Takvo plakanje i bežanje je izraz nespremnosti za materinstvo. Ona hitno, ako nije već kasno, treba da se obradi lekaru i prekine trudnoću koju ne želi. Nikad ona to dete voleti neće, nikad neće biti srećna i neće usrećiti nikog oko sebe ako na silu rodi samo zato što nema hrabrosti da odustane od rađanja.

Ako je kasno onda mora vrlo ozbiljno da radi sa psihologom da bi prevazišla svoje probleme koliko god je to moguće.

Ma ona hoce bebu, ima 33 godine, nije opterecena izgledom, ali je uvek nekako bila konformista ... relativno kratko se zabavljala sa momkom, uzeli se i ziveli zajedno i maltene odmah nakon svadbe je saznala da je trudna... sad iznajmljuju stan .. pa mozda se plasi ono materijalni momenat..ali svakako zeli decu, uvek je zelela decu 

Munka, izvini, ali mi se sve ovo nekako cini kao pozada necega veceg 
Obicno su buduce majke entuzijaste i zeljno ocekuju bebu, cak previse navalentne ponekad i sa pricom i osecanjima..Ne znam.

Svi zele djecu, kad znaju da nece da ih imaju, ali kad se mastanje pretvori u stvarnost onda nastanu grdni problemi.

Jedno je kad ti mastas kako ces jednog dana imati bebu, a drugo je spremno prihvatiti obavezu da do kraja zivota, ili bar u narednih 20 godina 24h/365 dana u godini posvetis nekom drugom i stavljajuci svoje potrebe / zahtjeve u drugi plan.

To je, cini mi se, lakse onim mladjim, oni imaju i vise zivaca i manje sujete od nas starijih. Na kraju krajeva, mi smo imali 10-15-20 godina da podredimo svjet sebi, da se naucimo na neki zivot, standard, komfor i predpostavljam da mnogi u glavi imaju ono - ako ga sad rodim, kad odraste ja cu imati 55-60 godina, ili u prevodu bicu krpa, samo za penziju. A ako ne rodim ili bar ne rodim jos imacu jos vremena da "zivim za sebe".

Sve nesto gledam po mojoj generaciji, objektivno strah od braka, djece, porodice je izrazeniji kod djevojaka nego kod muskaraca. I ove koje su se udale i rodile djecu to su radile sa mladjim likovima 3-5 godina, valjda ih ponio njihov entuzijazam, sta li.

Vidi..ja generalno volim decu i uživala sam u svojoj trudnoći (koja mi je u tom momentu trebala k'o prstu u oko),ali kad sam pre dve godine mislila da sam trudna...prvo što mi je palo na pamet je bilo "e, jbg, sad neću moći da idem na more" i tome sl.Sva sam bila deprimirana.
Kad se ispostavilo da nisam trudna, bila sam razočarana.

Ne bih znala za te osecaje. Prva trudnoca mi je otvorila oci, odrasla sam...A druga je bila planirana. U svakom slucaju, svi mi drugacije reagujemo.
Ako moze na jednoj temi bez glupe generalizacije 

Ne mislim na nikoga posebno, neko 'nako 

Meni se razvija blagi panični napad kada pomislim da me to čeka u nekoj budućnosti, ali se sve nešto tešim da je to normalno. 

Imala sam panicne napade, panican strah od porodjaja sa drugim detetom. I ispostavilo se da je tacno. Razvijena intuicija u trudnoci, sesto culo.

uzivala sam u trudnoci generalno, ali je cinjenica da je bilo, malo je reci, cudnih momenata...
imala sam osjecaj da mogu sebe izvana da posmatram...fascinirana promjenama u sebi i na sebi...bilo je ekstremno iskustvo biti svjedok i ucesnik u svemu tome.

precesto sam bila euforicna, osjetljiva...i imala sam ,pred kraj trudnoce, problem kao i Sandra...ali to je svojstveno trudnicama- uglavnom...

cudne i zive snove koji su bili na granici cistog horora...ni sada ne zelim da se sjetim tih nebuloza, da mi se i san poremetio, jer od straha nisam zeljela ni da sklopim oci.

toliko mi je bilo lijepo ako zanemarim snove u zadnje vrijeme, toliko sam bila srecna i zadovoljna i hrabra...da sam posla na porodjaj u ful garderobi, nasminkana...okicena perlama, nausnicama...sa sve frizurom o kojoj sam vise u trudnoci vodila racuna nego li ikada prije...da su me sestre i doktorica docekali sa osmjesima koje sam desifrovala tek kada se sve zavrsilo.

a osmjesi su znacili doslovno ovo : "ooooo,vidi,vidi...e crna djevojko...ne znas ti gdje si dosla...."...

i nisam znala.

ali to je druga prica.

 

Saznale smo, ali necemo im reci. Neka se iznenade, a iznenadice se silno, kao nikad u zivotu