Ali mi pisci pred zlikovcima NATO pakta i suludim vođama nove svetske diktature možemo samo ponoviti što je juče ironično rekao Peter Handke: "Hvala svim piscima sveta za ono što nisu rekli i napisali o NATO paktu a morali su." Ja bih dodao da će na usnama mnogih čestitih ljudi ono hvala pretvoriti se u – sram ih bilo.

Istorija od danas žalosno teče unatrag.

Možda je u svetu u ovom vremenu ime Srbin okaljano, ocrnjeno, uniženo. Ali, istovremeno, za onaj drugi deo boljeg sveta reč Srbin, verujem, postala je skupa i znači simbol otpora i odbrane kraja ovog našeg jadnog, bezumnog i sramnog veka.

(1999)
Sunovrat ili obnova na kraju veka

Nalazimo se na rubu jednog neveselog stoleća, ugrožene civilizacije, obezličenog čoveka i zagađene planete. Velika priča o kompjuterskoj fantastici dobija novi jezik, a ljudsku memoriju zamenjuje njegovo veličanstvo – čip kao sinteza miliona mozgova. Čovek je odavno stigao na Mesec, a priče o poduhvatu u kojem će i kosmos biti naseljen ubojitim oružjima, poznata kao "rat zvezda", ne prestaju. Čitamo da engleski naučnici ukrštaju gene čoveka i svinje. Planeta je prekrivena satelitima tako da uživo možemo videti svaki događaj sa lica mesta. Virtuelna stvarnost zamenjuje onu bolju ili lošiju.

Uz ovu sliku imate i drugu: zagađena planeta. U vremenu kada se najviše priča o razoružanju – na bezbroj ratišta danas u svetu padaju bombe i svakojaki projektili. U Francuskoj se vrše nove probe atomskih bombi, u Bosni će se upotrebiti, kako čitamo, nova nepoznata oružja. Teško je govoriti o književnosti kada se oko nas i u nama vide nezapamćene slike zločina, kada besni rat – trošne su metafore. I pored tolikog govora o zaštiti ljudskih prava – ona se i danas bezobzirno krše. Demokratija je samo ono što je nametnuto voljom najvećih svetskih sila. Pojedine zemlje se stavljaju u karantin, u izolaciju takozvanog "novog svetskog poretka". Jezik novca dobija neslućeno univerzalno značenje. Kažu da male zemlje danas bogatima duguju na hiljade milijardi dolara. I nikada im to neće moći vratiti. A to je priča o modernim kolonizatorima. Moćne firme male zemlje pretvaraju u prostore za smeštaj svog smeća i nuklearnog otpada. Kraj je dvadesetog veka, a u svetu se još održavaju diktatorski režimi. U Nigeriji je nedavno obešen jedan poznati pisac, a Salman Rušdi je osuđen na smrt zbog svojih metafora. Na istočnoevropskim prostorima, posle raspada jedne utopije, istorija je samo delom skinula veo sa svojih tajni i zabranjenih arhiva. Videli smo u kakvom smo svetu živeli, a njegovi ostaci održavaju se još i danas.

Pisac je zagušen svakojakim urlanjem i vikom a na drugoj strani šverc, lopovluk, podvale, mafijaštvo i laži. Beznađe i depresija. Nova teskoba, anarhija, anemija i otupelost. Teror medija i ispiranje mozgova prete čoveku da je za sve kriv. A on je očajan i bespomoćan. Pavićeva simbolika Hazara dobija novo i zloslutno značenje. Kraj je veka koji jedan pisac naziva ludnicom, a Ted Hjuz sramnim i vremenom beščašća.

Stara fraza o piscu kao vesniku nade i optimizma odavno je istrošena, jer on dobija ulogu svedoka tragike i nesreće.

Da li su zaista sve velike teme potrošene? Ne znam. Pre će biti da su heroji oboreni u blato, a skriveni dokumenti, bez kojih su događaji slavljeni, izvučeni su iz mračnih polica i nanovo pročitani. Ideali su srušeni, izgubljena vera i u tradiciju i u savremenost i u budućnost. Slika sveta se raspala u fragmente, bez punoće i celine. Danilo Kiš kaže da je književnost od Flobera naovamo izgubila svoju celinu. Svet je ostao bez nade, bez uporišta. Sve je u rasapu i nestajanju. Jezik je ponižen i obezličen, na sve strane psovke, pretnje, ucene. Čovek se pita čijim to i kakvim jezikom govore današnji političari.

O čemu i kome pisac da govori kada su knjige i kultura na margini događaja, kada trivijalna književnost doživljava milionske tiraže, valjda zato što je oko nje najviše onih s trivijalnim ukusom. I kako govoriti o čitaocu kada on danas nije u stanju da kupi ni kilogram hleba, a kamoli knjigu koja ga interesuje. I šta to onda pisac radi? Možda se samo on, kako bi rekao Ajnštajn, nemoćan bori protiv zla i onog što ovaj genije naziva "ljudskom gluposti". A čitaocu nije lako, jer i on ima svoja pitanja, svoje dileme, svoje patnje. Pisac mu samo dodaje svoje. Nije mu lako, pogotovo što se u poslednje vreme objavljuje toliko memoarskih knjiga iz kojih naviru mutni potoci koji nose mulj i talog ovog veka. Tim knjigama najčešće nedostaje ona mrva autorske časti i istine, pa ispada da niko iz vrha bivšeg establišmenta nizašta nije bio kriv niti je znao za razne torture, pljačke, montirane procese. Bojim se da će takve knjige biti napisane i o ovom današnjem vremenu.

Disidentska književnost, u Istočnoj Evropi, na sreću je izgubila zaštitni znak. Postmoderna je s razlogom postavila pitanje opstanka knjige i umetnosti uopšte. Govori se čak o smrti metafizike. Mitovi su pali, istorija je potrošena i spustila je onaj kažiprst kojim je pet decenija pretila i optuživala pisca tražeći od njega da je slavi i da joj bude sluga. Taj prst je mnoge stvaraoce oterao na robiju. Pisac nije više primoran da se ogleda u iskošenom ketmanskom ogledalu niti da deli svoje lice kao Kentaur. Nestalo je i one agresije angažovane književnosti s početka ovog veka. Ona je zamenjena stišanošću i melanholijom. Preselila se na marginu, u zapise i fusnote, tamo gde joj je i mesto. Žanrovi su se izmenili, približili i izmešali pa vape za novim imenima. Sve je danas postupak i sve je forma. Kada se god govorilo o dominaciji jedne poetike nad drugom, nastale su svađe i pogromi na pojedine stvaraoce, a najbolji primer je slučaj Danila Kiša. Nadam se postmodernizam nije krenuo u svet sa svojom dogmom već je nastao u otporu prema pojedinim dogmama. Meni se dopadaju tumačenja postmoderne koja udaraju na vreme sredstvima književnosti, a ne ona koja sredstvima vremena hoće da obezliče književnost.

Da li je književnost kriva za takvo stanje sveta? Bataj kaže – da. Nevinih izgleda nema. Ima li nade, šta je rešenje?

Možda je odgovor na to pitanje u onome što Kundera predlaže – usporavanje življenja. A možda iscrpljenost i dekonstrukcija rađaju novi zanos i punoću. Možda je jedina nada humor, parodija i ironija – a to znači sumnja. Ko zna. Bez obzira što se književnost sve više svodi na enciklopedije, leksikone i pojmovnike, na neku vrstu šifrovanog govora. Možda je postmodernizam učinio dobru stvar kada je sve teme u nekom smislu izjednačio. Čak ni smrt nam više ne zvuči tako strašno. Da li je to udar i obezličavanje emocija? Nadam se da nije, jer bez emocija nema književnosti. Ako je postmoderna uglavnom u sukobu sa mitologijom prošlosti, onda ne bi smela zapasti u ćorsokak vlastitog pravila – da nekritički usvaja mitologiju kompjuterske ere.

Sunovrat ili obnova civilizacije? Izgleda paradoksalno da jedno podstiče drugo. A što se tiče priče o smrti autora – verujem da je reč samo o njegovoj novoj ulozi, o mnogo većoj distanci prema svemu. Da li je istorija završena, a promene će se odvijati samo na mikro planu, u fragmentima? Kakvu će mitologiju isturiti postistorija – kako je jedan pisac zanimljivo naziva – ostaje nam da vidimo. Bez obzira kako to činili, sa srdžbom, melanholijom ili ravnodušnošću.

(1996)
Šta pisac može danas

Šta pisac može danas učiniti sa vremenom u kojem živi a koje mu ni po čemu ne odgovara niti pripada?

Pisac je po svojoj vokaciji humanista i čovek koji podržava solidarnost među ljudima. Ovo vreme ga žestoko demantuje da je takva zamisao uopšte moguća. Humanizam je poražen, a solidarnost tragično odbačena. Dojučerašnje mirne komšije, na ovim prostorima brdovitog Balkana, latile su se oružja i pohvatale za vratove. Na sve strane odjekuje pucnjava, širi se užas ubijanja, klanja, nezamislivih zločina i mučenja. Svuda šiklja zlo, vlada beznađe i pada mrak. Kao da se tek sada Biblija otvorila svom snagom pred nama i nudi novo čitanje i značenje. Vrhovni Tvorac je u svom testamentu ostavio opomenu svetu, ali je ta knjiga na istočnoevropskom prostoru, posle Drugog svetskog rata, odbačena i zabranjena. Pravoslavni svet je bio pretvoren u bezbožnike, crkva anatemisana, a njene bogomolje oskrnavljene i uništene.

Pisac je uvek i u svakom društvu disident. Jer za njega nikada nema dovoljno demokratije. On je stranac i opozicionar i prema životu koji živi, a kamoli da ne bude prema onom životu koji mu se posle ovog obećava. Samim tim što je on uvek protiv svake vlasti, što se izdvaja iz mase i o stvarima i pojavama sudi kao individualista, on je hulitelj i bezbožnik. Umesto da veruje i prihvata činjenice kakve jesu, on u sve sumnja i dovodi u pitanje tolike ideale. Pisac ne poštuje svetinje, on im prilazi smelo i po pravilu im se podsmeva. Danas, takva njegova uloga može biti pogrešno pročitana i loše doživljena. S druge strane, pisac je prirodno uvek rodoljub, na strani svog naroda. Ali on i svoj narod sagledava kritički, ne samo iz trenutka vremena u kojem živi već smelo baca pogled u prošlost i budućnost. A ne znam nijednu sadašnjost kojoj se na ovaj ili onaj način ne izruguje prošlost niti ijednu budućnost koja tako lako prihvata sadašnjost. Pisac je uvek i svuda građanin sveta u kojem, naročito danas, ima na pretek onoga s čim mora da se obračuna.

Može li pisac da se oseća dobro ako mu se kao demokratija nude samo ruševine i sav talog jednog prošlog sveta koji je i sam, po pravilu, bio zasnovan na ruševinama i talogu još starijeg sveta?

Može li se pisac radovati novom svetu i vremenu u kojem njegova osnovna građa doživljava svoj poraz, jer je taj svet ispunjen urlanjem mase, psovkama, pretnjama, ucenama, blaćenjima i skrnavljenjima i onoga što se u jednom civilizovanom svetu ne može dovoditi u pitanje. Kako pisac da pristane na novi jezik kada je on sav ispunjen negiranjem postojećeg sveta a da ne nudi nadu novog vremena? Mnogo reči i izraza preuzeto je iz prošlih vremena teskobe, u kojima se nudi novi život pročišćenja i prosvetljenja. Može li se verovati onima koji traže da se sve prethodno sruši i počne iz početka a to isto su već jednom, u ne tako davnoj prošlosti, baš oni govorili. Zato je pisca gotovo nemoguće svrstati bilo gde. Jer on starom svetu olako zna da se naruga, a novi svet ovako sumnjiv tako lako ne prihvata.

Šta može pisac pred poraznim činjenicama uništavanja vekovnih zadužbina i hramova. Naša Crkva je dozvolila da najvrednije zbirke ikona i neprocenjivih muzejskih eksponata u prošlosti budu poharane i prodate u bescenje na Zapadu. Prvo ih je poratna vlast opustošila, a i ono što je ostalo nije sačuvano. Crkva je dozvolila i još nešto gore. Pričao mi je kustos muzeja iz Sarajeva da je mesecima pokušavao, pre izbijanja tragičnih sukoba u Bosni i Hercegovini, da skloni jednu od najvrednijih zbirki srpskih ikona koja se nalazila u Livnu, ali tamošnji episkop to nije dozvolio. Bivši vladika zahumsko-hercegovački (pokoj mu duši) nije dozvolio da se uradi bilo šta i spasu freske najstarijeg manastira i mesta duhovnosti hercegovačkog kraja, Dobrićeva kraj Bileće. Aljkavošću i neodgovornošću sveštenih lica poharane su i upropašćene neprocenjive riznice jasenovačkog muzeja žrtava i zagrebačkog muzeja Pravoslavne crkve. A moglo se to na vreme sve skloniti. I mnogo je još sličnih primera.

Piscu ne odgovaraju pregrejane teme – tada ne može raspoznati niti pripremiti svoju građu. Jer pisac je u buci i galami, pogotovo ako je ona ispunjena nezamislivim zločinima, izgubljen stvor. Šta znači onda Andrićeva rečenica, izrečena isto tako u jednom strašnom vremenu: "Neka svako radi svoj posao"? Da li je uopšte moguće začepiti uši i okrenuti glavu od svega, a svoje junake vratiti u prošlost, poštedeti ih tako patnje, ubijanja i stradanja ovog vremena? Neće li to zvučati u duši čitaoca kao kukavičluk ili čak kao prepoznatljiv i opasan trik. Može li pisac živeti izvan vremena, pogotovo ako je ono toliko nesrećno kao što je ovo danas? To je dilema ne samo moralna već i egzistencijalna, pa čak, usuđujem se reći, i estetska. Zato Andrićeva misao, na prvi pogled, može da izgleda kao nesporazum sa vremenom u kojem se sve ruši i narod strada, a on svoje pero umače u mastilo daleke prošlosti. Međutim, to je samo varka. Jer Andrić je događajima koji su se oko njega odvijali u svojim romanima smelo i na majstorski način potražio korene, pa ako hoćete i uzroke. On je stvari hteo da sagleda iznutra da bi mu bile jasnije kada ih pogleda spolja.

Piscu se danas nudi more tema. One zabranjene, kada su otvorene kutije i sanduci u kojima su čuvane od javnosti, odjednom su zapahnule svojim vonjom i ubuđalosti. Zato mora da im prilazi s velikom uzdržanošću i oprezom.

Ako je tačna ona poznata misao koja glasi: "Stil to je čovek", ona je umnogome danas uzdrmana i dovedena u sumnju. Jer čovek na ovim prostorima danas je obezglavljen, ojađen, depresivan, unesrećen i obezvređen. A šta može pisac izgraditi takvim stilom? Možda je jedini spas za pisca da takvu misao dogradi, makar bio svestan da sve to radi iz vlastitog sukoba s vremenom u kojem živi. Uostalom, tog sukoba mu nije nikada nedostajalo. A to znači da prihvati novu stvarnost u kojoj stil nije čovek kakav danas jeste, već je stil očovečeni čovek.

Šta danas da radi savremeni pisac sa svojim junacima? Pogotovo onaj koji bar malo dodiruje ovu paklenu stvarnost? On, po svoj prilici, ima dva izbora. Ili da za svoje junake uzme one koji će biti u sukobu sa svetom u kojem žive ili one koji su proizvod svoga vremena. Ako se odluči za bilo koju od ovih varijanti, preti opasnost da se nad piscem nadvije paučina politike u koju se može lako zaplesti i više ne može izaći. Dogodi li se pak ono što je u literaturi čest slučaj, da se pisac poistoveti sa svojim junakom ili, tačnije rečeno, prepusti li pripovedač svoj govor junaku, nastaće za pisca još teži problemi. Tada će njegova tema biti sužena, pripovedačka perspektiva uprošćena, a forma će biti dovedena u pitanje. Pisac tako može preko svog junaka da uđe u rat sa jednim vremenom, iako on nije ratnik već smireni "analitičar" i posmatrač. Pobegne li od stvarnosti u fantastiku, lako će ga prozreti čitalac, jer on nije blesav. Shvatiće čitalac da mu se nudi jedan nepostojeći svet mašte u kojem nema oslonca. Vargas Ljosa, na jednom mestu, veli da "stvarnost nikada nije bila savršena kao mašta". Čitalac, naravno, priželjkuje i traži to savršenstvo, ali samo ako je naslonjeno na zbilju ili ako bar ima nekog dodira sa stvarnošću s kojom se on hrve. I ako je uverljivo. Piscu se danas nude i brojne teme o junacima svetske političke scene, ponekada o tužnim likovima koji s vrha krova sveta uspostavljaju novi orvelovski model istine i demokratije. To je svet u kojem velike sile za gušu hvataju male narode, tuku ih i dave. Njihove kolonijalne navike nikada nisu prestale. Šta da radi pisac danas kada je iz domaćih i svetskih sredstava informisanja naprosto bombardovan raznim lažima i opsenama? Šta može pisac osim da uzdahne i ostane zaprepašćen pred stravičnom moći novca Zapada koji ceo svet pretvara u jednu tužnu sliku podaništva?

Šta pisac danas može, kada oko njega teku sve sami potoci ustajalih i rasturenih tabua i mitova? Šta pisac danas može, kada događaji današnjeg dana već demantuju sve ono od juče? Kada se toliko namnožilo svakojakih šarlatana, budala i neznalica, razbojnika i siledžija?

Mi smo danas strpani u karantin, zatvoreni u zagušljivi kavez. Osuđeni na nemaštinu, glad i bedu. Zabranjena su nam putovanja, uvoz hrane, lekova, odeće i svega što je potrebno da preživimo. Šta pisac može u ovoj opštoj konfuziji i razočaranju? Kada nas se ceo svet gnuša i grozi, prezire nas? Zar je to taj dvadeset prvi vek u kojem moćne sile hoće da unište ceo jedan narod? Šta pisac može kada sve oko njega potresaju strahovi i hvata panika. A političari drže govore daleko od svake stvarnosti i od ovog vremena. Ovaj Balkan, ova Evropa i svet mi izgledaju povampireni i maloumni. Je li nam budućnost glad, bolest i kolaps? Šta pisac može kada neprestano čuje tužne glasove izbeglica, gleda razne uniforme i oružje. Da li se tu nalazimo u pomrčini kao kada nestane struje? Hoćemo li se u toj pomrčini međusobno isklati i poubijati? Šta pisac može u takvom životu koji je postao žalosno praznjikav, pun strepnje i neizvesnosti? Može li da prizna da je život ovih današnjih generacija već upropašćen?

Šta može pisac koji je tek bio odahnuo i poradovao se rušenju mitova jedne nevesele prošlosti a pred njim već iskrsavaju novi mitovi i još neveselija sadašnjost?

Možda da pokušava svojom reči da progovori kao svedok sa strane, da ukaže na ono što drugi neće da vide. Pa makar i znao da će oni malobrojni koji to pročitaju samo u jednom trenutku biti zadovoljni. Posebna je priča o piscima koji postaju svoji vlastiti junaci, kada se uključe u dnevnu politiku i iznevere jezik svoje umetnosti.

Šta zbilja preostaje piscu danas? U ovom vremenu emocija i viška činjenica. Da krikne i obračuna se s vremenom u kojem živi ili pak da sve prezre i stupi u razgovor sa vremenom prošlim i budućim. Možda je ovaj drugi put prihvatljiviji za njega, možda na njemu ima kakve-takve nade.

Šta da radi pisac u svetu bez pravde? U svetu narušenog morala. Pogotovo kada je toliko izložen kušnji i nadmetanju između Fausta i Nečastivog. Ima li šanse da pisac odbrani Fausta i da mu pokaže put?

(1992)
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 28. Jan 2021, 09:29:11
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.086 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.