Srbija ne traži osumnjičene za zlodela iz Drugog svetskog rata
Zločinac miran na tri sata od mesta zločina
Autor: M. Laketić | 25.01.2009. - 00:01

Poražavajuće je što tri najtraženija ratna zločinca iz Drugog svetskog rata žive slobodno, nekažnjeni, u zemljama Evropske unije i SAD. Šandor Kepiro, oficir nacističke mađarske vojske, živi u Budi­mpešti, Milivoj Ašner, odgovoran za deportaciju i masovno uništenje Jevreja, Srba i Roma na prostoru bivše Jugoslavije, u Austriji, a Peter Egner, odgovoran za zločine u logoru Staro sajmište u Beogradu, živi u Vašingtonu – izjavio je Efrem Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima.

On tvrdi da za suđenje Kepiru fali politička volja. „On i dalje živi u Budimpešti slobodno jer u Mađarskoj ne postoji politička volja da mu se sudi, a bez te volje nema ni zadovoljenja pravde“, ocenio je Zurof, i dodao da je i „sam Kepiro priznao da je u dane zloglasne racije, januara 1942. godine, bio u Novom Sadu kao oficir okupatorske mađarske vojske. Iznenađujuće je, naveo je Zurof na trodnevnom seminaru o holokaustu koji je održan u Novom Sadu, i to što čak ni danas nije teško pronaći ubice i dokaze o njihovim zlodelima, koliko je teško izvesti ih pred sud“.

Racija u Novom Sadu trajala je, kako je istakao Zurof, od 21. do 23. decembra 1942. godine. Mađarska okupatorska vojska prethodno je formirala 240 istražnih patrola koje su obavljale pretragu po kućama, legitimisale i odvodile Jevreje u sinagogu, a Srbe i Rome u sadašnji Sokolski dom. Uhapšeni iz sinagoge i Sokolskog doma odvođeni su na novosadsku plažu Štrand, ubijani i bacani pod led, u Dunav. Za tri dana ubijeno je više od 1.300 ljudi. Osim u Novom Sadu, racija je sprovedena i u Starom i Novom Bečeju i šajkaškoj oblasti Bačke, i ubijeno je više od 4.000 Jevreja, Srba i Roma, među kojima je bio veliki broj žena dece i starih osoba.
Mada je Kepiro posle pada nacističke Mađarske dva puta osuđivan, 1944. godine izrečena mu je kazna od deset godina, a 1946, pošto je u međuvremenu pobegao u Argentinu, u odsustvu je osuđen na 24 godine zatvora. Nijednu kaznu nikada nije izdržao. Iz Argentine se vratio u Mađarsku 1996. godine uz garanciju mađarskih vlast da protiv njega ne postoje nikakve optužnice. Stanuje u Budimpešti, preko puta sinagoge, oko 300 kilometara od mesta zločina. Presude protiv njega su misteriozno nestale iz mađarskih arhiva.
– Mađarske vlasti su govorile da ne mogu započeti istragu protiv Kepira jer nemaju prvobitne presude. Potrudili smo se i u beogradskom arhivu pronašli presude na mađarskom i prevod na srpskom jeziku. Septembra prošle godine razgovarao sam sa srpskom ministarkom pravde Snežanom Malović i tužiocem za ratne zločine Vladimirom Vukčevićem. Kazali su mi da su pripremili izjave za izručenje Kepira, Egnera i Ašnera, ali ih do danas nisu uputili – odgovorio je Zurof na pitanje „Blica nedelje“ o potezima srpske države. On se nada da će naše vlasti s kojima je u kontaktu „zatražiti njihovo izručenje kako bi pravda konačno bila zadovoljena“.
Što se tiče Egnera, kako je naveo Zurof, stvar bi mogla vrlo brzo da se završi.
– Vlasti SAD žele da se otarase ratnih zločinaca sa svoje teritorije. U toku je postupak da se Egneru oduzme državljanstvo i američke vlasti čekaju da se javi neka država da ga primi, pa bi on mogao da bude deportovan u Srbiju i da mu započne suđenje za zlodela koja je počinio – rekao je on.
Egner je prošle godine, i godinu ranije, dolazio u Srbiju, posetio je, po sopstvenom priznaju, Crvenku i Beograd. Živi u predgrađu Sijetla u američkoj državi Vašington.

Austrija raj

– Slučaj sa Ašnerom u Austriji, koja je oduvek bila raj za naciste, vrlo je komplikovan. Austrijske vlasti su ga proglasile umobolnim. Dok zvanični Beč odbija da strani stručnjaci provere da li je to tačno, Ašner se pojavljuje u medijima i tvrdi da su mu gradonačelnik Klagenfurta i sada pokojni austrijski političar Hajder prijatelji. Zato bi insistiranje Srbije da im se on izruči možda navelo novu austrijsku vladu da promeni stav kako bi odgovarao za zločine – istakao je Zurof, koji je nedavno primio povelju počasnog građanina Novog Sada zbog insistiranja da Kepiro odgovara za zlodela u ovom gradu.


Izvor: Blic

Postovani Sasa,

povodom vase knjige,  citajuci ujedno ovuda komentare iz vaseg pera u vezi iste, uzeo sam sebi za slobodno da prenesem ovde objavljeni deo iz knjige na jedan drugi forum.  Razumeo sam da bih tim cinom doprineo podsticaju da se sto vise ljudi zainteresuje za istu.   Medjutim, tema mi je obrisana ubrzo posle objavljivanja.  Kada sam zatrazio pojasnjenje od webmastera dobio sam sledeci emai sa odgovorom;

"Postovani,

tema je obrisana zbog zastite autorskih prava jer sadrzi delove knjige "Racija - zaboravljeni genocid" autora Aleksandra Veljića.  "


Gde sam pogresio i da li zaista sprecavate objavljivanje delova vase knjige iako ti delovi sadrze pune podatke o autoru, dakle ne radi se o pokusaju plagijata.  

S'postovanjem,

jedan novosadjanin

Postovanje svima i pozdrav vam iz Novog Sada iz kancelarije jednog prijatelja i postovalaca zrtava racije.  U kuci jos nemam Internet i pitanje je kada cu moci da ga uvedem, pa ne mogu da redovno pratim sta se desava na netu, ali mislim na vas cesto. 

Vec sam odgovorio licno jednom Novosadjaninu, a i vama cu reci da sve sto je objavljeno u mojoj knjizi i sve sto smo citirali ovde na forumu odatle slobodno je svima.  Zrtve racije samo zele pravdu, to je dovoljno, tako da slobodno svuda citirajte sve sto sam napisao i ne brinite o autorskim pravima.  Ogranicenja nema, naprotiv.

Sto se tice same komemoracije, tuzno je sto ove godine opet recen pogresan broj zrtava, ali vi koji znate istinu o tome niste se dali lasno prevariti i necete ni u buduce.

Sinocnja promocija u Curugu bila je izvanredan uspeh, prepuna sala u koju nije moglo da stane toliko ljudi...  celo mesto se diglo na noge.  U Titelu prosle sedmice nije bilo ni izbliza toliko, a u ponedeljak u Muzeju u Vrbasu prisutni, koji su ispunili sva sedista, prvi put u istoriji ove zemlje culi su zabranjenu radio emisiju o fasistickoj raciji iz 1986.

U prepunoj sali Svetosavskog doma u Kacu autor je sinoc izlozio do sada svoj najbolji i najdublji govor o zrtvama racije u Sajkaskoj, oblasti u Backoj za koju skoro niko nikada nije cuo, a koja je najstrasnije postradala od madjarskog fasistickog terora tokom januara 1942.

Autor je u ime cele mlade generacije koja podrzava njegov rad na istrazivanju istine o genocidu nad nasim narodom preneo pozdrave jednog od potomaka Kacana, clana foruma Burek, Milutina Lazica i istakao da su mladi ljudi odbacili falsifikat o raciji i prigrlili pravu istinu o toj nesreci koja je zavila u crno mnoga sela, Novi Sad i Becej.

Autor je u govoru istakao i to da Becej nekako stalno izmice po pitanju promocije knjige i zamolio organizatore da nesto ucine po tom pitanju.

Autorovu izjavu o znacaju knjige i genocidu racije preneli su sinoc svi vodeci vojvodjanski mediji, a govornici tokom promocije nisu stedeli reci hvale.  Najupecatljivija je bila izjava Djordja Randelja da knjige takvog obima pisu insituti a ne pojedinci, pa je samim tim autorov doprinos istini o stradanju njegovog naroda "lavovski".

Autor knjige gostovaće u emisiji Radija 31 "Žuta minuta" u terminu od 11.10-13h na 97,8 Fm.

Emisiju možete slušati online na adresi http://77.105.0.98:800

U Lazarevcu u Modernoj galeriji (sam centar grada) 5. juna u 18 časova biće održana promocija knjige.  Biće to šansa da se istina o raciji prvi put čuje u Kolubarskom okrugu.

Prijatelji i rođaci,

Ove knjige više nema.  Za 2 godine ona je otišla, što je možda retkost, ali potpuno nebitna činjenica.  Bitna je ona istina koju je ta knjiga prenela. 

Srdačna zahavlnost u ime žrtava Racije što ste kao forum zdušno stali na stranu istine.  U toku je širenje istine o zločincu koji je sve to sproveo, Miklošu Hortiju.

Преносимо: САНУ или АНУС ?

Милан Радомир
председник
Меморијалног друштва
„Рација 1942.“

ОТВОРЕНО ПИСМО
АКАДЕМИКУ ВАСИЛИЈУ КРЕСТИЋУ

У јануару сам чуо невероватну причу у коју скоро да нисам могао да поверујем. Прича каже да су приликом посете Бориса Тадића Будимпешти његови домаћини поменули питање страдања мађарског народа од стране југословенских партизана 1944. и 1945. године, а да је Тадић одговорио да је то у реду, али прво да се у потпуности расветле околности и број страдалих Срба (и других народа) у јануарском покољу Хортијевих хорди 1942. године, познатом као „Рација". Договорено је да академије наука обе земље документовано и детаљно испитају ова питања.

Прича даље каже: одмах по одласку Тадића из Будимпеште, у Мађарској академији наука су се дали на посао - од директора, академика, стручних сарадника, па до спремачица, које су претурале старе архиве по таванима и подрумима како би документовали њихове тврдње. А у Србији? Прича каже: академик Василије Крестић, када је чуо да он неће бити руководилац тог пројекта, забранио је свим историчарима да се баве тим питањем, тако да до данас ништа није урађено!

У наведену причу нисам поверовао. Мислио сам да особа која је то изрекла не воли академика Крестића. Међутим, недавно сам на сајту „Српска мрежа" прочитао интервју са академиком Крестићем (објављено 23. 03. 2011) и дошао до закључка да је наведена прича у суштини истинита.

Ово ме је навело да Вам се, академиче, јавно обратим отвореним писмом.

Ви у интервјуу наводите: „...а то иде толико далеко да у последње време чак добијамо и одређене домаће задатке. То ниједна академија не би смела да чини, па ни САНУ". На питање „који су то задаци?", одговарате: „Рецимо, то је овај случај са обавезом Академије да истражи мађарске жртве после Другог светског рата, што су договорили председници Србије и Мађарске иако је то питање проучено а број жртава утврђен".

Молим Вас, у којој се то земљи задатак историчарима да истраже историјске податке, који даје председник државе, назива „домаћи задатак"? Претпостављам ни у једној. Ко финансира Српску академију наука и уметности? Држава Србија. Зар се налог председника те Државе сматра домаћим задатком? Сматрам да је Ваш термин „домаћи задатак" врло арогнтан, некултуран и недостојан једног академика. Зар стварно мислите да порески обвезници Србије треба да финансирају све Ваше пројекте, а да немају право да преко свог легално изабраноиг председника затраже додатне стручне пројекте (без обзира на то што је Ваш „председник схватио да треба тесно да сарађује са политичарима, јер они одлучују о финансирању Академије").

ЗАБРАНА ОБЕЛЕЖАВАЊА РАЦИЈЕ Господине Крестићу, ако је „домаћи задатак" истражити мађарске жртве после Другог светског рата, зашто се исти не прошири на жртве мађарских окупатора у току тог рата? Познато Вам је да јануарска Шајкашко-новосадска Рација 1942. представља незапамћен и један од најстрашнијих геноцидних злочина у историји света, почињен над невиним житељима Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Гардиноваца, Вилова, Лока, Титела, Мошорина, Шајкаша, Кисача, Србобрана, Темерина, Новог Сада и Бечеја. Тај злочин по суровости надмашује многа нечовечна дела, а месецима је брижљиво припреман од мађарске фашистичке владе, под покровитељством мађарског шефа државе Миклоша Хортија.

После Другог светског рата забрањена су обележавања годишњица Рације. Регент Мађарске Миклош Хорти се појавио у својству сведока на Нирнбершком процесу и извукао од одговорности за геноцид над цивилним становништвом Бачке, Барање и Међимурја. Тај некажњени злочинац је током рата ослободио одговорности официре који су почини Рацију по његовом налогу. У послератној Југославији, посебно у Србији, подаци о жртвама Рације остали су непотпуни, искривљени, а истина прећуткивана зато што је број убијених драстично смањен. Никада није сачињен стваран попис жртава те се и дан данас не зна идентитет већине жртава Рације.

Према подацима из мађарских војних кругова, до којих је дошао народни посланик Странке малих поседника Ендре Бајчи Жилински, јануарска геноцидна рација 1942. године однела је најмање 12.763 жртве. Жилински је изгубио живот бранећи достојанство и права жртава Рације. 

Који су српски подаци? Историчар Звонимир Голубовић у књизи „Рација у јужној Бачкој 1942." наводи да је укупан број око 4.000 убијених у Новом Саду, Шајкашкој и Бечеју. Мађар каже да је, према његовим подацима, више од 12.000 жртава (понајвише Срба), а српски историчар тврди да је број, према његовим истраживањима, три пута мањи.

Википедија о жртвама Рације 1942. у Чуругу каже: „Окупаторска фашистичка војска, уз сарадњу дела домаћих Мађара, извршила је рацију за православни Божић 1942. године, када је у Чуругу побијено 893 људи (мушкараца, жена и деце), и бачено под лед Тисе. Крајем 1944. године у околини Чуруга побијено је у знак одмазде око 3.000 Мађара".

У пресуди Војног суда Војне области за Бачку и Барању број 47/45 од 16. фебруара 1945. године наводи се да је „Дуп Балинт, римокатолички свештеник из Чуруга, крив (...) што је, заједно са највећим крвницима у Чуругу, учитељем Ерњшем и кантором Шмитом, извршио припрему за рацију и покољ народа у Чуругу 1942. године, када је убијено преко 2.000 душа (...) те се осуђује на казну смрти стрељањем јавно у Чуругу".

Коме да верујемо? Српским историчарима (од којих је податак преузела Википедија) или званичном судском спису? Зашто су српске (и јеврејске и ромске) жртве драстично умањене? Сведоци у неколико ТВ и радио емисија (од пре 20-30 година) наводе податке о много већем броју жртава! Наш познати књижевник Мирослав Антић је 1967. године снимио документарни филм „Споменик", у коме он као оратор кроз речи мајке главног јунака наводи да су мађарски фашисти убили и под лед Дунава бацили више од 5.000 Новосађана, а бројни сведоци у филму то потврђују, док званични (српски) подаци говоре о 1.200 жртава Новосадске рације!?

ДА ЛИ СУ МАЂАРСКЕ ЖРТВЕ ПРЕУВЕЛИЧАНЕ? Господине Крестићу, друго питање су мађарске жртве. Сматрам да су оне преувеличане. Према сведоцима у Чуругу, после ослобођења је убијено 100-150 Мађара, не рачунајући оне којима је суђено. Међу убијенима нема деце и жена. Стога податак о броју од око 3.000 убијених у знак одмазде није истинит, што мора да потврди и наша Српска академија наука и уметности. Ако та установа има податке, како Ви кажете, потребно је да их јавно (поново) презентује.

Најзад, да Вас подсетим: порески обвезници Србије финансирају (посредно или непосредно) и следеће пројекте Вашег Одељења историјских наука:

- Антички натписи Македоније;

- Манастир Светог Јована Претече у Јањуши;

- Грађа за историју Срба у Хрватској и Славонији;

- Средњовековна Сребреница (XИВ-XВ);

- Србија и Италијанске државе у позном средњем веку;

- Држава и друштво у Византији;

- Грчки акти Манастира Хиландара (XИВ-XВ );

- Грађанска Европа (1871-1914);

- Античко друштво и државе итд.;

Ово су свакако важна питања за Српску академију наука и уметности, али постављам питање где су пројекти Вашег оделења који се односе на страдање Срба у Бачкој 1941. И 1942. године од стране Мађарске оружане силе?

Сматрам да је пројекат „Рација 1942." више заслужио да се нађе у приоритетима Вашег Одељења историјских наука, посебно зато што ће се за неколико месеци обележити 70-та годишњица тог злочина над српским, па и јеврејским, ромским, русинским, словачким и другим народима.

Господине Крестићу, да је неко место за две седмице изгубило 30 одсто свог становништва, као Чуруг у хортијевској Рацији 1942. године, постало би симбол страдања тог народа. Најмање 3.000 житеља Чуруга је митраљирано, истестерисано, гвозденим шипкама дотучено, отресани ду главама о бандере и липе... Сви они су бачени под лед Тисе, тако да се гроба ником не зна. Фалсификована српска историја је драстично умањила број искорењених Чуружана на мање од 900. 

Иста ситуација је и у осталим местима Шајкашке и Новом Саду јер су су подаци о Рацији непотпуни, искривљени и прећуткивани, а број страдалника троструко смањен.

Ваљда те жртве заслужују дужну пажњу Српске академије наука и уметности.

С поштовањем.

Милан Радомир,

Чуруг


Аутор је председник Меморијалног друштва

„Рација 1942"

http://kocekoga.blogspot.com/2011/04/blog-post_19.html

.