Poslodavci otpuštaju radnike mimo zakona
Radnike ucenjuju blanko otkazima
Autor: Vladimir Spasić | Foto:Beta | 14.06.2009. - 00:01

Skoro svi poslodavci, posebno u sektoru usluga, novim radnicima pre zasnivanja radnog odnosa traže da potpišu i blanko otkaz. Osim što u svakom trenutku može da ostane bez posla, zaposleni u slučaju otkaza ne dobija otpremninu i gubi pravo na mesečnu naknadu koju daje Nacionalna služba za zapošljavanje.


– Radim nekoliko godina u banci koju su osnovali stranci i doskoro nisam mogla da se požalim. Ali nedavno sam odlučila da se udam, što su saznali i svi u firmi. Diskretno ali prilično jasno stavljeno mi je do znanja da ne bi baš bilo poželjno da ostanem u drugom stanju. Nisam mogla da verujem svojim ušima. Verovatno bih dobila i otkaz, ali nisam baš običan službenik. Ne smem ni da pomislim šta se dešava s radnicima koji su poslodavcu manje potrebni – priča 30-godišnja devojka sa završenim ekonomskim fakultetom.
Ženski deo populacije možda je bio prvi na udaru zamisli zvane blanko otkazi. Poslodavci su na taj način želeli da se osiguraju da zaposlene žene neće rađati narednih nekoliko godina. Praksa se brzo proširila i na muškarce, na radost domaćih i stranih gazda. Jer kada poslodavac ima u fioci blanko otkaze, ne mora da navodi razloge za otkaz, a jedina dilema je da odredi datum. Osim što je stalno u strahu od volje poslodavca, radnik u slučaju otkaza ostaje bez otpremnine, ali i mesečne naknade koju može da dobije kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Zbog ove uštede poslodavci i kada nemaju blanko otkaze, a žele da se reše nekog radnika, pritiskaju ga da potpiše sporazumni raskid radnog odnosa.
Iako su ucene poslodavaca javna tajna, radnici se skoro nikad ne usuđuju da ih prijave, a retko se dešava da se požale inspekciji ili podnesu tužbu i kada poslodavac aktivira potpisan dokument. Možda je jedini slučaj kad se javno govorilo o ovoj praksi slučaj novosadske RTV „Panonija“. Aleksandra Čegar, radnica koja je nedavno učestvovala u štrajku zbog višemesečnog kašnjenja plata i neuplaćivanja doprinosa, kaže da je jedan od zahteva bio da se povuku blanko otkazi. Gazda je pristao, ali ona ne zna da li je to i uradio.
– Ja nisam morala to da potpišem, ali mnogi jesu. Kada smo ga pitali šta će mu to, on je rekao – nije to ništa, ima toga i u Skupštini. Kasnije se vadio da mu to treba kako bi mogao da otpusti narkomane i alkoholičare – priča Aleksandra Čegar, koja je posle šikaniranja tokom štrajka sa još nekolicinom kolega odlučila da da otkaz.
Radovan Ristanović, direktor Inspektorata za rad, kaže da poslodavac u slučaju posedovanja blanko otkaza nema nikakve obaveze prema radniku, postaje njegov gospodar, kao u vreme robova. Ova služba saznaje da se to dešava u nekoj firmi tek kada ih poslodavci aktiviraju, a tada su radnici u teškoj situaciji. Oštećeni mogu tužiti poslodavca zbog nezakonitog otkaza i prijaviti ga Inspektoratu tražeći da se odloži izvršenje rešenja o otkazu.
– Tada smo kao služba prilično nemoćni, a radnik prestup poslodavca može dokazivati u mukotrpnom sudskom procesu. Rešenje je da sindikati obrazuju radnike, da vrše pritisak na poslodavce koji to rade, da prijavljuju takve slučajeve nama. Takođe, paradoksalno je da ne postoji sankcija za ovaj prestup. Iako je članom 26. Zakona o radu zabranjeno teranje radnika da potpisuju blanko otkaze, ne postoji sankcija ako to i urade. Zato bi je trebalo uvesti u ovaj propis, ali i krivično pravno sankcionisati, i zapretiti, na primer, i kaznom zatvora – savetuje Ristanović.
On navodi slučaj jedne poznate zrenjaninske firme u kojoj su prilikom redovne kontrole otkriveni blanko otkazi, ali je poslodavac uspeo da ih uništi. Problem je u dokazivanju.
Advokati se slažu sa Ristanovićem da je reč o teško dokazivom prestupu. Bilo je slučajeva da sud poništi otkaz dat na osnovu ranije potpisanog papira, ali to se dešava samo ako oštećeni radnik pronađe više svedoka koji će to posvedočiti. Advokat Tatjana Šarac-Kosovac kaže da obično u istom trenutku samo jedan radnik dobije otkaz. Ostali nisu spremni da rizikuju posao da bi tom nesrećniku pomogli, a teško je dokazati ovu nezakonitu radnju kada je reč o pojedincu. Blanko otkaze poseduje samo poslodavac, a nema nameru da ih da sudu.
– Istu pravnu logiku možete videti i kod blanko ostavki u Skupštini, pa ta negativna politička praksa može uticati i na privredu i na sud. Zato bi država, za početak, u cilju poboljšanja prava radnika, mogla da se ponaša u skladu sa zakonom u svim oblastima – savetuje Tatjana Šarac-Kosovac.
Rešenje bi, prema njenim rečima, mogla da bude obaveza da se sporazumni raskid radnog odnosa potpisuje u inspekciji rada ili da mora biti overen u sudu, što podrazumeva prisustvo obe strane, i radnika i poslodavca. Tako bi se sprečilo da se sporazum o otkazu potpisuje istovremeno kad i ugovor o radu. Da li su se firme ugledale na stranke i njihove poslaničke blanko ostavke ili je bilo obrnuto, nije utvrđeno.

Sindikat zna
U Sindikatu Srbije (SSSS) kažu da su upoznati sa blanko otkazima i da zasad mirnim putem pokušavaju da ubede vlasnike preduzeća da poštuju radnička prava. Saud Šećeragić (SSSS) kaže da mnogi ne znaju da su potpisali blanko otkaze. „Tek kad gazda počne da kasni u isplati zarada ili nekih drugih obaveza, oni vide da su i to potpisali, pa se plaše da ga tuže“, objašnjava on. Šećeragić dodaje da su u toku promene Zakona o inspekciji rada kojima bi ova služba trebalo da dobije veća ovlašćenja.



Izvor: Blic

Alarmantni podaci Unije poslodavaca Srbije
Dižu ruku na sebe zbog bankrota
Autor: Aleksandar Rodić | Foto:Northfoto | 14.06.2009. - 00:01

Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, od 2004. godine do sada, život su sebi oduzela 72 preduzetnika. Najčešće to nisu bili kontroverzni biznismeni u skupim odelima i luksuznim automobilima. Na sebe su, uglavnom, dizali ruku ugostitelji, građevinari, mali trgovci i zanatlije.


Dragoljub Rajić, portparol Unije poslodavaca Srbije, kaže da je ova crna serija počela pre nekoliko godina zbog dugova i propasti firmi. Prvi put je uočena septembra 2005. godine u Gornjem Milanovcu, kada je jedan od prvih privrednika u ovom gradu Milutin Tešović sebi oduzeo život tako što je prerezao vene. Nakon toga, u roku od samo nekoliko meseci, desila su se još tri samoubistva malih privrednika na području Gornjeg Milanovca i Čačka.
– Ovu crnu statistiku, praktično, ne vodi niko. Prostim zbiranjem vesti o ovim slučajevima od 2004. do danas, došli smo do podatka o 72 samoubistva. U svim slučajevima preduzetnici su imali dugove. Pre nego što su se odlučili na ovaj očajnički korak, često su zbog stresa mentalno i somatski obolevali – kaže Rajić, i dodaje da je najveći broj samoubistava zabeležen u Vojvodini.
Stevan Avramović, predsednik Unije, ističe da je nezgodno govoriti o imenima, ali izdvaja primer Sremske Kamenice, gde su u relativno kratkom periodu dvojica preduzetnika sebi oduzela život.
Iako je teško govoriti o razlozima, Rajić smatra da su najčešći motivi samoubistava kod preduzetnika nemogućnost da se vrate nagomilani dugovi i porodica sačuva od siromaštva. Poslodavci koji propadnu najčešće moraju da založe stan ili kuću u kojoj žive.
– Neki od njih, koji su imali uspešne firme i zapošljavali desetine radnika, u roku od nekoliko meseci su zbog dugova ostajali na ulici i bez ikakve imovine – objašnjava Rajić.
Jedan beogradski psihoterapeut, koji zbog prirode posla insistira na anonimnosti, kaže da se ljudi koji se odlučuju na pokretanje sopstvenog biznisa odlikuju ambicioznošću, a kada se suoče sa bankrotom, jedan od motiva za samoubistvo često mogu biti strah od sramote i nemoć.
Da samoubistava ima i među bogatim i biznismenima o čijim se vezama s kriminalom govori, svedoči i primer Aleksandra Miljevića, jednog od poslednjih bliskih saradnika kontroverznog biznismena Vanje Bokana. Miljević je supruzi Vesni i majci Dušici rekao da ide do toaleta, a, zatim potpuno neočekivano izašao iz kuće, izvadio pištolj i pucao sebi u slepoočnicu. Razlozi koji su nagnali Miljevića na ovaj potez i dalje su nepoznati.
Dr Milan Milić, direktor Specijalne psihijatrijske bolnice u Kovinu, kaže da ovi podaci nisu iznenađujući.
– Muškarci često život poistovećuju sa poslom i promašaj na poslovnom planu tumače kao životni neuspeh. U nekim sređenijim društvima čoveku se pruža i druga šansa, dok kod nas propuštena prilika obično bude i jedina – ističe dr Milić.

Dug zelenašima
Prema podacima Unije poslodavaca, preduzetnici najviše duguju poreskim upravama, Fondu PIO, Fondu zdravstvenog osiguranja, komercijalnim bankama, prijateljima, ali i zelenašima. Država je, s druge strane, trenutno najveći dužnik velikim i srednjim kompanijama, kao i veliki privatni trgovinski lanci. U maju 2009. godine njihova dugovanja privredi premašila su iznos od 150 milijardi dinara.

Crna serija građevinaca
Na osnovu postojeće statistike, teško je govoriti o povezanosti svetske ekonomske krize sa samoubistvima preduzetnika. Međutim, indikativan može biti podatak da je od janura do danas život sebi oduzelo čak sedam građevinskih preduzimača. Poslednji u nesrećnom nizu je Zoran Francišković, vlasnik firme koja je, tokom nekoliko poslednjih godina, izgradila najznačajnije i najskuplje objekte u Subotici.

Izvor: Blic

Ништа ново, то им је пракса већ одавно. У случају да девојка/жена остане трудна бланко отказ се одмах активира. Држава то толерише, а наводно се бори против беле куге. Чуди ме да се о томе уопште и пише знајући да то није никаква новина већ напротив устаљена пракса. 

Trudničko bolovanje plaća država, to nije trošak za poslodavca. Dešava se da se žena zapošljava sa ciljem da uđe u trudničko kao zaposlena. Poslodavac u slučaju trudnoće gubi radnika, pa je dobro da za to radno mesto na vreme nađe zamenu, nije čudno što pita sveže udatu da li planira bebu.

Situacija u kojoj je u Srbiji alkoholizam i narkomanija masovna pojava, a asocijalno ponašanje društveni kult, pa se i poslodavci moraju obezbeđivati sa blanko otkazima da bi izbegli beskrajne sudske sporove.

Postoji zakonska mogućnost da se preduzeću koje ne daje redovno plate i socijalno blokiraju svi računi, ali će se onda dići dreka kako se uništava zdrava privreda po stranačkoj osnovi. Dirljiva priča o političkom progonu uspešnog privrednika, ispričana još jednom. Džeparenje po autobusima danas ima politčku pozadinu, kamo li preduzeća.

Dugogodišnja priča da su mala preduzeća rešenje za srpsku privredu, ali te ljude niko ne štiti, već su naprotiv glavna meta reketaša i korupcionara.

Ма шта ми наприча... А јел то нека светско демократска пракса да жене чим затрудне остају без посла? 

to je praksa uglavnom u istochno-evropskim zemljama ,gde su te trudnice belkinje. u zap.evropi i SAD je situacija drukchija , tamo su trudnice uglavnom arapsko-africhkog ,odnosno latinoamerichkog porekla ,pa se zato o njima vodi posebna briga 

Kratko i jasno...