Tajna rascepa licnosti

Jedno od najtežih mentalnih poremećaja je umnožena ličnost. To znači da jedna osoba objedinjuje više potpuno različitih karaktera. Čak i danas, psihijatri imaju problema da objasne postojanje višestrukog 'ja'.
Ali, zar nije to ponekad izraženo i kod normalnih zdravih ljudi. Kada neki 'slabić' dođe u situaciju kada se pretvara u neustrašivog heroja i obrnuto, ili kada potpuno smirena osoba zbog nečeg počne da se ponaša kao razjareni bik. Da li svako od nas u stvari u sebi objedinjuje više ličnosti?

Kada je 1905. američki psihijatar Morton Prins štampao svoju knjigu 'Rascep ličnosti', njegove evropske kolege jedva su ga udostojili pažnje. Ovaj izvanredan izveštaj kliničke dijagnoze umnožene ličnosti, tretiran je kao - senzacionalistički roman. Koliko se zna, čak ni Sigmund Frojd, osnivač moderne psihijatrije, nije shvatio zbačaj Prinsovog otkrića. Prins se, na sopstveno zaprepašćenje, susreo sa oblikom ljudskog ponašanja koje je, do tada, smatrano čistom fikcijom. Nepoverenje je stoga bilo sasvim razumljivo. Za obelodanjenje otkrića rascepa ličnosti moglo se računati i na podsmeh, poput onih koji tvrde da su videli sirene ili jednoroga.

Robert Luis Stivenson je, kao sjajan efekat, koristio pojavu rascepa ličnosti u sjajnom delu naučne fantastike, 'Doktor Džekil i Mister hajd', 1886. Glavni junak je lekar, visoko cenjenog morala i pameti. Voljen od svih koji ga okružuju i dobro poznat po svom mekom srcu, doktor Džekil otkriva otrov koji mu omogućava radikalne promene ličnosti. Pošto ga je isprobao na sebi, telo doktora Džekila zaposeda zli genije, Mister Hajd. On je monstrum i ne preza od ničega.

Duže vreme, oni će se boriti međusobno, dok doktor Džekil ne shvati da mora uništiti mister Hajda. Cena za njegovo ubistvo je smrt doktora Džekila. Knjiga je postala klasično delo u svom literarnom žanru. Međutim, kada je prvi put štampana, nije se pretpostavilo da će se Stivensonov koncept iskazati kao realnost.

U proleće 1898. u ordinaciju dr Prinsa došla je dvadeset petogodišnja žena, koja se žalila na hronične glavobolje. Njeno ponašanje, od strane porodice okarakterisano je kao neprihvatljivo i potpuno nerazumljivo. Hodala je u snu, razgovarala sama sa sobom, govorila laži bez vidljivog razloga i menjala raspoloženja, od histeričnih napada do apsolutne bezvoljnosti.

Dama, koju Prins opisuje u knjizi kao gospođicu Bošamp, nalazi se u vlasti sopstvene četiri ličnosti. Ona je doživljavala iznenadna onesvešćenja, posle kojih bi postajala druga osoba, potpuno nesvesna prethodne ličnosti. Prins je hipnozom uspeo da stupi u kontakt sa sve četiri ličnosti gospođice Bošamp.
Nazvao ih je B1, B2, B3 i B4. Ličnost B1 je zatražila pomoć od psihijatra. Ona apsolutno nije imala nikakvu predstavu o svemu onome što čine B2, B3 i B4. Osoba B1 bi recimo, došla svesti negde na periferiji grada, očajnički pokušavajući da shvati kako je tamo dospela; B2 je, u izvesnom smislu, bila kreacija samog psihijatra, budući da se pojavljivala jedino tokom hipnoze; B3 se predstavila Prinsu, rekavši da se zove Sali. Sali je bila onaj besramni član društva, koji uživa u provociranju ostalih. Ličnost B4 označila je sebe kao 'Idiota'. Ona je imala lošu narav i bila je odgovorna za kapriciozno ponašanje gospođice Bošamp.

Ove četiri ličnosti opstajale su u neverovatnim okolnostima. Prinsu je izgledalo da B1 i B4 imaju najviše zajedničkog, mada su se razlikovale u mnogim stvarima. Osoba B1 je slabo jela, pila potpuno gorku kafu, imala averziju prema alkoholu i pokazivala sklonost prema vegetarijanskoj hrani. Za razliku od nje, B4 je imala zdrav apetit, kljukala se šećerom i kremovima u orgomnim količinama, volela vino i obožavala meso.

Dok je B1 nosila spuštenu kosu, B4 bi svoju uvek podigla. Ličnost B1 je bila religiozna, B4 nikada nije išla u crkvu. B1 je bila strpljiva, tolerantna i ponizna, što je u potpunoj suprotnosti sa B4, koja je volela da izaziva neprilike, a osim toga mrzela je decu i starcec. Osoba B1 je bila nesvesna postojanja B4, ali je B4 pokazivala izvesnu simpatiju i saosećanje za patnje B1.

Sali je zauzimala posebno mesto u ovoj mešavini ličnosti. Iako je B1 govorila tečno francuski, Sali je teškom mukom uspevala da nešto izgovori na francuskom. Sali je bila neorganizovana i učenje joj je bilo vrlo naporno, mada se trudila. 'Čujem kako mi se idiot (B4) smeje' bila je prva fraza, na francuskom, koju je Sali izgovorila. Pod psihičkim pritiskom, Sali bi počinjala da muca, što se nije događalo sa ostalima iz ovog čudnog kvarteta.

Sali je bila zlurada i obično je otvoreno pokazivala zlobno zadovoljstvo zbog nesreće gospođe Bošamp. Upravo, biral je B1 za žrtvu svojih šala. Kako B1 nije podnosila pušenje, Sali je često palila cigaretu. jednoga dana, gaseći pikavac na sopstvenoj koži, dozvolila je sebi iznenadnu promenu u ličnost B1, koja je, ne znajući šta se događa, zaurlala od bola. 'Mrzim B1', objasnila je Sali kasnije, a potom je sledio dijalog sa zaprepaštenim Prinsom:

Prins: Ali, ti si u stvari Ona!
Sali: Ne, nikako.
Prins: kažem ti da jesi.
Sali: Ne, nisam.
Prins: Zašto nisi?
Sali: Ona ne zna ono što ja znam.
Prins: Ali, zar vi nemate iste ruke i iste noge?
Sali: Da, ali iste noge i iste ruke nas ne čine istim.


Sali je izražavala toliku netrpeljivost za drugo 'ja', odnosno 'nju', kako bi sama rekla, da je bila u stanju da izvede i najprljavije trikove. Pisala je pisma gospođici Bošamp, optužujući je da je raspikuća i lažljivica, preteći da će i drugima ispričati o gadostima koje Bošampova, navodno, čini. Sali bi, takođe, često skidala sve sa sebe, kako bi se sramežljiva B1 probudila naga.

Ako je, kaže Prins, postojalo nešto čega se gospođica Bošamp bojala, onda su to bili pauci i zmije. Jednom je Sali otišla izvan grada i nakupila kolekciju pauka i znija. Vrativši se kući, spakovala ih je uredno, kao poklon paket sa svilenom mašnom, i poslala gospođici Bošamp. Kada je ova primila paket i otvorila ga, izletela je užasnuta iz kuće i posle toga dobila napad.

Nakon sedam godina intenzivnog lečenja, Prins je delimično uspeo da poveže ove četiri ličnosti u jednu osobu.
Postojanje ovakvog mentalnog oboljenja prihvaćeno je šire kada su se pojavili izveštaji o drugim podeljenim ličnostima. Posle dosta vremena, 1957. štampana je uzbudljiva knjiga 'Tri lica jedne Eve'. Odmah je postala bestseler i ubrzo je po njoj napravljen film.

U knjizi 'Tri lica jedne Eve', psihijatri C.H.Tigpen i H.M.Čekli opisuju tragičnu sudbinu dvadeset petogodišnje žene sa tri različite ličnosti. Bela Eva, Crna Eva i Džejn deluju nezavisno jedna od druge i svaka od njih nesvesna je postojanja druge dve. Glas, koeficijen inteligencije, rukopis, čak i testovi električne aktivnosti mozga menjaju se u zavisnosti od izražene ličnosti. (Slika levo: Katarina MekIntajr - Višestruka ličnost)

Bela Eva je ličnost koja je došla na lečenje. Bila je udata i majka jednog deteta. Patila je od jakih glavobolja i iznenadnog gubljenja svesti, što je dovodilo u vrlo nezgodne situacije. Psihijatri su bili u mogućnosti da sazovu sve tri osobe i prema tome ocene razlike u karakterima.

Bela Eva je bila konformista, bez mnogo prijatelja, pomalo malograđanka, koja se lako uzbuđuje. Kćerka Boni bila joj je važnija od svega. Crna Eva bila je, u svakom pogledu, njena suprotnost. Teško da je imala bilo kakav osećaj odgovornosti i uz to je držao neodoljiv nagon da se upusti u svaku vrstu avanture. Kapriciozna, koketna i uvek spremna na flert. Smatrala je svoj brak dosadnim i više joj je odgovaralo da ga se odrekne.

Razgovor, u kome se njen suprug po prvi put susreo sa Crnom Evom, opisuju psihijatri kao izuzetno mučan. Jednostavno je odbila činjenicu da je u braku i na Ralfov užas izjavila: 'Radi šta god hoćeš sa detetom. Koliko puta moram da ti kažem da ja nemam veze sa tobom, ni sa tim detetom'. Crna Eva je kasnije pokušala da ubije Boni, ali je srećom Bela Eva onemogućila taj plan.

Džejn, treća ličnost, pojavljivala se isključivo tokom lečenja. Ona se pokazala kao najzrelija osoba i činilo se da pokušava da ujedini i pomiri dve sukobljene Eve. Zanimljivo da Džejn nije imala ranijih sećanja. Zapitana o nekom incidentu u mladosti, odgovorila je: 'Ali doktore, kako bih ja to mogla znati. Ja sam stara samo sedam meseci.'

Za vreme Evinog razvoda od ralfa, kada se rešavalo pitanje starateljstva nad detetom, pacijentkinja je potpisala tri odvojena dokumenta, u prisustvu advokata, koji su utvrđivali odgovornost svake od njene tri ličnosti. Na taj način, one nisu mogle optužiti jedna drugu za nehat.

Lečenje je potrajalo nekoliko godina. Konačno, Tipgen i Čekli su otkrili koren problema kao neprijatno iskustvo petogodišnje devojčice. Kada je Evina baka umrla, majka je naterala Evu da poljubi leš u mrtvačkom kovčegu.

Devojčica je učinila sve da to izbegne, ali se majka nije umilostivila. Kada se Eva nagnula iznad bakinog leša, iznenada je zaplakala potpuno drugačijim glasom: 'Mama, ne daj da to učinim!'. U tom trenutku rodila se druga ličnost i tako je uspostavljen rascep Bele i Crne Eve. U budućnosti će Crna Eva činiti uvek ono što Beloj Evi nije bilo dozvoljeno.

Ovo mladalačko iskustvo gurnuto je u stranu za duže vreme i izbrisano iz sećanja. Psihijatrima je uspelo da vrate prošlost i izbace nemili događaj na površinu. U trenutku priznanja, rascep ličnosti je nestao. Tada je otvoren put ozdravljenju. Tipgen i Čekli navode da se Eva ponovo udala i da je živela sasvim normalno. Kasnije, Eva je napisala knjigu i objavila je pod svojim pravim imenom. Objasnila je kako se njena ličnost razdvojila u jednom momentu i zatim tako razvijala za narednih dvadeset godina.

Novinarka Flor Šrajber u svojoj knjizi 'Sibila', koja se pojavila 1973. opisuje ženu sa, ni manje ni više nego šesnaest ličnosti. Radi se o Sibili Dorset, 22-godišnjoj studentkinji koja, mislilo se, ima amneziju. Takođe je imala strašne glavobolje i periode kad nije mogla da vidi, kao da je slepa. Ubrzo nakon što se obratila za pomoć kod dr Kornelije Vilbur iz Njujorka, Sibila je počela da pokazuje i druge ličnosti. Različite ličnosti predstavljale su se pod raznim imenima. Jedna ličnost, koja je sebe nazivala Viki, govorila je da je iz Pariza. Druga ličnost, nazvana Pegi Louje bila jaka žena koja nije pokazivala nikakav strah. Kako je vreme prolazilo Sibila je pokazivala sve više ličnosti: bila je pisac, pianista, zavodnica, majka... Svaka od ovih ličnosti je različito opisivala samu sebe. Jedna je govorila da ima plave oči i svetlu kosu, dok bi ostale rekle nešto sasvim drugo. Interesantno je da su među ovih šesnaest ličnosti bila i dva muškarca, Majk i Sid. Njih dvojica su podržavali jedan drugoga u raznovrsnim nestašlucima, a predstavljali su Sibilinu potosnutu želju da bude sin, a ne kćerka.

Sibila je bila žrtva sadističke majke, koja se trudila da muči i ponižava siroto dete na sve moguće načine. Od ranog detinjstva, Sibila se spasavala bežanjem u svet snova, menjajući sopstvenu ličnost prema izmišljenim sredinama.

Po knjizi 'Sibila' snimljen je i film.


Tačni uzroci višestrukih ličnosti su nepoznati, ali je uočeno da je većina pacijenata sa ovim poremećajem imala neke traume iz detinjstva. Kao što se videlo, ovo je bio slučaj i sa Sibilom.

Što se tiče simptoma, prvim simptomima poremećaja višestrukih ličnosti obično prethodi amnezija. Oni mogu da se 'probude' na drugom mestu ili drukčije obučeni, i da se nesećaju ničega što bi im objasnilo ovu promenu.

Danas na primer između 25.000 - 250.000 ljudi u SAD ima poremećaj višestruke ličnosti. Ova procena je ovako promenljiva, jer je ovaj poremećaj dežak za dijagnostifikovanje. Osobe sa višestrukom ličnosti mogu da imaju širok spektar simptoma koji mogu da se pobrkaju sa ostalim, mnogo običnijim simptomima.

Obično se smatra da je potrebno šest godina da bi se dijagnostifikovao poremećaj višestruke ličnosti. Da bi doktori dijagnostifikovali ovako nešto oni moraju kod pacijenta sa višestrukim ličnostima da vide dva ili više različitih identiteta. Takođe, svaki identitet mora postati dominantna ličnost za neko vreme. U nekim slučajevima, doktori mogu razgovarati sa pacijentima na duži period ili reći pacijentu da vodi dnevnik između poseta, u nadi da će naučiti više o njegovim različitim identitetima. Svrha tretmana je da se različiti identiteti pacijenta smeste u jedan primarni identitet. Uspeh je moguć, ali tretman može trejati godinama. U tome govori prilog da je trebalo 11 godina za Sibilinih 16 različitih identiteta da se pomešaju u jedan identitet.

Ova zamršena međuigra ličnosti, nekako još uvek ne deluje dovoljno ubedljivo. Uostalom, svi se mi ponekad nađemo u prilici kada se naše ponašanje ne može svrstati u uobičajeno ili očekivano, ali uprkos tome i dalje verujemo da smo ista ličnost. Da li današnji psihijatri radije prihvataju ovakve dijagnoze od Prinsovih savremenika? Oni ne sumnjaju da određeni pacijenti pate od rascepa ličnosti i da se ne mogu normalno suočiti sa svakodnevnim životom, ali da li se spasavaju od neprijatne realnosti deleći je na više ličnosti? Postoji druga škola mišljenja, koja tvrdi da pravo objašnjenje leži u dobro poznatom kliničkom oboljenju, takozvanim fugama, u kome ljudi upadaju u nesvesno stanje, slično snovima. Ono može trajati danima i ne ostaviti nikakvo sećanje. Obično pacijenti moraju pribeći mašti da bi objasnili izgubljeno vreme.

Na kraju, dolazimo do psihijatara koji veruju da ovakvo oboljenje postoji, te pacijente sa sličnim simptomima tretiraju kao slučajeve rascepa ličnosti. Sa druge strane, psihijatri koji smatraju da su u pitanju fuge, neće imati pacijenata sa rascepom ličnosti.


Preuzeto sa: Conoplja news

Dobar tekst

Kako pobediti tremu

U momentima kada treba da da obavite nešto važno za vas, hrabro da istupite pred poslodavca, veći broj ljudi ili bilo koju drugu vrstu publike, drhti vam glas, znoje vam se ruke i mislite da nećete biti u stanju jednu jedinu reč da izustite ili se potpuno ukočite. Trema je, verovali ili ne, veoma uobičajena stvar kod svih nas.



Važno je da znate kako da se suočite sa tremom i kako da je eliminišete u što je većem procentu moguće. Koren treme se nalazi u nesigurnosti i strahu od toga da ne pogrešite, da ne delujete glupo ili nekompetentno i na taj način ostavite loš utisak. U takvim momentima trema je sasvim očekivana i normalna.


Pogrešan korak bi u takvoj situaciji bio kada biste tremu ignorisali i pokušavali da izgledate opušteno i ležerno. Telo u grču, ali sa opuštenim izrazom lica, može u najmanju ruku da deluje izveštačeno što, takođe, nije poželjno. Otvoreno priznajte sebi svoj problem i situacija je do polovine rešena, a, ako je publika takva da možete da je zamolite za razumevanje, često vam ljudi neće zamerati. Naravno, iznesite to na šarmantan način, tako da vas to ne prikaže kao nesposobnu nego iskrenu i simpatičnu osobu. Ipak, situacija nije uvek takva i zbog toga je dobro da preduzmete nekoliko koraka koji pomažu da bolje iskontrolišete tremu.

Zanimljiv podatak vezan za tremu jeste da je to jedna od retkih nervnih reakcija koja ima toliki uticaj na telo u celini (svi delovi tela na određen način osete efekte treme). Adrenalin koji dospeva u telo tokom nastupa treme je jedan od jačih stimulanasa i zato možemo često čuti npr. da je izlazak na binu jedinstven osećaj koji vas tera da iznova izlazite i osetite efekte adrenalina.



Kako umanjiti tremu

Vežba vodi ka savršenstvu. Vežbajte koliko god možete i na koji god način možete. Pokušajte da se vidite ili čujete dok obavljate određenu aktivnost. Na primer, snimite sebe kako biste čuli kako govorite, to će vam dati uvid u stavke koje treba da ispravite. Ukoliko je u pitanju neka fizička aktivnost, pokušajte da je ponovite dovoljan broj puta kako bi postala gotovo rutinska. Ma koliko to banalno zvučalo, ogledalo će vam pomoći da eliminišete brigu kako ćete izgledati drugima. Vežba ispred ogledala će vam pomoći i da uskladite svoje kretanje, govor i gestove. I na kraju, predstavite sve to svojim prijateljima koji će vam dati povratnu informaciju i, ako postoji greška, na vreme ćete moći da je ispravite.

Najvažnija je dobra priprema. Važno je da u svakom momentu imate u glavi šta želite da kažete ili uradte. Ukoliko je prezentacija u pitanju, pokušajte da zapamtite tekst i tako u trenucima najveće treme umete da izlažete to što ste već pripremili. Možete i na papiru ili u prezentaciji koju imate sa sobom pripremiti podatke koje želite da kažete, tako da uvek imate uz sebe mali podsetnik koji može uskočiti kao pomoć ako se zbunite. Možda čak nećete morati ni da ga koristite, ali će vam samo znanje da ga imate uz sebe uliti više sigurnosti. Deo pripreme je svakako i dolazak na vreme na mesto događaja (poželjno je čak ranije), kako biste imali vremena da se prilagodite atmosferi i psihički pripremite. Takođe, priprema podrazumeva i informisanje o vašoj publici, njihovim interesovanjima i načinu razmišljanja, kako biste mogli da predvidite šta bi sve mogli da vas pitaju ili koje sve situacije bi mogle da vas sačekaju na tom događaju. Probajte da predvidite i problematične situacije i razmislite o načinima na koji ćete ih prevazići. Što ste spremniji, bićete sigurniji u sebe i bolje ćete podneti tremu.

Takođe, bitna je i neposredna priprema. Pre nego što počnete sa govorom ili drugom aktivnošću, dišite duboko, skoncentrišite se i pokušajte da vizualizujete pozitivan ishod situacije u kojoj ste. Možete i praktikovati vežbe za dikciju (npr. ponavljanje vokala ovim redom: a, o, e, u, i), što će vam pomoći da tečnije govorite i manje grešite.

Razmišljajte pozitivno i podignite svoje samopouzdanje. Čaša uvek može da bude i napola puna te pokušajte tako da vidite i svoj nastup. Setite se situacija u kojima ste trijumfovali i bili ponosni na sebe, to će vam podići samopouzdanje i smanjiti tremu. Ponavljanje informacija koje treba da izlažete ili postupaka koje treba da uradite će vam dati fokus i nećete se toliko zamarati idejama "šta ako ne bude ok". Ukoliko postoji prostor, umerena šala nije na odmet, to će i drugoj strani ukazati na vaš vedar duh, a vi ćete se opustiti. Pokažite spremnost da istrajete, jer ako vi ne verujete u sebe, niko drugi neće. Ako u startu ne verujete da ćete nešto dobro uraditi, veća je verovatnoća da i zaista nećete to uspeti jer se vaš mozak već "isprogramirao" prema toj ideji. Prosto - kada ste videli uspešne ljude koji su pesimisti i ne veruju u sebe?

Podignite sopstveno samopouzdanje. Pre nego što izađete na govornicu ili ispit ili recimo izvedete plesnu koreografiju, razgovarajte sami sa sobom. Objasnite sebi da je ovo što radite ono što volite i da ste vi dobri u tome jer ste se trudili i vežbali tako da vama sreća nije potrebna jer ste sve ovo savladali. Ukoliko imate neku vrstu mantre, iskoristite je. Kada izađete pred publiku ili sednete ispred papira sa pitanjima, podsetite se da je najvažnije da vi sobom budete zadovoljni.

Slikovito zamišljanje uspeha. Jedan od metoda koji bi vam mogli pomoći jeste da zamislite kako ste uspešno odradili prezentaciju, predstavu... Probajte da zamislite kako ste uspešno obavili zadatak koji je pred vama i tu sliku, kao i osećanje uspeha, doživite i zapamtite što je bolje moguće. Zatim pokušajte da osmislite korake koje treba da prođete do kraja vašeg zadatka. Uključite u to i spremanje, polazak od kuće, putovanje do mesta gde treba da budete pa sve do penjanja na pozornicu ili sl. U ovo osmišljavanje pokušajte da ubacite što je veći broj detalja. Ukoliko vam u bilo kom momentu zamišljanja bude neprijatno ili vam je teško da zamislite da nešto uradite, zamislite svoju sliku uspeha i vratite se na neku od prethodnih tačaka gde ste se osećali dobro. Ovo ponavljajte sve dok ne stignete do poslednje osmišljene tačke. Upravo ovaj proces će vam pomoći da situaciju u kojoj treba da se nađete učinite poznatom i tako smanjite tremu.

Oslobađanje negativne energije i nervoze. Zagrejte se poskocima, čučnjevima ili brzim koračanjem. Fizička aktivnost će vam skrenuti misli i na taj način ćete potrošiti bar deo negativne energije koja se nagomilala. Pre samog "nastupa" dišite duboko, takav način disanja će vam usporiti rad srca (koje zbog treme radi ubrzano) i na taj način ćete se i vi smiriti. Duboko disanje vam može pomoći i u pauzama da dođete do daha i saberete misli. Pozitivnu energiju možete da crpite i od publike. Verovatno vaša publika nije došla da gleda potpuni fijasko već da uživa u dobroj izvedbi. Prema tome oslonite se na njihovo poverenje i pozitivno razmišanje, može vam samo pomoći.

Čuvajte svoj glas. Ukoliko trema izaziva sušenje grla i samim tim kašljanje i mucanje, ponesite sa sobom vodu. Nemojte konzumirati hladne i gazirane napitke kao ni slatkiše jer ćete tako pogoršati situaciju. Ukoliko zbog nervoze stalno cupkate, izraženo gestikulirate rukama i sl., pokušajte da pronađete drugi fokus misli koji će vam pomoći da se skoncentrišete. U tome može da vam pomogne i neko poznat u koga imate poverenja. Ako i dalje ne uspevate da smirite nervozne pokrete ruku, uzmite u ruku flomaster ili marker, skidanje i stavljanje čepa neće praviti buku poput kliktaja hemijske olovke (pa neće odati vašu nervozu) i delovaće umirujuće po vas.

Improvizacija kao unapređenje vašeg nastupa. Ukoliko se okrenete improvizaciji, ni to nije loša ideja, dok god ste u stanju da pratite tok svojih misli i dovoljno ste rečiti da možete da se snađete u nepredviđenim situacijama. Međutim, improvizacija je uglavnom privilegija ljudi sa većim iskustvom te, ako vi ne spadate u njih, bolje je da se dobro pripremite. Ovakva strategija je posebno korisna za govornike, glumce ili muzičare koji mogu dosta improvizacijom da utiču na svoj nastup, a da publika to gotovo i ne primeti. Ukoliko zapnete tokom predstave ili govora, to možete šarmantno uklopiti u priču i "izvući" se kroz neku šalu ili doskočicu.

U svakom slučaju, ne treba da očajavate, pripremite se koliko je moguće dobro, opremite pozitivnim stavom i šanse da uspete su na vašoj strani.


Izvor: Smedia

Kako da izludite partnera?

Ako očekujete opis tehnika i savete kako da manipulišete partnerovim nervnim završecima kako bi izazvali kosmički orgazam ili da producirate svoj izgled, pokrete, govor, tajming i nastup kako bi izazvali najsnažniji mogući odgovor Želje prema vama, na pogrešnom ste mestu. Naslov ovog teksta treba pročitati bukvalno.



Divno je biti normalan, tako poželjno. Sva svoja životna pitanja i iskušenja smeštamo u celovit referentan okvir koji obavlja za nas neugodne poslove. Kada ne znamo kako da odlučimo, donosi odluke za nas – obratimo se diskursu normalnosti, pitamo šta je normalno i dobijemo kondenzovano "kako da" uputstvo. Ne znamo šta da mislimo o nečemu, a uzgred ni kako da mislimo – obratimo se diskursu normalnog i on nam pruži gotove, mišljenju nalik, sudove koji nam obezbede da imamo stav o nečemu o čemu inače nemamo pojma, ali možemo da ostavimo utisak da smo informisani, perceptivni, inteligentni.

 Nije divno biti lud. Nije ni poželjno. Kad iskoračimo iz diskursa normalnosti, već na prvom koraku nađemo se pred svim tim odlukama, mislima, osećanjima koje je normalnost ejakulirala van svog domena kontrole, pred svime što normalnosti služi da se samodefiniše i samoodredi kao ono što ona nije. Normalnost je negativno definisana, zna šta nije normalno, šta je van nje, ali ne baš i šta je normalno, mada je joj preskiptivnost glavno oruđe vlasti.

 Kada smo ustanovili šta je divno a šta nije, lako nam je da vidimo da nema tu neke dileme – hoćemo naravno divno, a ono što nije divno to... pa... pravićemo se da ne postoji, a pošto će diskurs normalnosti umesto nas i automatski ejakulirati i projektovati u druge sve što ne prihvata, nećemo biti odgovorni za ono što nismo platili kad smo kupili instrukcije.

 Ako vam je dosadilo da diskurs normalnosti obavlja za vas prljav posao i sami želite da aktivno doprinesete ovoj podeli na normalne i lude, na sebe i druge, na sebe i njega/nju, evo šta bi mogli da radite:

1. Nikad nemojte da slušate

 Osluškujte samo glas većine, poželjnog, prihvaćenog, odobravanog. Konkretne ljude, idiosinkratične pojedince, specifičnosti, razlike – za sve to isključite sve prijemne kanale. Uništite receptore potpuno. Ako se nešto što čujete ne uklopi potpuno i bez ostatka u recept, pred-rasud koji ste dobili kao poželjan, jednostavno zapušite uši. Postoje samo isti kao vi i orgijastička vibracija saglasnosti kao vodič kroz život.

2. Uvek stavite svoje potrebe ispred i iznad njegovih/njenih

 Ako imate imalo narcisoidnih sklonosti, ovaj manevar vam neće biti nikakva teškoća. Jednostavno je: postojite samo vi, drugi su instrumenti za zadovoljavanje vaših potreba i izazivanje sve jačeg i svežijeg i interesantnijeg trila. Ako drugi ne izbaci novi model taman pre nego vam dosadi stari, neki apdejt da vam zadrži pažnju ili se ne redizajnira na vreme, to nije vaš problem, tu su drugi spremniji da unesu raznolikost u načine zadovoljavanja vaših potreba.

3. Ignorišite logiku

 Logika vam nije prijatelj kao što nije ni normalnom. Biti normalan je više jedan afektivni sud, jedan specifičan manevar instinktom, gregarnim motivom, manipulacija strahom od izolacije. Teatralnost je s druge strane savršena da popuni rupu nastalu proganjanjem logike. Dakle, budite teatralni, što je partner logičniji vi budite iracionalniji, što je razumniji, više se derite, slobodno pustite do kraja ovo divljanje, dođite skoro do konvuzija, drhtanja, histeričnih napada, sve je dozvoljeno. Iako ćete izgledati kao ludak imaćete zaštitu normalnog dok god ne pristanete na logiku i recipročnost koju ova podrazumeva.

4. Tražite razumevanje i empatiju ali nikada ih ne nudite

 Birokratija i šalterski službenici su odavno shvatili i sistematski implementirali ovu finu tehniku. Može da bude po njima i samo po njima i niko nije nizašta odgovoran. Možete samo da se šetate od jednog nenadležnog do drugog nenadležnog u začaranom krugu dok se ne vratite na početak nešto luđi nego u prvom krugu.

 Ako stvari odu dovraga i posle n kruženja drugi dođe skoro lud ponovo kod vas, izađite u susret samo fragmentarno, rešite neku perifernu stvar i dajte privid razumevanja i empatije. Čim ga/je umirite odmah nazad na stare oprobane tehnike.

5. Držite drugog odgovornim za sve

 To je najsigurnije. Za sve. Ako vas je iznervirao kolega na poslu, nakrivo nasađena prodavačica i slično, slobodno udarite po partneru bez da objasnite šta vam se dogodilo. Izvucite iz rukava neku staru grešku, preuveličajte je, dosolite, začinite, preradite, ko se pa još seća kako je pa tačno bilo, improvizacija radi sadašnjeg konretnog cilja je dozvoljena i poželjna, kao uostalom i sve tehnike manipulacije. Vas je ionako nemoguće razumeti jer ni sami ne razumete sebe, tako je da najbolje da ipak za sve neko drugi bude kriv.

6. Sistematski se mešajte u druge odnose partnera

 Preuzimajte ih na sebe, gurajte se na finjaka, ucenjujte: ja ili oni/ona/on. „Ko ti je važniji?“ Oni koji ostanu treba da budu u vašoj službi. Što uspešnije preuzmete vlast nad socijalnim odnosima partnera to će biti podložniji vašoj kontroli. Više ništa neće dolaziti do njega/nje ako to prethodno ne isfiltrirate, podesite i prilagodite svojim ciljevima, niti će moći da se se obrati kome drugom radi drugačijeg mišljenja te će posledično biti osuđen da misli što mu/joj je rečeno.

7. Zabranite mu/joj da oseća

 Sve pipavije tehnike. Potrebno je dobro pripremiti teren da biste mogli da zabranite drugom da oseća. Međutim, ako ste uspešno podveli drugog u svoju službu i učinili ga zavisnim od vaših mišljenja, stavova, osećanja, podrške, prisustva, možete slobodno da se naljutite svaki put kad partner krene da pokazuje svoja osećanja. Jednostavno je. Ako pokaže osećanja preplavite ga svojim osećanjima. Vaša reakcija na partnerova osećanja treba da bude snažnija od osećanja koja je ispoljio. Znate dobro ovu tehniku – videli ste je mnogo puta, svaki put kad u raspravi pobeđuje glasniji.

8. Samo drugi preteruju

 ... tj. vi preterujete. Bilo u igranju žrtve, paćenika, mudraca, sveznalice, spasioca, davajućeg, ali umesto Ja izgovorite Ti i zabranite drugom da preteruje tako što ćete njegove/njene teškoće, probleme, sumnje, izazove, tuge, slabosti umanjiti: „Preteruješ!“, „Nije tako strašno!“, „Da ne preuveličavaš malo?“, „Kako drugi tako ne reaguju?“. Ako vam drugi veruje, imaćete priliku da svoje osobine smestite na sasvim povoljno mesto za baratanje njima – napolje, u drugog i u njemu/njoj da ih menjate, bez ikakvog rizika da ćete zaista nekad biti prinuđeni da se promenite.

 Probajte slobodno. Ljudi će bežati od vas dok se ne navežbate, ali kad se jednom navežbate, cena tog bežanja će izgledati tako malo. Nema većeg zadovoljstva i sreće u životu nego kad možemo da manipulišemo drugim živim bićem kao objektom. Nego kad možemo da proširimo zadovoljstvo masturbacije na drugog i on nje/njega načinimo zamenu za svoj organ koga onda možemo da navlačimo i razvlačimo po volji i kad nam se...

 Saradnja je precenjena, dogovor takođe, ljubav je iluzija, a vođenje ljubavi infantilni fantazam – a ništa se ne može meriti s pretvaranjem drugog u naš organ za zadovoljstvo koga možemo da dohvatimo s jednim pokretom ruke ka šlicu.

Izvor

______________________________________________________________________________________

Ne stavlja mi se posebna tema pa stavljam ovde. Da, tekst je ironija.

Sinovi teže podnose očevu depresiju

Odavno je poznato da depresija majke neposredno posle porođaja negativno utiče na budući normalan psihički i fizički razvoj bebe. Međutim, nedavno je dokazano da i pojedini očevi padaju u duboku depresiju posle rođenja deteta. Grupa američkih naučnika obavila je opsežno istraživanje na Medicinskom fakultetu u Norfolku. Istraživači su prikupili podatke iz 43 studije u kojima je bilo 28.000 potvrđenih slučajeva depresije kod očeva, od prvog tromesečja trudnoće njihovih partnerki, pa sve do prvog rođendana deteta.

Analizom se došlo do saznanja da oko deset odsto očeva pati od depresije, pre ili posle rođenja deteta. Razlozi muške depresije su slični razlozima depresije majki - neispavanost, stres zbog roditeljstva i izolacija od prijatelja. Ustanovljeno je da su očevi najranjiviji od bebinog trećeg do šestog meseca, onosno u istom periodu kada su i majke najosetljivije, naglasili su doktori Džejms Paulson i Šarnal Bazemore, autori istraživanja.

Ali, druga grupa američkih naučnika pokušala je da ustanovi kako eventualna promena očevog raspoloženja utiče na budući razvoj novorođenčeta. Oni su anketirali nekoliko stotina novopečenih roditelja osam nedelja posle rođenja deteta i na osnovu njihovih odgovora pokušali su da utvrde da li su se kod nekih od njih, i u kojoj meri, pojavili simptomi postporođajne depresije. Naučnici su konstatovali da je 10 odsto majki i četiri odsto očeva palo u postporođajnu depresiju. Ovi roditelji su ponovo anketirani kada su njihove bebe napunile 21 mesec, i još jednom kada su krenule u školu, ali su tada i sami mališani podvrgnuti seriji testova.

Dobijeni rezultati su nedvosmisleno pokazali da deca čiji su očevi tokom prvih meseci njihovog života patili od depresije imaju ozbiljne emotivne probleme sa ponašanjem (hiperaktivnost) koji se manifestuju već oko detetove treće godine. Ali, za razliku od negativnih posledica postporođajne depresije majke, koje podjednako trpe i dečaci i devojčice, očeva promena raspoloženja daleko negativnije deluje na budući razvoj sinova nego kćerki.

Izvor: Večernje Novosti

cg_ac

Poslednjih godina sve je manje sklopljenih brakova, a sve više razvedenih. U većini brakorazvodnih presuda piše da su razlog „nepomirljive razlike“. Bračni parovi u Srbiji najčešće se razvode već u prve četiri godine zajedničkog života. Najturbulentnija je upravo prva godina braka, naročito ako ona uključuje dolazak deteta, jer tada dolazi do promene prioriteta. Sledeći kamen spoticanja u bračnom životu je ulazak dece u pubertet.



Davne 1950. u Srbiji je zaključeno skoro 41.000 brakova više nego 2010. Takođe, tokom prošle godine procentualno se razvelo više ljudi, odnosno “pucao” je svaki peti brak, u odnosnu na 1950. kada je na svakih osam brakova beležen po jedan razvod, pokazali su podaci Republičkog zavoda za statistiku. Loša finansijska situacija, mešanje okoline u donošenje odluka, razmimoilaženja kada je u pitanju vaspitanje dece ili postojanje “treće” osobe neki su od razloga zbog kojih brakovi u Srbiji danas najčešće „pucaju“.



U Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu kažu da muškarci kao glavni razlog za razvod najčešće navode neslaganje karatkera i načina vaspitanja dece, ali da je realno najčešći razlog postojanje vanbračne veze, odnosno njegove veze ili zajednice sa drugom ženom.



Postojanje druge žene je jedan od čestih razloga zbog kojih se i žene odlučuju za razvod.


- Sve veći broj žena ulazi u brakorazvodnu parnicu zbog nasilja u porodici i alkoholizma zahvaljujući činjenici da se o ovim fenomenima sve više govori u medijima - kažu za “Blic” u Gradskom centru za socijalni rad i napominju da su žene te koje češće podnose zahtev za razvod.


Prema iskustvu stručnjaka u Centru, problemi nastaju već tokom prve godine braka.


- Naročito ako ta prva godina istovremeno označava i dolazak bebe, jer roditeljstvo zahteva i veliku odgovornost i zajedničko rešavanje mnogih problema. Mladi par je prinuđen da se preko noći prilagođava gomili novih životnih uloga. Rođenje deteta obično zaoštrava različite poglede na svet, stavove o vaspitanju deteta, predstave o porodičnim ulogama žene i muškarca i ideje o prioritetima porodičnog budžeta - kažu u Centru.



Drugi krizni period braka je ulazak deteta u pubertet i suočavanje roditelja sa izazovima adolescencije - lošim društvom, noćnim izlascima, problematičnim idolima za identifikaciju.
 
- Sukobi najčešće nastaju zbog toga što je jedan roditelj tolerantniji, a drugi strožiji i što nema konsenzusa o tome ko će dete da nauči lekcijama o životu - navode u beogradskom Centru za socijalni rad.


Koliko god ova statistika izgledala crno, ima desetak mesta u Srbiji u kojima nije zabeležen nijedan razvod. Jedan od retkih svetlih primera je Inđija gde je sklopljeno čak 240 brakova, a gde nije bilo nijednog razvoda.


Ipak, ako se u obzir uzmu međunarodne statistike, građani Srbije ipak nisu toliko netrpeljivi bračni partneri. Broj razvedenih brakova prema broju venčanih nepovoljniji je u većini evropskih država, pa tako, na primer, u Rusiji, Ukrajini ili Češkoj na svaka dva novosklopljena braka dolazi jedan razvod.



On: Sve joj je smetalo
Neprestano je zvocala. Sve joj je smetalo. Nije poštovala ni mene ni moje roditelje. Ovo su neki od glavnih razloga koje muškarci u Srbiji navode kao povod za razvod. Pa, ipak, muškarci u Srbiji, kako pokazuje statistika, ređe se odlučuju da pokrenu brakorazvodnu parnicu. Da li manje primećuju da je brak u krizi ili to ne žele da vide, pitanje je, ali kada “primete” razlozi zbog kojih se odlučuju na taj korak se ne razlikuju mnogo.
- Za sve je prigovarala, bila je histerična, sve joj je smetalo. Nije znala da se dogovara. Nije znala ništa da prećuti mojima. Nije poštovala moje roditelje, niti volela moje prijatelje - priča Saša M. (32) koji se razveo nakon pet godina braka.
Dakle, nerazumevanje i nepoštovanje među glavnim su okidačima. Još jedan od razloga je i nedostatak komunikacije. Rade S, koji se takođe razveo posle pet godina zajedničkog života, to potvrđuje. On kaže da je bilo “praktičnije” razvesti se, zadržati poštovanje i sinu omogućiti da raste u normalnom okruženju.
- Poslednjih par meseci sam bio u inostranstvu i tada sam prelomio i odlučio da je razumnije razvesti se - kaže Rade (35), koji iz ovog propalog braka ima jedno dete.
Muškarci kao razloge za razvod navode i to da su supruge prestale da ih primećuju, da su im stalno nalazile mane i pokušavale da ih promene. Time, kako kaže Dejan S. (40), šalju poruku da jednostavno nisu dobri muževi.
- Šta god da sam radio nije bilo dovoljno dobro. Prigovarala je i da ne brinem dovoljno o deci, što jednostavno nije bila istina - priča Dejan, koji sada tek nekoliko puta mesečno viđa sina i ćerku.
Takođe, muškarcima smeta i kada se žena zapusti, ugoji, kada prestane da vodi računa o sebi. Kako kažu, nije prijatno viđati druge žene, supruge, majke, istih godina koje su sređene i koje su sušta suprotnost njihovim suprugama. Naravno, jedan od razloga je i slab seksualni život.
- Poslednjih godinu dana nikada nije bila raspoložena za seks. Bukvalno sam došao u situaciju da molim. Stalno je bila umorna, a taj odgovor me je dovodio do ludila - kaže Dejan.


Ona: Nikad nije bio tu
Stalno je bio odsutan, nije se dovoljno interesovao za decu, pa smo vremenom izgubili teme za razgovor. Ovako glase najčešći odgovori žena na pitanje “Zašto ste se razveli?”. Da su žene u Srbiji su “hrabrije”, potvrđuje podatak da se one češće odlučuju za promene.
- Nismo se viđali. On je jurio za svojom, ja za svojom karijerom. Počeli smo lepo da zarađujemo, pa smo se izgubili u svemu tome. Viđali smo se samo uveče i logično je bilo da se udaljimo - kaže Milica J, koja se razvela nakon šest godina braka.
Ekonomska situacija u zemlji je teška, malo je novca, a veliki broj žena je i, protiv svoje volje, pretvoren u domaćice. Čak i ako nisu samo domaćice besparica ume i te kako da unese razdor, što potvrđuje i Zorica J. (55), koja se razvela nakon 20 godina.
- Besparica tokom 90-ih godina dovela je do sve učestalijih svađa. Ja sam njega optuživala da se ne trudi, on mene da sam ja kriva. Kada su svađe dovele do toga da povređujemo jedno drugo, odlučili smo se na razvod - kaže Zorica.
S druge strane, Milena J. nije radila ali, kako kaže, u njenom slučaju novac nije bio povod za svađe. Jedan od njenih najvećih problema bila je svekrva. Mešanje u život, savetovanje, zivkanje telefonom i nenajavljene posete - sve ovo može da dovede do razvoda. Situacija ume da bude i teža ako supružnike od njegovih roditelja dele vrata ili par stepenika.
- Živeli smo sa njegovim roditeljima, a njegova majka se mešala u sve. Od vaspitanja sina, preko toga šta ću da spremam za ručak, do toga kako se oblačim - kaže Milena J. (28), koja se razvela posle pet godina braka.
Žene u Srbiji kao razloge za okončanje braka navode i razliku u karakterima, što dovodi i do potpune netrpeljivosti. Iako bi se moglo očekivati da jedan od glavih pokretača bude prevara, to je vrlo redak slučaj.
- Stalno je bio odsutan. Ni moji ni njegovi roditelji ne žive u istom gradu, pa je sav teret oko deteta bio na meni. Bila sam sve nezadovoljnija i depresivnija. Suprug je u međuvremenu našao ljubavnicu, pa smo se rastali nakon tri godine - kaže Sanja T. (29).



Izvor: Blic


http://forum.burek.com/istrazivanje-brak-sve-nepopularniji-t555469.html

Svaki 25. menadžer psihopata?

Tanjug | 04. septembar 2011. 16:19    | Komentara: 3
Istraživanjem je otkriveno da je ponašanje jednog broja šefova identično ponašanju psihopata. Na testu davali iste odgovore kao i osobe sa trajnim poremećajem ličnosti

LONDON - Nedavno istraživanje otkriva da je ponašanje jednog ne malog broja šefova firmi identično ponašanju psihopata.

Kako piše britanski "Dejli mejl", američki psiholozi Pol Bejbjak i Robert Her su, posmatrajući ponašanje menadžera nekoliko preduzeća, došli do uznemiravajućeg zaključka da je svaki 25. šef neka vrsta psihopate.

Bejbjak je objasnio da su na testu ti menadžeri davali iste odgovore kao i osobe sa trajnim poremećajem ličnosti.


Prema mišljenju istraživača, psihopate nisu dobri šefovi jer loše utiču na zaposlene.

"To su loši menadžeri, ali izuzetno su vešti u sakrivanju svojih slabosti", navodi se u studiji.

Izvor: Novosti

Ja sam to cuo pre vise meseci. Pisalo je da psihopata ne mora biti nuzno (cesce nije) serijski ubica kako ga svi zamisljaju nego su to cesto i veoma uspesni poslovni ljudi (zao mi je sto sam taj tekst procitao davno i ne secam se gde da ga kopiram vamo...)