sve ce to nekako jednom da dodje na svoje
najvaznije je da ti imas mir sa svojim odlukama, a meni licno oprostaj u zivotu znaci i mnogo mi je dobrog doneo, bez obzira kako sam se kasnije ponela 

fala ti Mun, razumijele smo se uglavnom   

Zato sto je ljudski oprostiti u smislu ne gajiti mrznju. Gledam tako neke ljude kada se posvadjaju, to je katastrofa stvar. Kakve tu price pa cak i lazi izadju na videlo i kakvi sve izlivi mrznje to je katastrofa. Neke stvari se kazu u afektu i to je OK jer jbg, ljudi smo pa nam izleti nesto ali kada prodje neko vreme vidis koliko su ti neki ljudi nespremni da se puste te mrznje i tih drugih. U redu, niste vise u ljubavi, ne druzite se vise ili stagod ali pusti neka zive svoje zivote. Ako su ti i ucinili neko zlo, pa dolazi to sve na svoje mesto karmicki, nema potrebe da i ti trujes sebe mrznjom zbog ikoga. Mrznja je losa stvar, indiferentnost je sasvim Ok. 

Popravljanje odnosa je vec komplikovan proces. I to je stvarno na tebi da odlucis. A on licno ne zasluzuje neki oprost u smislu popravljanja odnosa ako nije pitao za tebe 20 godina i kada ti je taj otac i trebao u zivotu Sada ti kada si svoja licnost nesto i ne treba za bilo sta. Sto rece moja pametna baka jednoj zeni sa slicnim problemom: "Sad kad ostareo i treba neko da ga cuva, sad ti trebas njemu". Al eto, ako se nesto stvarno pokajao pa i da makar popricas sa covekom da vidis sta ima da kaze. Ono, ne vidim zlo u tome...

Prastati je glupo...i apsolutno je nebitan razlog zbog  koga je neko,nesto,nekad uradio...kakve to veze ima...i ne radi se tu o tome da li ce on to ponoviti...tu prosto nema nista...jedna praznina...i sto bi lupali glavom...svet je ogroman...ima toliko mesta i ljudi...i bez svakoga se moze...ja mislim da ljudi samo vole taj svoj self opsessed trip...da su oni u centru svega...a istina je da nemaju nikoga osim sebe...samo je nekad put do toga toliko dug da zaborave odakle su posli...a i gde idu...sto kazu rusi...otpravis sve...niko nije toliko vazan...i sta ima veze sto je neko nekome nesto...sta god...znaci on je aminovan od svega...sta god da uradi...to ne mit...nemoj nikoga slusati...radi uvek ono sto tebi odgovara...nikome nista ne dugujes...i nek puse svi...

најлакше ћеш да се отарасиш тако што ћеш да пристанеш на то што ти траже. Схвати то као жртву, ако ти је тако лакше, немој да размишљаш шта ти добијаш тиме, него шта те кошта и да ти није тешко. А то како ћеш ти после тог виђења реаговати и колико ћеш му дозволити да уђе у твој живот ће бити само твоја одлука.

Ако је једино шт он од тебе сада тражи, да те види, дозволи му ту мрвицу себе. То је као кад треба да идеш код зубара па одлажеш, одлажеш и онда када завршиш са тим осећаш се боље

п.с. по неким досадашњим писањима видела сам да нам се мишљења много разликују по питању ових ствари, нисам била у твој ципелама и ти свакако имаш једно искуство много јаче и начин размиишљања другачији од мене и немам намеру да будем толико претенциозна да се правим да у потпуности разумем то. Баш напротив. Само, из твог тона сада и од раније на ову тему, рекла бих да би се много чега отарасила ако би прегрмела то виђање и помирење, а нико не може тебе да натера и не треба да га гледаш са љубављу да имаш емоције и да се правиш да ти то нешто специјално значи, али то није твоја брига то може евентуално њега да заболи, али је тај ризик вероватно предвидео...

Ja bi ga otpravio tamo gde mu ne mesto i ne bi trepnuo...

Ima taj momenat u saradnji sa mojom porodicom - veliki osmeh i klimanje glavom... i zaboravljanje svega sto su rekli posle toga...

Do sada je palilo... a ima ih svakakvih... posebno onih koji grebu da se sto vise mesaju u moj zivot, iako nikada nisu ni bili u njemu...
Prosle je bila jedna situacija kada sam rodjaci zamalo otkinula glavu, ali ona je posebna vrsta... Uglavnom ovaj model ponasanja pali... mada je i recenica: "Neces ti meni da govoris gde je sta u mojoj kuci...", pomogla...
Znaci, saslusati, klimati glavom u znak razumevanja, istaci kako ti znas kako je njima tesko... bezocno lagati... tapsati po ramenu... i pustiti ih da odu sa mislju da su nesto postigli... Vremenom se smore... 

More teraj to u pm.

U jako slicnoj situaciji sam, moj otac  20 godina nije imao kontakt samnom. Imam polu brata za koga nisam znala da postoji. Upoznala sam brata pre 2 godine i videla oca posle 20.
Zasto oprostiti, zato sto je hriscanski, ok. A kako oprostiti kad u mom slucaju otac nikada nije pozvao telefonom da pita kako sam. Kako oprostiti nekome ko nece da dodje u bolnicu da te obidje jer u Srbiji 1999. nije bilo sigurno, plasio se iz Bosne da dodje da mu se nesto ne desi.
Sad mi izigrava nekog oca i dedu mojim cerkama. Ne treba mi otac u 31. godini, kad ga nisam imala kad mi je trebao najvise. Ne oprastam nista i nikad.

Ima te dece po svetu koja nikad ne saznaju ko su im pravi ocevi...