Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила.[1] Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји.[2][3] Последице рата су биле да је више од 15 милиона људи је убијено, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и економија.[4] Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат (до избијања Другог светског рата).

Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле тек априла 1917. Централне силе су чиниле Немачка, Аустро-Угарска и Италија, која је због лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, као и Кварнерска острва, приступила силама Антанте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља само су Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе остале званично неутралне.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустро-Угарске. Објава рата Аустро-Угарске Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. За месец дана, већи део Европе нашао се у рату.

Рат се водио на неколико ратишта који су нашироко окруживали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 km. Западни фронт простирао се од Антверпена на северу и неутралне Швајцарске на југу. На Источном фронту, који се водио на дужини од 1600 km, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. Поред тога, жестоки сукоби су вођени на Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту, а непријатељства су се одвијала на мору, и по први пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем неколико мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11. новембра 1918. Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе. Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе. Немачко царство је изгубило своје колоније, проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету. Аустро-Угарска и Отоманско царство су били распуштени. Од територија које је заузимала Аустро-Угарска створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевина СХС. Отоманско царство је укинуто, територије Царства ван Анадолије су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Отоманског царства реорганизован у Републику Турску. Руска Империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције, је изгубила велики део своје западне границе, а на тим територијама створене су нове државе: Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска. Након рата основано је Друштво народа као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан

Непосредан повод за избијање Првог светског рата је Сарајевски атентат, а узрок нерешена криза у јулу 1914. године између Аустро-Угарске и Србије. Међутим, узроци рата леже у вишедецениској сложеној војно-политичкој ситуацији, ривалитетима и припрема за рат између великих сила у Европи, коме је требао разлог да се за само пар месеци из благостања пређе у стање свеопштег ратовања.

Милитаризам, савезништво, империјализам и национализам играли су главне улоге у избијању конфликта најширих размера које Свет до тада није видео. Након Анексионе (1908-09), Прве (1905-06) и Друге Мароканске кризе (1911), кризе око Балканских ратова (1912-13), дошло се до Јулске кризе 1914. године. Јулска криза довела је до затегнуте политичке ситуације у Европи у којој Аустро-Угарска није хтела да попусти у својим захтевима а Србија није могла да дозволи тај степен понижења. Неуспех у мирном превазилажењу кризе завршио се Аустро-Угарском објавом рата 28. јула 1914. године, након чега је уследио низ објава рата, тако да се већи део Европе, подељен у два савеза, нашао у ситуацији која је могла да се реши само војним средствима.

Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године у Сарајеву пуцао на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и убио га. Принцип је био члан Младе Босне, групе чији су иридентистички циљеви били уједињење Јужних Словена и независност од Аустро-Угарске. Овај атентат је био један од догађаја који су се муњевито одигравали у јулу те године, узрокујући кризу, а потом и Први светски рат.[5] Аустро-Угарска је дала ултиматум Србији да покрене акцију како би казнила све одговорне, али када је процењено да Србија није адекватно одговорила, објавила је рат.

Највеће европске силе нашле су се у рату за само неколико недеља због преклапајућих споразума о заједничкој одбрани и сложене природе међународних савеза.

Поморска трка између Британије и Немачке се интензивирала 1906, поринућем брода ХМС Дреднот, револуционарног пловила чија је величина и сила учинила претходне бојне бродове застарелим. Британија је такође одржавала велико вођство у другим морнаричким областима, посебно над Немачком и Италијом. Пол Кенеди је истакао да су обе земље веровале у тезу Алфреда Тајера Мејхана (енгл. Alfred Thayer Mahan) о управљању морем, као виталним за статус државе; искуство са guerre de course[6] је показало да Мејхан није био у праву.

Након поринућа ХМС Дреднота, Британија и Немачка су се концентрисале на прављењу бојних бродова сличних димензија и тонаже. До почетка рата Британија је укупно поринула 29 а Немачка 17 бојних бродова Дреднот.[7]

Дејвид Стивенсон је описао трку у наоружању као самопојачавајући циклус подизања војне спремности[8]. Дејвид Херман је бродоградитељско ривалство видео као део општег стремљења ка рату[9]. Међутим, ревизиониста Најал Фергусон, је сматрао да способност Британије да се свеукупно држи испред конкуренције није представљала фактор у вези са надолазећим сукобом[10].

Државна потрошња према војсци је више деценија расла, поготову од Француско-Пруског рата. Од 1910. до 1914. године, док је Француска повећала издавања за 10%, Британија за 13%, Русија за 39% а Немачка за чак 73%. Све европске војне силе (изузев Британије) имале су војну обавезу. Француска је увела регрутни систем након Револуционих ратова, Аустро-Угарска од 1868, Немачка од 1870, Италија од 1873, Русија од 1874, а Србија од 1883. године[11]. У 1913. и 1914. години Немачка је повећала стајаћу војску за 170.000 војника. Француска је продужила војни рок са две на три године, а Русија са три на три ипо година

Блиска теорија прихваћена од стране бројних историчара сматра да су мобилизациони планови Немачке, Француске и Русије аутоматски ескалирали конфликт. Фриц Фишер нагласак ставља на урођену агресивну природу Шлифеновог плана који је предвиђао вођење рата на два фронта. Борба на два фронта значила је да Немачка мора брзо да елиминише једног противника пре него што се обрачуна са другим. План је предвиђао изненадни снажан заобилазни маневар кроз Белгију како би се Француска поразила пре него што спроведе мобилизацију. После напада на Француску, немачка армија би железницом била пребачена на исток где би уништила руску армију којој је требало знатно више времена да се у потпуности мобилизује.[13]

Француски план XVII је предвиђао брз продор у Рурску област, која је представљала срце немачке индустрије, што је у теорији требало да онеспособи Немачку за даље вођење рата.

Руски план XIX предвиђао је мобилизацију руских снага на граници са Аустро-Угарском и Немачком.

Сва три плана ослањала су се на брзину као на један од одлучујућих фактора за победу. Припремљени су прецизни временски распореди; једном кад би мобилизација започела, било би је веома тешко зауставити. Дипломатска одуговлачења и лоша комуникација само су додатно погоршале овај проблем.

Такође, планови Француске, Немачке и Русије су били наклоњени офанзивним дејствима што је било у очигледној супротности са значајним развојем ватрене моћи и одбрамбених положаја.[14][15][16]

Аустроугарски војни план био је „да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама

Амерички председник Вудро Вилсон је био један од заступника теорије да је главни узрочник Првог светског рата био милитаризам.[18] Друга становишта узроке за избијање рата лоцирају у превеликој моћи аристократије и војне елите у земљама као што су Немачка, Русија и Аустро-Угарска. Према њима, рат је био последица њихове тежње ка војној моћи и гађења према демократији. Ова становишта су нарочито дошла до изражаја у антинемачкој пропаганди. Заступници ове теорије су на крају проузроковали абдикацију владара као што је кајзер Вилхелм II и пропаст аристрократије и милитаризма уопште. Ова платформа обезбедила је делимично оправдање за улазак САД у рат након капитулације Руског царства 1917.

Силе савезнице, Велика Британија и Француска, обе демократије, сукобиле су се са Централним силама које су чиниле Немачка, Аустро-угарска и Отоманско царство. Русија, једна од савезничких сила, била је царство све до 1917. али се противила потчињавању словенских народа од стране Аустро-Угарске. Имајући у виду овакву позадину, схватање рата као сукоба демократије са једне стране и диктатуре са друге, првобитно је имало одређен легитимитет али је са наставком конфликта изгубило на кредибилитету.

Вилсон се надао да ће Друштво народа и опште разоружање обезбедити трајни мит. Позивајући се на Х. Ф. Велса, он је описао Први светски рат као „рат који ће окончати све ратове“. У том циљу био је спреман да стане на страну Француске и Британије упркос њиховом сопственом милитаризму.

Фриц Фишер је највећи део кривице свалио на немачку аристократију.[19] Тврдио је да су немачке вође сматрале да губе моћ и да њихово време пролази. Немачка Социјал-демократска партија је већ победила на неколико избора и са значајним бирачким телом, постала је једна од најбројнијих политичких партија у Немачкој. Иако су изабране институције имале релативно малу моћ у односу на Кајзера, постојало је страховање да је некакав облик политичке револуције неизбежан. Русија је била усред велике војне реформе која је требало да буде готова у 1916-17. Рат би ујединио Немачку и довео до пораза Русије пре него што ова реформа буде спроведена. У својим каснијим радовима Фишер је отишао корак даље тврдећи[20] да је Немачка планирала почетак рата још 1912.

Самјуел Р. Вилијамсон је нагласио улогу Аустро-Угарске која се надала ограниченом рату против Србије и сматрала је да ће, уз снажну подршку Немачке успети да сузбије руске амбиције на Балкану. Међутим, растући српски национализам и снажна подршка Русије имали су за последицу распад монархије састављене од 11 различитих националности.

Један од циљева спољне политике великих сила у предратним годинама био је одржање равнотеже снага у Европи. Оваква настојања преточена су у веома компликовану мрежу тајних и јавних савеза и споразума. Нпр. после Француско-пруског рата (1870-71), Британији је више одговарала јака Немачка као противтежа њеном традиционалном непријатељу — Француској. Након што је Немачка започела остварење свог плана изградње снажне морнарице која је требало да парира британској краљевској ратној морнарици, ово становиште је промењено. Француска је савезника за супротстављање претњи јаке Немачке пронашла у Русији. Аустро-Угарска, угрожена јачањем Русије, потражила је савезника у Немачкој.

У тренутку избијања Првог светског рата ови споразуми су само делимично одређивали на чијој страни која држава треба да ступи у рат. Британија која није имала споразум са Француском и Русијом, ипак је ушла у рат на њиховој страни; Италија је касније одлучила да се придружи савезницима. Можда је најзначајнији споразум био првобитни „одбрамбени“ пакт између Немачке и Аустро-Угарске, који је Немачка 1909. проширила одредбом по којој ће Немачка пружити помоћ Аустро-Угарској чак и ако она отпочне рат

Владимир Лењин сматрао је да је један од главних узрочника рата империјализам. Лењин је овакав закључак донео ослањајући се на економске теорије Карла Маркса и енглеског економисте Џона А. Хобсона који је предвидео да ће неограничена трка за проширењем тржишта довести до глобалног сукоба. [22] Овај аргумент је био веома популаран у периоду непосредно пред избијање рата и значајно је допринео успону комунизма. Лењин је тврдио да су банкарски интереси различитих капиталистичко-империјалистичких сила довели до сукоба

Слабљење утицаја Аустро-Угарске на Балкану и јачање панславенског покрета створили су такву политичку атмосферу у којој се сматрало да је нови рат на Балкану неизбежан. Јачање етничког национализма одвијало се паралелно са сталним растом и јачањем Србије у којој су антиаустријска осећања била нарочито ватрена. Аустро-Угарска је 1878. окупирала некадашњу отоманску провинцију Босну и Херцеговину, у којој су тада Срби чинили апсолутну већину становника. Босна је тек 1908. формално анектирана од стране Аустро-Угарске. Нарастање националистичких осећања такође се поклопило и са слабљењем Отоманске империје. Русија, која је подржавала пансловенски покрет била је мотивисана етничком и религијском блискошћу али и ривалством према Аустрији које је настало још у време Кримског рата. Скорашњи догађаји као што је пропали покушај склапања споразума између Русије и Аустрије као и стално настојање Русије да избије на топло море додатно су мотивисали Санкт Петербург.[25]

Поред наведених, постојало је мноштво различитих геополитичких мотива широм Европе, нпр. губитак Алзаса и Лорене у Француско-пруском рату створио је осећање иредентистичког реваншизма у тој земљи. Француска је на крају склопила споразум са Русијом створивши Немачкој извесну могућност вођења рата на два фронта.

Влада Аустро-Угарске искористила је убиство надвојводе Франца Фердинанда као повод за решавање српског питања у чему је имала подршку Немачке. Дана 23. јула 1914. Србији је упућен ултиматум који је садржао десет захтева, од којих су неки били неприхватљиви за суверену државу. Одговор Србије на ултиматум је имао резервисан тон али је захтев под бројем шест био одбијен. Ослањајући се на подршку Русије, Србија је одбила захтев под бројем шест (иако је првобитним нацртом одговора на ултиматум овај захтев био прихваћен) и објавила је општу мобилизацију. Као одговор на то Аустро-Угарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. на шта је Русија реаговала објавивши делимичну мобилизацију снага на граници са Аустријом. 31. јула руски генералштаб обавестио је цара да је делимична мобилизација логистички неизводива због чега је наређена општа мобилизација. Шлифенов план, који је предвиђао брзи напад на Француску није остављао могућност за мобилизацију руских снага без напада на Немачку или Аустрију. Због тога је Немачка 1. августа објавила рат Русији, а Француској два дана касније. Током напада на Француску, немачке снаге које су наступале ка Паризу, ушле су у Белгију и нарушиле њену неутралност због чега је Британска империја ушла у рат. Са уласком Британске империје у рат, пет од шест европских сила нашло се у највећем континенталном сукобу у Европи још од Наполеонових ратова