Mrtvo more

Radoje Domanovic




   Dobro dete ide iz skole pravo kuci, mirno nogu pred nogu, gleda preda
se, ne zvera levo ni desno. Kad dodje kuci, ostavi pazljivo svoje
knjizice, poljubi starije u ruku, pa sedne na svoje mesto.

  Kad polazi od kuce u skolu, opet tako isto: ide mirno nogu pred
nogu, gleda preda se i, cim dodje u skolu, ostavi sve svoje knjizice
i seda mirno na svoje mesto, a rucice opruzi na klupi.


   ...

   - Sta je duznost dobrog i poslusnog gradjanina?
   - Duznost je dobrog i rodoljubivog gradjanina, da se ujutru digne
iz posteljle.
   - Vrlo lepo, to je prva duznost. Ima li jos koja?
   - Ima jos.
   - Koje su?
   - Da se gradjanin obuce, umije i doruckuje!
   - Pa onda?
   - Onda izidje mirno iz svoje kuce, i ide pravo na svoj posao, a ako
nema posla, onda ide u mehanu, gde ceka vreme rucku. U podne tacno
dolazi opet mirno svojoj kuci i ruca. Posle rucka popije kavu, opere
zube i legne da spava. Kad se dobro ispava, gradjanin se umije i ide
u setnju, onda u mehanu i, kad dodje vreme vecere, dolazi pravo svojoj
kuci te vecera, a posle vecere, legne u postelju i spava.


   ...

   Ko zna da l' ce ikada doci vreme da se ostvare nase zelje i privede
u delo ovaj nas idealni politicki program:

   Niko ne radi nista.

   Svaki punoletni Srbin ima pocetnu platu od 5000 din.

   Posle pet godina svaki Srbin (kojoj kuci nema Srbina moze i Srpkinja)
ima pravo na punu penziju.

   Penzija ima periodske povisice od 1000 din godinjne.

   Mora se doneti odluka Narodne skupstine (a tu ce se po izuzetku,
iz patriotskih pobuda, sa Skupstinom sloziti i sam Senat), to ce se
smatrati kao narocita tacka ustava, prema kojoj: voce, korisno bilje
uopste, psenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro,
i to dva puta preko godine, a ako se ukaze deficit u budzetu drzavnom
onda i tri, pa razume se, po potrebi i vise puta, kako to vec
finansijski odbor za shodno nadje.

   Stoka, svaka moguca, bez ralike pola ili uzrasta, napreduje,
takodje po zakonskom naredjenju, to jest po odobrenju oba doma,
veoma dobro i mnozi se vrlo brzo.

   Stoka ne moze ni u kom slucaju primiti platu iz drzavne kase,
izuzimajuci vanredne drzavne potrebe.

   Kazni se svako ko misli o drzavnim poslovima.

   Ni o cemu se, naposletku, ne sme misliti, bez narocitog dopustenja
policijskog, jer misljenje narusava srecu.

   Na prvom mestu, policija ne sme apsolutno nista misliti.

   Ko bi se hteo, tek vica radi, baviti trgovinom, mora zaraditi
vrlo mnogo: na dinar hiljadu.

   Zenske haljine, ogrlice, naravno i ziponi, kao i druge potrebe,
seju se i uspevaju vrlo brzo pod svakom klimom i na svakom zemljistu,
svakog meseca u raznim bojama i po najnovijoj francuskoj modi. Sesiri,
rukavice i ostale sitnije stvari mogu se s uspehom gajiti i u saksi-
jama (odnosno sve se po zakonskom naredjenju samo gaji).

   Deca se ne radjaju. Ako ih odnekud bude da se odgajaju i vaspitavaju
narocitim masinama. Ako otadzbini treba sto vise gradjana, podici ce se
fabrika dece.

   Porez ne placa niko.
   
   Placanje dugova i poreza strogo je kaznjivo, a to vredi za svakoga,
sem ako se utvrdi da je taj prestup ucinila umno obolela osoba.

   Ukidaju se sve nepotrebne stvari, kao sto su: taste, svekrve,
glavna kontrola i sporedna, leteci drzavni i privatni dugovi, cvekle,
pasulj, grcki i latinski jezik, truli krastavci, padezi svi moguci,
s predlogom i bez predloga, zandari, svinjsko pitanje, pamet zajedno
s logikom.

   Ko ujedini srpstvo, da se smesta, u znak narodgnog priznanja i
ljubavi, uhapsi!

Nasa posla

Radoje Domanovic





   Gube se mnogi narodni obicaji, ali se divni obicaj nasih vrlih predaka:
piti izjutra vrucu rakiju, potpuno odrzao u blagodarnom potomstvu, i
predavace se revnosno s kolena na koleno dokle tece sunca i meseca,
dokle dotraje poslednjeg Srbina. Mnoge su mudre izreke nasih starih
dotrajale, propale, upravo, ako se sme reci, izlapile, oglupele, i
nekladasnje se gluposti, malo pomalo, dugim nizom godina, promudrile.
The, sta vec mozemo kad je tako; sve ide s vremenom, menja se. Ali,
ima jedna izreka: Dogovor kucu ne obara, ili jos bolje: Dogovor kucu
gradi.

   Mi Srbi nijedan posao ne preduzimamo na brzu ruku, onako tek natersume,
vec o svemu razmislimo, dogovorimo se s ovim, s onim: vise ociju, naravno,
vise vide. Obazriv pametan narod. Cuo sam da nijedan drugi narod, sem
Srba, nema ovu mudru izreku. Zato svima njima i ide tako dobro, te
dolaze, sto rekli nasi, sa sviju strana kod nas ovde, da se ishrane
hlebom. E, ali Srbin nece ni pljunuti dok se ne dogovori.

   Imao sam ja u selu jednog suseda, koji nije hteo maci s mesta bez
dogovora.

   - Hocemo li danas okopati kukuruz? - pitaju ukucani.
   - Pa cekaj, da se dogovorimo.
   - Dan ne ceka - veli zena. (To vec nije prava Srpkinja. Neki izrod!).
   - Treba da nadjemo Marka, da se dogovorimo hocemo li danas kod njega
u pozajmicu, a sutra kod nas.
   Ide i trazi Marka. Nadju se u mehani, i sednu da se dogovore. Srkcu
tako rakije, i dogovaraju se tako kao pametni ljudi. Pa razgovor, kao
razgovor, predje na druge stvari, dok tek pogledom Marko se prekrsti
i uze se nesto pravdati:
   - Tako mi ovog krsta sto se krstim, i ovoga mi pica, ne naslo mi se
u kuci, i prolazio kud i ova rakija, ako ja budem ista protiv tebe
govorio!
   Ispiju case i kucnu se.
   I opet objasnjavanja, opet pravdanja, i uveravanje uzajamno o prija-
teljstvu i ljubavi, opet kucanje, i bezmalo, u tom prodje ceo dan.
   - Pa sta rekosmo za ono? - pita Marko pri rastanku.
   - Dogovoricemo se sutra. Doc'u ja kod tebe pre zore.
   Tako se, dakle, moj sused dogovarao o svemu, pa i najsitnije stvari
nije bez temeljnog dogovora preduzimao.
   Bio je to krasni covek, prava Srbenda.


   ...

   Kad bi samo Francuzi, Englezi, Nemci i ostali narodi znali ko smo
mi Srbi, i sta vredimo, ja tvrdo verujem da bi se morali podaviti ili
pobiti od tuge i ocajanja sto i njih Bog nije udostojio te retke pocasti
i srece da se mogu zvati Srbima. Sta da radimo? Mi im ne mozemo pomoci!
Tako je Bog rekao da bude!

Razmisljanje jednog obicnog srpskog vola

Radoje Domanovic




           



          Kod nas ima ljudi na vrlo velikim polozajima koji nista
    ne misle, a u naknadu za to, ili mozda iz drugog razloga,
    poceo je razmisljati jedan obican seljacki vo, koji se nista
    ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog ce ga znati sta
    je bilo da se taj genijalni brav odvazi na tako drsko preduzece-
    misljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrecnog zanata
    u Srbiji samo moglo imati stete...

          Cime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugradjani,
    Srbi? Zasto toliko dizu glave i s naduvenom gordoscu i prezrenjem
    gledaju na moj rod?... Ponose se otadzbinom, ponose se time
    sto im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji.
    Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo
    otadzbina moja i oca moga, vec su i moji stari, kao i njihovi,
    svi zajedno presli u ove krajeve jos iz stare slovenske po-
    stojbine. Pa niko od nas volova ne osecase ponos zbog toga,
    vec smo se mi uvek ponosili time koji vise tereta uz brdo moze
    povuci, a nijedan vo do danas ne rece nekom svapskom volu:
    "Sta ti hoces, ja sam srpsko vo, moja je otadzbina ponosna
    zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj
    zemlji, i grobovi predaka mojih|" Boze, sacuvaj, time se mi
    nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se
    oni i time ponose. Cudni ljudi|

          ... Ponose se svetlom prosloscu. Imaju Kosovo Polje,
    kosovsku bitku. Cudna cuda, pa zar i moji stari nisu jos i
    tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo,
    taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na
    Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio?
    Zar su dizali ustanak ovi naduveni supljoglavci sto se ovako,
    ne radeci nista, sepure pored mene s ponosom, kao da je to
    njihova zasluga. Eto da uzmemo za primer mog gazdu. I on se
    ponosi i hvalise ustankom, a narocito time sto je njegov
    praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobodjenje. Pa
    zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se
    ponosi , ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda,
    kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan,
    ali sta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne i on na
    kola, pa ja vucem i njega i vrljike, a on na kolima spava.
    Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi nista, i ponosi
    se svetlom prosloscu. A koliko je u ustanku mojih starih
    poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to
    vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, dzebonu, pa nama
    ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi
    se nismo izmenili, mi i danas vrsimo svoju duznost kaogod i
    nasi stari sto su je savesno i trpeljivo vrsili.

          Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodisnjim
    robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi i dandanji
    i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kazu,
    Turci ih mucili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare
    klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas jos muke nisu
    udarali.

          Ponose se verom, a ne veruju ni u sta. Sta sam ja kriv,
    i moj rod, sto nas ne primaju u hriscanstvo?... Ja nisam nikoga
    ubio, nikog ogovorio, nikom nista nisam ukrao, nisam nikog
    otpustio iz drzavne sluzbe ni kriva ni duzna, nisam napravio
    deficit u drzavnoj kasi, nisam lazno bankrotirao, nisam nikoga
    okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove,
    nisam izneverio svoje volovsko nacelo, nisam lazno svedocio,
    nisam nikad bio ministar, i cinio zla zemlji, a sem toga sto
    nisam zla cinio, cinim dobra i onima koji meni zlo cine... Pa
    ipak, niko ne priznaje te nase zasluge za otadzbinu...

          To je, dakle: ponose se slobodom i gradjanskim pravima.
    O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide
    nikako. U cemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi
    da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi
    muknuti:"Zaaa|" a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju
    ni da se mesaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu
    i udarce, cesto ni krivi ni duzni. Mi bar riknemo i mahnemo
    repom, a oni ni toliko gradjanske kurazi nemaju...

                                            Aprila, 1902.

Stradija

Radoje Domanovic




    U jednoj staroj knjizi citao sam cudnu pricu, a vrag bi ga znao
otkud meni ta knjiga iz nekog smesnog vremena, u kome je bilo mnogo
slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, drzali se govori i pisale
knjige o privredi, a niko nista nije sejao, cela zemlja pretrpana
moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kuci pun tavan logika,
a pameti nije bilo, na svakom koraku gororilo se o stednji i blago-
stanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, i svaki zelenas i
nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko grosa titulu "veliki narodni
rodoljub".


    ...   

    - Kazu da u toj zemlji ima dosta svinja.
    - Zar je samo zbog svinja cuvena ta zemlja? - upitam zacudjeno.
    - Pa ima i budalastina mnogo, al' to mene slabo zanima! - rece onaj
hladnokrvno, i uze opet krpiti mreze.
    Bese mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam:
    - Kakve budalastine?
    - Svakojake - odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodusno.
    - Dakle, svinje i budalastine?! Ni o cemu drugom nisi slusao?...
    - Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje
na raspolozenju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje.

Ukidanje strasti

Radoje Domanovic




       Mi smo Srbi, hvala milostivom Bogu, svrsili sva svoja posla, pa
sada mozemo, onako tek, u dokolici, zevati do mile volje, dremati,
leskariti i spavati, pa kad nam se i to dosadi, mozemo, sale radi,
naviriti da vidimo sta se radi po drugim nesrecnim zemljama. Kazu -
Boze nas spasi svake bede i napasti, i daleko im lepa kuca - kako ima
zemalja, gde se ljudi jednako krvave i kavze oko nekakvih prava, oko
nekakve slobode i licne bezbednosti. Koza se najezi coveku kad pomisli
na takve nesrecnike sto jos nisu raspravili svoje domace stravi, a mi
stigli cak da uredjujemo Kinu i Japan. Svakim danom idemo sve dalje
od svoje zemlje, i, ako potraje ovako nasi ce novinari poceti donositi
dopise s Marsa, Merkura ili, u krajnjem slucaju, s Meseca.

Danga


Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

"Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku, i s prezrenjem pogledam na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.

"Prostak!" izgovorim jetko i pljunem, pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih. Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.

Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.

Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavom putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao i najzad zalutao. Lutao sam tako, bog sveti zna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.

Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja, u neki nepoznat kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna i koja se sigurno samo u snu može sanjati.

Vrljajući po toj zemlji, stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja, da uši čoveku zaglunu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet?
   - Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoče mi on pričati - verni smo i poslušni svome kmetu.
   - Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem.
   - Kod nas upravlja kmet; on je najstariji: posle njega dolaze panduri.
Ja se nasmejah.
   - Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?...
Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.
   - Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, a zatim mi se obrati glasno:
   - Eto, tako je kod nas - produži on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima.
   - Kakvi su to panduri kod vas?
   - E, pandura, znaš, ima raznih, i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto, zato se narod iskupio da se dogovorimo šta ćemo raditi?

Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno!

Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu, pa će oholo reći:
   - He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!...
   - Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo.
   - Kako šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno. Ja moram požuriti.

Taman mi da pođemo, kad se tek pred vratima ču pucanj biča.

Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom, te se skide.

Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni.
   - Šta ovo znači? - upitam mehandžiju zbunjeno.
   - Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandžija.
   - Pa što dopušta da ga jaše?

Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:
   - Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...

On mi pričaše još vazdan stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo: "To je usluga otadžbini, koju ne može i ne ume svaki narod da ceni!"

Stigosmo na zbor, gde je već otpočet izbor časništva zborskog.

Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata.

Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.
   - Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer su njegove građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega.
   - Šta ti govoriš - ciči jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao.
   - Znamo mi vaše vrline - viče neko iz treće grupe - vi niste ni jedan udarac biča otrpeli a da ne zakukate.
   - Da se sporazumemo, braćo! - poče Kolb.
   - Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali bičem pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih.
   - Nema, nema! - dreknuše njegovi birači.
   - Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina - viču iz druge grupe.
   - Sad se javljaju mlađe snage, a za stare nećemo da znamo više - viču iz treće grupe.

Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi, te učini prolaz, na kome ugledah mlada čoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše.
   - Ko je ovo? - šapnuh mehandžiji.
   - To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko do sada.
   - Možda će njega izabrati?... - upitam.
   - Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juče kmet projahao.
   - Kako se zove?
   - Kleard.

Učiniše mu počasno mesto.
   - Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg čoveka za ovo mesto ne treba tražiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni.
   - Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... zaori se iz sviju grla.

Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto.

Svi se opet prikloniše duboko, a zatim nastade tajac.
   - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste. Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru.
   - Živeo, živeo, živeo! - osu se sa sviju strana.
   - A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški.
   - Tako je! Živeo, živeo!

Još se javi nekoliko vatrenih govornika, koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard.

Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo, a u očima se svetlele suze.
   - Deco - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede, smežurane obraze i padoše na belu bradu - meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina, i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski...
   - Dole s tom matorom rđom! - dreknu predsednik.
   - Dole s njim! - viču jedni.
   - Matora kukavica! - viču drugi.
   - Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viču treći.
   - Sram ga bilo od one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji!- viču četvrti.
   - Dole s kukavicom!
   - Da se izbaci napolje!
   - Dole s kukavicom!

Razdražena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca, te ga u jarosti počeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, a inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri razilaženju se čuli glasovi:
   - Sutra ćemo se videti ko smo!
   - Videćemo sutra mnoge hvališe!
   - Došlo je vreme da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!


***
Vratio sam se nazad u hotel.
   - Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija.
   - Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka.

Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni članak ove sadržine: "Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas; vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči, kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će žig udarati. Svaki koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..."


***
Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otiđem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom, kako bi kasnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čak i pogušaju. Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu, i blago ukoreva narod:
   - Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate!

Počelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne održa bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to mučenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli, te mezete i piju.
   - Prebrinusmo i to! - govori jedan.
   - More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reče drugi.
   - A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru!
   - E pa ko ga znao!

Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga, jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear, koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju.

Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu, ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana.

Trče ulicama za njim i žene, i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god prođe prostire se šapat pun strahopoštovanja: "Lear, Lear!... To je on! On je taj junak što nije jauknuo, ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarali!" Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.


***
Slušam te hvale na sve strane, pa se čak i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu, pa viknem:

"Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!"

Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig i ja se trgoh... Probudim se iz sna.

"Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara", pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.

1899.

Vođa

   - Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

   - Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
   - Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
   - Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
   - Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
   - Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
   - Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

   - Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

   - Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
   - Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.
   - Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:
   - To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:
   - Hoću!
   - Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?
   - Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.
   - Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.
   - Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.


***
Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:
   - Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:
   - More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!
   - To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.
   - Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.
   - Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

   - Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
   - Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.
   - Šta ćemo? - pitaju.
On ćuti.
   - Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.
   - Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
   - Pssst, mir, deco!
   - Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.
   - Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
   - Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.
   - Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.
   - Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.
   - Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.
   - A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.
   - Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:
   - Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...
   - Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.
   - A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

   - Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?
   - Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.
   - Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.
   - Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
   - Samo ćuti i misli!
   - Mudar čovek!
   - Gle, kakvo je njemu čelo!
   - I namršten jednako.
   - Ozbiljan!
   - Kuražan je, vidi se po njemu.
   - Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.


***
Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

   - Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.
   - To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

   - Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!


***
Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

   - A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.


***
Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:
   - Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

   - Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
   - Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
   - Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
   - Ne mogu da pogledam!...
   - Zašto?!
   - Slep sam!

Nastade tajac.
   - Jesi li u putu vid izgubio?
   - Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

   - Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
   - Ne znamo!

1901.

Moderni ustanak

Bože moj, šta sve meni u snu ne dođe! Sanjaju, bez sumnje, i drugi ljudi lude i glupe snove, ali ih valjda ne pišu, a ja, odnekud, imam tu maniju, pa čim prosanjam kakav čudan san a ja odmah pero u ruku, pa piši: da bih dao prilike da se i drugi čude.

Zaspao sam uveče mirnim i dubokim snom, i san me prenese u doba, od pre sto godina, ali samo što to doba nije onak'o kako ga ja i svi mi znamo iz istorije, već sasvim drugojačije. Jedno što je u mom snu jednako sa ondašnjim vremenom to je što Srbija kao nije oslobođena i njom vladaju Turci. Osećao sam se kao da ne sanjam, već kao da je sve na javi. Turci vladaju Srbijom, imaju, kao, ministarstvo, nadleštva, uređenje, činovnike, sve, sve kao mi danas. Beograd isti kao i ovo danas: iste ulice, iste kuće, isto sve, samo što su na mnogim radnjama i državnim zgradama turski natpisi, a po ulicama puno Turaka, i mi Srbi, isti ovi koji smo i danas, srećemo se s njima i pozdravljamo:
   - Servus, Jusufe!
   - Servus!

To je pozdrav s njihovom fukarom, najnižom klasom, a, već, kad prođe ko od boljih, ili čak vlast, onda se klekne na kolena, skine kapa, i obori pogled zemlji. Što je najčudnije, ima i Srba u turskoj policiji. Budi Bog s nama, ali to mi u snu nije nimalo bilo čudno.

Ministri i velikodostojnici prolaze ulicom u čalmama, s dugim čibucima, laganim hodom, namršteni. Sve metaniše i klanja pred njima, a oni bi tek ovog, onog udostojili blagovoljenjem i pažnjom što bi ga čvrknuli po glavi čibukom i dopustili mu da im na toj počasti svesrdno i ponizno zahvali.

Mi isti ovi, mi današnji, samo što, kao, nismo slobodni građani kao danas, već raja što strepi i za glavu i porodicu i imanje svoje.

Turci nas nimalo ne štede. Jedne od nas apse, neke okivaju u teške okove, neke progone, neke izgone iz državne službe, i kakve još zulume ne izmišljaju za nas, vernu i poslušnu raju.

Tako isto iz unutrašnjosti Srbije stižu neprestano crni glasovi kako su nekog iz naroda nasilno lišili imanja, nekome za porez prodali i kuću i kućište, pa mu još opalili pedeset degeneka, nekog ubili, nekog na kolac nabili, nekog prognali iz mesta rođenja. Kneževe okivaju i apse samo ako dignu glas protiv nasilja, pa uzimaju druge, koji turskim svirepim vlastima idu naruku; u svete hramove uvode svoje pandure, te kamdžijama biju sveštenike koji god ne bi pomagali tursko nevaljalstvo.
   - Dokle ćemo trpeti ovo nasilje i zulume? - upita me, kao, na ulici jednom neki moj dobar poznanik, koga su Turci tek pre dva-tri dana pustili iz tamnice. To je (tako sam ga u snu poznavao) siromašan, hrabar i odvažan čovek, ali je zbog svog ponašanja prema Turcima mnogo patio i stradao, te su ga mnogi Srbi izbegavali da zbog druženja s njim ne navuku na sebe mržnju Turaka.
   - The, šta će čovek da čini?! - procedim kroza zube i obazrem se na sve strane da ko ne sluša naš razgovor.
   - Kako: šta će čovek da čini?! - upita on mene i pogleda me oštro u oči.
   - Tako, šta može da se radi?
   - Da se bijemo! - reče on.
Meni kao da neko potkosi noge, te se čisto zanijah i od straha jedva promucam:
   - S kim?!
   - S Turcima, ja s kim drugim? - opet će onaj oštro.
Zaigraše mi raznobojni kolutići pred očima i, od nekog straha, nehotično stuknem nazad.
   - Ali, ali... a... ali... - počnem mucati.
   - Šta ali, nema tu ali, treba se biti, pa kvit! - viknu moj poznanik ljutito, pa me ostavi i ode.

Stajao sam dugo na tom mestu kao okamenjen od čuda. Nisam mogao da se priberem. Uto naiđe drugi jedan od mojih dobrih prijatelja. Pozdravi se i začudi ga moja zabrinutost, zbunjenost.
   - Šta ti je? - upita.
Ispričam mu razgovor s prvim poznanikom.
On se nasmeja glasno i udari me rukom po ramenu.
   - Ha, ha, ha, ha, ha!... Pa zar ti ne znaš njega?... Ha, ha, ha!... Zar ne pamtiš da je on uvek bio tako na tri ćoška!... Šta kaže: da se bijemo!... Ha, ha, ha, ha!... Lepo, bogami! Ni manje ni više, nego vas dvojica objavite Turskoj Carevini rat!... Ha, ha, ha, ha!... Bože moj, luda čoveka! - reče mi prijatelj, a zasuzio od slatkog smeha.
   - Čudan čovek! - rekoh.
   - Lud, nije čudan. Hoće on da ispravi krivu Drinu i da se boči s Turcima! To je lud čovek. Šta mu je to koristilo! 'Apšen, okivan, bijen, to mu je sav ćar; a već što je upropastio sebe i svoju porodicu, to da ne računam. Ima još takvih zanesenjaka; neka se teši što ima još ko da mu pravi društvo! - primeti moj prijatelj, pa se tek, opet zasmeja:
   - Ha, ha, ha, ha!... Rat sultanu, pa to ti je! - izgovori, pa opet udari u smeh.
Dođe i meni cela stvar smešna, te se uzesmo oba smejati.


***
Čudan je san, jer u njemu ništa nije tačno opredeljeno; i, što je najlepše, čoveku sve to izgleda prirodno, istinito. Tako je i sa mnom bilo u ovom snu.

Kao, u Beogradu sam, a u isto vreme i u nekim planinama, po brdima, sa ljudima iz naroda, a u šumi mračnoj, prostranoj, usamljen, skriven jedan lepo namešten, elegantan hotel.

Onaj moj poznanik, nemirni i ratoborni, pozvao je, kao, nas trideset viđenih ljudi iz sviju krajeva, da se dogovorimo šta da se radi od zuluma turskog. Turci su počeli iz dana u dan, s časa na čas, činiti sve veća i veća zla, tako da smo se morali ozbiljno zabrinuti i razmisliti: šta da se čini u toj opštoj narodnoj nevolji.

U jednoj prostranoj sobi toga nekog hotela iskupilo se nas desetak i razgovarali smo, uz melanž, o običnim, svakodnevnim stvarima, čekajući na ostale.

Ja sam, kao, profesor u nekoj školi, te sam pričao kako ću idućeg časa predavati o Toričelijevim cevima, jedan trgovac je pričao kako mu Turci mnogo više pazare u dućanu nego Srbi, jedan opet, ne znam šta beše, priča kako je juče udario mačku, pa prebio tako divan štap; ali će ga, veli, opraviti. Jedan seljak ispriča kako mu krmača jede piliće, pa se čudi čovek šta s njom da radi, a dobra krmača, od dobre pavrzme.

I tako smo mi razgovarali, a jedan po jedan dolazaše od onih viđenijih koji su pozvani na ovaj važan tajni dogovor.

Dođe još desetak, i malo postoja, pa počeše stizati vizitkarte sa sadržajima: "ne mogu doći zbog važna posla. Na sve što budete rešili pristajem..." "Sprečen sam poslom; pristajem na sve što rešite..." "Moram ići krojaču da probam odelo; izvinite me za danas..." "Žao mi je što ne mogu doći, jer moram ići na stanicu da dočekam tetku. Javila je da danas vozom dolazi" - i, već, vazda je bilo važnih razloga koji sprečiše i ostale pozvane viđenije ljude da dođu na ovaj sastanak.

Kad se nije imalo više na koga već očekivati, ustade sazivač, i uzdrhtalim glasom poče:
   - Nisu svi došli. Nisu hteli, ili nisu smeli, svejedno. Možemo i nas dvadeset u dvadeset krajeva naše zemlje mnogo učiniti. Zulum i nasilje tursko prevršili su svaku meru. Dalje se ovo ne sme, niti može trpeti. Nijednom od nas nije sigurna glava na ramenu, a kamoli imanje. Pa zar ćutke i skrštenih ruku i pognute glave da čekamo kada će na nas doći red da nam se glava kotrljne po ledini, ili ćemo prezreti čast naših porodica, pa pustiti Turke, radi života svoga i komada hleba, da nam kćeri i žene beščaste, da nam ruše crkve, da nas biju kamdžijama po putu; ili ćemo, možda, još laskati tim neljudima i hvaliti njihov zulum da bismo mogli ugodno živeti. A našto i taj život, koji ne može biti častan? Našto nam svila i zlato kad izgubismo i veru i narodnost, i čast i obraz? Ne, braćo, ovako se više ne da trpeti. To dalje ne sme ostati.
   - Ne sme ostati!... Koješta. Lako je to reći: ne sme ostati, al' ko ti to sluša. Šta možeš da radiš? Govoriš kao da si ruski car, pa tek samo vikneš Turcima: "Tako ne sme više biti", a oni svi pred tobom na kolena. Pitam ja tebe: šta ćeš ti i ja i mi svi da radimo? - prekide mu reč jedan od nas, koji se odlikovaše mudrošću i opreznošću.
   - Mnogo mi možemo; i ako mi zatražimo da bude bolje, bolje će i biti. Naša želja može u času postati zapovest.

Nekoliko viđenih slegoše ramenima i izrazom lica, zagledajući se kao da se pitaju i odgovaraju jedan drugom zaprepašćeni od čuda: "Šta je ovom čoveku?"... "Bog bi ga sveti znao!" Opet izmenjaše poglede, i sad je izraz lica govorio: "Lud čovek!"

Jedan ga je, opet, sedeći prema njemu nalakćen na sto sa poluotvorenim očima, gledao, upravo merio, nekako tužno, ne govoreći ništa, dugo, pa tek onda otvori oči malo više i pogleda ga prezoko nekako prezrivo, sa omalovažavanjem, pa procedi kroz zube tromo i razvučeno:
   - The...! - zatim okrete glavu u stranu i uze s nekom dosadom lupkati prstima po stolu.
   - Razgovaramo se! - reći će opet jedan iz ugla ironično.

Onaj što se najviše odlikovaše mudrošću i opreznošću ustade i stade pred našeg plahovitog druga, skrsti prste na grudi, pa ga uze meriti od glave do petâ, pa poče kao čovek pun iskustva koji govori s nerazumnim mladićem:
   - Lepo, molim te, što smo mi ovde došli i šta ti hoćeš?
   - Mi smo ovde došli da se posavetujemo kako ćemo jednom učiniti kraj ovoj tiraniji, ovom nasilju turskom. Ovde smo se probrali najviđeniji iz cele zemlje, pa da zajednički potražimo leka! - odgovori mu sazivač odmerenim glasom, punim vere u dobro.
   - Dobro, to i mi hoćemo.
   - Pa kad hoćemo, šta više čekamo? Čuvamo, vajno, glave, a i njih ćemo pogubiti, ali onda kad izgubimo i ponos i obraz! - planu prvi i tresnu pesnicom o sto tako silno da se mnogi izmakoše malo dalje.
   - Robom ikad, grobom nikad! - dobaci neko.
   - Ostavite vi ostali da mi najpre razgovaramo - peče oprezni nama, a zatim se opet okrete plahovitom s rečima:
   - Lepo, molim te, kaži ti meni šta misliš da treba raditi? - upita hladno, s puno takta.
   - Da se bunimo protiv Turaka. Da krenemo ljude svaki u svom kraju, pa da ubijamo i mi njih, jer oni nas ubijaju te ubijaju. Drugog leka nema, niti ga može biti!

Jedni se nasmejaše na ove plahe, vatrene reči kao na detinjariju; jedni se bojažljivo obazreše oko sebe, a neki napraviše pakosne, zajedljive šale na račun tog neozbiljnog govora.
   - Dobro, veliš da se bunimo? - pita oprezni.
   - Da se bunimo! - odgovara onaj odlučno, a u očima mu seva varnica.
   - S kim ćeš? Ded s kim ćeš?!
   - Ja, ti, ovaj, onaj, mi svi mi, narod!
   - Šta govoriš koješta?... Gde je narod, s kim si se dogovorio?
   - S tobom, s ovim ljudima ovde.
   - Pa šta smo mi?
   - Kako, šta smo?
   - Tako, pitam te!
   - Ljudi.
   - Jesmo ljudi, to vidim, nego koliko nas je ovde?
   - Dvadeset.
   - To mi kaži. Dvadeset, razume se, a to nije ništa! Ha, ha, ha!... Dvadeset!
   - To je mnogo - jeknu plahoviti - jer nas dvadeset smaknemo dvadeset Turaka u dvadeset raznih krajeva, a svaki od nas može imati bar i po tri dobra i verna druga, a svaki od njih može to isto učiniti. Neka se samo počne, pa će posle prići još nezadovoljnika i osvetnika, kojima je život i inače omrzao. Neka se napravi lom i pokolj, pa šta Bog dâ; sami će događaji, kad se počnu razvijati, ukazati pravi put kojim treba poći.

Mnogi se prezrivo nasmejaše, a oprezni su ga gledali ispod oka, klimajući glavom kao da ga sažaljevaju zbog takve nerazmišljenosti, pa će reći:
   - To tako, tek, skočimo nas dvadeset, pa ubijemo dvadeset Turaka, a oni se ostali poplaše, pa neki uteknu u Aziju, neki poskaču u vodu.
   - Svi ste vi kukavice! - viknu plahoviti i tresnu po stolu.
   - Dobro, molim te, evo, ja pristajem na tvoj plan, pa neka pristanemo svi ovde. Dobro, to je dvadeset, i u najboljem slučaju neka skupi svaki od nas još deset druga, to je dvesta, pa pretpostavi da se desi redak slučaj - ali dobro, može i to biti - ubije svaki po dvojicu Turaka u svakom mestu; pa neka uz dvesta ljudi pristane još toliko, recimo; pa neka Turci stoje da ih još toliko poubijamo kao muve - pa šta je s tim učinjeno?
   - Mnogo.
   - Mnogo, ali zla po nas. Naljutimo samo Turke i sultana, pa onda gledaj kuda ćeš. Onda bi video, dragi moj, kako ti je mudar predlog.
   - A valjda se narod neće pridružiti kad vidi započetu borbu? Nećemo ni mi leći na drum da nas Turci gaze, nego se tući iz zaseda.
   - Narod, narod!... Govoriš kao dete. Ne ide to tako, brate moj! Da se tučeš! Lepo, 'ajde svi da se tučemo! A žene i decu da obesimo o klin? Ili da ih ostavimo da ih Turci peku? Eto, ti imaš dece, pa tako i drugi i treći. Sutra pogineš, a porodica?!
   - Neće svi izginuti. Na to neću da mislim. Šta dâ Bog!
   - Pa o čemu da misliš?
   - Da se bijem, pa na šta izađe!
   - Opet ti govoriš kao dete. Da se biješ, da se biješ, a ne misliš na posledice. Eto, i to da ti popustim; 'ajde, neka porodice niko ne dira, i još neka bude najbolji slučaj: da Turci pospe za mesec dana, pa da mi iskupimo i dvadeset hiljada boraca, pa s čim ćeš da ratuješ?... Kamo ti oružje, kamo barut, olovo, hrana za vojnike? Nemamo groša, ubita sirotinja, raja. Niti hleba, ni uz hleba, niti oružja, ni džebane - pa da se bijemo!
   - Nađe se to kad ljudi pregnu! - veli oduševljeni.
   - Nađe se. Lepo, eto i to pretpostavimo, iako je nemogućno. Dakle, imaš dvadeset hiljada vojnika sa dobrim oružjem, imaš topova i dobrih tobdžija, imaš hrane, džebane, svega. Ta šta?... Opet ništa. Grune carska vojska, pa nas pregazi za dan, i šta smo uradili? Zlo!... Toliki bi ljudi bili povešani i udareni na kolje, tolike porodice stavljene pod mač, a i ono što ostane trpeće gore muke nego li sada. Tako ti je to; a kamoli što od svega toga nema ništa; nego kidišemo nas nekoliko, pa il' ubiti koga il' ne ubiti, ali Turci pobiše sve nas i istrebiše do devetog kolena.
   - Pa neka izginemo; i ovako nam život ne vredi!
   - Nisi ti sâm. Imaš ti svoju porodicu, ne pripadaš ti samo sebi, već moraš voditi račun i o porodici.
   - Razume se: našto je to ginuti ludo bez sigurna uspeha? Pa još ne samo ginuti već ubijati svoju porodicu, o kojoj se moramo starati! - prihvata reč jedan.
   - Ta o tome ne treba ni govoriti! - reče drugi.
   - Ja da sam sâm, pa da ginem - jedanput se mre; ali imam majku samohranu! - poče treći.
   - More, ti majku, a ja pored majke ženu i petoro dece! - veli četvrti.
   - Ja imam sestru o kojoj se staram! - veli peti; - nije mi za mene, al' bih i nju ubio svojom ludošću.
   - Ja imam državnu službu i od toga hranim i stare roditelje i porodicu! Ne treba da me ubiju, nego samo da mi oduzmu tu koru hleba što je pošteno zarađujem, pa sam ubijen i ja i moja porodica. A, da se pita čovek, zašto sve to? Za ludost! Kud je bilo da dvadeset ljudi pokrenu rat s golom rajom protiv jedne carske i uređene silne vojske. Bolje bi mi bilo da uzmem pištolj, pa da se ubijem; i to je pametnije; bar mi onda ne bi porodicu dirali! - dokazuje šesti.
I ja sam, takođe, našao važan razlog zbog državne službe.

Jedan, opet, veli:
   - Ja, doduše, jesam sâm, ali imam i ja kao čovek svojih ličnih obaveza, koje mi smetaju. Svoju glavu ne žalim, ali za mudru stvar, a ne ginuti ludo i nanositi time štete opštoj stvari. Treba na tome raditi, ali smišljeno, oprezno.
   - Tako je! - odobrismo.
   - O tome, molim vas, ne može biti ni govora, bar u ovakvim prilikama kad zemljište nije spremljeno. To bi značilo podizati krov, a nemaš kuće. Nijednoga od nas nema kome na srcu ne leži dobro ove zemlje, pa baš zato treba raditi s planom, s organizacijom, postepeno, temeljno! To je tiha voda, ali breg roni. Nego, braćo, da ostavimo mi na stranu ono što je nemoguće, pa da vidimo šta se u ovim mučnim danima može učiniti; da dobro razmislimo o svemu - uze razlagati onaj mudri i oprezni.
   - Tako je! Odobrismo od sveg srca valjane razloge stišana, ozbiljna čoveka, puna iskustva i diplomatskog tona.
   - Ustanak dići, to je stvar velika i krupna, ali treba imati na umu i moći predvideti sve posledice, bilo dobre ili rđave, po naš narod, pa tačno opredeliti ima li smisla baciti toliko žrtava, ili je bolje i pametnije odložiti to za zgodniji momenat. Pa i to razmisliti onda kad je već ustanak pripreman decenijama godina. A sad nek' vidi naš poštovani drug šta tu sve treba, ako mi mislimo pametno početi:

1) Treba osnovati naročiti odbor, i u svakom mestu pododbore, koji imaju da pripremaju i, upravo, vaspitavaju narod za ustanak;

2) Treba tajno skupljati od naroda novac da se obrazuje fond za nabavku oružja i sviju ratnih potreba; a to bi bila najmanje suma od desetak miliona dinara;

3) Treba, takođe, osnovati fond udovički i za izdržavanje nejači ostale bez roditelja, koji izginu u ratu. Taj fond treba da je negde na strani i u sigurnoj banci, a mora iznositi najmanje sto miliona, da bi mogle naše prebegle porodice pristojno živeti na strani;

4) Osnovati invalidski fond i bolnički; i tu treba grdna suma. Izgubi neko ruku, nogu, i tako da ne mora prositi, već da se ima odakle lečiti i pristojno izdržavati;

5) Osigurati penziju borcima, jer svaki borac za pet godina može se staviti u penziju: borac u penziji. Nije ni pravo da iznuren, umoran od ratnih napora, umre u bedi i sirotinji, već da ode čovek gde na stranu, da bar do smrti prijatno proživi;

6) Treba pripremiti bar dve-tri jake susedne države, koje bi nam pomogle u slučaju da ne uspemo u preduzeću;

7) Kad se pripremi za prvo vreme dobro oružanih i izvežbanih bar šest hiljada boraca, onda treba u tajnosti pokrenuti jedan rodoljubivi list da se ljudi bolje obaveste.

   - Tako je! - ču se glas većine.
   - E, gospodo, mene izvinite - reče jedan trgovac - imam posla u dućanu. Što rešite, pristajem.
   - Meni strina putuje lađom, pa moram da je ispratim! - rekoh i izvadih časovnik te pogledam vreme.
   - Ja moram da izvedem ženu u šetnju. Izvinite me, a pristajem na što rešite! - reče jedan činovnik i pogleda u sat.
   - Stanite ljudi. Nemojte se razilaziti dok ne utvrdimo šta ćemo s listom! - ču se nečiji glas.
   - To je lako. Glavno je to da smo svi složni da, pošto se učine sve ove pripreme, koje je mudro i taktično poređao poštovani govornik, treba pokrenuti rodoljubivi list! - rekoh.
   - Tako je, tako je! - ču se sa sviju strana.
   - Onda da izaberemo trojicu da o svemu tome dobro promisle, a i da napišu detaljan program lista, koji bi trebalo nazvati Borba!
   - Krvava Borba! - predloži neko.
   - Krvava Borba! - odazvaše se gromki glasovi sa sviju strana.
   - Dakle, na idućoj sednici ta trojica, koje budemo izabrali, imaju da nam podnesu detaljan plan i pravac lista, koji će se pokrenuti čim se učine sve one oprezne pripreme! - rekoh - i utom se trgnem i probudim.

1903.

Jedan od nasih najboljih satiricara ikada!!! 

Apsolutno.
Mada ne bi se ja zez'o ni sa Nušićem.