Да ли српске жене воле мушкарчине?
Идеја о мачо момку, као снажном, одлучном и доминантном мушкарцу, потекла из јужноамеричке културе, прихваћена у већем делу света, временом је добила и много друга, негативна значења: грубост, насилништво, презир према женама, склоност ка опијању или тучи. A у Србији? 
 

 

О томе да ли се, и колико, мачизам примио у нашој земљи, мишљења су подељена, често чак контрадикторна, као што, уосталом, и сам појам носи безброј различитих тумачења, од екстремно позитивних до крајње негативних. Изворно, реч macho долази из шпанског језика и означава пунокрвног мушкарца – мушкарчину – како по изгледу, тако и по манирима.
Своје аутентично значење појам је добио у култури Јужне Америке. Тамо се под њим подразумевао својеврстан култ мушке доминације, али и части, поштења, храбрости и заштитничког нагона – на којем су одрастале генерације младих ранчера овог од нас удаљеног света. О тим и таквим квалитетима носталгично, али и с пуно уважавања говори и један јужноамерички аутор (Р.Анаја) и наглашава да су негативна тумачења овог мита дошла тек касније, кад је мачизам преузела модерна цивилизација.

Мачо култура је постала светски тренд, али у сасвим новом облику – она подразумева мушку грубост, насилништво и недостатак сваког витештва према женама. Због тога, у једној домаћој енциклопедији, намењеној школарцима, пише да је "мачизам култ доминације мушкараца над женама", па овај феномен унапред носи негативан предзнак, бар у очима еманципованих жена.

Згодни и помало дивљи

Упркос томе, носиоци мачо титуле - које доживљавамо као набилдоване, снажне, не претерао оштроумне, али зато врло сексепилне баје - буде чежњиви и еротски набој код многих припадница нежнијег пола. Томе несумњиво доприноси и обиље јужноамеричких серија на домаћим телевизијама, препуне разних варијанти мачо момака, помало дивљих, али несумњиво врло згодних. Да ли због тога, или из неких других разлога, тек многи припадници јачег пола радо би да се "угурају" у ову категорију јер, како је објаснио један анкетирани Београђанин: "Бити мачо – то значи кафана, провод и риба коју год пожелиш."

Уосталом, балкански мит о доминантном мушкарцу и газди куће идеално се уклапа у култ мачизма (у било ком његовом облику, од заштитника до насилника), али нас многи социолози уверавају да је време кад су такве мушкарчине биле на цени само - прошлост.

Професор Ратко Божовић је, гостујући својевремено у једној радио-емисији, изјавио да после свега што смо проживели, ни балкански мушкарац више није исти, а наша прича о мачо култури, каже он, готово је карикатурална. "Мачо мен више није онај ко успоставља систем вредности, нити њиме влада, већ је пао на само дно те лествице. Остала му је само  крлетка, тај кавез који он сматра својом слободом, а у ствари – мачо је поражен од живота."

Можда је заиста поражен, али он и даље постоји. Различитих облика мачизма и те како има на улици, у медијима, култури, политици. Како другачије протумачити понашање једног утицајног партијског функционера који женски лоби друге странке назива џафтарама. Поједини посланици иду још даље, па стручне аргументе подупиру сексистичким провокацијама или увредама.

Званично, у Србији се навелико говори о полној равноправности, а незванично – и даље су даме мање плаћене, мање присутне на местима на којима се одлучује и често изложене подсмеху само зато што су жене.

Последњих година, све је више реклама које жену представљају као сексуални симбол – "лизинг по укусу", "смоташ, креснеш, запалиш", "скините мрак", "пријања уз сваку подлогу"  или домаћицу: "моје бело није довољно бело". На сајмовима аутомобила главна атракција, бар према изјавама мушких посетилаца, нису увек најновији модели четвороточкаша, већ девојке које их својим заводљивим телима украшавају. Те, наизглед ситне и неважне коцкице мачизма чине овај наш друштвени мозаик пуним контраста и противречности.

Увек спремни за секс?

Социолог Зорица Томић у једном разговору на ову тему изјавила је да на сцени више није идеалан мачо тип – неустрашив ратник спреман да се жртвује за више циљеве – већ збуњени мушкарац који покушава да се оријентише према новим трендовима у култури, уметности, политици.

- Све је мање мушкараца који носе бркове, а бркови су еротски симбол - изјавила је том приликом. - Идеја о разулареном, слободном Балканцу који ужива у овоземаљским радостима је превазиђена. Домаћи мушкарац још није довољно софистициран, али је већ прилично радознао, окренут неким могућим утицајима са стране...

Професор Јово Тошевски један је од оних који већ годинама провоцира домаћу јавност теоријама које звуче сексистички и мачистички. Између осталог, он тврди да су мушкарци генетски програмирани за секс у свим условима и по сваку цену, а жене нису, као што сматра да су "у еволуцији створени различити системи у мозгу жене и мушкарца".

Инсистирање на разликама често крије теорију о надмоћности једног пола, најчешће мушког. Али, то није специјалност само Балкана, већ сличних мишљења има и у модерном, западном свету. Изјава Лоренса Самерса са Харвардског универзитета да жене имају мање природних способности од мушкараца у науци и математици, својевремено је изазвала праву буру у светској јавности.

Он је касније покушао да се искупи објашњавајући да жене због своје материнске улоге не могу да се посвете науци онолико колико је потребно да би напредовале.

И саме жене често доприносе култу мачизма, поготово мајке које својим синовима не дозвољавају да раде "женске" послове, нити да показују слабост или сузе пред дамама. Мачо имиџ је неко време био атрактиван и у Холивуду – фаворизовани су снажни, груби и усамљени мушкарци који, у сталној борби за правду, немају времена за љубав и породицу. Додуше, овакав јунак полако одлази у прошлост и уступа место много реалнијем и модернијем мушкарцу, пуном слабости, али и нежности, разумевања, искрености.

Домаћа кинематографија је током последњих десетак година такође гледаоцима понудила калеидоскоп мачо јунака: ратника, разбојника, насилника, заводника, какви постоје и у реалном животу око нас. Неки су банални, прости, необријани, припити, други намирисани и згодни, али намерно разбарушени и са брижљиво негованим имиџом мушкарчине тетовираних мишица, који ужива у свим животним радостима, поготово у добрим цигарама, пићу и женама. Није му проблем ни да се побије ако затреба.

Ово је бар спољашња фасада иза које се често крије просечан мушкарац, са свим својим врлинама и слабостима. Често и комплексима који га терају да се понаша надмоћно, чак и кад је уплашен и рањив.

А да мачо мушкарац више није исти, чак ни у земљама Јужне Америке, одакле потиче романтична идеја о њему,  доказ су и протести тамошњих мушкараца који су пре неколико година изашли на улице како би дигли свој глас против слике која се о њима ствара – да су насилници и грубијани. Демонстранти су желели да покажу јавности како су често и сами жртве својих јаких и снажних жена, али и да су добри и пожртвовани очеви, верни мужеви и прави породични људи, а не неосетљиви мачо авантуристи, каквима их медији често представљају.


Сања Лазаревић
[објављено: 21.08.2007.] 
 

Izvor: Politika