Puna kuća aviona
Žena Vera ranije je kukala što uveče odem da slikam, a dođem ko zna kad. Kaže, to normalni ljudi ne rade. Mada, moram priznati da je s godinama oguglala, a sad reaguje jedino kad kažem da ću da dignem kredit i dam 1.000 evra za novi aparat

Kada se supruga Zorana Milenkovića namerači da sređuje stan, verovatno joj se smrkne pred očima čim krpom zađe u vitrinu s kompjuterom. Nije ni čudo, jer je Zoran tokom godina uspeo da sakupi više od 800.000 raznih fotografija. Srećom, tehnika je od vremena, kad je počeo da pravi kolekciju, uznapredovala, pa slike više ne drži po kutijama, već uredno "složene" na kompjuterskim diskovima.

- Imam raznih fotografija prirode, gradova, životinja, svetionika, vojvođanskih kuća, vozova, ali najviše aviona. Njih imam oko 270.000. Sećam se kad mi je otac kupio prvi fotoaparat, počeo sam da slikam sve i svašta, a avioni su mi bili najzanimljiviji. Kada smo se iz Pančeva preselili u Zemun, živeo sam blizu železničke pruge, pa sam se često iz kuće iskradao da bih gledao vozove.

Toliko sam ih voleo, da sam mislio da ću na železnici da radim. Ali, onda sam otkrio aerodrom, a već sa 17 godina, cela soba mi je bila oblepljena slikama aviona. I eto, desilo se da sam se, pre četvrt veka, nezadovoljan platom u prethodnoj firmi, javio na konkurs i zaposlio kao električar baš na Aerodromu "Beograd". I sad sam povazdan među avionima - objašnjava Zoran, neuobičajenim lalinskim naglaskom.
   
      

Slike na prodaju!

Iako mu povlašćena avionska karta omogućava da putuje i po drugim zemljama, nije tu priliku iskoristio, jer kaže, gde god da bi pošao, čak i da je karta džabe, treba ti neki dinar, a u ovoj situaciji se ne može. Više zabave radi, a manje motivisan zaradom, čak je dao i oglas da fotografije prodaje. Ali, kućni budžet nije time puno popravio.
- Nema za ovo baš puno interesovanja, dvoje su se samo javili, ali posle nisu ni došli. Javio mi se i jedan što piše knjigu o avijaciji između dva rata, rekao sam mu da ću mu slike dati džabe, ali se ni on još nije pojavio-kaže Milenković.
      
      
      
   

Kaže, njega je, kad se porodica iz Kruševca preselila u Pančevo, pokupio od dadilje Mađarice. Od nje je prve reči naučio, a posle naglasak tako usavršio da sad oteže k'o pravi lala. Posle mu, kaže, već postalo dosadno da ljudima objašnjava da nije Vojvođanin, pa kad ga pitaju, odgovara da je iz Pančeva.

Pored slika koje je sam fotografisao, ima i skinutih sa Interneta. Od drugara, čiji je otac imao ogromnu kolekciju knjiga, fotografija i razglednica, uzeo je ponešto, a ima i koleginicu sa aerodroma, Jelenu, koja se takođe bavi fotografijom, tako da sa njom već godinama razmenjuje slike. Drage su mu i fotografije koje je jedan češki pilot napravio tokom sletanja na beogradski aerodrom. Dok lista fasciklu sa spiskom fotografija, priča da gotovo i nema modela čiju fotografiju nema, uključujući tu i avionske akrobacije, nesreće i loša sletanja.

Ranije je često bio u prilici da sa aerodromske terase fotografiše avione, pa je još pre 30 godina uspeo da "uhvati" Panamerikanov veliki avion i Kvantasov "boing 747". Ali, sa žaljenjem kaže da su ta vremena prošla. - Ako sad hoćeš da fotografišeš bilo šta po aerodromu, potrebna ti je specijalna dozvola, mada sam ja ponekad ponešto i uspeo da fotografišem, ali krišom. Tako sam uspeo da se slikam pored malog turskog aviona, koji je bio u prolazu.

A, imam i fotografiju na repu "iljušina 76", koji je jedan naš privatnik nedavno kupio od ruskog "Kosmas era" i dozvolio mi da ga slikam. Srećom, baš tog dana smo pratili jednog kolegu u penziju, pa sam poneo aparat. Mada, nije mi to baš jasno, jer sve ove slike što sam sa Interneta skid'o slikali su ljudi po aerodromima širom sveta. Izgleda da je to svuda dozvoljeno osim kod nas. Ovde može da se slika jedino iz daleka, van aerodroma. Mada, desilo se mnogo puta, izađe posada aviona, pilot uzme aparat pa slika i niko ne kaže ništa - priča Milenković.

Najviše voli da fotografiše noću, kad nema saobraćaja, mada mu to često stvara nevolje - i u kući i van nje.
- Kol'ko puta me policija legitimisala, a narod se okreće, gleda, kaže "šta je ovom matorom, slika sad po noći". A, ima i onih koji misle da radim za novine, pogotovo na pijac kad odem, pa se svi nešto nameštaju i udešavaju. Žena Vera je ranije kukala što odem uveče od kuće, a dođem ko zna kad. Kaže, to normalni ljudi ne rade. A, kad je zovem da ide sa mnom, neće! Mada, moram priznati da je s godinama oguglala. Sad ćuti. Reaguje jedino kad joj kažem da ću da dignem krediti i dam 1.000 evra za novi aparat - kaže Milenković i napominje da će, kako bi ženski deo porodice malo poštedeo prašine, uskoro sebi napraviti sto s vitrinom.

Svoj hobi nije uspeo da prenese na decu, pa se, kad su fotografije u pitanju, sin i kćerka drže po strani. Samo kad spomene još jedan novi aparat, kratko prokomentarišu da je "mator pa poludeo".
A. Klarić