ja imam osecaj da mi se sve skupilo da cu puci i sve ih ispsovati jer mi se smucilo da me tako maltretiraju.uvek znaci ceo zivot sam se izdvajala bila omiljena, uvek odlican djak, i sad odjednom sam pala a drugi se tome raduju.
problem je sto ne znam kako da resim anksioznost sa sobom u glavi.....pokusavam da govorim sebi da ce to proci ali to traje samo tren jer me nadvlada brzo disanje i znojenje i neprijatan osecaj u stomaku....

Pa, psihologa moze i da odjebe... on je tu da joj pomogne da sama nadje resenje, ne da resava njene probleme...
Njemu ni iz dzepa ni u dzep...
Sa psihijatrima se ne treba zezati... posebno u danasnje vreme kada je Hipokratova zakletva zategnuta do pucanja...

Pametna si devojcica, pa cu biti malo detaljniji.


Nervni sistem mozemo da podelimo na dva dela: Onaj koji kontrolisemo svojom voljom, i onaj koji nastupa autonomno, van nase kontrole. Svojom voljom npr. kontrolises misice, pokrete, dok je autonomni nervni sistem zaduzen za regulaciju svih drugih procesa u organizmu: krvni pritisak, otkucaji srca, sistem za varenje i sl.
E sad, sam autonomni nervni sistem mozemo podeliti na dva dela: simpaticki i parasimpaticki. Zanimljivo je da ova dva postupaju suprotno jedan drugom, i da kada je jedan u funkciji (npr. parasimpaticki), simpaticki nije i obrnuto.
Kada se nas organizam nalazi u simpatickom modu (mozda je ovaj termin laksi za shvatiti), nase telo se nalazi u aktivnom stanju. Mi radimo, trcimo, vezbamo...
Krvni pritisak je visok, otkucaji srca snazni i jaki, disanje ubrzano, a adrenalin kola organizmom drzeci nas u stanju relativne pripravnosti.
Stres, anksioznost, panika, euforija se desavaju upravo u simpatikusu, a indikator koji nam govori da smo u nekom od ovih stanja (izvan relativne pripravnosti) jeste izrazenost nabrojanih faktora. Dakle, krvni pritisak skace za 30 %, disanje se ubrzava i postaje neujednaceno, a otkucaji srca snazni. To je odgovor organizma koji nas dovodi u stanje pune pripravnosti, kao da se nalazimo u nekoj neposredno po zivot opasnoj situaciji, a zapravo smo u najobicnijem socijalnom okruzenju, npr. prodavnici ili u tvom slucaju skoli.

Parasimpatikus je susta suprotnost, i njegova funkcija govori da smo u stanju mirovanja. Otkucaji srca su ujednaceni, disanje sporo i duboko, krvni pritisak normalan. To se najcesce desava dok vodimo opusten razgovor, setamo, citamo novine... Anksioznost se dakle ne dogadja u parasimpatickoj fazi.

E sad, pogadjas, fazon je da kad osetis da se nalazis u simpatickoj fazi, prekidac okrenes na parasimpaticku.
Kako?
Uglavnom se to radi antidepresivima i benzodizaepinima. No, oni nemaju trenutan efekat, vec je potrebno da se odredjena kolicina medikamenta akumulira u organske depozite, i onda si na duze staze (dok god uzimas lekove) resila problem anksioznosti, sto ti i savetujem da potrazis. Od lekova nema boljeg resenja.
Druga stvar koja trenutno moze da ti resi problem jeste disanje. Sve sto treba da uradis jeste da svesno preuzmes kontrolu nad svojim disanjem, usporis ga i time direktno utices na adrenalin da smanji svoj nivo, samim tim da se snizi i krvni pritisak, napetost, i brzina otkucaja srca.
Sta je potrebno uraditi?
Koncetrisati se i disati sporo i duboko.
Neka udisaji budu duboki, puni kiseonika, a izdisaji jako, jako spori. Ostani fokusirana na to sto radis, ne dozvoli da te osecaj straha i posmatranje drugih omete u pokusaju da 3-5 minuta  dises polako i duboko. Siguran sam da ce tih par minuta biti dovoljno da se u tvom organizmu zamene simpatikus i parasimpatikus, i onda neces imati problema.
Ako ne uspes iz prvog puta.. pa nema veze...
Probaj jos jednom... pet... deset puta...
Poenta je savladati tehniku koja uopste nije komplikovana, i nemam nikakvu sumnju da ces u tome uspeti.

Sve ovo što ti je Dare rekao je potpuno tačno i ispravno ali tvoj problem je u tome što sama sebi nećeš da priznaš i rasčistiš neke stvari u svojkoj glavi. Dakle prvo sebi moraš da priznaš da jesi u nečemu i ti pogrešila i da treba da se prilagodiš svetu. Neće se 9 milijardi ljudi prilagođavati tebi. Drugo treba da prihvatiš da postoje ljudi koji bi ti vremenom možda dali šansu ako ih ne odjebeš, oni koje baš briga za tebe i oni koji se hrane time da te kinje. Zato treba da se prilagodiš novoj situaciji u kojoj si. Treće  je da svako ima pravo da pogreši. Pala si u blato, sad treba da se skoncentrišeš na to da ustaneš i opereš sebe od blata a ne da plačeš što ti se neko smeje.

To je koren tvog problema i zato sam ti preporučila razgovor sa psihologom. A kako reče Anea taj razgovor mora da se zasniva na jednom drugom razgovoru koji ćeš pre toga imati sa sobom. Sedi lepo pred ogledalo i reci sebi dosta je bilo svega. Stavi sebe u centar pažnje. Prihvati da menjaš sebe baš zato što si samoj sebi važna. E kad odlučiš da si spremna da menjaš sebe onda prihvati pomoć psihologa i radi iskreno sa njim čak i kad ti se čini glupo i kad sva tvoja mladalačka samouverenost i sujeta vrišti.

Pilule za smirenje možda ne bi bile loše u prvom momentu ali bojim se da bi mogle da te onemoguće u učenju. O tome naravno treba da razgovaraš i sa psihologom i sa lekarom. Ali ako se i odlučiš za njih to ne sme da traje duže od mesec-dva za koje ćeš vreme uložiti trud da se socijalizuješ.