cao svima,

zamolila bih vas ako mozete da mi pomognete oko diplomskog rada. potreban mi je primer neke skolske situacije koja izaziva psihosomatske bolesti kod deteta. .

unapred hvala

Школске ситуације која изазива психосоматске болести код детета?

Је ли ти потребан неки конкретан случај, или нешто уопштено?

У сваком случају, у Топ темама имамо "Критични фактори у васпитању деце или довољно добар родитељ".
Тема се бави децом и свим могућим њиховим проблемима, па ти је препоручујем.

potrebna mi je konkretna skolska situacija. . . . npr. strah od ocene,nastavnika. . . . kako to utice na dete. . . kako se ono ponasa. . . i kako dolazi do psihosomatskih bolesti u tom slucaju. . .     hvala

Ovako. Ja bih o tome trebao da znam najbolje, tu sam strucnjak 
Utice veoma negativno. Na primer siledzije u skoli su jedan od razloga zasto neka deca beze iz skole pre zavrsetka nastave. Naime u mom slucaju uvek je bilo njih vise tako da si imao tu neku fobiju u kojoj si sam i odsecen od sveta kada pocnu da te biju. Kao da se nalazis  u maloj prostoriji a oni su zidovi koji ti pritiskaju dusu i lome telo. Ako je neko pripadnik odredjenih grupa na primer da kazem da je neko ko slusa rep i tako se oblaci onda ce pojedina deca da indentifikuju takve osobe (nece ostati uplaseni prema samo tom coveku) i od njih ce da se odvajaju i odstranjuju. JA na primer u Americi mrzim Preps a to su oni likovi i devojke koji imaju lovu, propovedaju o moralu a sta ne rade a pri tome ogovaraju, i podjebavaju. Nosili su pink majce. Ja i dan danas poludim kada vidim muskarca sa pink majcom. Ubio bih Boga u njemu ne zato sto je on on, vec zato sto nosi odlike svoje grupe iako mozda ne deli njihova misljenja i uverenja. To je vid steretipa koji se tesko odstranjuje, ja i dan danas izbegavam takve ljude.
Bezao sam i skole da me ne bi isekli sa nozevima, krio sam se dokle god sam mogao jer sam bio sam i toj situaciji je mnogo teze jer nemas ni nasta da se oslonis. Ali posle sam ja ojacao i ja sam postao Tiranin zamenile su se uloge, sad se mene te iste osobe plase. Sve je u neku ruku balans i pokretanje vage, gore dole. Nazalost traume ostaju zauvek.
Hoces li jos nekih detalja? Ne znam sta ti sve treba.

Нисам неки љубитељ развојне психологије, па и не могу сад да конкретно напишем како то све изгледа (додуше, могу, али чисто теоријски). Али зато ти препоручујем једну сјајну књигу, у којој ћеш сигурно наћи доста о тој проблематици: Wenar, C. (2003). Razvojna psihopatologija i psihijatrija, Zagreb: Naklada Slap

hej super ti je primer....usput sam se i nasmejala....ali znam da ti nije bilo lako...toga je uvek bilo i bice .....daj jos neki primer npr.sta osecas u tim trenucima.kao npr.bes,strah...to ce mi biti kao neko istrazivanje

U slucaju kad me je neko tukao nisam osecao nista, tada jednostavno odem u zonu i gubim pojam o vremenu, vidim stvari usporeno.
Pre tuce (u to vreme) osecao sam strah danas osecam zelju u ne bojim se toga ali posle svakog zadatog bola ostaje bes. Jos sam pun besa u sebi iz tog doba i to nikad nece otici kompletno. Cilj svakog povredjenog je da se zameni sa onim koji ga je povredjivao. U tom principu imamo tri krajnosti koje sam ja zakljucio.
Oni koji postaju agresivni prema okolini i zamenjuju napadaca za svakog ko im smeta i preuzimaju ulogu dominantne licnosti.
Oni koji uvuku sav bol u sebe i polako tonu u dubinu, ostaju fakticki osteceni do kraja zivota i zive u nekom strahu.
Oni koji postaju osvetnici, koji koriste taj bes u svojoj odbrani ali za razliku od prve grupe ne postaju nasilini prema svima vec prema onima koje oni indentifikuju za problem. Ja pripadam trecoj grupi.

Najgori su oni koji bildaju emocije u sebi i na kraju puknu, bilo da pocine samoubistvo ili naprave neki masakr.
Kao sto rekoh do kraja zivota posmatras odredjenu grupu kao na neprijatelja. Neki put je to opravdano ali vecina zamenjuje pojedinca sa celom grupom.
Ako na primer metalac sa dugom kosom izlema nekog lika, ovaj ce imati tendenciju mrznje ne samo prema napadacu vec prema svakome ko pada pod taj profil.

Основи психосоматске медицине

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Немачки лекар Хајнрот био је вероватно први који је 1818 употребио термин: психосоматски. Требало је да прође више од сто година па да се овај појам одомаћи у медицини. Данас, он је познат у свим областима медицине, а на појединим неуропсихијатријским, или још чешће интерним клиникама постоје посебна одељења за психосоматске болести. Шта се заправо под овим изразом подразумева?


И лекари и лаици одувек су знали да многе болести тела потичу од разних психичких или душевних узрока, или бар да су у тесној вези са њима. Када се, на пример, неко нађе у акутној опасности, у такозваној ситуацији стреса, читав низ промена погађа, с једне стране, тело, као што су: проширење зеница, повећање крвног притиска, промене у раду срца, распореду крви, нивоу шећера, а, с друге стране, промене су приметне и у душевној области: поремећена је пажња, доминира афекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. При свему томе раширено је погрешно мишљење да психосоматска медицина истражује утицај душе на тело. Картезијанска подела човека на душу и тело прати нас све до данас, када баш у области психосоматике покушавамо да се ослободимо овог дуалитета тврдњом да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Уствари, може се с правом рећи да је читава медицина психосоматска, јер у свакој болести делују соматски и психички чиниоци. Најзад, свака болест је болест неке личности, а у личности сусрећу се заједно обадва чиниоца. Организам дела као психофизичко јединство.


Два открића у медицини изванредно су нам помогла да боље разумемо како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се опет ово телесно реаговање враћа у своме дејству на, психу, стварајући понекад тзв. Circulus vitiosus, затворен круг у коме је болесник заробљен. Једно откриће потиче из области истраживања људске душе, психоаналитичко, док друго потиче из области вегетативног нервног система.


За разлику од анималног нервног система, који се брине за наше држање према спољашњем свету, који управља покретљивошћу наших мишића, вегетативни нервни систем брине се за складно функционисање наше унутрашњости, у крајњој линији, он се брине за наш живот и његово очување. За разлику од анималног нервног система, који је под утицајем наше воље, овај други систем ради потпуно аутономно, независно од те воље. Милионима и стотинама милиона најфинијих нервних влакана вегетативни систем прожима читаво наше тело, иде у све његове унутрашње органе, крвне судове, контролише изградњу и разградњу и најмањих јединица - ћелија у телу.


Откриће психоанализе да оштећивање наших функција потиче од несвесних конфликата, дакле оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно, конфликата који су, међутим, набијени енергетским снагама и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос развитку психосоматске медицине. Док се Фројд на почетку ограничио на испитивање узрока промена тзв. „виших“ функција, као што су мишљење, говор, потом моторне и сексуалне функције, убрзо му је постало јасно да ове промене, као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата задиру много дубље у тело, све до поменутог вегетативног и ендокриног система. Тако је постало разумљиво да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао Оно (1(1). Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно Ја нема директну контролу над несвесним Оно.
Сада ће нам бити лакше да пратимо како настају неке болести у нашем телу првенствено под утицајем душевних сила, чији се конфликти одвијају на дугачкој линији: свесно-предсвесно-несвесно.


По Вајсу и Енглишу, постоје три групе болесних стања. У прву групу, која сачињава једну трећину свих болесника који траже лекарску помоћ, налазе се болесници који нити су психички, нити физички болесни, већ својим неодређеним и нејасно дефинисаним тегобама спадају у групу која се назива „функционално болесни“. Овакви болесници се жале на повремене главобоље, болове у стомаку, имају затвор или пролив, пролазно им се подигне крвни притисак итд. У другу групу, која сачињава другу трећину свих болесника, спадају болесници, додуше са органским налазом, али чији симптоми врло много зависе од емоционалних чинилаца. Овде спадају многи улкусни болесници, они са оболелом штитњачом, дијабетом, реуматизмом, разним цревним, хроничним обољењима итд. Најзад, у трећу групу спадају они болесници чије су болести тесно повезане са вегетативним нервним системом, као што су: мигрена, астма, примарна хипертензија, а за коју се психосоматска медицина веома много интересује, јер претпоставља да психички чиниоци играју знатну улогу у настанку ових болести.


Од више околности зависи када ће и да ли ће она функционална сметња, која, као што смо видели, нема још ништа доказано органског у себи, прећи у стање праве болести, на пример, у манифестовање неке гризлице желуца, хроничног запаљења црева или Базедовљеве болести. Међу ове околности најзначајније су две: с једне стране, дужина трајања конфликтне ситуације, као и ступањ њене свесности, и, с друге стране, општа структура и отпорност личности, као и посебно стање личности у моменту када су унутрашњи и спољашњи сукоби почели да се манифестују. Другим речима, уколико је трајање неког конфликта било краће, а личност је, захваљујући извесном достигнутом ступњу зрелости свога Ја била у стању да конфликт поднесе на свесном плану, не потискујући га у несвесно, односно уколико је личност у целини зрелија и потпуније интегрисана, мали су изгледи да ће нека функционална сметња изазвати право органско обољење.


Занимљива је хипотеза, која се тешко и доказује, да сваки орган нашег тела реагује на неки одређени надражај, тако да се успоставља нека врста симбола органа који одговара одређеној емоцији. Тако, на пример, по Шулц-Хенкеу, страх бива симболизован преко срца и плућа, плашења (коју ваља разликовати од страха) преко штитњаче, жалост преко јетре, бес и љутња преко жучне бешике, тврдичлук преко црева, грамжљивост преко желуца итд. У овој хипотези нашег савременика чујемо ехо старих лекара.


Остало је још врло много нерасветљених проблема из области психосоматике које нисмо могли да додирнемо. Једно је извесно: човек је биће отворено према животу и свим његовим манифестацијама. Он ову своју отвореност, која је у исто време залог његове слободе, плаћа болестима. Мање је битно питање примарног утицаја душе на тело или тела на душу, битније је одгонетнути шта тело хоће да нам каже када је болесно.


Стари Римљани имали су пословицу: mens sana in corpore sano (у здравом телу здрав дух). Обратно је, међутим, још тачније: у здравом духу здраво је и тело.

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

„Једнако тражим објашњење за своју болест... Понекад ми се учини да су се мозак и плућа споразумели без мог знања. Овако више не може, рекао је мозак и после пет година плућа су пристала да му помогну.“
Ф. Кафка

У свим телесним болестима које нас краткотрајно или дуже време савладавају немогуће је видети само случај или присутну неотпорност организма, када смо данас у стању да захваљујући открићима психосоматске медицине потврдимо давнашње схватање најстаријих лекара о тесној и непрекидној зависности и симултаној међусобној реакцији на спољашње и унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Узмимо само као пример интимну међусобну зависност која постоји између коже и нервног система, обадва система проистекла у ембрионалном добу из заједничког ектодерма. Кожа је у стању да репродукује мноштво различитих емоција на физичком плану, па је отуд могуће и често опажено да, на пример, актуелна забринутост производи чешање на једном одређеном месту на кожи, стрепња уроди сврабом или знојењем, продужен страх или незадовољство доводе до уртикарије, осећање кривице и стида до стварања кожних акни, а незадовољене еротске тежње могу да изазову тзв. кутану мастурбацију, често у области полних органа или у аналном пределу. Као што је психа у стању да изазове кожне промене, било која кожна болест која дуже времена траје, на пример акне у пубертету, или хроничне дерматозе соматског порекла, често изазива психичке промене у смислу појачане раздражљивости, нервозе или депресије.


Нешто слично се дешава и са многим другим органима нашег тела који често оболе услед дуготрајне психичке напетости као израза нерешених конфликата у свесном или чешће, у несвесном делу наше психе.


Хтели бисмо сада да нешто детаљније испитамо механизме одбране које наша јединствена психофизичка организација употребљава када је сукобљена са конфликтима који се или свесно не препознају или, и када их наша свест и наше Ја препознају, тешко се могу, или никако не могу разрешити. Овога пута се не мислимо задржавати на многобројним психичким одбрамбеним механизмима, као што су: потискивање, интројекција, пројекција, рационализација, регресија, померање итд., које повремено употребљава и здрав човек у ситуацијама када није у стању да неки озбиљан актуелан догађај реши најцелисходније. Биће речи о продуженим, хроничним конфликтним ситуацијама, које често трају више година, при чему су у опасну игру уведене најосетљивије снаге наше личности, и то оне из нагонске и моралне сфере.
Најчешће се такве конфликтне ситуације испољавају у следећим сукобима:


1) претерано осећање зависности и потребе за заштитом неког човека - формирано несумњиво у раном детињству услед погрешних васпитних мера родитеља - долази у тежак сукоб са потребом за самосталношћу и независношћу,



2) човекове агресивне потребе којима не треба увек приписивати примарно патолошку етиологију (а које се већ код деце, и то врло рано испољавају) долазе у сукоб, с једне стране, са принципом Над-ја у човеку, насталом раном идентификацијом са моралним и другим схватањима родитеља, а с друге стране, са постојећим забранама, али и нормама пристојног владања које друштво намеће индивидуи,


3) сексуалне, али и еротске потребе које су у различитом интензитету заступљене у појединцу долазе у сукоб, и због тога често су незадовољене, са сличним табуима које смо навели у случају покушаја задовољавања човекових агресивних потреба.


Можемо заиста рећи да су све три врсте поменутих сукоба, са њиховим бројним варијацијама, повремено присутне у свих људи. Оно што, међутим, условљава настанак хроничне неурозе, која је окарактерисана у механизму потискивања имају значајну улогу, јесте претходно устројство психофизичке организације човекове личности. То је његова слабија или јача телесна отпорност, у којој конституционални и други наследни чиниоци имају значајну улогу, а нарочито степен његове психичке зрелости. Од степена ове зрелости, односно од дубине његове фиксације на једном од нормално превазиђених ступњева дечјег развоја, или дубине његове регресије, зависи исход конфликтног сукоба. Пошто смо се сложили да се конфликт не може избећи, свака личност за себе одлучује да ли ће овај сукоб превести на неки други, мање опасан и лакше савладив терен, да ли ће успети (што је несумњиво најтеже и што захтева висок степен зрелости личности) да своје нагоне сублимише, или ће остати на једном од двају могућих болесних решења: учврстиће се у својој неурози која може онда да узме различите видове (неуроза страха, принудна неуроза, неуротична депресија, импотенција, фригидност итд.), при чему тело остаје релативно поштеђено, или ће ова хронична неуроза довести до телесног обољења с одређеним избором органа.
Наше тело, иако трошно и подложно пропадању, није по сваку цену унапред одређено да болује од неке хроничне болести. Само висок степен наше психичке напетости, која готово увек прати неурозу, временом ствара услове у којима тело, врло лагано, често из године у годину, слаби у својој природној отпорности, показује, најпре, знаке тзв. функционалног поремећаја да би, најзад, манифестно оболело.
Као што у појединим породицама неко лице узме на себе улогу „жртвеног јагњета“ (свесно, много чешће несвесно), па се разболи од неке душевне или телесне болести не би ли на тај начин одржало привидан интегритет целине породице, тако и у случају неке телесне болести (гризлица стомака, бронхијална астма, висок крвни притисак итд.) наше тело је то „жртвено јагње“ које преузима део либидинозне енергије личности, ослобађа човека једног дела психичке напетости, преводећи део његове енергије на бригу око болесног органа. Тако телесна болест постаје одбрана од нездраве психичке ситуације личности и истовремено изазов или опомена своме господару да је куцнуо претпоследњи час за преиспитивање нерешених конфликата и тражење новог или друкчијег решења за њих.


Даљи ток неке телесне болести мање ће зависити од успешности или безуспешности интернистичке медикаментозне терапије, а много више од преоријентације, некад целокупног животног става оболелог. Није на овом месту сувишно поменути од колике је важности, управо по човеково психофизичко здравље гајити неки одређени став према животу, па чак у њега и веровати.


Ако већ до овога тренутка психотерапија, вођена искусним и школованим психотерапеутом или психосоматичарем обученим и у психотерапији, није била укључена у лечење, онда је сада психотерапија онај услов без кога се не може постићи право излечење.
Да ли ће телесна болест узети незадрживо хроничан ток, каткад и са кобним исходом, или ће се потпуно или делимично излечити, зависиће у првом реду од смелости и спремности болесника на ризик да у потпуној искрености и не штедећи себе, са самим собом или, боље и лакше, са вештим психотерапеутом или психосоматичарем направи општи биланс свога живота, потражи у њему погрешне и лажне кораке који су га одвели на странпутицу, најпре, неурозе, а онда и телесне болести, не би ли у једној новој прерасподели шаховских фигура заиграо друкчије и боље своју животну игру.

Sve je tačno i sve je tako kao je livingston napisao , tu nema sumnje jer iz životnog iskustva znam da je tako .  tek kroz maglu analizirajući  boju stavova koje  dajem   događajima postajem svestan potisnutog jakog kompleksa niže vrednosti koji me prati celog života naravno sa blagom dozom depresije . ( inferiornost i superiornost idu zajedno )psihosamt.  problem  . . . . .  vibriria zvoni levo uvo ( unutra čujem ustvari osećam da mi tamo neki čekić vibriria . . .  sa pauzama ) kakao sam noću rešavao ovaj problem pa recimo tako što primenim metodu relaksacije ( joga ) u krevetu ležeći . .  svesno počinjem od glave do nogu da opuštam mičić po mišić . . . .  za nekih pola sata nestane vibracija i zaspim . . . .  to je trajalo godinu dana . . .  danas je neki drugi problem. . . .  
rešenje je psihoanaliza ili psihoterapeut.  . . .  naravno ako imate dobar geografski položaj i dovoljno novca pa možete da birate i nađete proverenog  ronioca u dubine vaše psihe. . .

Šta je sa budizmom koji je više psihologija nego relegija . . . .  Zašto spominjem budizama . . .  tragajući i ispitujući sebe dođeš do ovog ili onog.  sve što sam pročitao iz budizma o buku u glavi i o ponašanju uma nažalost prisutno je kod mene i ne mora niko da mi priča ovo ili ono to je tako tako mi se ponaša um. ( pre svega mislim ovde na knjigu Leonarda A Bulena Veština Življena kao i na knjigu Ekrta Tola Moć sadašnjeg trenutka ) Može li čovek sam sebi pomoći i kako. . . . zavaravam se ja kada čitam budisitčku literaturu u nadi da ću koristeći pojedine tehnike samoposmatranja izbaciti na površinu nesvesne strahove a samim tim odagnati i psihosomatske tegobe
ovo nije propaganda budizma .  pravoslavne sam . . . .  veroispovesti
priznajem da mi je ovo prvi put da pišem na ovom forumu te ukoliko sam nešto loše odradio ili napisao molim za razumevanje bilo koji vid greške ili propusta nije nameran
jesam li ja dobro shvatio ovaj forum ov što sam napisao dođe mu kao ispovedaonica na krevetu psihijatra . . . .  tekstovi koje sam gore pročitao ne liče na ovo što šaljem više su to znanja i iskustva kao da si na predavanju u školi .
Pozdrav  od Soundboya