Znala sam da ne spavaš. Ha, kako te provaljujem.

Vidim kriva sam što su obavezna predavanja naopako koncipirana. 

O uvek mi je žao što nemam još neko neposlušno dete, malo mi je dvoje mojih.

Bilo teško?  kakvo spavanje... baš se razbudih...  A gle čuda, ti ne spavaš?? 

Nego, ko te za šta krivi??

Znaš ti mene, prispava mi se tek posle 2, a i to ako imam sreće.

Jesu zaspali čapkuni mali?

Nikad te nisam pitala ko ti je omiljeni pesnik.

nemoj ni sada, jer nećeš dobiti konkretan odgovor... jer, takvog nema... Volim, recimo, Jakšića, Krznarića, neizbežnog Prevera, Tagore, Rade Drainac (zbog jedne pesme)M.Bojić..... Itd.... Desanka mi ima lepih.... Kod svakog nađem neki smisao : )) Ali, ono, u smislu, da kažemo idola ili tako nešto, nemam.... Stl, kao stil, definitivno Tagore i Krznarić .....


Zaspali barabe, ovaj stariji je ceo dan nešto neobjašnjivo histeričan, valjda godine : ))

Evo ti jedna lepa za lepu

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do nakraj sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha na kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije vise bilo kavez za ptice nego
aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu
zauvek sletelu
sigurno je rekla:neka me trazi i vidi da me nema
ta zena s rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drugacija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Miljković.... jedna od nekoliko omiljenih : ))

'bem ti život, al' ljudi crtaju 


evo i za tebe jedna : ))

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk...

A sta, ovo kao postale jaslice?   Dve mame razmenjuju misljenja o svojim trakchima  
Daj dovedi tatu, da vidimo sta pije ...  

Tata šta ti piješ? Koju pojeziju ti čitaš?

Su šta ko gde?

Ubacih ti pesmicu : ))

Ma, na temi imate li svojih crteža..... Ok.... ono je bolesno koliko su dobri ....

Rabindranat Tagore Gradinar, ne znam broj. 

A ovo je +18, pesma je nešto najerotičnije što sam čitala u domaćoj poeziji.

Branko V. Radičević     
(1925 - 2001)


Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.