Psiha zena osvetnika u braku :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Razmišljao sam dal da pokrenem novu temu...
Pročitao sam postove i svi nekako uopšteno govore..., pa ću iskoristiti priliku da možda zloupotrebim već pokrenutu temu. Naravno, bez ikakve zle namere.

Imam, naime, problem sa bivšom ženom i njenim roditeljima.
Sve to eskalira pred kraj godine na dodeli paketića za klince u mojoj firmi. Imam sa bivšom ženom sina kog mi ne dozvoljava da viđam. Znam, znam... niko u pravnoj državi formalno ne može da ti zabrani da vidiš svoje dete, imam i par sudskih izvršnih presuda, ali...

Ali..., kada je ponašanje majke deteta takvo da obesmišljava svaki najdobronamerniji pokušaj sa moje, dakle očeve strane, onda mislim da ni jedan sud tu ne može ništa. Imam još jedan brak u kome, takođe imam sina, a od kada se on rodio, već dve godine skoro, prvo dete nisam video... Zašto?

Samo ću pokušati da odgovorim, pokušao sam sve još dok sam bio u braku sa prvom ženom da pokažem dobru volju i pređem preko nekorektnih stvari. Možda, znači možda, nisam bio dobar muž toj ženi, ali otac savršen... Posle razvoda sam doživeo najbezočnije postupke bivše žene, koji su da dete nije bilo toliko malo da bi shvatilo mogli najviše na njega da utiču.

Šta se dešvalo dok je trajao proces razvoda? nisam viđao dete, nisu mi dali. Dobro, prešao sam preko toga i povukao tužbeni zahtev za starateljstvom nad detetom u nadi da će sve posle biti normalno, pre svega zbog klinca... Prva greška.

Počeo sam da ga viđam nakon razvoda, ali nikave saradnje sa bivšom ženom nisam imao. Dete bi dolazilo kod mene i počinjalo sa pričom tipa: Tata ti si kopile, sve pare ću da ti uzmem i sl. Neobično šta dete od godinu ipo dana može da izgovori. Navodno, kada sam to rekao njegovoj majci, objašnjenje je bilo da je dete to samo shvatilo i samo izrazilo rečima kopile, đubre i sl..., mislim da sam ja takav, a nedo bog da ga je ona tome učila.

U redu, prešao sam i preko toga, misleći da je detetu dovoljna moja ljubav i pažnja i da to nijedna instrukcija njegove majke i njenih roditelja sa kojima žive neće moći da prevlada. I zaista, posle sat dva koliko bi bilo kod mene dete bi se opustilo i uživalo u svakom trenutku moje bezgranične ljubavi. Problem bi nastajao kada bih trebao da vratim dete, nije htelo da ide, verovatno nije moglo da prelomi mozak i da se vrati u tu za njega tako malog, zbunjujuću instruiranu sredinu i zaboravi svu nežnost i ljubav koju je nasuprot majčinim I babinim pričama doživelo kod mene. Vrištao bi još dok sam prilazio kući u koju sam ga vraćao. Nikada, ali nikada nisam ni jednu ružnu reč pred detetom izgovarao o njegovoj majci I ljudima sa kojima žive, niti sam to dozvoljavao drugima. Takvo ponašanje deteta je veoma pogađalo njegovu majku, dete bi pokušavalo rukama da se uhvati za moju košulju sve pokušavajući da spreči ono što se nemože. Ja sam uvek bio maksimalno korektan, sa detetom sam se pozdravljao pre nego što bi neko izašao da ga preuzme i odmah se okretao da idem. Majka deteta je takvo ponašanje uprkos svim mojim naporima uspela da protumači u smislu da ga ja učim protiv majke…

Znam da je sve ovo predugačko, ali ja prosto imam potrebu da se izjadam, ... Sadašnja žena je pravi blagoslov, ona je divna, ima razumevanja, trudi se, ali ništa ne vredi.
Šta sledi dalje, jednog oktobarskog dana, bivša žena me zove na telefon, ja pogledam identifikaciju i odlučim da se javim. Čujem plač, ma vrištanje deteta i udarce... Ništa drugo, to traje neko vreme. Prekidam vezu, nazovem je i čuje se isto... Pozovem policiju u strahu da im neko nije upao u kuću i da ih maltretira. Posle sat vremena javljaju mi da je policija bila, da nema ništa sumnjivo, da dete spava, da su tamo i baba i deda i majka deteta i ujak i svi negiraju da se bilo šta dešavalo. Zapanjen, ne verujem, šta je to trebalo da znači?

Sutra dan bivša žena dolazi kod mene na posao i u prisustvu mojih kolega priča kako sam ja tukao nju i dete. Ne verujem. Izlazim iz kancelarije, bežim od sramote ispred zgrade gde radim, od sramote što sam živeo sa takvom osobom. Posle pet minuta dolazi policija, treže me pod optužbom da sam tukao bivšu ženu sada na poslu. Sutra dan me direktor zove... Za vikend odlazim po dete, bivša žena se ponaša kao da ništa nije bilo, daje mi dete. Odlazim kući i tek tada primećujem da mali ima visoku temperaturu. Merim 39 stepeni. Zovem majku deteta, ne javlja se. Negujem ga za vikend, dete vraćam dedi koji ga preuzima bez reči... To se ponavlja još tri puta, dolazim po dete oni mi ga daju teško bolesnog, ja ga preuzimam, sve mislim bolje će mu biti kod mene, nego kod ljudi koji ga u takvom stanju prepuštaju drugom... Ne bih se osvrtao na ponašanje Centra za soc. rad u celoj priči, to su, izvinite na izurazu, takva ne opevana govna,...

Upoznajem sadašnju ženu, e tek sada nastaju problemi. Odlazim po dete oni mi ga daju gotovo ne odevenog, bez obuće, traže pare, a užasno su bogati... Ja detetu kupim odeću i prilikom povratka oni mu to skidaju i bacaju predamnom, kao nije dovoljno lepo... Koji sam ja magarac.

Oženio sam se ponovo. Zatim me poziva, jedan dan policija, da odgovaram za optužbu za seksualno zlostavljanje deteta. Naravno, krivična prijava nije ni podneta, a ja nisam tužio bivšu ženu za klevetu, nisam želeo da svoj život kaljam tuđim blatom, još jedna greška. Supruga mi je već trudna, mnogo smo srećni. Dete je još jednom došlo kod nas posle toga, a zatim je usledila još jedna optužba ovog puta na račun sadašnje žene, da je dete stavljala u veš mašinu.... Ko može da zamisli da je moguće smisliti takve stvari...

Nisam viđao dete, podnesem zahtev za izvršenje, pa ga vidim, pa mi ga opet ne daju, pa opet tako, do rođenja drugog deteta. Onda sam rešio da ne vredi, da je bolje zaštititi i sadašnju porodicu i dete, pa makar po cenu da mog prvog sina ne vidim. Mislim i da je za njega tako bolje, mnogo bolje. Kad drugačije ne može.

Al ne lezi vraže, svake nove godine, bivša žena sa svojim roditeljima dolazi kod mene u firmu da primi paketić, ej posle svega. Izlaže i sebe i dete mogućoj neprijatnosti, a zbog čega?

Ja pretpostavljam da i dalje želi da mi zagorčava život. A VI? A šta sa detetom? I kako se iskontrolisati da ih ne pobijem?

Ja mogu za sebe da kažem da sam bio užasno naivan, potpuno nesposoban za mržnju i da pretpostavim da je moguće da ljudsko biće radi takve stvari... Nisam imao pravo da mislim kako će sve biti ipak dobro, kako je potrebno samo da vreme uradi svoje, nisam smeo da dopustim da ja pobegnem iz tog braka, a da tu malu nezaštićenu dušicu ostavim tamo... Nisam smeo da planiram novu porodicu, ni da se zaljubim kao nikada dok nisam rešio ovaj problem, a sada mi se čini da je kasno. Oni su spremni na sve, bez stida, bez skrupula, ako im se suprotstavim mogu da naude mojoj porodici i deci.

Sramota me je i što ovo pišem, jer umesto nešto da preduzmem očekujem razumevanje. A šta da preduzmem?