Racionalan ili iracionalan strah?

Ima onih koji su stalno u panici zbog nečega, stalno uplašeni, a s druge strane, nije retko ni viđenje da su strah i panika sami po sebi loši i negativni i da ih kao štetne treba iskoreniti. Međutim, i strah i panika mogu da budu veoma korisni - ukoliko su racionalni.

Ukoliko često osećate strah, lako se može desiti da se zapitate da li je to normalno - a i da vaša okolina počne da se breca na vas da prestanete da paničite. Sad, treba znati da su i strah i panika sasvim normalna osećanja, koja imaju svoju funkciju - da vas pokrenu na akciju kako biste sebe i/ili bliske osobe zaštitili od neke opasnosti. Samo treba razlučiti da li je strah adekvatan. U tome će vam pomoći tri pitanja.

Prvo pitanje je da li je strah koji osećate racionalan ili iracionalan. Da bi strah bio racionalan, potrebno je da ugrožavanje zaista postoji. Ako vas juri manijak sa sekirom, strah je i te kako racionalan. Ukoliko je vaša ćerkica na rođendanu kod drugarice (znate tu drugaricu i njene roditelje i da se radi o normalnim ljudima) i postoji dogovor da neko od roditelja (znate tog roditelja i da je normalan i pouzdan) nakon rođendana razveze decu kućama, nije neobično da ipak osećate blagu strepnju jer vam dete nije pred očima, ali nešto jače od toga je iracionalno.

Drugo pitanje tiče se intenziteta straha - da li je u razumljivoj srazmeri sa stepenom ugroženosti? Ako vam je provalnik upao u kuću, normalan je jači strah. Ukoliko nemate novac da platite telefon u roku, pa će se možda desiti da vam na nekoliko dana iseku telefon, a nije verovatno da će vam telefon biti neophodan za nešto životno važno, i u slučaju da nešto hitno iskrsne, moći ćete da telefonirate i od komšije, tu nema mesta panici.

Treće pitanje, podjednako bitno kao i prethodna dva, jeste da li ponašanje koje proističe iz straha obavlja zaštitnu funkciju. Pobeći od psihopate koji vas juri ili dograbiti kuhinjski nož i braniti porodicu imaju zaštitnu funkciju; histerisanje ili zivkanje deteta koje je na rođendanu 20 puta da biste proverili da li je sve u redu nikoga neće zaštititi.

E, sad, stanete vi da razmislite, ako ste u stanju (ako niste, a stalno dobijate napade panike, ne bi bilo loše potražiti stručnu pomoć) i zaključite da strah koji osećate nije adekvatan situaciji, ali ga ipak i dalje osećate - šta tad? Možete pokušati da sami sebe umirite, kao što biste umirili uplašeno dete, objašnjavajući sebi da nema razloga za paniku, da se ne radi ni o čemu toliko opasnom. Možete pokušati i da smislite neke strategije kojima biste umirili sebe - slušanje umirujuće muzike, nalaženja nečega čime ćete se zanimati (bilo da se radi o hobiju, relaksaciji ili nekom poslu) a što će vam u dovoljnoj meri skrenuti misli sa straha. Moguće je potražiti i pomoć bliskih osoba koje znaju za vaš problem sa strahom, da vas oni malo umire. Ako ništa od toga ne pomogne, ne bi bilo loše potražiti stručnu pomoć - uz nju se problem obično može rešiti, pa da se konačno oslobodite tiranije straha i da osetite da ste ponovo počeli da dišete. Ono što bi trebalo izbeći jeste da druge gušite svojim strahom, da ih njime ometate i sputavate - time nikome ne činite uslugu, a najmanje sebi.

Izvor: Krstarica

Ja spadam u cudnu vrstu- preterano hladan ponekad. Cesto i pod stresom mi broj otkucaja srca ne predje 80. Al u stvari nisam bezosecajan... valjda