Ženske priče (1)



Slika koju ste sigurno videli stotinu puta: ona telefonom razgovara sa svojom drugaricom više od sat vremena. I dok se pitate zar ne bi bilo logično da su se našle na kafi, logično je i da se pitate o čemu mogu toliko da razgovaraju ne misleći na telefonsku liniju, koja već počinje da cvili od umora. Telefon možda oseća zamor, ali žene koje ga koriste - retko, gotovo nikada. Kako je to uopšte moguće?

Zar im ne bi bilo lakše da se vide i uz jedan ili dva kapućina dobro preteresu sve teme i ljude koji su obeležili taj dan? To pitanje žene sebi skoro nikada ne postavljaju. One imaju neku svoju vrstu racionalizacije. Došle su kući s posla, rasklonile stvari, oprale sudove, skuvale kafu za otrežnjenje, spremile klopu za ostale ukućane, istuširale se, napravile raspored za sledeći dan... Jedino što vide kao razumnu posledicu svih tih akcija jeste to da se opušteno smeste u fotelju i pozovu najbolju prijateljicu, s kojom na uobičajeni način dele čarobne dnevne trenutke. Naravno, uz pomoć telefona.

Teme su uglavnom posao i muškarci (čast izuzecima), tim ili obrnutim redosledom, u zavisnosti od aktuelnosti pojedinih događaja. Kuđenje i hvaljenje poslovnih obaveza i muškog roda preko telefona predstavljaju disciplinu u kojoj su žene nenadmašne. A na prvom mestu uvek se na osuđeničkoj klupi nađe neodgovornost. Neodgovornost na poslu, naravno, ali i neodgovorni muškarac koji je rekao da će se pojaviti ili javiti posle nekog vremena, a nije to učinio - i potpisao sebi presudu. Lošije od toga prolaze samo oni muškarci koji igraju igru "toplo-hladno". To je igra koju žene primenjuju, ali je ne razumeju. Iz njihove vizure stvar je jasna: ili budi s njom, ili nestani i ostavi za sobom dobar utisak.

Pošto glas ljutih žena daleko i brzo putuje, ponekad se desi da i ne budu toliko ozlojeđene. Onda je "na tapetu" slaganje dobrih utisaka, lepi gestovi i beskrajno opisivanje, do detalja, šta ste im rekli, šta je ona vama rekla, a šta ste onda vi rekli, a šta je onda ona mudro odgovorila i tako u nedogled.

Izvor: Krstarica

Ženske priče (2)



Dok smo mi veliki ljubitelji devojaka koje s lakoćom mogu da uskoče u konfekcijski broj 27, takva dama se kod žena obično nalazi na listi onih koje se ogovaraju, preziru i uopšte ne vole. Zašto im smeta njen konfekcijski broj - ne znamo. Pa ta lepotica je spremna da se slika u kupaćem kostimu čak i kad veje sneg! Zar bi to neko mogao da joj uzme za zlo? Odgovor na to pitanje je potvrdan - žene to mogu.

Pre svega, svaka žena će sa svojom najboljom prijateljicom podeliti fakat da je dotičnu damu srela u gradu i lično se uverila kako ona u prirodi odvratno izgleda. U redu, možda neće reći baš odvratno, ali će se već naći neka druga zlobna opaska. I tu je suština začuđujućeg ženskog posmatranja stvari. Čak i ako same izgledaju kao lutke od milion dolara, žene će uvek pričati o nekom višku kilograma, svom ili tuđem; češće tuđem jer između žaljenja i hvaljenja muškaraca uvek ima prostora da se u telefonskom razgovoru "potkači" neka druga žena: bivša drugarica, koleginica koja je beskrajno nervira, nesnosna šefica, vaša bivša devojka, koja želi da bude sadašnja i buduća... Sve u svemu, red besa, red smeha, red tešenja, red odobravanja i ohrabrivanja, ali razgovor nikako da se približi kraju.

Čak i ako čujete da je izgovoreno: "Vidimo se na nekoj kafi ovih dana", ne pomišljajte da ćete tek tako stići do telefona. To je samo uvod u pravljenje planova i dogovaranje kako da se organizuje susret s ostalim prijateljicama. Taj deo, nažalost, ume da potraje duže od svega prethodnog, jer se spontano prisete ludih vremena, kada su izlazile svake večeri, letovale zajedno, upoznavale Italijane i ostale bivše muškarce, i još mnogih utisaka koje treba podeliti. Ženski telefonski razgovori obično prestaju tek onda kada se mi tome najmanje nadamo, nikada pre toga.

Izvor: Krstarica

Ili ja nisam žensko, ili je ovaj tekst prepun bezveznih stereotipa... 

Ja najčešće razglabam preko telefona dok kuvam, peglam ili radim nešto slično dosadno.

Kupoholičarska groznica

Pitajte žene. Odlazak u šoping jedan je od najzanimljivijih fenomena našeg vremena. Možda zvuči pomalo preterano, budući da su ljudi oduvek odlazili u nabavku neophodnih stvari, ali samo je u savremenom potrošačkom društvu to postao ritual sam po sebi, za žene čak i neka vrsta psihoterapije; povod za druženje, nešto što obične smrtnike odvaja od onih koji spadaju u kategoriju uspešnih i dobro situiranih.

Kupovina je danas mnogo više od klasičnog odnosa kupac-prodavac. Danas vaš izgled mora da bude u skladu s odećom koju želite da kupite. A niko ne želi da ostali misle kako ste zalutali u neku prodavnicu samo zbog toga što na sebi nosite nešto što se ni u najlošije dizajniranim snovima ne bi našlo na rafovima prodavnice u koju ste stupili. Sve što ide ispod određenog nivoa smatraće se za omašku u savremenom društvu. I savremeni muškarac je prihvatio pravila te igre.

Posle radnog dana, on odlazi u teretanu, a kući stiže kasno. Oca porodice zamenio je menadžer, koji izgleda kao maneken s neke televizijske reklame. U vremenu u kojem garderoba mnogo govori o čoveku koji je nosi muškarci sve više vremena provode razmišljajući o tome koju odeću će kupiti. Saveti devojaka, supruga, prijateljica, sestara ili majki više ne predstavljaju nikakav faktor (ili bar ne onaj koji bi mogao da se kotira kao odlučujući na listi prioriteta).

Tako je novi model nekog skupocenog sata koji muškarac želi da vidi na svojoj ruci postao pandan skupocenim cipelama koje žene žele da vide na svojim nogama. Da li je onda savremeni muškarac, uspešni muškarac današnjice, postao narcisoidan, sobom opsednut i sebi okrenut individualac koji ne pridaje veliki značaj odnosu s ljudima, ali zato i te kako razmišlja o tome šta će smestiti u svoj ormar?

Izvor: Krstarica